Natrag

Razaranje

Razaranje

Skandalozno nameštanje konkursa za rekonstrukciju Narodnog muzeja

 

Neverovatna i tužna priča

 

Kome je u interesu bilo da se dobije još jedan loš projekat rekonstrukcije Narodnog muzeja. Zašto su na konkursu izdati nedorečeni i dvosmisleni konzervatorski uslovi. Kako su nepostojeći konzervatorski uslovi iskorišćeni za eliminaciju najkvalitetnijeg projekta. Ko se našao prozvan da bude apologeta Cvjetičanin dr Tatjane. Da li još traje medijski projekat  Neverovatna i tužna priča o nevinoj Cvjetičanin dr Tatjani i bezdušnom ministarstvu kulture

 

Stanislav Živkov

 

Iz dana u dan, vezano za projekat rekonstrukcije palate Uprave fondova, odnosno Narodnog muzeja, otvara se sve više pitanja koja ukazuju da je i sa nedavno održanim konkursom za izradu projekta rekonstrukcije po svemu sudeći, osim dosta nedoslednosti i improvizacije, bilo i puno bahatosti i samovolje kako bi se po svaku cenu neki projekti sa konkursa diskvalifikovali da bi se nagradio projekat Vladimira Lojanice. Još tokom raspisivanja ovog konkursa nekome bilo jako stalo da se sve doživotno razvlači i da se u samom muzeju ne pomakne ni kamen sa kamena čekajući Godoa i novi mandat. Naravno jedina osoba kojoj je ovaj scenario išao u prilog bila je sadašnja v.d. direktorka Cvjetičanin dr Tatjana čiju su računicu totalno poremetili izbori održani na svim nivoima i propast Žutog preduzeća u kojem se nalaze njeni najveći zaštitnici što nagoveštava kraj agonije Narodnog muzeja i njena hitna smena!

Podsećanja radi, današnji objekat Narodnog muzeja podignut je 1902-1903. godine kao zgrada Uprave fondova, a prema projektima arhitekata Andre Stevanovića i Nikole Nestorovića. Zgrada je proširena i rekonstruisana 1930. godine kada je prema projektu arhitekte D. Petrovića nastao deo u kome se nalaze ulaz iz Vasine ulice i atrijum, odnosno nekadašnja velika šalter sala.

Palata Uprave fondova stradala je u bombardovanju Beograda tokom Drugog svetskog rata kada je srušen centralni deo glavne fasade sa kupolom. Odmah nakon rata iz ruševina su izvučeni granitni stubovi i srušeni deo je, osim kupole, obnovljen. Zgrada je temeljno rekonstruisana i proširena 1966. godine kada je obnovljena i centralna kupola. Zgrada je zaštićena kao spomenik kulture, pre svega zbog svoje velike arhitektonske vrednosti. U arhitektonskom smislu, osim fasada, sigurno su najvredniji delovi enterijera stepeništa sagrađena od plemenitog kamena u oba dela zgrade, kao i obe šalter-sale: stara sa monumentalnim gvozdenim stubovima, bogatom arhitektonskom plastikom na zidovima i dekorativnim vencima i tavanicom, te nova, današnji atrijum iako je prvobitno u staroj šalter-sali bio uređen izložbeni prostor. U ovoj rekonstrukciji privremenim zidnim pregradama stara šalter-sala je podeljena u više prostorija, pri čemu je sva dekoracija zaklonjena, ali i sačuvana do danas, a ulaz za posetioce ostao je iz Vasine ulice pošto je tridesetih godina to bio glavni javni prostor nekadašnje banke te je preuređenjem u muzej ista dispozicija zadržana i kasnije.

 

Hajde da se dogovorimo

 

Kada je konkurs u pitanju, širu javnost će zanimati neki nepoznati detalji oko toka samog konkursa i šta se sve zapravo dešavalo. Naime, u pitanju je bio tzv. dvostepeni konkurs što je podrazumevalo da se u prvom krugu prikupe sva idejna rešenja i sve ideje vezane za arhitekturu i urbanističku situaciju kako bi se od svih njih odabrao manji broj , u ovom slučaju pet radova, koji će učestvovati u drugom krugu konkursa kako bi se na kraju odabralo najkvalitetnije rešenje. Konkursnim zadatkom traženo je prebacivanje glavnog ulaza za publiku na fasadu starog dela palate Uprave fondova ka Trgu republike i funkcionalno objedinjavanje dva dela zgrade u jednu celinu.

Prilikom poslednjeg konkusra za izradu projekta rekonstrukcije izdati su prilično nemušti nejasni i dvosmisleni konzervatorski uslovi kojima će se prilikom žiriranja manipulisati kako bi se neki radovi odmah eliminisali, a pobedničkom radu arhitekte Vladimira Lojanici što šta progledalo kroz prste! Tako se u konzervatorskim uslovima jasno nalaže da Restauracija rekonstrukcija i dogradnja objekta mora biti u funkciji formiranja savremenog muzeja što podrazumeva maksimalno iskorišćavanje prostora za potrebe izložbene namene i prezentacije muzejskih eksponata uz neophodnu restauraciju prostora koji se moraju očuvati u autentičnom stanju...potrebno je revitalizovati sve reprezentativne prostore kako bi se najznačajnije arhitektonsko likovne vrednosti enterijera očuvale u autentičnom stanju; sačuvati ulazne holove: centralni hol sa salom i galerijom rekonstrukcija obodnih zidova sale kako bi se dosledno sproveo koncept autentičnog enterijera. Očito je da je sve ovo sročeno po sistemu "hajde da se dogovorimo" kako bi kasnije bilo primenjivano po potrebi. O tome da se tokom konkursa uopšte nije znalo šta se zapravo hoće, najbolje svedoče nemušti i nedorečeni odgovori na više grupa pitanja koja su učesnici konkursa uputili raspisivaču. Tako se recimo desilo da je na nedvosmisleno pitanje   Da li je enterijer atrijuma novog dela zgrade ( kamene obloge stubova i zidova ) zaštićen i da li se može menjati dat vrlo produhovljen odgovor raspisivača da to nije bitno za ovaj nivo konkursa, te je i vrapcima na grani postalo više nego jasno da će biti mućki i nameštanja prilikom žiriranja radova!

Na konkursu se pokazalo da ama baš niko od učesnika, osim jednog jedinog, nije bio u stanju da prepozna i reši osnovni prostorni problem u enterijeru palate Uprave fondova, a to je međusobni položaj stepeništa starog i novog dela zgrade koja su smeštena na svega šest metara udaljenosti pri čemu je stepenište novog dela zgrade smaknuto u stranu tako da kroz sve etaže upola smanjuje prolaznost između dva dela zgrade čineći pri tome pravi komunikacioni lavirint! Osim toga, pošto je zahtevano da se glavni ulaz formira sa Trga Republike očito je bilo da je stepenište novog dela direktno naspram ulaza  iz Vasine ulice zapravo višak, a pri tome treba imati u vidu i činjenicu da ni jedno ni drugo stepenište nemaju dovoljan kapacitet za prolazak velikog broja posetilaca. Naravno, gotovo svi učesnici konkursa su se kao pijan plota navukli na pravljenje raznoraznih staklenika u samoj zgradi kao i nad njom kako bi po svaku cenu napravili neko fensi rešenje u skladu sa postojećim trendovima gradnje neverovatnih svinjarija savremene arhitekture!

 

Izbacivanje bez razloga

 

Međutim, kvalitet jednog jedinog rada nekome je jako zasmetao iz prostog razloga jer je probijao prosečnost svih ostalih pa je po svaku cenu teran mak na konac kako bi se rad autorskog tima u sastavu Branislav Jovin, Marija Jovin i Siniša Temerinski  nekako izbacio iz daljeg kruga konkursa samo zato što je suvišno stepenište rotirano za 90 stepeni i pripojeno onom u starom delu zdgrade omogućivši time normalnu komunikaciju posetilaca. O tome da je ocena žirija bila krajnje kontradiktorna najbolje govori obrazloženje preuzeto iz prateće knjižice štampane u svega 100 primeraka povodom konkursa gde doslovce stoji sledeće:

Žiri je izdvojio ovaj rad kao jedini od konkurenata koji se zaista bavi zadatkom u širem kontekstu koji podrazumeva rešavanje bitnih pitanja povezivanja novog muzeja sa budućom gradskom infrastrukturom. U tom smislu ovaj konkursni rad nudi promišljena i lucidna rešenja pristupa i kretanja posetilaca i osoblja, snabdevanja i transporta eksponata umrežujući ove tokove u matricu višeg ranga. Sistematičnost i znalačka elaboracija rada u celini ocenjeni su veoma pozitivno. Funkcionalni aspekt muzejskih objekata takođe se oslanja na kvalitetna rešenja naročito u smislu fluidnosti kretanja posetilaca i integrisanosti izložbenog prostora. Na žalost remodelacija južnog stepeništa na način kojim se predlaže podrazumeva uklanjanje vertikalnog čvorišta novog objekta što je ocenjeno kao neprihvatljivo između ostalog i zbog uslova zaštite iz navedenih razloga žiri je diskutovao o mogućnosti da se ovom radu dodeli priznanje van uslova konkursa ali je predlog odbačen iz proceduralnih razloga.

Ovo i ovakvo obrazloženje koje je "eminentni" žiri servirao javnosti predstavlja najordinarniji falsifikat jer se pre svega najpre spominje remodelacija južnog stepeništa, a samo par reči dalje u istoj toj rečenici se govori o uklanjanju vertikalnog čvorišta novog objekta što je neprihvatljivo između ostalog i zbog uslova službe zaštite, što je tek falsifikat i totalna izmišljotina jer se u uslovima službe zaštite niti jednom jedinom rečju ne spominje niti jedno niti drugo stepenište što samo po sebi potvrđuje našu tvrdnju da se ovde sistematski išlo na eliminaciju najkvalitetnijeg projekta za rekonstrukciju palate Uprave fondova!  Postavlja se pored ostalog i pitanje da li je čitavo žiriranje uopšte bilo legitimno ako se zna da je akademik Vlada Veličković prisustvovao samo jednom jedinom sastanku žirija, da bi odmah potom otputovao u Pariz gde inače stalno živi!

 

Višesmisleni odgovori

 

Inače sami konzervatorski uslovi sročeni su na taj način da se mogu interpretirati kako kome padne na pamet, pa je samo tako moguće objasniti činjenicu da istom tom žiriju prilikom izbora projekta arhitekte Lojanice juniora ni najmanje nije zasmetalo totalno razaranje najvrednijeg dela enterijera starog dela zgrade - stare šalter sale, kao ni rušenje velikih delova zidova stepeništa sa strane Trga Republike samo kako bi se ono pretvorilo u nekakav polustaklenik koji vizuelno povezuje toranj tog stepeništa sa novim holom -staklenikom kroz sva tri sprata zgrade! Takođe je sasvim jasno da je konkurs zapravo organizovan na brzaka jer ni sami raspisivači nisu bili sigurni šta zapravo hoće o čemu najbolje svedoče smandrljani, nejasni i višesmisleni odgovori na naknadna pitanja učesnika konkursa.

Tako su na pitanjea Da li se mogu menjati unutrašnje fasade ( ka atrijumima) objekata koji se zadržavaju? Kao i da li je moguće menjati položaj, ritam i veličinu tih otvora u skladu sa novom dispozicijom prostora , uz poštovanje konstruktivne logike objekta odgovoreno da to Zavisi od predloženog rešenja u smislu pretvaranja atrijumskih prostora u zatvoreni prostor čime nestaje ovaj problem! Bisera poput ovog bilo je još pa se recimo na pitanje učesnika: Koji je to minimalni obim pošto se u okviru programa muzeja, predlaže se da se ostale službe svedu na minimalni obim koji istovremeno omogućava da muzej optimalno funkcioniše vrlo suvislo odgovoreno da treba dimenzionisati u duhu ponuđenog koncepta. Za namernu diskvalifikaciju konkursnog rada tima Branislava Jovina vrlo je značajan odgovor na sledeće pitanje: Navesti koji su to reprezentativni prostori koje je neophodno revitalizovati, i da li se (zidne) obloge štite i vraćaju u originalno stanje, ili je moguće uvesti i savremene intervencije u procesu revitalizacije obloga? Na to je vrlo produhovljeno odgovoreno: Kao pod V/4., odnosno Dimenzionisati u duhu ponuđenog koncepta. Dakle niti je dat odgovor na pitanje koji se prostori moraju respektovati tokom obnove , niti je dat odgovor o tome da li se štite zidne obloge, nego je sve svedeno na nekakvo dimenzionisanje!!!

Kulminaciju bezobrazluka predstavljaju sledeća pitanja: S obzirom da su Studija zaštite i Konzervatorski uslovi stari više od 20 godina, kakav je odnos žirija prema zadatim merama zaštite određenih delova unutar objekta i da li se u novoj funkcionalnoj šemi Muzeja svi navedeni delovi pod zaštitom moraju zadržati ili je moguće njihovo rušenje zarad dobijanja jasnije funkcionalne šeme Muzeja na šta je naprosto odgovoreno da treba Videti raspis konkursa! Konačno, krivca za sadašnju situaciju gde je na konkursu pobedio nekompletan i nedovršen projekat odalo je pitanje Možete li opisati postojeći konstruktivni sklop i njegovu materijalizaciju (zidove, međuspratnu konstrukciju, stepenište, temelje) za šta je žiri odgovorio da je težište prve faze u konceptu! Očito je da ni u drugoj fazi konkursa nikome nije bilo jako stalo da se olakša rad preostalim učesnicima konkursa pa je ponovno dobijeno jedno nekvalitetno, nedovršeno konkursno rešenje za šta su potrošene pozamašne pare, a da se do danas, osim stavljanja skela na jednu fasadu, ama baš ništa nije radilo, osim što je poslednjih dana v.d. direktorka Cvjetičanin dr Tatjana krenula da drži lekcije tada još neimenovanom ministru kulture.

 

Kriva partokratija

 

Kada se retrospektivno pregleda ponašanje same službe zaštite još u vreme izrade Rakočevićevog projekta, postaje više nego očito da je u slučaju rekonstrukcije palate Uprave  fondova bio veoma prisutan zao duh nerada Republičkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture koji se po zakonu stara o ovakvim objektima. Naime u situaciji kada je Narodni Muzej u totalnom kolapsu, kada palata Uprave Fondova rapidno propada iz dana u dan, kada je praktično čitav kolektiv Muzeja ogorčen i obeznađen nerešavanjem katastrofalne situacije u kojoj se nalazi već godinama, našao se sada smenjeni direktor Republičkog zavoda za urnisanje spomenika Marko mr Omčikus da lamentira nad žalosnom i tužnom sudbinom sirote v.d. direktorke ostataka Narodnog muzeja Cvjetičanin dr Tatjane.

Kao glavnog krivca za nečinjenje Omčikus je naveo partokratiju koja je po njemu nadvladala nad strukom očito zaboravljajući pri tome da je i on sam na mesto direktora svojedobno došao upravo po partijskoj liniji! Omčikus je tako nedavno u Večernjim novostima mrtav hladan izjavio sledeće: Ne mogu Tatjanu Cvjetičanin, direktorku Muzeja, da proglasim krivom, ali mislim da joj je nedostajalo hrabrosti da javno opominje i tako pogura realizaciju. Političari ne vole da budu prozvani, a rukovodioci takvim nastupima ugrožavaju svoj položaj. Ni predsednik Upravnog odbora, ni ministar ne mogu da vode rekonstrukciju. Direktor ustanove mora da koordinira sa svima. U nekoj regularnoj situaciji direktor može da razvija umetničke programe, ali tokom rekonstrukcije mora ozbiljno da se bavi njome.

To bi možda bilo normalno u nekom normalnom društvu u kome je normalnom direktoru stalo da se izvrši rekonstrukcija u najkraćem vremenskom periodu i da muzej što pre bude otvoren. Međutim, pošto je kod nas sve suprotno, odnosno jasno je kao dan da živimo u nenormalnom društvu, v.d. direktorki očito već godinama nije stalo da se rekonstrukcija ikada završi, uopšte onda ni najmanje ne čudi da se sada nađe podjednako neefikasan smenjeni direktor Republičkog zavoda, da pokaže tako mnogo razumevanja za svoju koleginicu po štetočinstvu aktuelnu v.d. direktora Narodnog muzeja Cvjetičanin dr Tatjanu koja je inače jedan od glavnih aktera u tragediji u kojoj se Muzej nalazi već godinama. Naoko se čini se da smenjeni direktor Marko mr Omčikus   pojma nema šta se dešava sa tom kućom ali čovek samo priča, ali to je samo privid jer je upravo u vreme izrade naručenog i odbačenog projekta Milana Rakočevića, Marko mr Omčikus bio direktor Republičkog zavoda za urnisanje spomenika u kome niko nije nije ni trepnuo kada je prihvaćen projekat kojim je trebalo da bude totalno devastiran čitav enterijer palate Uprave fondova! Iz dokumenata iz tog perioda kada je Omčikus mr Marko bio direktor Republičkog Zavoda vidi se zašto je gospodin Omčikus smenjen: nestali projekti sanacije Spomenika Neznanom junaku, štetan ugovor sa firmom Visan za protivpožarnu zaštitu spomenika uz avans od 100 odsto, kafanski računi, nenamensko trošenje novca na sve i svašta...Ukratko ništa nije moralo i sve je moglo.

 

Ko će nadoknaditi štetu

 

O projektima se odlučivalo prema ličnim afinitetima, u svojevrsnoj "velikoj loži" Republičkog zavoda. Parama se raspolagalo tako da je Republički zavod bio često u novinama, a isto tako bilo je i sa Narodnim muzejem! Uostalom postavlja se pitanje zašto za sve nestanke para kriviti "državu"? Ministarstvo kulture je uplatilo na zahtev sadašnje v.d. direktorke Narodnog muzeja Cvjetičanin dr Tatjane milion evra za izradu prvog projekta rekonstrukcije za koji se kasnije pokazalo da je totalno neupotrebljiv i preskup a niko ne zna je li za taj projekat, uopšte urađena statika, pošto na novom konkursu, zbog navodne zaštite autorskih prava Milana Rakočevića, učesnicima nije bilo moguće da vide šta je i kako je tada zapravo projektovano !

Za novi projekat se ponovo pominje milionska suma u evrima, pa opet ništa. Za veliko čudo nisu slupane na zakup depoa, Muzej i Kunstrans se sude i nikom ništa.Očito je da se ovde radi o udruženom zločinačkom poduhvatu jer se krovne ustanove srpske službe zaštite ponašaju kao nedodirljive eminencije. Uostalom, takvo ponašanje bilo je zaštitni znak i ex direktora Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture   Marka mr Omčikus na čiji zahtev je svojedobno Ministarstvo kulture uplatilo Republičkom zavodu 800.000 evra za navodnu protivpožarnu zaštitu manastira i - nikom ništa.

Maca pojela novce, a bivši direktor Omčikus mr Marko sada ponovo gleda u istu tu državu odnosno kravu muzaru i opet pominje pare! Sve u svemu, poslednja dešavanja podsećaju na naslov jedne pripovetke Gabrijela Garsije Markesa pod imenom Neverovatna i tužna priča o nevinoj Erendiri i njenoj bezdušnoj babi  pošto je očito u toku realizacija srodnog projekta Neverovatna i tužna priča o nevinoj Cvjetičanin dr Tatjani i bezdušnom ministarstvu kulture pri čemu su organizatori ovog udruženog zločinačkog poduhvata slučajno zaboravili da je "nevina Erendira bezdušnoj babi" zapalila kuću i da je štetu nadoknađivala radeći u naturi dok je baba naplaćivala odrađene sate. U konkretnom slučaju, bilo bi jako zanimljivo videti ko će i kada nadoknaditi štetu nastalu desetogodišnjim neradom Narodnog Muzeja. Ko preživi pričaće!

 

 

 

Beogradske arhitektonske kuhinje

 

Javna je tajna da u Beogradu deluje prava arhitektonska mafija i to na više polja: nameštanje sticanja nastavnih zvanja na Arhitektonskom fakultetu, nameštanje pobeda na raznoraznim konkursima, nameštanje izbora za članstvo u ANUS-u, nameštanje izrade raznih revizija projekata, ukratko nameštanje svega i svačega. Prema dobro obaveštenim izvorima sa Arhitektonskog fakulteta u Zagrebu, dobili smo više zanimljivih informacija prema kojima je dodela prve nagrade na konkursu za rekonstrukciju Narodnog Muzeja zapravo svojevrsno zahvaljivanje jednog arhitekte člana ANUS-a ocu Vladimira Lojanice, arhitekti Milanu Lojanici koji je svojim uticajem uspeo da dotičnog arhitektu ubaci u članstvo ANUS-a što uopšte ne bi bilo ništa neobično jer je poznato da je svojedobno u osvit oktobarskih promena upravo Milan Lojanica uspeo da organizuje prikupljanje potpisa, ukupno 12 njih, kojima je omogućeno da nekadašnji kadar SPO, Spasoje Paja Krunić naprasno preskoči sva niža nastavna zvanja i postane profesor Arhitektonskog fakulteta. Kasnije se Krunić revanširao Lojanici omogućavanjem dodele prve nagrade na čuvenom konkursu za izgradnju bloka u Rajićevoj ulici koji je trajao pravu sitnicu od svega godinu dana plus dodatnih šest meseci što samo po sebi govori da se čekalo nešto veoma važno pa je konkurs trajao maltene doživotno!   

 

 

 

Razvlačenje

 

Kada se malo bolje proanaliziraju poslednja dešavanja vezana kako za Narodni Muzej, tako i za njegov muzej u sastavu, odnosno slučaj sa zaštitom lokaliteta Lepenski Vir postaje jasno da je skandalozni slučaj sa eliminacijom projekta Branislava Jovina, Marije Jovin i Siniše Temerinskog samo revanš v.d. direktorke Narodnog muzeja Cvjetičanin dr Tatjane koja je prethodno godinama na sve moguće načine razvlačila i otezala radove na zaštiti arheološkog  lokaliteta Lepenski Vir, da bi na kraju postavljanje muzejskih eksponata u ukupno 4 vitrine na samom lokalitetu proglasila kapitalnim naučnim poduhvatom koji bi po njoj trebalo raditi najmanje 10 narednih gde bi radili relevantni stručnjaci koji se bave tim periodom i prostorom. - Narodni muzej, arheolozi Filozofskog fakulteta, stručnjaci Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, a učestvovaće i Republički zavod za zaštitu prirode, Nacionalni park "Đerdap" što bi u prevodu značilo još nekoliko decenija razvlačenja, komisijskog rada Velikih loža, dnevnica, piva, ćevapa, honorara itd, što je sve propalo jer su Marija Jovin i Siniša Temerinski, za razliku od mnogih, svoj posao završili bez razvlačenja čime su se jako zamerili Velikoj muzejskoj Loži Cvjetičanin dr Tatjane!

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane