Posdemokratija

Da li će Tadić, kao i svi diktatori postati žrtva svojih poslušnika i dužnika                         

 

Samoubistvo iz zasede

 

Poražen i ponižen Boris Tadić se odlučuje na samoubilačku misiju, rešio je da iz osvete i inata bude premijer, mada za to nema ni kredibiliteta, ni sposobnosti, pa čak ni volje. Na to ga nagovaraju njegovi nezajažljivi sledbenici i saveznici, koji bi još malo da ga iskoriste dok ne ojačaju toliko da sami preuzmu vlast. Zasedu za to političko samoubistvo postavlja Ivica Dačić, koji u iščekivanju svoje pobede, rezonuje po principu "što gore, to bolje". Postizborni cirkus u Srbiji analizira Miodrag Mile Isakov, potpredsednik prve vlade DOS-a i bivši ambasador Srbije u Izraelu

 

Piše Mile Isakov

 

Samo teško povređena sujeta može da dovede čoveka u situaciju da nasedne na najprovidnija laskanja da je on njabolji i nezamenjljiv, u situaciji kad je već otpisan. Da iza toga ne prepozna nameru da bude potrošen do kraja. To najbolje znaju da iskoriste oni koji su mu najbliži i koji ga najbolje poznaju, to je njihova mala pakost i osveta za sve ono vreme kada su živeli u njegovoj senci, prinuđeni da ćute i slušaju, potajno kod kuće, pred ogledalom, probajući maršalsku uniformu. Tako će i Boris Tadić, kao svi diktatori, na kraju postati žrtva zavere svojih najvećih poslušnika i dužnika.

 

Otpisani bi i dalje da vladaju

 

Posle poraza na predsedničkim izborima, što objektivno za njega nije nikakva tragedija, posebno imajući u vidu da je već dva puta pobeđivao, oni su se osetili ugroženim. Instiktom ranjenih zveri smislili su zaveru kojom će ga sprečiti da on ode dostojanstveno, a njih ostavi bez vlasti i zaštite, na milost i nemilost istražnih organa i sudova koje su onoliko ponižavali i gazili dok su zahvaljujući njemu bili moćni. Naravno, da ga mrze zbog toga i naravno da su zaigrali na njegovu sujetu, ubeđujući ga da on zapravo nije izgubio izbore, nego je to nepromišljena greška jednog broja građana koji su samo hteli malo da skrenu pažnju na sebe, i koji se sada grozno kaju, sve čupajući kosu u očaju kada su videli šta su učinili.

Verovatno su mu i priveli nekoliko takvih zaštićenih svedoka, da se pred njim lično pospu pepelom i zatraže oprost. Uporno su mu ovih dana ponavljali kako je on i dalje broj jedan u zemlji, kako od njega sve zavisi i kako se bez njega ne može, sve podsećajući ga na njegove vlastite reči kako on nikada ne odustaje. A to što je rekao da sigurno neće biti premijer, to je samo dokaz njegove skromnosti i čestitosti, time je dokazao da mu nije stalo do vlasti po svaku cenu, tako da je sada svima jasno da se prihvatanjem uloge mandatara on zapravo žrtvuje, spreman i da pogazi ono do čega najviše drži, svoju sopstvenu reč, zarad odbrane interesa države i naroda.

I naravno, da su pri tome mislili isključivo na sebe, na to kako on, mada već otpisan, još može, ali samo kao premijer, da njima produži vek i omogući im da posvršavaju poslove. I da građanima konačno uteraju demokratiju u kosti, da im nikad više ne padne na pamet da glasaju kako su glasali. A onda će oni preuzeti stvar i živeti srećno na vlasti za sva vremena. Mislim tu na sve one koji su za Tadićeve vladavine postali što inače nikad ne bi mogli, na onog desetara koji komanduje vojskom, i na onog nesposobnog za vojsku ali sposobnog da bude savetnik vojnom ministru i ministar spoljnih poslova, za šta se osposobio kad je ono bežao u inostranstvo od mobilizacije. I na sve druge ministre i poslanike kojima je to bilo prvo zaposlenje. I na onog glasnogovornika Miloševićevog režima, kojeg je Tadić pokupio sa političke deponije, kao i na onog penzionera koji je postao lider generacije pošto su svi pravi poumirali. I na onu savetnicu što stenje kad govori pod teretom Sorošovih donacija za školovanje političke izuzetnosti, za koju obučava njen muž demonstrirajući kako se navija za vlast krivotvorenjem istraživanja javnog mnenja i volje građana na izborima. I na sve njima slične političare i analitičare, žurnaliste i lobiste, balansere i profitere.

 

To bajka više ne rađa

 

Ako bi Boris Tadić slučajno uspeo da nešto i uradi kao premijer, tim bolje i po njih, a ako ne, sva će krivica biti na njemu i otići će svakako, samo što će ga tada i oni okriviti i odbaciti kao isceđenu krpu. Takva je sudbina narcisoidnih vladara koji, kao prevareni muževi, uvek poslednji saznaju da su iznevereni.

Glavni saučesnik u toj zaveri protiv Tadića su SPS i Ivica Dačić, zato što je to u ljudskoj prirodi da ne vole osećaj da su nešto dužni onome koji im je pomogao, pa bi najradije da ga nema. Ali, i njima je potrebno još malo vremena u njegovoj zavetrini, da bi na njegovom daljem propadanju zaradili još desetak procenata glasova i mogli da se osamostale, pa da se restitucija obavi do kraja, da i njima bude vraćeno oteto, njima najdraže nasledstvo, vlast koju je njihov Baba mukotrpno sticao. Njima, dakle, sasvim odgovara postojeće stanje i status kvo, ali kad je njima dobro to je najbolji znak da ništa ne valja.

Prema tome, očigledno je da svi koji učestvuju u ovoj predstavi u kojoj se on kao nećka, a oni ga kao mole, imaju neki svoj racionalan interes i jasnu računicu, samo on ne. Njegov jedini motiv je da se vadi, da nam svima, a pre svega sebi, dokaže da on nije otpisan, da još može i da njegova ima biti poslednja. I to je ono što zabrinjava, što svi misle samo na sebe, a niko, ama baš ništa ne čini misleći na građane i državu. Naprotiv, svojim postupcima demonstriraju neskriven prezir prema izborima i volji birača, zanemarujući pri tom i potrebu države da bude valjano uređena sa institucijama koje funkcionišu i koje se poštuju. U lice nam se smeju, sprdajući se sa demokratskom procedurom i funkcijom premijera, proglašavajući za mandatara, umesto predsednika koji jedini to može, nekoga ko je upravo poražen na izborima i čiji je program odbačen od građana.

Još više zabrinjava ta drskost samog Borisa Tadića, da tako olako zanemari volju, tačnije nepoverenje, birača prema njemu i sa takvom lakoćom pogazi svoju reč datu odmah posle izbora da sigurno neće biti premijer. Bez stida i osećanja bilo kakve odgovornosti on se ponaša kao da se ništa nije dogodilo, kao da je to samo stvar tehnike da skoči sa konja na magarca, da je to isključivo pitanje njegovog ličnog izbora i volje. A magarci, ko magarci, ima da ćute i trpe. Fascinantna je i zastrašujuća ta lakoća sa kojom je nastavio tamo gde je na izborima zaustavljen. Kao da je stanje redovno i sve u najboljem redu, on nastavlja sa istom pričom koja očigledno ne prolazi i za koju je upravo dobio lošu ocenu.

Ponovo govori o svom programu za borbu protiv siromaštva, privlačenje stranih investicija, pokretanje privrede i otvaranje novih radnih mesta, i tako dalje i tako bliže, a ne pada mu na pamet da bar pokuša da objasni zašto već nije to uradio u prethodnih osam godina kada je imao mnogo veću moć. I zašto su građani odbacili tako genijalan plan? Da nije to možda zato što mu ne veruju? Da nije zato što se dok je on pričao te bajke sve raspadalo i živelo sve lošije i teže?

 

Odličan gost, al' loš domaćin

 

Koliko je besmisleno to što radi Tadić kao nekrunisani mandatar, najbolje pokazuje podatak da on planira da pravi vladu koja je već odbačena od građana zajedno sa njime. Naime, o formiranju nove vlade on pregovara sa Dačićem, Palmom i Krkobabićima, sa Čedom i Vukom, sa Dinkićem, sa Rasimom, Čankom i Pastorom, sa svima onima koji su ga javno i bezrezervno podržali u drugom krugu predsedničkih izbora i tako zajedno sa njime poraženi. Svi oni su založili sav svoj autoritet za njega i njegov program i to nije prošlo, pobedio ih je, sve na gomili, Toma Nikolić bez programa. Tako su govorili i još uvek tvrde, a ne vide da je to najveća sramota upravo za njih i njihovog univerzalnog kandidata za sve funkcije. Ako je to tačno, onda su im građani poručili da bi radije podržali bilo kakav program pre nego njihov, da je i nikakav program bolji od njihovog, da je za početak dovoljan program sa samo jednom tačkom u kojoj se predviđa da im se oni i njihovi programi skinu sa grbače.

Izbori su označili kraj jedne politike i jednog slepog vođe, sa svima onima koji su ga sledili a sad ga guraju u provaliju pred koju nas je sve doveo. Jasno je onda kakve su šanse Tadićevog premijerskog pokušaja i kakva sudbina vlade koju on napravi, ako je uopšte sklepa. Samo nije jasno, kako njemu to nije jasno. Izgleda da mora tako, da ga je pored svega navedenog još neka velika muka naterala. Jedina preostala pretpostavka je neka velika ucena. Spolja, od onih kojima je obećao ko zna šta, ali i još opasnija ucena iznutra, od onih koji su u njega i njegovu kampanju uložili velike pare očekujući da im se, uz njegovu pomoć, to višestruko vrati. A to je moguće samo ako bude na vlasti. Inače, poznato je da se njemu baš ne radi taj činovnički posao, sa svakodnevnim radnim vremenom od osam izjutra i bizarnim obavezama oko budžeta, oko penzija i plata raznim intelektualnim mrsomudima u prosveti, kulturi, zdravstvu, sudstvu, administraciji. Ne može on da radi dok ga pod prozorom uznemiravaju nezadovoljni sindikati i gladni radnici, zbog neisplaćenih nekoliko tričavih desetina hiljada dinara.

On je navikao da operiše sa evrima, i to milionima i milijardama, a radnike da obilazi kad mu odgovora, a ne oni njega kad im padne na pamet. On voli da se gosti u lepo uređenim seoskim domaćinstvima, ali ne baš da ga oni posećuju sa traktorima. Rečju, on je odličan gost, ali loš domaćin. On je svetski čovek, njemu je mesto u Parizu i Londonu, tamo gde se primaju pehari i medalje, a ne u blokiranoj Nemanjinoj ulici zbog štrajkova. Umesto da sad na Rolan Garosu sedi pored Đokovićevog oca u počasnoj loži, on se jebava sa vladom, ko pijan sa gaćama. A zaboravlja da onom kome je suđeno da bude karan, gaće same padaju. 

 

 

 

Nije Babo sina tuko zato što se kock'o, nego zato što je 'teo da se vadi!