Natrag

Postdemokratija

Postdemokratija

 

Gde smo ono stali

 

Kao što je nekad real-socijalizam bio grobar komunističkih snova o jednakosti i blagostanju u socijalizmu, tako se u ovom istorijskom trenutku može govoriti o real-demokratiji, u kojoj caruje tzv. pragmatizam, koji nema nikakve veze sa stvarnošću, a naročito ne sa osnovnim demokratskim vrednostima i ciljevima. U njoj nije da nema varvara, oni samo ne mogu doći jer odavno su među nama. Upravo je real-demokratija, kao veliki maskenbal, idealna za njihovo prerušavanje.O uspostavljanju real-demokratije i o njenim uzrocima i posledicama piše u svojoj redovnoj rubrici Tabloidov kolumnista Miodrag Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu...

 

 

Piše: Mile Isakov

 

Seća li se iko gde smo ono stali u aprilu kada je život u Srbiji zaustavljen zbog izbora. Pola godine je čitava država živela u iščekivanju i neizvesnosti pred lažnom dilemom da li će Srbija nastaviti putem "demokratskog razvoja" ili će je "sile mraka i bezumlja" vratiti u mračnu prošlost. Kao u poemi Konstantina Kavafija Iščekivanje varvara:

 

Koga to očekujemo ovde na agori?

Varvari danas će doći.

 

Otkud u Senatu ova nepokretnost?

Zašto sede senatori, zakone ne kroje?

 

Zato jer varvari danas će doći.

Al' zakone zašto ne donose senatori?

Kad varvari stignu, sa sobom doneće svoje.

 

Zašto je tako rano ustao naš vladar?

I zašto na gradskoj kapiji stoji,

svečan, u odeždi sjajnoj i s krunom na glavi?

 

Zato jer varvari danas će doći.

I naš vladar izišo je

Dar noseći za njihovog vođu. Povelju

drži u ruci, pergamen gde utisnuti

najveća su zvanja, titule i časti.

 

Zašto su izišli konzuli naši,

njih dva, i pretori u togama crvenim?

Zbog čega oni ametisti na rukama njinim,

od smaragda svi ti sjajni prstenovi?

Zbog čeg skupocene štapove nose danas,

što rezbariše ih najbolji zlatari?

 

Zato jer varvari danas će doći,

a varvare zasenjuju stvari.

 

Zašto nisu došli ko obično, časni besednici

da sačine govor i da kažu svoje?

 

Zato jer varvari danas će doći

a besede, leporečje, varvarima dosadno je.

 

Al' otkud odjednom nelagodnost i pometnja?

(Kako ozbiljna su postala sva lica.)

 

Zašto tako brzo ulice i trgovi puste

i svak odlazi doma, opsednut mislima?

 

Zato jer noć pade a varvara nema.

Neki ljudi stigoše s granice,

tvrde da varvara nema više.

 

Bez varvara sada šta će biti s nama?

Ti ljudi, na kraju, behu neko rešenje.

 

I šta ćemo sad? Jedino dolazak varvara na vlast mogao je popraviti utisak o dosadašnjoj, koja je iza sebe ostavila prazan budžet i ogromne dugove. Istovremeno, varvari bi otvorili i neke perspektive, jer samo u nedemokratskim vremenima demokratija je svetla budućnost. U demokratskim uslovima, uverili smo se, demokratija je postala gola borba za opstanak, bez budućnosti. "Budućnost polako prestaje da postoji jer je proždire svaštojed zvani sadašnjost", kaže Džejms Grejem Balard i dodaje: "Mi smo budućnost pripojili sadašnjosti kao samo jednu od mogućnosti koje nam se otvaraju... U prošlosti smo uvek pretpostavljali da spoljni svet oko nas predstavlja stvarnost, koliko god da je ona zbrkana ili nesigurna, a da unutrašnji svet našeg uma - naši snovi, nadanja, ambicije - predstavljaju domen fantazije i imaginacije. Čini mi se da su te uloge zamenjene... ono zrnce realnosti koje nam je preostalo nalazi se u našim glavama."

 

Kraj vere u napredak

 

U svetu oko nas koji je postao sušta fikcija, u tu virtualnu stvarnost nas ubeđuje real-politika. Kao što je nekad real-socijalizam bio grobar komunističkih snova o jednakosti i blagostanju u socijalizmu, tako se u ovom istorijskom trenutku može govoriti o real-demokratiji, u kojoj caruje tzv. pragmatizam, koji nema nikakve veze sa stvarnošću, a naročito ne sa osnovnim demokratskim vrednostima i ciljevima. U njoj nije da nema varvara, oni samo ne mogu doći jer odavno su među nama. Upravo je real-demokratija, kao veliki maskenbal, idealna za njihovo prerušavanje. Kad svi nose maske i lažno se predstavljaju, gotovo je nemoguće identifikovati ih, a nije to ni najvažnije jer nisu oni najveća opasnost. Nisu varvari kreirali demokratski sistem u kojem i oni mogu biti vodeće demokrate. Oni su samo iskoristili priliku u haosu koji su stvorili vlasnici i barjaktari demokratije. Najkraće, demokratija kakvu imamo, nije više ideal slobode i napretka.

Nije slobodan čovek koji nema posao, niti oni koji svakodnevno strepe da ga ne izgube. Nema slobode ni za one koji primaju platu i penziju od kojih ne mogu da žive kao ljudi. A nema ni napretka u zemlji u kojoj se kao najveće dostignuće planira tek pokretanje kakve takve proizvodnje i nove pozajmice radi vraćanja starih dugova i redovnih isplata mizernih plata i penzija. To je naša stvarnost i naše iskustvo demokratije, u kojoj se ne može živeti od korupcije i pljačke države i građana, ali to je real-demokratija danas i u svetu, samo na nešto višem nivou životnog standarda.

Niko ni u razvijenim demokratskim zemljama ne očekuje nekakav razvoj u dogledno vreme, a niko ne zna ni šta bi to moglo biti. Ne samo da je u krizi, nego se čini da demokratija nema ni neku sjajnu perspektivu pred sobom, već da je svoje najbolje izdanje već ostavila iza sebe. Na sceni je real-demokratija koju zanima isključivo sadašnjost i bavi se prevashodno preživljavanjem ekonomske krize, borbom za opstanak i država i nacija, i bogatih i siromašnih. Time ona okončava istorijsko-filozofsku veru u napredak, koja je do sada bila temelj modernih teorija demokratije.

Ekonomski procesi globalizacije gotovo da sasvim onemogućavaju države, posebno manje, da same nešto učine za sopstveni boljitak, jer su ti uticaji presudni na uslove za život i njihovih građana. Nisu u mogućnosti ni da daju svoj doprinos razvoju demokratije jer se i ono malo demokratskih iskustava stečenih kroz neposredne izbore, gube u procesima naddržavnih udruživanja, kojima dominiraju ekonomski interesi najmoćnijih. Internacionalne institucije i transnacionalni režim definišu okvir kojem se i demokratski izabrane vlade moraju sve više pokoravati.            

U našim uslovima, to je Evropska unija i njeni standardi. Evroatlanske integracije postale su mera demokratije i demokratičnosti, i vlasti i opozicije. Ko nije za Evropsku uniju, nije demokrata, a nisu ni oni koji su protiv ulaska u NATO, samo što ovde to baš ne sme tako da se kaže zbog bombardovanja. Međutim, očigledno je da EU nije demokratska zajednica  za primer. Samo formalno, u Briselu postoji i Evropski Parlament, ali se u njemu ništa važno ne odlučuje. Najbitnije odluke se donose na relaciji Berlin-Pariz, u koje se onda pojedinačno ubeđuju ostale članice Unije, često uz pritiske, trgovinu i ucene.

U Briselu se samo izglasava ono što je, na taj način, već dogovoreno, tako da među članicama EU nema stvarnog dijaloga i rasprave, koji bi iznedrili najbolja i najdemokratskija rešenja. Jaz između zaduženih država i onih koje treba da im pomognu zbog očuvanja zajedničke valute i tržišta, sve je veći, do netrpeljivosti. Zajednički evropski ministri više se imenuju nego što se biraju u demokratskoj proceduri, pa se tako događa da Brislesku administraciju predstavljaju trećerazredni političari, potpuno anonimni u zajednici kojoj izigravaju vladu. Kada je NATO u pitanju, ne može biti ni reči o demokratiji, mada je to jedan od uslova za brže i bezbolnije priključivanje Evropskoj uniji, takoreći ulaznica za demokratiju.

 

Taoci real-demokratije

 

I na kraju, gde smo ono stali?  Da, kod demokratije i napretka u Srbiji, u kojoj je život stao u aprilu kada su raspisani izbori, pa i nešto ranije, kada je počela kampanja. Demokrate su izgubile, a nebo se nije srušilo. Varvari nisu došli, a kad će ne zna se. Dakle, neće biti manje demokratije, ali ni više. Samo real-demokratija. Demokratska fasada će nastaviti da se kreči i kiti ornamentima, ali već dobrano devastirana zgrada će nastaviti da se urušava zbog nekvalitetnih temelja na kojima je građena. Legalizacija te divlje gradnje bez kvalitetnog projekta, formalno će biti nastavljena, jer novi podstanari neće imati hrabrosti da je sruše, budući da nemaju demokratski pedigre. Odmah bi bili optuženi za rušenje demokratskih tekovina i vraćanje u preddemokratsko vreme, mada bi baš to možda trebalo uraditi, jer pitanje je da li se demokratija uopšte može ustoličiti demokratskim sredstvima. Do sada, kroz istoriju, to se nigde, nikad nije dogodilo. Uvek je za to bila potrebna revolucija i prinuda, a u novije vreme demokratija se po pravilu uterivala bombama.

Svi koji se dokopaju vlasti u Srbiji, uvek počinju iznova, kao da od njih sve počinje, ali nikad od početka. Ili ne znaju gde je početak ili nemaju volje i snage da to izvedu kako treba. Ovi novi objektivno nemaju ni uslova, ni vremena da počnu da grade novu zgradu od temelja, a onda zna se, u zamenu sledi samo krpljenje i šminka.  Sve u svemu, ostajemo taoci real-demokratije koja će nastaviti da nas vodi u sopstvenu propast. Demokratija kao nedovršeni normativni projekat, biće i dalje svedena na javni izborni spektakl kojim upravljaju timovi profesionalni spin-doktori. Građani će, kao i do sada, igrati samo pasivnu ulogu, često apatičnu, dok će se stvarni politički procesi odvijati u pozadini tog insceniranja izbornih i demokratskih igara.

Počela su hapšenja i to bi mogao biti nekakav početak. Nije baš demokratski, ali bi mogao biti blagotvoran za posrnulu demokratiju.     

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane