Natrag

Uvodnik

Uvodnik

(Pr)osudite sami

 

I love Serbia !

 

Milovan Brkić

 

 

   Dve mlade dame iz Olimpijskog tima Srbije osvojile su medalje. Jedna od njih pretposlednjeg dana i zlatnu. Obe devojke, za koje, neka mi oproste, nisam do tog dana čuo, sa suzama u očima i ushićenjem poručile su da medalje  i za njihovu Srbiju.''Ovo je zlato za moju porodicu i celu Srbiju" - rekla je Milica Mandić, olimpijska šampionka, koja je, iz svega srca pevala himnu Srbije na olimpijskom postolju.

   Ovim povodom nisu se oglasile nevladine organizacije, niti međunarodna zajednica preko svojih predstavnika, što je Milica Mandić, a isto je to učinila i ''srebrna'' Ivana Maksimović, rekla da medalju poklanjaju celoj, i svojoj Srbiji!

   Svako pominjanje imena Srbija, i pozivanje na srpstvo, dolaskom DOS-a na vlast, smatrano je vraćanjem u mračnu prošlost, ocenjivano je kao šovinizam, nacionalizam...

   I dok u Čavoglavama, pred 70 hiljada ljudi izvesni Tompson peva ustaške pesme, i pozdravlja fašističkim sloganima, iz Brisela i demokratske Evrope niko ni reč da prozbori. Eto, desilo se!

   Da je kojim slučajem, neki sličan ''pevač'' pred dvesta ljudi zapevao protiv ustaša, digle bi se Sonja Biserko, Nataša Kandić stotine nevladinih organizacija, iz Evropske unije bi poručili da smo sve dalje od Brisela...

 Veliki narodi, osim što podnose teška stradanja, u sudbinskim trenucima, sposobni su da iznedre genija i velike ideje, dok mali narodi imaju sposobnost samo da upamte svoja stradanja, bez snage da iznedre ma kakvu ideju.

   U Prvom svetskom ratu Srbija je izgubila trećinu radno sposobnog stanovništa. U Drugom svetskom ratu stradalo je više od milion Srba.

   I u Srbiji, poraženoj, opljačkanoj, razorenoj, uvek su se rađali ljudi, snažni umovi. Nikola Tesla, Pupin, Mika Alas... Pesme o Srbiji pevali su Tin Ujević, Oskar Davičo, Srbija je ima diplomate, svetske pisce, Ivu Andrića, Miloša Crnjanskog, Jovana Dučića, Marka Ristića...

   Recikliranje srpske istorije, njene tradicije, kulture, stvaralaštva, filmske umetnosti, književnosti, počelo je dolaskom pokojnog Zorana Đinđića na vlast. On je promovisao nove vrednosti. Njegovi junaci i favoriti nisu bili pisci, pesnici, naučnici. On je poštovao Arkana, Legiju, Čumeta i zemunski klan. Svi ostali su za njega bili dim.

   Njegov naslednik Boris Tadić izvinjavao se i gde treba i zašto ne treba. Udvarao se u Zagrebu, u Sarajevu, u Briselu, u Vašingtonu...Javno je pozivao da samo njega podrže, jer je on, na dan  samoproglašenja Kosova državom, dok su u Beogradu trajale demonstracije, otišao u Rumuniju, u beznačajnu posetu diktatoru Trajanu Baseskuu, sličnom sebi.

   I za vreme vladavine Borisa Tadić, svim građanima su upućivane pretnje da su nacionalisti, da ne žele u Evropsku uniju, da su Bojan Pajtić i njegova klika - slika i prilika za Brisel...

   Novi predsednik Srbije Tomislav Nikolić, na moje veliko iznenađenje, nije savio kičmu. On tačno zna šta su nacionalni interesi, i koliko se moramo saginjati, zbog teškog položaja u koji smo dovedeni od strane gospode iz Demokratske stranke, za vreme njene despotske vladavine. Gospodin Nikolić se ne libi da kaže da Srbija i Brisel imaju dva potpuno različita stava po pitanju Kosova. Za samo mesec dana predsednik Nikolić i njegovi ministri u Vladi Srbije, opet neočekivano, ponudili su nam rešenja o saradnji sa onima koji tu saradnju prihvataju, vraćajući nam tako nadu da se iz krize može izaći.

Onaj koji nam je u predizbornoj kampanji pretio gromovima i paklom, ako izaberemo Nikolića, umesto njega, jer će nas Evropa satreti, sada se, kao pacov, krije među svojima, u Hrvatskoj.

Svaki građanin Amerike  ponosno kaže da je Amerikanac. I mafijaši se zaklinju - I love America! Zašto i mi ne smemo da kažemo da nam je Srbija u srcu?

  

www.milovanbrkic.com

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane