Natrag

Stav

Stav

 

HAPŠENJA

 

Nakon petooktobarskog prevrata narod je tražio katarzu. Duhovno pročišćenje od vremena zla. Ogromna energija osiromašenih i izneverenih građana, koja je srušila despotski režim. To je prava istina o tim događajima. Građani su srušili odnarođeni režim, a ne neka nesposobna opozicija ili jajare kriminalci, koji su služili tom istom režimu, razlila se ulicama prestonog grada i donela promene. Despotski režim više nije mogao istorijski da opstane. Iscrpio je i obesmislio svu nacionalnu energiju. Dogodilo se upravo ono što sam predvideo Miloševiću u jesen 1988, kada sam izjavio da će biti milion nezadovoljnih ljudi na ulici, ali da tog nacionalno-socijalističkog režima više neće biti. Tako se zaista i dogodilo. Uprkos verovanjima mnogih, koji su profitirali u tom režimu, jedan tajkun me je četri puta po nekoliko sati ubeđivao da će Milošević vladati večno i da treba da savijem kičmu i da mu poljubim ruku i da prihvatim ponudu i uđem u politiku. Mogao sam da biram položaj i titulu. Poručeno mi je da nije dobro da tako javno podržavam Đinđića, da se družim sa njim i da to može nauditi mom biznisu. Ostao sam, ipak, uprkos svemu, veran svojim političkim stavovima svom moralu, veran opozicionom delovanju, mada sam znao da su političari u opoziciji kvarljiva                                                                                                                                                                                                                                               roba i da samo zbog njihove nesposobnosti, neodlučnosti i sujete Milošević toliko dugo vlada

 

Branko Dragaš

 

Kada su promene izvršene i kada sam video ko se sve i na koji način dokopao vlasti, povukao sam se odmah iz javnosti. Nije me zanimalo da se grabim za državna mesta i funkcije. Nisam mogao da prihvatim da se tako razbojnički upada u Narodnu banku, da se u vrhovnu monetarnu instituciju ulazi kalašnjikovim, sve sa kriminalcima, povukao sam se i posvetio podizanju svoga biznisa,jer sam iskreno verovao da će se stvoriti neki novi privredni ambijent za nas poslovne ljude koji znamo da radimo na tržištu i koji ne  pripadamo partijskim sektama. Tek na uporno insistiranje Đinđića, moram da priznam na jedvite jade sam prelomio, pristao sam da mu pomognem i da budem van te njegove Vlade, da zadržim svoju samostalnost i da nastupam u funkciji njegovog ličnog savetnika za privredni razvoj. Tako me je predstavio to veče kada smo gostovali na RTS i kada je on, u svojstvu mandatara, priznao da me je ubedio da mu pomognem, jer mu moje znanje, iskustvo, poštenje i poznatost na tržištu treba, pošto nas čeka veliki posao.

O tih sto dana na terenu, koje sam prošao zajedno sa saradnicima iz moje kompanije, napisao sam dosta i postoje pisma i elektronska pošta koje sam slao Đinđiću, verujući da će on, držeći se našeg dogovora još na samom početku višepartijskog sistema 1989, ispuniti naše političke dogovore. Nažalost, to se nije dogodilo. I ja sam se u poslednjoj nedelji februara 2001. konačno povukao iz tog nametnutog i propalog koncepta, videći da je izabrani koncept pogrešan i da se u tom konceptu nalaze pokvareni, pohlepni, nestručni i neradni ljudi. Glavni krivac za sve ?

 Što nam se dešava danas je upravo stradali premijer Đinđić  koji je, propustivši sjajnu istorijsku priliku, otvorio Pandorinu kutiju svih naših današnjih političkih nevolja.On je uveo na političku scenu diletente, japijevce, političke prevrtače, tajkune, kriminalce i ostali društveni ološ. Zbog takvog njegovog političkog stava nazvao sam ga Ideolog vulgarnog pragmatizma.Ta ideologija ostala je do danas, jer koalicioni dogovori svih stranaka i mogućnost da svako sa svakim može da pravi vladu, samo je dokaz makijevelističkog pristupa da ostvarivanje cilja-opstanak na vlasti, dozvoljava upotrebu svih sredstava. Meni je takav životni i politički stav bio odbojan. I zbog toga sam sve to napustio. Počeo sam prvi u javnosti da pišem o promašenim reformama.Verovali ili ne, mnogi ljudi koji važe za intelektualce me nisu razumeli i prelazili su  na drugu stranu ulice kada bi me sreli. Reforme su propale na samom početku promena. Srpska inteligencija, zadivljena marketinškim kampanjama kvazireformatora - đinđićevštinom, godinama to nije htela da prizna. Propuštena je fantastična prilika da se Srbija iz temelja izmeni.

Verujet mi, dragi prijatelji, čitavu Srbiju sam obišao u tih sto dana, dan i noć smo radili i bili na terenu, to dobro znaju svi oni koji su nas pratili i koji su nas dočekivali, podsećam zaboravne da smo u dva noću obilazili štale na farmama kraj Sombora, fabriku kože u Rumi, uljaru u Kruševcu, narod nas je čekao jer su verovali da dolazi novo vreme , a moj profesionalizam ih je ubedio da neki novi ljudi počinju da odlučuju o sudbini  Srbije. Nikada više takvu priliku nećemo imati. Nikada više takve čiste energije neće biti u narodu.

Narod je nakon promena bio spreman da se odrekne svega za dobrobit Srbije. Narod je bio spreman da se žrtvuje, da ne prima mesecima plate, da podrži novu vlast, koja je trebala da uradi samo dve stvari : prva, da kaže koliko vremena treba narod da se žrtvuje da bi svima krenulo i da bi svima bilo dobro, da se pokrene Srbija i da se izgradi novi život u Srbiji i drugo, da se sprovede - KATARZA! Kako je trebalo sprovesti katarzu? Jedini način je bio da se politički ološ, tajkuni i kriminalci - uhapse! To je jedini način bio da se podvuče crvena linija razgraničenja između nove vlasti i stare propale politike. Hapšenje je bila hiruška operacija nužna da se spasi život Srbije.

Predložio sam Đinđiću da odmah nova Skupština donese Zakon o poreklu imovine političara, tajkuna, kriminalaca i javnih ličnosti i da se donese Zakon o konfiskaciji imovine koja je nastala na privilegijama i uz saradnju sa svrgnutim režimom. Smatrao sam da je to važna higijenska mera da se razdvoji žito od kukolja, da se izoluju svi koji su zaraženi kriminalnim virusom i da se Srbija zaštiti napasti. Prema mojim procenama, trebalo je uhapsiti odmah oko 300 ljudi i tako, za sva vremena, staviti tačku na korupciju u Srbiji. To da je urađeno, nikada ne bismo upali u  današnje probleme i danas bismo imali uređenu državu i brz privredni razvoj.

Đinđić to nije razumeo. Umesto da napravi institucije koje će se profesionalno obračunati sa kriminalom i korupcijom, on je počeo lično da se obračunava sa svojim političkim protivnicima i krenuo je da pregovara i da se nagađa sa tajkunima, koje je morao odmah da uhapsi. Žalosna istina je da su tajkuni čekali trenutak kada će biti uhapšeni i da su bili spremni da se odreknu čitavog bogatstva u korist države samo da izbegnu zatvor. Labusovi krizni štabovi su doveli do smene  40.000 kadrova SPS i drugih pripadnika režima sa svih državnih funkcija, a ja sam jedini bio  koji se pobunio protiv ovog jakobinskog terora, jer sam smatrao da je to neopisiva glupost, da svi ti ljudi nisu kriminalci i da se tako skida odgovornost sa glavnih likova nacional-socijalističke pljačke i uništavanja države Srbije. Šta se dalje dešavalo dobro je poznato javnosti.

Nije došlo do Šestog oktobra. Nije došlo do hapšenja krivaca naše tragedije. Nije došlo do katarze. Sklopljen je kobni, tajni savez tajkuna, tajne službe, kriminalaca i vrha nove vlasti. Građani Srbije su prevareni. Ogromna narodna energija, ključna za strukturnu promenu države, nepovratno je uništena. Reforme su bile marketinški trik za novu pljačku države i građana. Kada je Đinđić to shvatio, nakon dve godine, kada je, napokon, razumeo moje kritike i kada je hteo da napravi zaokret, potpuno sam siguran, poznajući ga odlično, da je hteo da izmeni koncept reformi, bogati i ucenjeni ljudi oko njega, navodno njegovi saradnici i prijatelji, zbog ličnih interesa i privilegija, spremili su mu zasedu. Izveden je na streljanje. Podlo i pokvareno. Ustrelili su ga profesionalne ubice pred zaključanim vratima Vlade. Kakva metafora! Bio je sam. Napušten. Izdan. Ostavljen. Prodan. Strašno!

Ubili su ga da bi njegovi saradnici nastavili da se bogate i da tajkunima omoguće da stvore svoje imperije na prevari i pljački države. Zašto danas pišem ove redove? Pišem da se ne bi zaboravilo. Pišem da iznesemo istinu o tom dobu, jer ima mnogo preuveličavanja i marketinškog spinovanja. Pišem zbog sadašnjeg trenutka u kome je počela da radi nova Vlada. Pišem da im pokažem šta treba da rade. To što se ne slažem  sa konceptom ove  nove Vlade, to ne znači da ne volim Srbiju. Naprotiv, interes Srbije mora da bude iznad političkih stranaka i zato hoću da im pomognem i da im napišem šta moraju da urade.Tu lična osećanja ništa ne znače. Istorijski okvir danas traži od nove vlasti,ukoliko želi da ostvari uspeh, da preduzme prave mere za zaštitu republike, demokratije i same države. Evo moje prognoze.

Ako nova Vlada do kraja septembra ne uhapsi najmanje pet bivših ministara, bivšeg premijera Cvetkovića i još neke likove iz kabineta bivšeg predsednika države, ako ne otvore kriminalni dosije o bogatstvu Borisa Tadića i dosije o bogaćenju Dragana Đilasa i njegovih marketinških pajtosa, ako ne vrate u zatvore zaštićene svedoke biznismene, mišljenja sam da će Vlada brzo pasti u socijalnim nemirima nezadovoljnih građana. Zašto su važna hapšenja? Nova Vlada mora da pokaže principijelnost i doslednost. Mora da pokaže da podvlači crtu. Nova Vlada pokazuje da je odlučna da se obračuna sa kriminalom. Nova Vlada pokazuje da niko nije iznad zakona. Nova Vlada pokazuje da nema privilegovanih i zaštićenih. To je presudno važno za podizanje poverenja građana u novu Vladu.To je presudno važno za kupovinu vremena.Vremana koju ova Vlada nema.Vremena u kome će se osmisliti nova ekonomska strategija.Vremena u kome će se građanima pokazati put izlaska iz današnje agonije.

Da li nova vlast ima istorijsku snagu da počne da hapsi? Ne da priča i preti, laže i obećava, nego da sistematski i zakonski sprovedu katarzu. Da li ovi likovi u novoj vlasti imaju snage da pobede sami sebe i da se odluče na to što treba da urade? Ne znam. Iskreno, nisam siguran. Svi imaju putera na glavi. I ovi mladi i neiskusni momci. Kako su mogli da prihvate da, bez ikakvog radnog iskustva, postanu japijevci socijalizma i skojevci kapitalizma? Vreme nepovratno curi. Odlazak na godišnji odmor poslanika i uzimanje nezarađenih 210.000 dinara dokaz su nezrelosti nove vlasti. Znam šta će se dogoditi ako se ništa ne bude preduzelo. Ako sve bude završeno na demagoškim i marketinškim parolama. Vremena se mnogo ozbiljna i teška. Ne treba premijer da ide na otvaranje hotela koji će zaposliti 55 radnika, jer to nije njegov posao. To su jeftini izborni, politički trikovi. To je gubljenje dragocenog vremena.Premijer mora da vuče strateške i vizionarske poteze. Takav premijer nam treba. Kao dobar  poznavalac istorije, kao poslovan čovek i rodoljub predlažem mu da dobro pročita ovaj tekst i da shvati šta treba da uradi. Ako propusti ovu istorijsku priliku, doživeće sudbinu ostalih promašenih srpskih političara. Niko ga se nikada neće sećati da je vladao, da je nekada bio zaista moćan,jer promašene političare svi brzo zaboravljaju. Građani

Srbije nemaju više vremena za gubljenje. Građani Srbije traže hitne mere za njihov spas. Građani Srbije traže katarzu. Traže da se pohapse banditi koji su opljačkali Srbiju. To je vrlo jasno. Nema tu neke velike mudrosti. Nema oprosta. Makar se neki sakrili i u novu Vladu. Građani traže pravdu. Ko im donese pravdu, vladaće dugo. I ko pokrene privredu i zaposli narod. Ostaje otvoren konkurs za nove srpske lidere.

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane