Nemačka

Islam nije deo nemačke tradicije i identiteta, pa samim tim ne pripada Nemcima

 

Turska opsada Evrope

 

Rešenje svih evropskih kriza pojedinci vide u poturčivanju Evrope i njenom prevođenju u islam, zaboravljajući pri tome da su mnogi od aktuelnih problema upravo i potekli iz redova samozvanih spasilaca. U nekim velikim gradovima Nemačke već postoje četvrti u kojima policija duže vreme nije u stanju da vrši dužnost, a turska vlast u međuvremenu dodatno mobiliše svoju dijasporu vatrenim nacionalističkim tiradama

 

Fridrih Emke

 

Veliki nemački gradovi već godinama prikazuju istu sliku: arapske radnje, restorani i džamije dominiraju celim četvrtima kao što je berlinski Nojkeln, Vilhelmsburg u Hamburgu ili Erenfeld u Kelnu. Sve ukazuje na to da će ovaj razvoj ubrzano da se nastavi. Nisu svi u Nemačkoj zbog ovoga srećni, za razliku od turske vlade i Inana Turkmena, studenta iz Austrije. On je autor knjige "Dolazimo" koja bi trebalo da bude odgovor na delo "Nemačka uništava samu sebe" Tila Saracina, o kome je Tabloid već opširno pisao. Turkman veruje da jedino još Turci mogu da spasu Evropu.

Knjiga je obračun sa Evropom koja stari i koja je, navodno, zavisna od dinamike mladih Turaka. Dinamike? Vara se onaj ko misli da je Istanbul simbol cele Turske gde u nekim regionima još uvek nema tekuće vode niti dovoljno obrazovane populacije. Mnogi Turci, posebno oni iz Anadolije, ne znaju ni da pišu ni da čitaju. I dohodak po glavi stanovnika je još uvek veoma nizak, uprkos naporima države da se modernizuje. Čak i snažno uzdrmana Grčka prednjači u ovoj tački ispred svog nevoljenog suseda.

Kada Turkman pominje dinamiku ne bi trebalo da zaboravi da Turci koji u Nemačkoj ili Austriji borave već u trećoj ili četvrtoj generaciji, najčešće ostaju ispod proseka u pogledu obrazovanja ili kvalifikacija. Kriminalitet je, nasuprot tome, u problematičnim četvrtima kao što je Nojkeln poslednjih godina snažno porastao. Postoje i oblasti u kojima policija već izvesno vreme nije u mogućnosti da na pravi način sprovede državni monopol sile. Dinamika o kojoj govori Turkman ovde se sasvim drugačije manifestuje.

Pod ovakvom "dinamikom" najviše pate njegovi sunarodnici. Dobro integrisane porodice počinju da sumnjaju na svoje predstavnike koji ni u trećoj generaciji nisu uspeli da se socijalno integrišu. Mnogi se zbog toga u izolaciji, koju su sami izabrali, sve češće okreću svojoj naciji i veri.

Prizivana "dinamika" se sve češće ogleda u narastajućem turskom nacionalizmu. Pripadnici ultranacionalističke turske partije "Sivi vukovi" bez problema pune velike dvorane hiljadama svojih pristalica. Ta stranka deluje međunarodno u svom stremljenju da ujedini sve turkofonske narode. Zbog toga se smatraju ekstremistima koje je Služba za zaštitu ustavnosti okarakterisala kao "nepodobni za integraciju".  U jednom izveštaju za medije navedeno je kako turski desničari bez problema mogu da budu upoređeni sa neonacistima.

Turkmenovu "dinamiku" nemačka i austrijska strana uglavnom razumeju sasvim drugačije od njenog autora: mnogi se smatraju ugroženima od ove nove sile, od mladih došljaka koji vladaju ulicama, od žena koje rađaju jedno dete za drugim i koje se domaćim majkama, koje u proseku rađaju 1,36 dete, simbolično smeju u lice. Vest da bi jedan deo grada Manhajma trebalo da dobije novo ime, pukla je prethodnih meseci u medijima kao prava bomba. Pored predloga iz turske zajednice da se taj deo nazove  "Beyoglu" ili "Kücük Istanbul", i sam gradonačelnik je predložio naziv "Little Istanbul".

Mladi turski autor je izuzetno ljut na veći deo nemačko-austrijskog, posebno na kritičare kao što je Tilo Saracin koji ne žele da ovu novu "opsadu Turaka" (izraz samog Turkmena) prihvate sa zahvalnošću i poniznošću. Po Turkmenovom shvatanju bi Evropljani upravo morali da budu zahvalni, jer ih on vidi kao profitabilni faktor Evrope. Turska doživljava privredni rast, po bruto domaćem proizvodu je dospela na 18. mesto i ubrzano se trudi da napravi mostove ka Zapadu.

Najvažniji stub tog mosta ka Evropi, međutim, nije privredni rast. Taj stub se sastoji od miliona malih kamenčića, a to su migranti koji su u Evropu stigli u drugoj polovini 20. veka. Nekada gosti, ostali su do danas, doveli su i svoje porodice i postali deo evropskog društva. Kako Turkmen navodi, upravo su ovi doseljenici, a posebno njihovi naslednici, veliki potencijal od koga bi trebalo da profitiraju ne samo Turska već i Evropa.

I turska vlada ima iste poglede. Zbog toga ona čini sve da pojača samosvest, a posebno udarnu snagu svojih zemljaka u inostranstvu. A ovi su, smatra turska vlast, sve više diskriminisani u Evropi. Pre dve godine je zamenik turskog premijera Bekir Bozdag formirao Agenciju za Turke u rasejanju. Iako je na listi gostiju povodom osnivanja agencije bilo više od 1.500 zvanica, o njenom osnivanju je obaveštena samo jedna jedina ambasada. Čemu tolika tajnovitost?

"Po postojećim informacijama, treba da se formira opsežna mreža organizacija, koja bi zastupala interese Turaka u inostranstvu, a koju bi kontrolisala turska vlada", tvrdi se u jednom izveštaju. "Turci su sve više žrtve rasizma i mržnje prema strancima i vlada mora da ih stavi u poziciju da se protiv toga brane."

Ovo se odnosi ne samo na predstavnike politike ili privrede već na milione Turaka koji žive u velikom broju zemalja sveta. U junu i septembru su planirana dva megakongresa, koji bi trebalo masivno da podupru Turke u rasejanju i da im preporuče kako legalnim putem mogu da zaštite svoja prava i da se odbrane od rasizma i sveprisutne mržnje prema strancima. Cilj je da se turske zajednice u evropskim zemljama školuju da svoja prava sudski zaštite. Bekir Bozdag je čak otišao toliko daleko da svoju ulogu uporedi sa jermenskom dijasporom, najzaslužnijom za međunarodno priznanje genocida koji su 1915. na Jermenima sproveli Turci.

Koja bi bila prihvatljiva reakcija na mobilizaciju Turaka u Evropi? Zahvalnost, kao što predlaže Turkmen? Teško, bar s obzirom na razvoj događaja. U julu 2011. je pod nadzorom američke ministarke spoljnih poslova Hilari Klinton, komesarke EU za spoljne i poslove bezbednosti Katarine Ešton i generalnog sekretara Organizacije za islamsku saradnju (OIC) Ihsanoglua, nastavljen je takozvani Istanbulski proces kojim bi ubuduće međunarodnim zakonima trebalo da bude zabranjeno svako kritikovanje islama ili šerijata. Na nivou Ujedinjenih nacija postoje već dve rezolucije, obe izglasane 2011, koje isto to traže za šta se OIC zalaže.

Povratak islamu kritički posmatra i šef frakcije vladajućih partija CDU i CSU u saveznoj skupštini  Folker Kauder, čime se direktno suprotstavio stavovima doskorašnjeg nemačkog predsednika kako islam pripada Nemačkoj. U vezi od medija napadane akcije besplatne podele Kurana u pešačkim zonama velikih nemačkih gradova, Kauder je rekao: "Islam nije deo naše tradicije i identiteta, pa samim tim ne pripada Nemačkoj. Muslimani su, međutim, deo Nemačke i kao naši državljani uživaju puna prava."

Turci koji žive u Nemačkoj i koji su ozbiljno zainteresovani da uživaju obećana prava, morali bi otvoreno da se svrstaju uz svoju otadžbinu i to ne kao "Turska opsada", već kao deo zajednice koji je spreman da se integriše, i da pokažu kako su im interesi zemlje domaćina, pa samim tim i njihovi lični, ispred interesa Turske. Međutim, da li je tako nešto moguće kod sve više sebe svesnih, samozvanih "spasilaca Evrope", mora da bude stavljeno pod znak pitanja.

 

 

Gde su granice morala?

 

Više nikome nije jasno u kom pravcu se, bar kada je moral u pitanju, kreće ovaj svet. Ljubav prema istom polu je odavno prihvaćena u svim krugovima Zapadne Evrope i ne predstavlja ni najmanju prepreku za političku karijeru, čak ni u krugovima ekstremne desnice.

Ono što je, međutim, zapanjilo nemačku javnost jesu zahtevi, koje su plasirali pojedini političari iz redova stranke Zelenih, da se izmenom zakona dozvoli incest, odnosno polni odnos između najbližih članova porodice. Povod za ovo bila je odluka Evropskog suda za ljudska prava da kriminalizovanje incesta nije nedozvoljeno ograničavanje ljudskih prava.

Istovremeno je egipatskom parlamentu predat zahtev grupe ekstremnih islamista da se zakonom dozvoli takozvani "oproštajni snošaj", odnosno polni akt između muža i preminule žene i to do šest sati nakon njene smrti. Ovu nekrofiliju predlagači zakona obrazlažu utemeljenošću u islamu i islamskoj tradiciji.

Ljudske slobode, pa makar se one ograničavale na najprivatniju sferu u četiri zida, moraju da se na nekom mestu zaustave pred vratima morala i dobrog ukusa. Ako se ovako nastavi, svet će ubrzo postati globalna Sodoma i Gomora.