Ispovest

 

Neautorizovana autobiografija Džulijana Asanža (1)

 

Imali smo volju da se suprotstavimo moćnicima

 

Usred bitke protiv optužbi koje su zadirale u njegov privatni život i gnevnih osuda američkih političara, Džulijan Asanž, glavni  urednik svetski poznatog web sajta Wiki Leaksa, heroj antiglobalizma, napisao je svoju autobiografiju, čiji je original štampan bez njegove autorizacije.  Uprkos tome, reč je o izvanredno važnom svedočenju koje ukazuje na totalitarnost lažnih demokratskih bastiona na Zapadu. Asanžova borba protiv mračnih režima, protiv moćnih i silnih, pokazala je da još ima nade za svet koji je potonuo u strah i beznađe. Tabloid će u sledećim brojevima objaviti najvažnije delove ove ispovesti uz saglasnost srpskog izdavača (Albion Books, Beograd).

 

Džulijan Asanž

Porodica moje majke je došla u Australiju iz Škotske, 1856. godine. Vođa klana bio je Džejms Mičel (James Mitchell), seljak zakupac iz Damfrija, koji je živeo u isto vreme kada i radikalni škotski pesnik Robert Berns (Robert Burns), takođe seljak. Berns se celog života bunio protlv nepravde i tiranije, a napisao je i univerzalnu ,,Marseljezu" ljudskog duha, A Mans a Man for a' That (Čovek je ipak čovek). Pesnik je umro u bedi, u Damfriju, u vreme kada je moj rođak Mičel još bio dečak, i sigurno bi razumeo želju Mičelove porodice da emigrira. 1 oni su, kao i on, bili protestanti, potčinjeni zakonima zvanične škotske crkve, a njihov život na močvarnim poljima bio je težak. Hju Mičel (Hugh Mitchell), zajedno sa En Hamilton (Anne Hamilton) i petoro dece podigao je stočnu farmu u Novom Južnom Velsu, u Brajans Gepu, nadomak Tenterfilda. Bio je dobro poznat u okrugu Nova Engleska i umro je u osamdeset četvrtoj godini, ostavivši za sobom imetak od 121 funte i sina Džejmsa, koji je, baš kao i on, na vreme kupio komad zemlje u Barni Daunsu.

Moj prvi kompjuter

Naš rad utiče na svet. Ali, priča ne počinje s radom: rad počinje s pričom. To je razlog zašto sam morao da se vratim u divljinu svog ranog detinjstva, zato što smo oboje - moj rad i ja - počeli na tim savršenim proplancima neznanja. Kada sam napunio šesnaest godina, seo sam za svoj kompjuter i počeo da sve ostalo ostavljam za sobom. Sada su tu bili kompjuterski stolovi, stare čarape, hrpe kompjuterskih disketa i načeti sendviči. Kompjuter i ja bili smo jedno: noću smo kretali u potragu za novim. Sledeća životna faza, koja je uključivala razbijanje kodova i hakovanje, pokazaće se kao prava veza sa budućnošću kojoj smo se nadali. Uskoro sam lutao unutar kompjutera, u unutrašnjoj mreži u kojoj su stotine hiljada kompjutera živeli u uzajamnoj sinhronizaciji, a tu sam bio i ja, koji je pokušavao da misli na jeziku samih kompjutera. Novi život se razbuktao u meni, ali i u drugima koje sam usput upoznavao. Verujem da je moje lice zračilo plavom svetlošću, u spavaćoj sobi naše poslednje kuće, usred drveća, dok se sjaj nekog sasvim novog otkrića širio duboko u noć. Izgledalo je kao da i sama pravednost može živeti s one strane žmirkavog kursora. U ono vreme kompjuteri su dolazili bez ičega; nisu u sebi imali nikakve programe. To je jedna od stvari koje su izgubljene za novu generaciju klinaca koja dobija svoj prvi kompjuter. Oni su danas prethodno napunjeni svim vrstama softvera, moderne grafike i ostalim, ali, kada sam ja počinjao, tu je bio samo jedan sloj iznad golog metala. Kucali biste u tu predivnu prazninu, čekali da se ona ispuni mislima. Stvar je bila programirana da prihvati ono što pišete, i to je bilo sve: kao tinejdžeri, odlazili smo u taj prostor baš kao istraživači koji žele da otkriju novi teren. Kao i u matematici, gde postoji oblast atoma, kompjutere imao prostor i skup mogućih zakonitosti koje su se mogle postepeno otkrivati. Sve zakone i oblike operacija i sporednih efekata tek je trebalo otkriti. I to je bilo ono što smo radili. Uzbuđenje se jedva moglo obuzdati: za nekoliko minuta na svom kompjuteru mogli ste naučiti nešto što je bilo beskonačno. Mogli ste da obučite svoj kompjuter da ispisuje reč ,,zdravo" do u beskonačnost, neku komandu koja se nikada ne završava, a za mladu osobu otkriće tako duboke vrste moći je nešto, u najmanju ruku, veoma uzbudljivo, a u krajnjoj liniji revolucionarno. Doduše, misli vam moraju biti čiste.

Neprijatelji koji rade za progres

 Mi smo bili u svojim sobama i smejali se ispred ekrana. Ti momci su bili autoriteti. Nikada ih nismo sretali. Ponekad bi ostavljali skrivene poruke u softverima, ispod slojeva zaštita, koje smo hteli da zaobiđemo, a ponekad je program bio izgrađen tako da napada delove naših kompjutera, dok smo mi pokušavali da provalimo softver. Naš odnos s kompjuterima bio je važan element u proširivanju naših umova. Naučili smo toliko toga, toliko brzo, i sada smo znali da svoje kompjutere možemo naučiti kako da prošire sopstvenu kompleksnost, na osnovu naših instrukcija. Nadmetanje između nas i proizvođača inicijalnih softvera zapravo je ubrzalo proces: možemo biti  neprijatelji, ali zajedno smo pogurali celo umeće napred, kao što se to, pretpostavljam, događa u nekoj izuzetno dobroj partiji šaha. Počeo sam da pišem programe. Mnogo kasnije, zbog WikiLeaksa, neki ljudi će pomisliti da je sve to bila samo stvar politike. Ali, veliki deo onoga što smo radili vezan je za logiku  kompjuterske inteligencije, odnosno za preciznu interakciju s onim što kompjuterska inteligencija čini neminovnim.

Svet je okrenut naopako

Imao sam šesnaest godina i bilo je to moje vreme: pronašao sam svoj poziv, svoje umeće, svoje istomišljenike i svoju strast, sve odjednom. Sigurno smo, u neku ruku, bili arogantni isto koliko i neposlušni, ali mladim Ijudima tog uzrasta je potrebno da osete sopstvenu snagu - a mi smo prosto leteli. Mislim da mogu reći kako je Australija u to vreme smatrana za neku vrstu provincijske baruštine. Patila je od određene kulturne podređenosti, od definitivnog saznanja da je zemlja živela u stalnom zapećku u odnosu na glavne tokove evropske kulture i američkog života.  Na svoj mali način - mali, ali koji će postati veliki - mi smo se opirali tome. U to vreme živeo sam s porodicom u predgrađu Melburna, ali počeo sam i da zauzimam svoje mesto u elitnoj grupi kompjuterskih hakera. Osećali smo se kao samo središte sveta koji se okreće, ništa manje značajni od vodećih kompjuterskih majstora iz Berlina ili San Franciska. Melburn se rano istakao na svetskoj kompjuterskoj mapi, što je delom bila i naša zasluga: igrali smo se globalnom predstavom o tome kako bi tehnologija mogla da funkcioniše i ni na trenutak se nismo osećali udaljenim ili kao provincijalci.  Osećali smo da bismo mogli da vodimo svet, što je prilično lep osećaj kada živite u dupetu planete.  Australija se uobičajeno zamišlja kao laguna u engleskom moru; britanska kultura je nastojala da nas preplavi, sa svojim velikim kolonijalnim osećajem za nacionalne vrednosti. To je bila naša stvarnost i zato, kada smo se borili, morali smo se boriti kao kraljevi. Mentalitet hakera iz Melburna odisao je tom vrstom drskosti. Nismo se osećali odvojenim od glavnih tokova: mi smo bili glavni tok. 1 ako se ima u vidu da inovacija često zavisi od samopouzdanja - ma koliko prolaznog, ma koliko pogrešnog - sebe smo videli na vrhu sveta. Leveleri iz XVII veka su hteli da ono što je politički podređeno stave u prvi plan: istoričari su kasnije pisali o Svetu okrenutom naglavačke.

Ljudi bez gospodara

Kristofer Hil je pisao o ,,ljudima bez gospodara"," koji se otimaju vlastelinima, koji će postati odmetnici ili razbojnici - ako je to potrebno. Moj bivši prijatelj iz kompjuterskog podzemlja uživao bi u rečima levelera Vilijema Erberija (William Erbery): ,,...Lude su najmudrije, a ludaci najtrezveniji medu Ijudima... Ako ludilo treba da bude u srcu svakog čoveka... onda je ovo ostrvo Velika Ludnica... Hajde, budimo svi ludi, zajedno."

Bilo je to vreme novih ideja, energije, posvećenosti. Ideja o narodnom suverenitetu nad internetom, o ,,rađanju slobode" u toj areni, još je bila daleko od ostvarenja i za nju se uvek mora voditi ogorčena borba. To sam saznao tek kasnije, ali mogli smo da se pozovemo i na Miltona, koji je pisao o nekoj vrsti svetog opravdanja za građansku neposlušnost, o ,,naciji koja nije troma ili tupa, već puna hitrih, lucidnih i prodornih duhova, sposobnih za izume, prefinjenih i ubedljivih u raspravama, koji mogu ostvariti najviše ljudske domete, kojima se možete težiti." Nismo bili ni toliko ambiciozni, niti toliko sposobni, ali bili smo na tragu nečega o čemu svet do tada nije ništa znao. Iz naših soba u predgrađima tražili smo i pronalazili globalnu kompjutersku mrežu. ,,Vihor dolazi sa severa", pisao je jedan od junaka Levelera. Dobro, možda je zaista tako. Ali, u modernom svetu okrenutom naglavačke mogli bismo reći da taj vihor dolazi s juga i tako odati Australiji dužnu počast.

Manipulacija telefonskim linijama

U svakom  slučaju, energija koju smo imali bila je, makar samo nesvesno, povezana s mnogim velikim, neopevanim naporima da se sloboda otme iz ruku nevidljivih sila. Neki od nas su možda bili toliko zaslepljeni da su mislili kako će nam budućnost biti zahvalna - ali, nije bila. Žrtve te zablude čekali su zatvori. Prava zora otkrovenja nije došla sa kompjuterom, već sa modemom. Kada sam to nabavio, znao sam da je sve gotovo. Prošlost. Stari stil.

Imao sam oko šesnaest godina kada je ta nova zora svanula iz male kutije, koja je radila zaista sporo. Pre interneta, osećaj za globalnu kulturu u svetu kompjutera razvijao se kroz ,,oglasne table" (BBS, ,"bulletin board system"). Ti izolovani  kompjuterski sistemi bili bi postavljeni, recimo u Nemačkoj, a vi biste se povezivali telefonom i razmenjivali poruke i softver. Odjednom smo svi bili povezani. Naravno, problem je bila cena  međunarodnih poziva ali neki naši prijatelji postali su stručnjaci za manipulisanje telefonskim linijama. Zvali su se frikeri (phreakers). Tu su i sve te gluposti o prvim kompjuterskim hakerima koji kradu novac iz banke i tome slično: većina hakera koje sam poznavao zanimala se samo za besplatne telefonske razgovore. To je sve bogatstvo koje su stekli; ali, kakvo je to samo bogatstvo bilo provesti noć povezan sa svim tim prekomorskim znanjem. Taj osećaj otkrivanja bio je skoro galaktički. Nekoliko dana pošto sam dobio modem, napisao sam program koji je modemu govorio kako da potraži druge modeme. Skenirao je glavne poslovne centre Australije, a kasnije i drugih delova sveta, da bi otkrio koji kompjuteri imaju modeme. Znao sam da se na drugom kraju telefonskih linija nalaze zanimljive stvari. Samo sam hteo da otkrijem koji me brojevi vode do njih; to je skoro bila samo stvar matematike, videti kako biste se mogli poigravati s brojevima. Nije stvar u tome da je još u toj fazi to bilo subverzivno: to su prosto bili sjajni izleti u daljinu i istraživanje sveta, osećali biste se kao da jašete na nekom sasvim novom talasu, tehnološki najprefinjenijem delu industrijske civilizacije.

Osam odabranih

 Bila je to smela pomisao, ali i osećanje je bilo veliko i ne mogu ga umanjiti. Stvar je bila prefinjena, ali ne i mi; za mnoge od nas to je bilo kao kada smo kao klinci upadali u kamenolome ili napuštene zgrade. Morali smo da vidimo šta ima tamo. Prosto nas je svrbelo da preskočimo ogradu i uđemo. Bilo je uzbudljivo zaći u svet odraslih i uputiti mu izazov. Tako počinje hakovanje. Poželite da prekoračite barijere podignute da vas zadrže napolju. Većina je bila podignuta iz komercijalnih razloga, da bi se sačuvao protok profita, ali za nas je to bila i bitka u dovitljivosti i vremenom smo uvideli da su mnoge od tih barijera bile ozbiljne. Bile su postavljene da bi ograničile ljudsku slobodu ili kontrolisale istinu, što je, pretpostavljam, samo druga vrsta protoka profita. Počeli smo tako što smo ometali  komercijalne težnje nekih kompanija i uzbuđenje je bilo neizmerno. Bilo je to kao kada prvi put pobedite neku odraslu osobu u šahu. Zapanjim se kada nabasam na ljude koji ne mogu da shvate uživanje u svemu  tome, zato što je to uživanje u samom stvaranju, u bliskom poznavanju nečega i njegovom pretvaranju u nešto novo. Hakovanje je počelo da nam liči na kreativni poduhvat: bio je to način da se preskoče zidovi podignuti radi zaštite moći i da se nešto promeni. Držati ljude izvan sveta kompjuterskih sistema bilo je, za ljude koji njime upravljaju, pitanje kontrole, po mnogo čemu slično Orvelovom shvatanju državne kontrole, i za nas je bilo sasvim prirodno da radimo na tome, u svom mladalačkom pokušaju da istražimo svet. Naravno, vlade su u to vreme imale kompjuterske sisteme čija je razvijenost bila direktno srazmerna njihovom nacionalnom bogatstvu i vojnoj snazi. Najzanimljivija je bila mreža X.25, kroz koju je većina zemalja vodila svoje poverljive vojne kompjuterske vebsajtove. Oko osam hakera na svetu je otkrilo i delilo između sebe pristupnu šifru: prosto smo ostajali bez daha gledajući kako vlade i korporacije sarađuju u toj vrsti mreže.

Prestali smo sa fantazijama

A creme de la creme svetske hakerske zajednice ih je neprestano posmatrao. Ulazio sam u svoje kasne tinejdžerske godine, a Berlinski zid je bio pred rušenjem, što će promeniti sve; bila je to velika, epohalna promena u značenju ideologije, o kojoj se govorilo na vestima svake noći. Ali, mi smo već menjali svet. Kada bi se televizori isključili, a roditelji otišli u postelje, bataljon mladih kompjuterskih hakera ulazio bi u te mreže, pokušavajući da dovede do promene, rekao bih, u odnosu između pojedinca i države, između informacije i uprave, koja bi se u pravi čas pridružila rušiteljima zidova, u njihovom nastojanju na sruše stari poredak. Svaki haker je imao nadimak, a moj je bio Mendaks, po Horacijevom splendide mendax - uzvišeni lažov ili možda ,,sjajni prevarant". Svidela mi se ideja da skrivajući se iza lažnog imena, tako što ću lagati ko sam ili odakle sam, ja, tinejdžer iz Melburna, mogu zapravo da govorim mnogo verodostojnije o svom pravom identitetu. Do tada mi je na kompjuterski rad već odlazilo mnogo vremena. Počeo sam da patim od hakerske bolesti: nesanica, neizmerna radoznalost, rešenost i opsednutost preciznošću.  Brzo smo izašli iz fantazije svega toga, da bismo shvatili da je reč o nekim sasvim novim elementima budućnosti. Virtualna stvarnost - koja je bila jedna  od glavnih tema naučne fantastike, a koja je danas jedan od glavnih oslonaca života - za mnoge od nas je nastala na tim auto-putevima kojima smo noću išli sami. To je bilo nešto prostrano. To je bilo  intelektualno. 

Hakovali smo vas!

Kao susret sa strancima u mrkloj noći. Mislim da je u to vreme bilo možda pedeset ljudi iz celog sveta, protivnika i zaverenika, pri čemu su i jedni i drugi činili elitnu grupu kompjuterskih istraživača, koja je radila na najvišem nivou. Neke tipične noći, imali biste, recimo, jednog australijskog hakera koji razgovara s italijanskim hakerom, unutar kompjuterskog sistema nekog francuskog nuklearnog kompleksa. U okvirima mladalačkog iskustva to je bilo nešto od ćega staje mozak. Danju biste išli ulicom u supermarket, sretali poznate ljude, koji su vas možda videli samo kao lenjog tinejdžera, a vi znate da ste prošle noći bili negde duboko u sistemu NASA. Na nekom osnovnom nivou, mogli ste se osetiti kao da imate posla direktno s generalima i ljudima od vlasti, i neki od nas su s vremenom osetili da dolazimo u dodir s centralnim političkim telima naših zemalja. To nije izgledalo opasno; delovalo je prirodno. To nije izgledalo kriminalno: izgledalo je oslobađajuće. Najzad, nismo imali osećaj da smo se upetljali u nešto van svoje kompetencije. Kutija je bila naša. Gledali smo na Pentagon ili Citibank i govorili: ,"...Hakovali smo vas. Počeli smo da shvatamo sistem. Deo vaših kompjutera je sada naš. Preuzeli smo ih da bismo od njih napravili opšte vlasništvo."

Niko do nas nije nikada povredio bilo koga ili napravio neku štetu, u svojim noćnim pohodima, ali nikada nismo bili toliko naivni da bismo poverovali kako će i vlasti tako misliti. Do 1988. godine, australijske vlasti su nastojale da pronađu neke probne slučajeve kako bi opravdale Zakon o kompjuterskom kriminalu, tako da sam znao da moram biti oprezan. Svoje diskete sam čuvao u košnici. Bio sam siguran da momci iz Kriminalnog istražnog biroa neće rizikovati da budu izbodeni kada pčele izbace svoje žaoke. Bilo je nekoliko hakera, vrlo nadahnutih, s kojima sam se sprijateljio: Feniks (Phoenix), Traks (Trax) i Glavni Osumnjičeni (Prime Suspect).

Zanimala nas je krađa struje

Poslednja dvojica su se povezala sa mnom u grupu koju smo nazvali Internacionalni subverzivci. Išli smo u noćne pohode na kanadsku telefonsku kompaniju Nortel, na Nasu i Pentagon. Jednom sam došao do lozinke koja mi je bila potrebna za pristup Prekomorskoj telefonskoj komisiji tako što sam telefonom pozvao njihovu kancelariju u Pertu i predstavio se kao njihov kolega. Dok sam razgovarao s njima, pustio sam traku s lažnom kancelarijskom bukom - zujanjem fotokopira, kliktanjem tastatura, žagorom - da bih napravio pravi ambijent za svoju prevaru. Odmah su mi dali lozinku. Zvuči kao igra, što je na neki način, pretpostavljam, i bila. Ali, kada je donet novi zakon, nismo se više osećali kao alpinisti koji prodiru u prirodni rezervat da bi ga istražili, već kao kriminalci koje čeka deset godina robije. Neki moji prijatelji su već bili hapšeni i znao sam da je samo pitanje vremena kada ću i ja postati meta racije. Sticajem okolnosti, moj brat je bio taj koji ih je pustio unutra. Imao je svega jedanaest godina. Pukom srećom, nisam bio kod kuće. U svakom slučaju, policija nije imala dokaza i cela racija bila je pucanj u prazno. Kružile su svakakve izmišljotine o hakerima koji potkradaju Citibank.  Sve su to budalaštine. Zanimala nas je krađa struje, za naše kompjutere, krađa telefonskih poziva i poštanskih markica, a ne krađa novca.

O autoru

Džulijan Asanž (Julian Assange) je glavni  urednik svetski poznatog web sajta Wiki Leaksa. Godine 2010. dobio je nagradu časopisa Time za ,,Ličnost godine po izboru čitalaca", kao i Sidnejsku mirovnu nagradu, dok ga je Le Monde proglasio ,,Čovekom godine". Dobitnik je i ,,Britanske medijske nagrade" organizacije Amnesty International, kao i Nagrade ,,Sem Adams" (,,Sam Adams Award") za ,,Integritet u obaveštavanju". U februaru 2011. godine, njegova organizacija Wiki Leaks bila je nominovana za Nobelovu nagradu za mir, i to posle objavljivanja tri najveće zbirke poverljivih dokumenata u istoriji: avganistanskih ratnih dnevnika, iračkih ratnih beležaka i Kejblgejta. Sa Silet Drajfus (Suelette Dreyfus) koautor je ranije objavljene knjige Podzemlje: Priče o hakovanju, ludilu i opsesiji sa elektronske Granice (Underground: Tales of  Hacking, Madness and Obsessionfrom the Electronic Frontier, 1997).

 

Narudžbenica

Poručite knjigu Džulijana Asanža za 1.200 dinara na e-mejl: prodajaŽalbionbooks.rs , na telefon 061 1583374 ili pismom na adresu: Albion Books, Milesevksa 35, 11000 BEOGRAD.

Za nadrudžbine preko Tabloida, specijalan popust 20%.

 

Reč izdavača

Nijednog trenutka se nismo dvoumili da li da se upustimo u objavljivanje autobiografije jedne od svakako najkontroverznijih licnosti savremenog doba. Prošlog decembra, usred bitke protiv optužbi koje su zadirale u njegov privatni život i gnevnih osuda američkih političara, Džulijan Asanž je počeo da piše priču o svom životu - kaže Uroš Balov, direktor „Albiona Books-a". - Ono što je posle nekoliko meseci rada poprimilo oblik knjige jeste ovaj rukopis iz koga saznajemo važne detalje vezane ne samo za rad „Vikiliksa", već i za moralni i politički razvoj njegovog osnivača: od njegovih dečačkih i mladalačkih godina u Australiji, preko putovanja po Evropi, Aziji i Africi, sve do danas. To je knjiga koja gori od strasti i gneva, knjiga od suštinskog značaja za razumevanje našeg doba, ali i meditacija o samom značenju razotkrivanja - ističe Balov.