Postdemokratija

 

Extremna demokratija

 

Svi sportovi zajedno, sa sve Olimpijadom, pali su u senku jednog ekstremnog sportiste koji je samoubilački skočio iz svemira na zemlju i dočekao se na noge lagane. U Srbiji, sad svi očekuju da vide kakvo će biti prizemljenje Demokratske stranke iz orbite vlasti. Kao što ekstremni sport samo imitira sport, predstavljajući se atraktivnijim i uzbudljivijim od njega, tako sad imamo i ekstremnu demokratiju koja se predstavlja boljom i efikasnijom od tradicionalne, stare dobre demokratije.U stara dobra vremena, na najboljim demokratskim tradicijama, dvojica zaručnika se lepo potuku, a ne svi, i ko pobedi dobija i princezu i carstvo, konstatuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu

 

Piše Mile Isakov

 

 Došlo je vreme kopija, koje su lepše i poželjnije od originala. Sve više živimo imitaciju života. Ekstremnu imitaciju, koja je i više od života, i sve više to više, a sve manje sam život.   

 Počelo je sa razvojem tehnologije u industriji, pa u komunikacijama, da bi se po istoj matrici prenelo i na tehnologiju vlasti. Ekstremne mogućnosti manipulacije u proizvodnji svega i svačega, prekopirane su na društvo, otvarajući neslućene mogućnosti manipulacija ljudskim životima i dušama. Sve se može iskopirati sa takvom uverljivošću da je postalo nemoguće razlučiti, original od falsifikata, stvaran život od virtuelne stvarnosti. I sve češće sami biramo kopiju, verujući da je to ono pravo, jer je lepše upakovano i bolje reklamirano. Zašto? Zato što je jeftinije napraviti, pa se više profitira. I može da se štancuje koliko hoćeš, a originala je malo.

Tako se, naprimer, u graditeljstvu, po čemu se prepoznaju i pamte civilizacije, više uopšte ne koristi pravi mermer, nego se od mermerne prašine proizvode pločice koje liče na mermer više od najkvalitetnijeg mermera. Mermer se razbija i drobi da bi se napravila njegova kopija, koja može da se neograničeno multiplikuje. Isto tako se od drveta proizvode tapete koje imitiraju drvo.

Od pravog mermera i drveta se prave lažni. Uništava se original, koji je prirodno bogatsvo svih, da bi se stvorio falsifikat, koji donosi bogatsvo samo nekima. Tako je svuda i u svemu. I sve je moguće fingirati. Tako je i sa demokratijom, a simbolika bi mogla biti i u tome što se mermer najviše i najplodotvornije koristio u vreme kada je demokratija nastajala i kada su njena pravila bila čvrsta kao mermer.

Tražeći najpogodniji izraz za definiciju aktuelne političke prakse u kojoj je sve moguće, odnosno demokratije koja je prevazišla sebe i kojoj je sve dozvoljeno, zgodno se namestio ekstremni sport, sa onim skokom Baumgartnera sa ivice svemira. Kao što je ekstremni sport, sport sa elementima cirkuske atrakcije, tako je i marketing demokratija zapravo ekstremna demokratija, demokratija bez granica sa efektima cirkusa.

  Feliks Baumgartner je nešto između padobranca i kosmonauta, koji se poigrava sa prirodnim zakonima i svojim životom, pomalo sportista a pomalo kamikaza, pomalo akrobata i pomalo cirkusant, koji je napravio herojski gest za divljenje, koji je potpuno besmislen. Rekord, radi rekorda. I ceo svet je to pratio gotovo bez daha, jer opasno je, moglo bi biti i tragično, a ipak sa hepiendom.

  Ekstremni sport je, dakle, otkačeni sport. Ima neka pravila koja nisu sasvim definisana i obavezujuća, jer štos je baš u tome da se neprestano prelaze neke razumne granice, da se igra na ivici mogućnosti i pameti. Extremni sportovi su nastali iz igre i u dokolici, kao rezultat dosade regularnim sportovima koji imaju čvrsta pravila i predvidiv tok, zasnovan na fer pleju i sportskom moralu.

   Takva nam je i demokratija danas, ekstremna, znači otkačena, nastala iz hira demokrata, kojima je klasična demokratija postala suviše definisana i tesna. Mada građanima kao ideal nude uređenu državu, u kojoj je sve do tančina regulisano i poznato, u kojoj je život dosadan, koliko je uređen, izvestan i bezbedan, demokrate sebi prisvajaju pravo da, navodno u cilju širenja i unapređivanja demokratije, neprestano preispituju granice izdržljivosti tog sistema i trpeljivosti građana.

Demokratija kao način života, sa svojim mantrama o ljudskim pravima i slobodama, postala je dosadna demokratama, jer iscrpeli su iz nje sve što se moglo. Ostala je samo prazna ljuštura, koja tako gordo zveči. Sve što rade, rade isključivo zbog sopstvene reklame i zarade, baš kao i nebeski skakač Red Bula.

Tako svetska ekstremna demokratija, mimo svih tradicionalnih vrednosti demokratskog sistema i proklamovane miroljubive politike, vodi osvajačke ratove u ime stare dobre demokratije, a uvodi novu-extremnu. Organizuje i finansira pobune i zavere protiv nepodobnih režima i nacionalnih i verskih lidera, osuđuje na smrt bez suda i ubija ljude pred kamerama, uz direktan prenos za demokratskog predsednika, a posle to izmontirano i upakovano kao najbolji akcioni triler, plasira na sve svetske televizije kao podvig demokratije. Po klasičnim demokratskim pravilima, čak i Gadafi i Bin Laden, morali bi imati pravo na fer i pravično suđenje i biti smatrani nevinim, dok im se ne dokaže krivica bez razumne sumnje.

Samo ekstremna demokratija to rešava sama, po kratkom postupku, kad Hilari Klinton ili Sarkozi, kažu da oni imaju biti likvidirani. Bilo je uvek kroz istoriju likvidacija po narudžbini vlasti, ali se to radilo tajno i krilo se, jer su i najrigidniji režimi znali da to nije u redu. Danas, međutim, ekstremne demokrate to demokratski javno saopštavaju i hvale se time.  

 U zemlji Srbiji, inače, u toku su takozvana prekomponovanja vlasti u lokalnim samoupravama, kako bi se upodobila koaliciji kakvom je formirana većina i vlast na nivou države. To je legitimno i očigledno zakonski moguće, ali neodrživo sa stanovišta demokratskih načela decentralizacije i podele vlasti, upisanih i u Ustav i brojne zakone. I to ne bi bio veliki problem, da nije obrazloženja koja se bez i najmanje sumnje i zadrške javno iznose - da se to radi po nalogu partijskih rukovodstava iz prestonice, zbog toga da bi ta i ta opština bolje sarađivala sa republičkom vlašću sastavljenom od istih partija, i izvukla određene koristi na osnovu toga.

Nije ništa novo i neobično da se partijske veze i uticaji koriste za beneficije i privilegije pojedinih lokalnih zajednica, ali to se uvek zvalo nedopustivom zloupotrebom položaja, mada nije sankcionisano, a oni koji su to radili ne bi to nikad priznali. Danas se to podiže na nivo principa i javno afirmiše kao demokratsko dostignuće, mada je u suprotnosti sa osnovnim pravima građana da biraju i da budu birani, i principima ravnopravnosti svih građana i lokalnih zajednica, bez obzira na partijsku pripadnost. Ali ovako se jednostavnije i brže stiže do istog cilja.  

Sa stanovišta dostignuća ekstremne demokratije kod nas, najpoučnija je, ipak, izborna farsa u Demokratskoj stranci. Fingirajući demokratiju unutar partije, Glavni odbor stranke, u kojem sedi više stotina najviđenijih i najmudrijih glava, raspisao je izbore za predsednika i druge najviše funkcije u partiji. Utvrđen je i datum do kojeg, po određenoj proceduri predloženi, zainteresovani kandidati imaju priložiti svoje kandidature, kao i datum održavanja Izborne skupštine.

Organizovana je i preizborna kampanja dvojice već poznatih kandidata, a pojavili su se i neki novi. Reklo bi se sve po udžbeniku, ali avaj. Budući da su ta dvojica, i organima gonjenja poznatih kandidata, slučajno dosadašnji predsednik i njegov zamenik, koji su do juče zajednički žarili i palili u stranci, pre nego što su se zbog gubitka vlasti posvađali, oni su se dogovorili da treba da se dogovore, a ne nadmeću, pa su izbori odloženi dok se ne dogovore. Drugim rečima, kad se predsednik i njegov zamenik, odnosno dva najistaknutija protivkandidata, dogovore, ništa ne vrede odluke Predsedništva i Glavnog odbora, ne vrede ni Statut, ni izborna pravila, ni prava svekolikog članstva da biraju i da budu birani. Biće onako kako se oni dogovore.

Ne samo da će oni između sebe odrediti budućeg predsednika, nego i zamenika i sve potpredsednike, i sve članove Predsedništva, po ključu koji oni ustanove na osnovu sopstvene procene odnosa snaga i po principu, toliko tvojih, a toliko mojih ljudi. Da to nije nikakvo karikiranje svedoče i poslednje izjave još uvek predsednika Tadića, da je voljan da prepusti to mesto Đilasu, naravno zbog očuvanja celovitosti i jedinstva stranke, ali pod uslovom da određeni njegovi ljudi budu izabrani za potpredsednike i članove Predsedništva.

Ne zna se kako je to moguće, ali ovaj mu je to obećao. Kad se budu usaglasili i oko poslednjeg člana Glavnog odbora, vanredna Izborna Skupština će biti i održana, pa će oko dve hiljade delegata moći slobodno i tajno da to demokratski izglasaju.

To ja zovem ekstremna demokratija, koja ide korak ispred tradicionalne. Jer, ako ćemo pošteno, sve bi bilo isto i kada bi se formalno ispoštovala klasična demokratska procedura, pa zašto onda da se zamajavamo, lažemo i mažemo, da se nepotrebno gubi vreme i troši novac i energija, na borbu za nekakve principe između sebe.

Jasno je da je u Demokratskoj stranci sve sam go demokrata do demokrate, da su svi do koske privrženi demokratskim principima i načelima, pa ne treba to svaki put iznova da dokazuju, već da čuvaju snagu za borbu sa onima koji se lažno samo tako predstavljaju, i od kojih zbog toga treba preoteti vlast.

Kratko, jasno i iznad svega transparentno. Kao u stara dobra vremena, na najboljim demokratskim tradicijama, dvojica zaručnika se lepo potuku, a ne svi, i ko pobedi dobija i princezu i carstvo.