Feljton

Slučaj Pukanić: Ubistvo sa potpisom države (12)

 

Ko je i zašto uveo drugog insajdera?

 

Koje su najmračnije tajne u poslednjih 20 godina na Zapadnom Balkanu? Ko je likvidirao Ivu Pukanića, vlasnika hrvatskog lista Nacional, i kakve veze njegova likvidacija ima sa ubistvom Zorana Đinđića? Kako je kriminalni klan Osmani preuzeo balkansko podzemlje? Ovo su neka od pitanja čiji se odgovori nalaze u knjizi "Slučaj Pukanića - Ubojstvo sa potpisom države", autora Domagoja Margetića, novinara iz Zagreba, a u nekoliko nastavaka prenosi ih Tabloid

 

Domagoj Margetić

 

Jednako tako, iz Državnog tužalaštva potvrđeno mi je tada kako DORH-u nikada nisu dostavljena operativni, poverljivi izveštaji Sigurnosno-obaveštajne agencije (SOA), o informacijama prikupljenim tokom višegodišnjih operativnih obrada o postojanju plana za ubistvo Ive Pukanića.

Drugim rečima, iz navedenog je očigledno kako su MUP, policija, Tomislav Karamarko i Sigurnosno-obaveštajna agencija falsifikovali, prikrivali i uništavali dokaze u istrazi Pukanićevog ubistva, sa očitim ciljem prikrivanja određenih tragova koji se konačno ne bi slagali sa službenom, Karamarkovom, policijskom verzijom ubistva Ive Pukanića.

Iskaz kojeg je policiji dala svedok Ružica Balen-Milojević o svojem poslednjem razgovoru s novinarom Ivom Pukanićem, desetak dana pre nego što je Pukanić ubijen eksplozivnom napravom u središtu Zagreba, dala mi je lično Balen-Milojević, kada smo se posredstvom jednog operativca SOA sastali u zagrebačkoj "Gradskoj kavani", u januaru 2009. godine.

Iako sam pokušao doznati nalazi li se ovaj iskaz u spisima istrage ubistva Ivane Hodak i Ive Pukanića, policija mi nije odgovorila na to pitanje, međutim, moj sagovornik u Sigurnosno-obaveštajnoj agenciji rekao mi je kako je iskaz jednostavno nestao i kako nije prosleđen nadležnima u Državno tužilaštvo.

 

Skrovište

 

Naime, dana 10. novembra 2008. godine, Ružica Balen-Milojević posetila je Policijsku postaju Trnje u Zagrebu i izvesnoj gospođi Mašić ostavila je svoju, rukom pisanu, izjavu o sadržaju njenog poslednjeg razgovora sa Ivom Pukanićem desetak dana pre nego što je ubijen.

Pukanića je, kako to navodi u svojoj izjavi Ružica Balen-Milojević, upoznala tražeći pomoć nadležnih institucija i novinara, te nevladinih udruženja, zbog višegodišnjeg zlostavljanja njenog supruga, što je kulminiralo nakon pokretanja razvoda.

Tražeći pomoć na svim stranama, kako kaže, slučajno je krajem januara 2007. godine susrela Ivu Pukanića.

"Objasnila sam mu da mi niko neće pomoći, da sam siromašna jer sam u invalidskoj mirovini i da imam jedan tekst koji sve to govori.

S nepoverenjem je uzeo papir i nakon nekoliko dana me nazvao da ga zanima moj slučaj, ali da ga nigde ne spominjem već da i dalje tražim javne novinare i TV kuće da tražim pomoć.

Objasnio mi je način kako želi da sarađuje sa mnom i ja sam pristala", piše u svojoj izjavi od 10. novembra 2008. godine Ružica Balen-Milojević, opisujući kako je započela njenu komunikacija sa Pukanićem.

U nastavku svoje izjave, Ružica Balen-Milojević naznačila je kako je pokojni Ivo Pukanić, kao novinar, istraživao mutne poslove njenog supruga Borisa Milojevića, te je nakon što je u skrovištu u kojem Ružica Balen-Milojević čuva dokumentaciju kojom raspolaže, Pukanić pregledao dokumenta zainteresovao se za njen slučaj i za, da tako kažem, slučaj njenog supruga.

"...Jednom je bio u mom tzv. skloništu - malom prostoru gde skrivam sve papire, dokumenta i lične stvari od životnog značenja.

Bilo je to krajem februara 2007. godine. Za moje sklonište znale su samo tri osobe", navodi Ružica Balen-Milojević u svojoj izjavi policiji.

Iz završnog dela izjave Ružice Balen-Milojević jasno je kako je Pukanić istraživao njen slučaj kao i mutne poslove njenog supruga, te joj je pomogao da dođe do podataka koje je njen suprug skrivao na kompjuteru u stanu.

Međutim, kako navodi, nikada nije saznala šta je sve Ivo Pukanić otkrio u pozadini njenog slučaja kojeg je istraživao, prema datumima koje Balen-Milojević navodi u izjavi policiji, od početka 2007. godine.

"Ja ne znam, niti me Ivo Pukanić ikada upoznao sa svojim istraživanjem, meni je pomogao da dođem u posed dokumentacije koja se skrivala u mojem stanu i kompjuteru koji je bio u mojem stanu, a što je on u pozadini mojeg slučaja otkrio nikada mi nije rekao", navela je u izjavi zagrebačkoj policiji, 10. novembra 2008. godine, Balen-Milojević.

Osim toga, ukoliko je policija stvarno, prema navodima Direktorata policije, o svemu obavestila Državno tužilaštvo, zašto Državno tužilaštvo nije istražilo navode iz izjave Ružice Balen-Milojević.

U svojoj izjavi, Balen-Milojević navodi kako je o svemu obavestila i HDZ-ovu saborsku zastupnicu Ljubicu Lukačić, koja usprkos činjenici da je primila ove informacije, o tome nije nikoga obavestila niti je preduzela išta nakon informacija koje je dobila od Balen-Milojević.

"Jedva sam preživela tu noć (nakon ubistva Ive Pukanića, op.a.).

U strahu i šokirana, sutra sam nazvala jednu od dve još žive osobe koje su znale za moje sklonište i priznala da sam dugo vremena u kontaktu sa Ivom Pukanićem i onim što mi je rekao.

Ta osoba me odmah uputila da prijavim policiji.

Nisam želela niti se usudila nazvati zbog Ivinih zadnjih reči.

Opsedala sam od petka telefon saborske zastupnice Ljubice Lukačić da me primi na razgovor jer sam njoj želela preneti poruku upozorenja.

Ljubica Lukačić me primila u zgradi Sabora u ponedeljak, 27. oktobra (četiri dana nakon ubistva Ive Pukanića, op.a.,) ali sam joj tek 30. oktobra u zgradi URIHO-a imala priliku reći što sam imala", navodi u svojoj izjavi policiji od 10. novembra 2008. godine Ružica Balen-Milojević.

Iskaz Ružice Balen-Milojević otvara pitanja na koja za sada niko od odgovornih niti ne pokušava odgovoriti.

 

Izgubljeni iskaz?

 

Budući da je iskaz dala Policijskoj postaji Trnje, već 10. novembra 2008. godine, a imajući u vidu sadržaj iskaza, iz kojih razloga Policijska postaja Trnje nije tu izjavu prosledila nadležnima u MUP-u, a ovi pak premijeru i predsedniku Republike, obzirom da se radi i o ličnoj sigurnosti najviših državnih službenika i njihovih porodica?

Zašto policija nije istražila tragove sledeći, između ostaloga, i ovaj iskaz? Nalazi li se ovaj iskaz u spisima istrage slučajeva Hodak i Pukanić? Je li policija sa svim dokumentima koje je prosledila "nadležnom Državnom tužilaštvu", prosledila i iskaz Ružice Balen-Milojević?

Čemu je bio na tragu Ivo Pukanić istražujući mutne poslove Borisa Milojevića, kako to stoji u iskazu Ružice Balen-Milojević?

Je li Pukanić bio na tragu šablona naručenih ubistava u Hrvatskoj, kako je to rekao Ružici Balen-Milojević, tokom njihovog poslednjeg razgovora u Zagrebu 14. oktobra 2008. godine?

Koga je još, možda, Pukanić upozorio na informacije, saznanja i "šablon" do kojih je došao istražujući Slučajeve Hodak i Milojević?

Ko je Boris Milojević?

Zašto je Pukanića zanimala priča o Borisu Milojeviću?

Šta je Pukanić doznao istražujući Borisa Milojevića, a šta nikada nije rekao Ružici Balen-Milojević?

Zašto je Pukanić rekao Ružici Balen-Milojević da ne može verovati Tomislavu Karamarku?

Ova otvorena pitanja, pitanja koja za sada ostaju bez odgovora, svakako upućuju na trag koji je istražujući priču o Borisu Milojeviću i istražujući ubistvo Ivane Hodak, sledio Ivo Pukanić.

"Da ne poverujem. Idem pomoći teško hendikepiranoj ženi, a otkrijem šablon; prvo Hodakova kći, pa Sanaderova kći, a onda Mesić. Uh, previše znam, možda sam i ja na redu", zadnje su reči koje je Pukanić rekao Ružici Balen-Milojević.

Očito je bio na tragu velike priče.

Očito je bio na tragu nekome, ili nekoj grupi iza šablone o kojoj je govorio Ružici Balen-Milojević.

Taj trag, iz nekog misterioznog razloga, policija je jednostavno odlučila da ignoriše, prikriva i ne sledi.

Zato je iskaz Ružice Balen-Milojević trebalo prigodno da "nestane" iz policijskih spisa.

Zato se policija pravi gluva, slepa i nema na pitanja o ovom nezgodnom, neželjenom, nepoželjnom i "nepostojećem" iskazu.

U svetlu svih tih Pukanićevih saznanja koja su ga verovatno pokrenula da upravo dan pre nego li je ubijen poseti svog prijatelja Stjepana Mesića, postavlja se pitanje o čemu su toga dana Pukanić i Mesić razgovarali i šta je sve Mesić od njega saznao.

Stjepan Mesić nije o tome javno govorio niti nakon Pukanićevog ubistva, ali je po svemu sudeći o sadržaju tog Pukanićevog razgovora s Mesićem bio upoznat Tomislav Karamarko. Pukanićevo spominjanje Sanaderove ćerke u kontekstu ubistva ćerke Zvonimira Hodaka, pa i njegova bojazan da bi i on "mogao doći na red" zacelo je bilo i temom razgovora sa Mesićem koji je nakon Pukanićevog ubistva javno kazao da mu je Pukanić rekao da se boji za svoj život.

Nakon što sam početkom 2009. godine objavio, navodno zagubljeni, rukom pisani iskaz Ružice Balen-Milojević policijskoj službenici Policijske postaje Trnje PU zagrebačke Lidiji Mašić, Mašić je 9. marta 2009. godine, tokom informativnog razgovora sa Ružicom Balen-Milojević u službenim prostorijama pretila policijskim hapšenjem Balen-Milojević i novinara Domagoja Margetića.

U međuvremenu, gospođa Balen-Milojević ponovno je, 9. marta 2009. godine, bila na informativnom razgovoru u Policijskoj postaji Trnje, kod Lidije Mašić, koja joj je otvoreno zapretila hapšenjem ukoliko nastavi davati informacije Margetiću.

To potvrđuje i rukom pisana izjava Ružice Balen-Milojević.

"Devetog marta nakon rasprave - ročišta na sudu došla sam u pola 14 sati k njoj (Lidiji Mašić, op.a.) u Kruge na razgovor, a ona mi se pretila da će saznati kako je Margetić došao do njenog imena, i ako komuniciram sa njim da će nas strpati u zatvor", navodi Ružica Balen-Milojević detalje svog razgovora sa Lidijom Mašić u Policijskoj postaji Trnje.

Pretnje policijske službenice Lidije Mašić kako Ružici Balen-Milojević tako i novinaru Domagoju Margetiću svakako su u tom trenutku predstavljale daljnji pokušaj policijskog prikrivanja svih okolnosti oko navodnog nestanka iskaza Ružice Balen-Milojević iz Policijske postaje Trnje, te predstavljaju direktnu pretnju novinaru koji je izveštavao o toj temi.

 

USKOK i DORH u "slučaju Pukanić"

 

Nakon što je u sredu, 3. februara 2010. godine, pred Županijskim sudom u Zagrebu započelo suđenje optuženima za ubistvo Ive Pukanića, Robertu Mataniću, Slobodanu Đuroviću, Luki Mataniću, Amiru Mafalaniju, te odsutnom Bojanu Guduriću, postalo je jasno kako Tomislav Karamarko i Mladen Bajić nemaju "čist slučaj".

Naime, već prvog dana suđenja Robert Matanić odlučio se, potpuno neočekivano, za iznošenje vlastite obrane, tokom koje je optužio USKOK i Državno tužilaštvo, kako su ponudama za status "svedoka pokajnika" iznudili njegov, kako navodi, lažni iskaz u slučaju Pukanićevog ubistva.

Matanićev iskaz samo otvara vrlo ozbiljno pitanje slabih tačaka ovog slučaja i ozbiljno dovodi u pitanje službenu, Karamarkovu verziju rešenja ovog slučaja. Jedno je, doduše, istina: samo Tomislav Karamarko zna ko su pravi naručioci, organizatori i izvršitelji ubistva Ive Pukanića.

Karamarko je to znao i prije nego što je Pukanić ubijen. Iskaz Roberta Matanića, prvog dana suđenja, zapravo predstavlja jedan od ključnih dokaza kako je rezultat Karamarkove istrage običan falsifikat, čiji je osnovni cilj prikrivanje i zaštita pravih naručioca, organizatora i izvršitelja ubistva.

Naime, u slučaju istrage ubistva Ive Pukanića, i USKOK i Državno tužilaštvo poslužili su i delovali praktični samo kao svojevrsna transmisija, ili narodski rečeno produžena ruka Tomislava Karamarka, koji je od samog početka istrage, neposredno nakon Pukijevog ubistva, kontrolisao celi tok potrage za naručiocima, organizatorima i izvršiteljima Pukanićevog ubistva.

Međutim, okolnosti i događaji koji su prethodili prvom danu suđenja, jasno dokazuju kako i Tomislav Karamarko, ali i Mladen Bajić i Dinko Cvitan, međutim i mnogi drugi umešani u slučaj Pukanić na bilo koji način, imaju opravdanih razloga za zabrinutost.

Otprilike mesec dana prije suđenja, kako sam doznao od sagovornika iz MUP-a, Tomislav Karamarko doznao je za plan Roberta Matanića da na sudu, tokom iznošenja svoje obrane na samom početku suđenja, iznese detalje svojih dogovora sa Državnim tužilaštvom i USKOK-om, te da u svojem iskazu navede kako je ucenama i lažnim obećanjima USKOK-a o statusu svedoka pokajnika, iznuđen njegov lažni iskaz koji je Tomislavu Karamarku predstavljao jedan od ključnih dokaza u Slučaju Pukanić, te je upravo na Matanićevom lažnom iskazu Karamarko nadograđivao iskaze drugih svedoka i tzv. "krunskih svedoka" u istrazi Pukanićevog ubistva.

Nakon što je postalo jasno kako se ne može računati na Roberta Matanića, a on je uz Ratka Kneževića bio svojevrsna "kralježnica" Karamarkove verzije Slučaja Pukanić, Karamarko je morao pronaći drugog svedoka insajdera koji bi potvrdio njegovu priču. Bez svedoka insajdera, dakle bez svedoka koji je bio pripadnik navodne kriminalne organizacije koja je po Karamarkovoj priči ubila Pukanića, USKOK-ova optužnica u ovom slučaju jednostavno postaje neodrživa.

Osim toga, Matanić je bio ključan svedok, jer je na njemu građena konstrukcija o Sretenu Jociću zvanom Joca Amsterdam kao tobožnjem glavnom organizatoru Pukanićevog ubistva, te konstrukcija o Slobodanu Đuroviću kao tobožnjem "mozgu" cele operacije, kako to navodi Karamarkova verzija.

Upravo je Robert Matanić u svojem, a sada već znamo lažnom iskazu tvrdio kako je on, navodno, bio u kontaktu sa Đurovićem, preko kojeg je, po prvoj verziji slučaja tobože organizirano ubistvo i preko kojeg je tobože dogovaran i iznos za koji bi izvršitelji obavili Pukanićevo ubistvo.

Povlačenjem Matanićevog iskaza, ruši se svaka Karamarkova fabrikacija o nekakvoj zločinačkoj organizaciji, koju je organizovao Slobodan Đurović, po narudžbi Sretena Jocića, a kojoj je glavni zadatak, tobože, bila planiranje, organizacija i izvršenje ubistva Ive Pukanića.

Dakle, ruši se cela konstrukcija slučaja kakav je složio Tomislav Karamarko.

Bez Matanića nema veze navodnih izvršioca ubistva sa navodnim "mozgom" operacije, tako da proističe da nema veze izvršioca i "mozga" sa navodnim organizatorom ubistva, i tako kockicu po kockicu Karamarkova verzija "pada u vodu".

Zato je bilo ključno "izmisliti" drugog insajdera.

 

Britanski čovek

 

Nakon Matanića, bilo je nemoguće bilo kojeg drugog optuženika koji se nalaze u hrvatskom pritvoru nagovoriti na takav oblik saradnje, te se Karamarko okrenuo mogućim novim svedocima izvan Hrvatske, i planu pronalaženja Bojana Gudurića.

Drugim rečima, Gudurić se nije slučajno predao u Banja Luci, u utorak, 2. februara 2010. godine, policiji Republike Srpske, a što su mi tada potvrdili i moji izvori u Banja Luci.

Naime, nakon što je Karamarko saznao za Matanićev plan da prizna kako je lažno svedočio tokom istrage, preko svojih dugogodišnjih veza u srbijanskom obaveštajnim podzemlju zatražio je pomoć u pronalaženju, odnosno lociranju odbeglog Bojana Gudurića.

Prema navodima mojeg izvora, Karamarko je pomoć u lociranju Gudurića zatražio od dugogodišnjeg prvog čoveka srbijanskog, pa čak i po mišljenju mnogih, dela balkanskog obaveštajnog podzemlja, Milana Damjanovića, danas nominalno penzionera sa prebivalištem u mestu Slatina pokraj Banje Luke.

Moji sagovornici u vrhu srbijanskih i hrvatskih obaveštajnih službi smatraju kako je za razumevanje trenutnih odnosa u balkanskom kriminalnom podzemlju ključno poznavanje dobro organizovane paraobaveštajne organizacije, kojom u više zemalja u regiji danas rukovodi Milan Damjanović, iz mesta Slatina pokraj Banja Luke.

Taj samozvani obaveštajac danas kontroliše jednu od najmoćnijih paraobaveštajnih organizacija na Balkanu, kako to tvrde moji sagovornici u Beogradu i Zagrebu.

Milan Damjanović krajem 1980-ih godina, bio je jedan od najbližih saradnika tadašnjeg saveznog sekretara narodne obrane bivše SFRJ Branka Mamule. Upravo po Mamulinoj zamisli, Damjanović je formirao uticajnu paraobaveštajnu mrežu sa preko hiljadu operativaca u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Srbiji i Crnoj Gori, koja je kao paralelna obaveštajna služba intenzivno aktivirana početkom 1990-ih godina, u toku procesa dezintegracije bivše SFRJ, odnosno početkom ratnih sukoba u Hrvatskoj i BiH.

Haotične uslove s početka 1990-ih, kada zapadne obaveštajne službe više nisu mogle da računaju na službene kanale u bivšoj SFRJ, najbolje je iskoristio upravo Milan Damjanović, koji tada nakon aktiviranja svoje balkanske obaveštajne mreže, koristeći svoje operativne obaveštajne kontakte sa zapadnim obaveštajnim službama, još iz vremena kada je u ime Branka Mamule kontaktirao sa tim službama, uspostavlja operativnu saradničku mrežu britanske obaveštajne službe MI6 na Balkanu, čiji je jedan od koordinatora, prema vlastitom priznanju našim sagovornicima, ostao do danas.

"Na brojnim operativnim sastancima Damjanović nam je i sam potvrdio kako je koordinator saradničke mreže britanskog MI6 na Balkanu, pre svega na području Hrvatske, Srbije, Bosne i Hercegovine", navodi moj izvor u Sigurnosno-obaveštajnoj agenciji.

I visoki obaveštajni izvor u Beogradu potvrđuje kako su srbijanske vlasti upravo preko Milana Damjanovića ostvarivale operativne kontakte sa britanskim obaveštajnim službama, te kako i Beograd Damjanovića ima "registrovanog" kao britanskog čoveka zaduženog za njihovu saradničku mrežu na Balkanu.

                                                                              Nastaviće se