Kosovo i Metohija

 

Šta radi Vlada Srbije dok srpski zlotvori slave svoj povratak na slobodu?

 

Malim Kosovom do velike Albanije

 

Skandaloznom, gubitničkom i podaničkom politikom srpskih vlasti poslednjih dvanaest godina, izgubljena je svaka mogućnost očuvanja Kosova kao srpskog državnog, duhovnog i istorijskog središta. Čak i ono što je potpisano u Kumanovu 1999. godine, izgubljeno je konspirativnim pregovorima vođenim protiv volje i interesa srpskog naroda, protiv Ustava Srbije i protiv svih nebeskih i zemaljskih zakona. Oko Kosova se ne pregovara. Oko njega nijedan Srbin u istoriji nije pregovarao. Ali, to niko nije rekao nedoraslim i nadobudnim  diletanatima Borku Stefanoviću i Vuku Jeremiću, niti to zna njihov "učitelj demokratije" Boris Tadić. Istovremeno, kao posledica kukavičke politike svih dosadašnjih korumpiranih srpskih vlada, Srbija danas nema hrabrosti (niti ima nekoga ko bi tu odgovornost preuzeo na sebe), da pozove na oružje svoj narod u opštinama na severu Kosova, kako bi se odbranio od albanskog terora. On će to sam učiniti kad ne bude imao drugog izbora.

 

Nikola Vlahović

 

Granice između lažne države albanskog Kosova i Srbije već su postavljene. Srpski vlastodršci pomažu ovoj kriminalnoj tvorevini da svoje severne granice postavi na obroncima jugoistočnog Kopaonika, na takozvanom severnom Kosovu, koje nije nikada ni postojalo, sve do šezdesetih godina prošlog veka. Tadašnji komunistički apostol Petar Stambolić jednostavno je jednom partijskom odlukom doslovno poklonio kosovsko-metohijskoj oblasti deo teritorije takozvane uže Srbije, dakle, teritoriju koja administrativno, istorijski i kulturno nikada nije pripadala Kosovu. Reč je o teritoriji od mesta Rudnica kod Raške na Ibru (bivši Deževski srez koji je pripadao Kraljevu), pa sve do ulaza u Zvečan kod Kosovske Mitrovice. Lepo parče Srbije dao je Stambolić, kao da mu je bila babovina. Ondašnji komunistički vođa Albanaca na Kosovu, Fadilj Hodža, dobio je šta je hteo. I teritoriju i Srbe koji su mu zbog statistike trebali kao alibi, u zajedničkoj, višenacionalnoj državi.

Dvadesetak godina kasnije, 1981. godine, Albanci "u znak zahvalnosti", dižu masovni ustanak protiv Srbije i protiv svake Jugoslavije. Pobunu je jedva ugušila ondašnja jugoslovenska policija. Vojska se nije mnogo isticala. Već tada su stvorene frakcije buduće terorističke organizacije, kasnije poznate kao Oslobodilačka vojska Kosova (OVK), ali treba reći da su u pitanju bile frakcije primitivnih, zatvorenih, enverostaljinističkih organizacija.

Ubrzo će, drugom polovinom osamdesetih godina, većina pobunjeničkih vođa otići u inostranstvo, najviše u Švajcarsku, Tursku i Ameriku, i svugde su dobili politički azil, povezali se sa svojom narko-mafijom, prodavcima oružja i okorelim kriminalcima svih kalibara. Jedan od onih koji su pred sam kraj jugoslovenske države pobegli u Švajcarsku, bio je i nedavno oslobođeni višestruki ubica, zločinac i vođa OVK, Ramuš Haradinaj,  sa kojim bi srpske vlasti uskoro trebale da nastave pregovore o čijem sadržaju javnost i dalje ništa ne zna.

Haradinaj je došao u Švajcarsku kao vrlo mlad čovek, već dobro zadojen patološkom mržnjom protiv Srba. Tamo je prišao emigranstkim organizacijama Albanaca koje su još u to vreme finansirale barem jednog američkog kongresmena (kasnije će ih biti barem pet) i jedan manji broj ne mnogo uticajnih novinara u nekim švajcarskim i skandinavskim novinama i televizijama. Poznat je slučaj još iz ranih sedamdesetih godina prošlog veka, kad je na  švedskoj državnoj televiziji,  u svom političkom talk-show programu, voditelj pomenuo mogućnost izbijanja svetskog rata na Kosovu! Bilo je to tada i čudno i smešno i neverovatno, ali svakako bilo i dobro plaćeno iz albanskog narko-budžeta. Ozbiljne pripreme za terorizam na Kosovu i rat protiv Srba, preko rušenja jugoslovenske države, tekle su u više evropskih i prekomorskih zemalja...Dvadeset godina kasnije, to je već bila činjenica na terenu.

 

Ko sme u ime Srbije da pregovara sa ubicama?

 

Danas, kad Srbija  nakon svega što su joj uradili i spoljne i unutrašnje siledžije i likvidatori, i kad bi eventualnim ratom za povratak svojih teritorija izazvala celokupnu međunarodnu zajednicu da se opredeli i da svako kaže ko je ko i šta je šta, možda bi i onaj naivni scenario sa švedske državne televizije od pre trideset i više godina, mogao da se ostvari. Kosovo jeste i biće stalni izvor nestabilnosti, upravo zato jer je ono danas privremena američka kolonija, isto onako kako je bilo privremena kolonija fašističke Italije za vreme Drugog svetskog rata.

  U takvim okolnostima, čemu pregovori? Haradinaj umesto Tačija, to za Srbe znači, od zla na gore, ali uglavnom isto. Nije poznato ni ko je taj ko će da pregovara sa Haradinajem, jer, ako još ima Srba u Srbiji, sa takvim zločincem bi mogao da pregovara samo preko nišana. Na žalost, predsednik vlade i ministar policije Ivica Dačić, već najavljuje takvu mogućnost. Kaže, ako treba, pregovaraću i sa Haradinajem! Pomalo je perverzno da baš on, koji je bio istaknuti Miloševićev kadar u vreme nenadoknadivih šteta koje je na Kosovu napravila njegova partija, danas hoće pregovore sa crnim đavolom "u ime nacionalnih interesa i očuvanja srpskog bića na Kosovu".

 Njegovo nuđenje Haradinaju je za povraćenje, i javno kažemo da nema naše ovlašćenje, kao građana Srbije.

I prethodna srpska vlada u vreme Borisa Tadića, sve je učinila da pomogne ovoj paradržavnoj, kriminalnoj tvorevini da uspostavi svoje granice sve do Kopaonika. Stvoreno je još jedno lažno Kosovo, takozvano "severno", koje nikada nije ni postojalo. Albanski fašisti i banditi u vreme Drugog svetskog rata dolazili su do ovih krajeva da pale i ubijaju, pa ne treba ni danas očekivati bolju sudbinu za Srbe od Leška do Zvečana, samo ako narod uz dolinu Ibra ne bude spreman na otpor. O Srbima po unutrašnjosti Kosova malo se i zna. Njih niko i ne može da razume osim onoga ko sa njima deli istu sudbinu.

 

Englezi i Amerikanci o albanskim kriminalcima

 

Još 1998. godine, specijalni američki izaslanik za Kosovo, ambasador Robert Gelbard u dve rečenice je opisao takozvanu Oslobodilačku vojsku Kosova (OVK): "...Ja znam da prepoznam teroristu kada ga vidim. Verujte, ovi ljudi su teroristi." Da podsetimo: Vlada SAD-a stavila je bila OVK-a na listu terorističkih organizacija!

Godinu dana kasnije, u proleće 1999. godine, tačnije,  21. aprila, američki senatori Majk Mekonel i Džozef Liberman, podneli su predlog zakona na osnovu kojeg bi američka administracija sa 25 miliona dolara naoružala i finansirala 10.000 pripadnika OVK tokom osamnaest meseci. Ispostaviće se da je na taj način OVK postala najuspešnija teroristička organizacija u savremenoj istoriji, jer je za samo osamnaest meseci ostvarila sve svoje ciljeve, i ne samo to, nego je, kako reče jedan britanski publicista, "uspela da unajmi najmoćniji vojni savez na svetu da umesto nje obavi najveći deo vojničkog posla".

Dva meseca ranije, vlada SAD i NATO pakt, inscenirali su pregovore Srba i Albanaca u dvorcu Rambuje kod Pariza, sa ciljem da celokupnu teritoriju Srbije stave pod vojnu upravu takozvane severnoatlanske alijanse. Nije bilo nikakve dileme, Srbija je stavljena u položaj koji joj nije nudio izbor.

Ni Amerikanci nisu imali dileme. Postavili su ultimatum: ili će biti kako oni kažu ili će Srbija biti bombardovana u roku od nekoliko sati, a ako se Albanci nešto usprotive, zaprećeno im je da će SAD prekinuti  snabdevanja oružjem i novcem separatističku OVK.

Pripremili su teren za vazdušne udare koje je trebalo započeti pre nego Kina, koja se protivila upotrebi sile NATO-a na Kosovu, preuzme predsedavanje Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija.  Pripreman je i raspored američkih jedinica "da čuvaju mir i zapadne interese", i sve to uoči proslave 50. godina postojanja NATO pakta aprila meseca te godine u Vašingtonu.

 Dejvid Gibs, profesor političkih nauka u Arizoni, istražujući ovu terorističku organizaciju koju je NATO pakt kasnije prigrlio kao savezničku vojsku, izjavio je: „...teroristička priroda OVK bila je dobro poznata zapadnim zvaničnicima", navodeći svedočenje britanskog lorda Pedija Ešdauna, koji je bio pozvan u Hag kao svedok tužilaštva, i parlamentarnu debatu u Londonu. U transkriptu iz unakrsnog ispitivanja Pedija Ešdauna, za koga Gibs piše kako je bio „široko upleten u diplomatiju Kosova", postoji deo koji rečito govori o tadašnjem stavu Zapada prema OVK:

„Milošević: Dobro je poznata činjenica da su pripadnici OVK teroristi, da je to teroristička organizacija.

Ešdaun: Gospodine Miloševiću, ja nikada nisam poricao da je to bila teroristička organizacija. Po navodima novinara Stejsi Salivan, koja je intervjuisala mnoge čelnike OVK, gerilci su napadali srpske naseobine i preuzeli odgovornost za rušenje jednog aviona i za postavljanje bombi pod automobile prilikom kojih je ranjen rektor univerziteta. To su po definiciji terorističke akcije…".

Lažni sud i neizbežna sudbina

Sinonim novog-starog svetskog kriminalnog poretka, Haški tribunal, od svoga osnivanja do danas, slao je jasnu poruku da je Srbija nezvanični arhineprijatelj Zapada i da preko nje treba pokazati Rusiji ko je glavni i ko se za sve pita, od Atlantika do Urala.

Ali, nije Haški tribunal nastao sam od sebe...Još pre nego je ova američka Sveta Inkvizicija proradila punim kapacitetom, perverzije su se nizale jedna za drugom: Alister Kembel, bivši savetnik za medije Tonija Blera, u svom dnevniku,  za vreme NATO bombardovanja Srbije, zapisao je kako tadašnji komandant ove zločinačke alijanse, Vesliji Klark, "ima dilemu", da li da na Srbiju baci do tada nepoznati tip bombe velike razorne moći - s najavom ili bez nje. Klark, naravno, nije optužen za ratne zločine niti će ikada biti pred bilo kakvim tribunalom za ono šta je radio 1999. godine, ali je isto kao i ondašnja državna sekretarka Medlin Olbrajt otvorio svoju kompaniju na Kosovu. Naravno, dok bude interesa,  američka vojna i ekonomska okupacija trajaće svim sredstvima, kad tih interesa ne bude bilo, prve američke žrtve ovog kriminalnog projekta biće upravo Albanci. Pitanje je vremena i okolnosti kad će taj obračun da se desi, ali je on neminovan.

Sa druge strane, tražiti mudrost i strpljenje od danas izolovanih i poniženih preostalih Srba na Kosovu, svakako je cinično. Srbija kao država mora biti spremna na još jedan mogući talas izbeglica, jer ono što će se tamo dešavati, sigurno vodi u dva pravca: dalji albanski teror i na kraju, albanski sukob sa međunarodnom zajednicom koji će se desiti znatno pre nego što ga iko očekuje. Hoće li on početi u zapadnoj Makedoniji ili na samom Kosovu, manje je bitno.

Albanski teroristi, svuda isti

I u samoj Srbiji, u Medveđi i Bujanovcu, postoji još jedno "malo Kosovo". kao i drugde na Balkanu gde žive Albanci, živ je i njihov terorizam. U sred Srbije, zahvaljujući neverovatno indolentnim vlasima, u ove dve opštine svake godine lokalni Albanci slave Dan albanske zastave, zapravo državni praznik Albanije i na sred gradskih trgova dižu spomenike  teroristima poginulim u obračunima sa srpskom policijom. Ali to je sve vrh ledenog brega ispod koga se krije (a često i ne krije!) ozbiljna naoružana organizacija, takozvana  Oslobodilačka vojska Preševa, Bujanovca i Medveđe (OVPBM).

Odluka o njenom osnivanju je doneta krajem 2000. godine, tada je, zapravo, došlo do ujedinjenja svih naoružanih albanskih grupacija pod zajedničkim imenom, Oslobodilačka vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca. Ova vojska je tada imala oko 4000 pripadnika, a danas ih ima i više. Srpske vlasti znaju i ko su i osnivači i komandanti ovog paravojnog krila velikoalbanske ideologije. Komandant je bio Šefćet Musliju zvani Adžija, komandant za preševsku zonu Mustafa Šaćiri zvani Tafa, za bujanovačku zonu odgovoran je bio Ridvan Ćazimi zvani Leši, zonom Čar je komandovao Muhamed Džemailji sa nadimkom Robelj.

Svu vojnu i ideološku logistiku ove naoružane terorističke organizacije koja povremeno i po potrebi deluje u sred Srbije, a povremeno odlazi "na obuku" u pravcu Kosova i Albanije, pružala je i danas pruža OVK (njeni bivši komandanti) zajedno sa oficirima NATO pakta.

Američka taktika sa Srbijom je takva da ovakve organizacije koristi kad pregovori o priznavanju Kosova dođu u krizu. Ali, mnogo češće, kad Srbija u Bujanovcu i Preševu povremeno pokaže da je država.

To je u praksi svojevremeno pokazao i  globalistički "kuferaš" Marti Ahtisari, kada je Borisu Tadiću predao dokument "o stvaranju nezavisne države Kosovo postupno i mirnim putem, da ne bi Rusija stavila veto u Savetu bezbednosti", kad mu je u četiri oka rekao da "može i drukčije ali ne bi preporučio".

Strategiji Amerike prema Srbiji i Kosovu formulisana je jasno i u diplomatskim depešama iz 2006. godine, gde je opisano kako Srbe treba ubediti da im Kosovo nije važno.

Redom, to izgleda ovako: Uticati na izbor kooperativne, demokratske vlade, smirivanje srpske reakcije na otmicu Kosova, potkupljivanje postkosovske Srbije i usmeravanje Srbije ka evroatlantskim integracijama.

Ima i jednostavnijih definicija kod onih diplomata sa Zapada koji su siromašnijeg rečnika. Kažu, Kosovo je izgubljeno, a na zvaničnoj Srbiji je da pripremi javnost na taj gubitak, a Srbija gubitak pretvara u dobitak čim prepozna svoju evroatlantsku budućnost.

 

A 1.

 

Završni račun izdajničke politike

 

Velika, istorijska otimačina srpske državne teritorije ulazi u svoju završnu fazu. Američki sufleri "nacrtali" su albanskoj vladi na Kosovu kako da postupi narednih nedelja i meseci sa   opštinama na severu. U još nejasnoj formi, dokument predviđa da će Srbi dobiti "neku vrstu autonomije", ali će ona biti takva da se neće ni videti, jer će granice biti čvrste, međudržavne. Pre isteka 31. decembra ove godine, biće napravljen konsenzus "oko srpskog pitanja" između  stranke Hašima Tačija Demokratska partija Kosova (PDK) stranke Ramuša Haradinaja Alijansa za budućnost Kosova (AAK) i Demokratskog saveza Kosova (LDK), sa idejom da Srbi na severu "dobiju nešto", kako u budućnosti ne bi bili remetilački faktor.

Albanski dnevni listovi na Kosovu, za razliku od beogradskih medija, detaljno govore o tome šta je ko pričao na prvom sastanku HašimaTačija, Ivice Dačića i Ketrin Ešton u Briselu. Svi citiraju "izvor u Briselu" koji kaže da su dogovorene tri stvari: da se krene u primenu sporazuma o integrisanom upravljanju granicom (prelazima), da se otvori kancelarija za vezu Beograda i Prištine, kao i da se uz podršku EU pokrene projekat izgradnje autoputa od Niša preko Merdara do Prištine i Peći. Pomenuta je i ideja da Srbija i bez formalnog priznanja prihvati nezavisno Kosovo, a da zauzvrat Srbi na severu dobiju viši stepen autonomije.

Već na sledećem sastanku (prva polovina decembra) kosovski Albanci će tražiti da Srbija samu sebe ukine na severu Kosova i da počne sprovođenje u praksi sporazuma o integrisanom upravljanju prelazima. Bude li i to obavljeno kako EU i Amerika očekuju, Srbi mogu na stotu godišnjicu od Balkanskih ratova za oslobođenje od Otomanske imperije, sa pravom da kažu kako su im preci uzalud izginuli. Uostalom, kao i u Prvom svetskom ratu. Sve što je nekad krvlju i užasnim žrtvama oslobođeno, danas je okupirano. 

 

A 2.

Bez reči

Glavni urednik lista Kohe ditore, Agron Bajrami, u razgovoru sa nekim beogradskim kolegama povodom projekta autoputa Niš-Priština-Peć, doslovno je izjavio kako su „u Vladi Kosova takvi projekti veoma popularni, a vidim da i političari u Beogradu mnogo vole tendere za izgradnju puteva, naročito ako se oni finansiraju sa strane, u ovom slučaju moguće iz EU".

 

 

 

A 3.

 

 

Kako je izgledalo Kosovo dok nije bilo kolonija

 

Prema popisu iz 1991. godine Kosovo je bilo naseljeno sa 1.956.196 ljudi, što je bilo približno oko 20 odsto stanovnika Srbije. Albanaca je bilo 1.596.072, odnosno 82,2 odsto, ili oko 17 odsto stanovništva Srbije. Broj preostalih Srba tada je bio blizu 200.000. Početkom 1991. godine, na Kosovu su još uvek živele oko 24 različite nacije. U međuvremenu su se dešavali novi balkanski ratovi, pa ni Kosovo nije bilo izuzetak. Za vreme vladavine pokojnog Ibrahima Rugove politika lokalnih Albanaca bila je orijentisana na potpunu ignoranciju političkih prilika u Srbiji, što je pogodovalo režimu Slobodana Miloševića da potraje mnogo duže nego što bi inače trajao. Svakako, i ova spekulacija, kao i mnoge slične, danas više nemaju nikakvog smisla. Kako za Albance, tako i za Srbe.

 

A 4.

 

Pozadina patriotizma

 

   Iz navodnih razloga štednje u kabinetu premijera Ivice Dačića ne postoji više Ministarstvo za Kosovo i Metohiju već „samo" Kancelarija za ovu južnu srpsku pokrajinu. Na njenom čelu je Aleksandar Vulin, lider trotinet stranke Pokret socijalista, svojevremeno osnovane parama datim od Aleksandra Vučića kako bi se oslabio SPS.

   Isto tako je pred izglasavanje budžeta za 2013. najavljivano kako će svuda da se štedi, pa i na izdacima za KiM, gde se mnogi kunu u samoproklamovano Kosovo, ali svejedno i dalje uzimaju novac iz budžeta Srbije. Dugo je ukazivano i na to da institucije Srbije tamo ne samo da slabo funkcionišu, ako uopšte, već i da puno koštaju. Umesto uštede usledilo je u usvojenom Zakonu o budžetu za 2013. povećanje sredstava za KiM.

   Budžetom za 2012. bilo je predviđeno da Ministarstvo, a kasnije Kancelarija za KiM ukupno na raspolaganju imaju 400 miliona evra sredstava za pomoć srpskom narodu na Kosmetu i finansiranje tamošnjih srpskih institucija.

   Budžetom za 2013. predviđeno je da se u iste svrhe izdvoji 500 miliona evra, odnosno za 100 miliona više nego u ovoj godini. Istovremeno, nije prikazan ni jedan novi projekat čija bi realizacija ne samo opravdala ovo povećanje od 25 odsto, već i poboljšala uslove u kojima žive Srbi na Kosmetu.

   Ako za Srbe na Kosmetu nema poboljšanja života, ima za samog Vulina i oba druga člana njegove fantomske stranke. Šef Kancelarije za KiM redovno koristi usluge najskupljeg beogradskog hotela, Hajat Ridžensi, koji planira da napusti kada prestonica dobije još skuplji i luksuzniji hotel.

   Upravo iz razloga što će se novac namenjen Srbima na Kosmetu u još većoj meri nenamenski trošiti, vlada Ivice Dačića je pomenutu Kancelariju izuzela iz kontrole Državne revizorske institucije (DRI).

   DRI, kao nezavisno revizorsko telo, u krajnjoj instanci treba da kontroliše kako i koliko se sredstava troši iz budžeta, ali to neće moći da učini jedino u slučaju Vulinove kancelarije.

   Iako ne postoje zvanično objavljeni novi projekti za Kosmet, koji bi opravdali povećanje izdataka na pola milijarde evra, postoje zvanični, ali neobjavljeni projekti. Jedan od njih je i opskurni i Srbiji potpuno nepotrebni auto-put Niš - Priština - albanska granica. Izgradnju ove saobraćajnice je na sastanku sa Hašimom Tačijem u Briselu predložio niko drugi nego srpski premijer Ivica Dačić. Auto-put bi od Bujanovca, preko Gnjilana i Gračanice išao do Prištine, odakle bi se zatim spuštao do granice sa Albanijom.

   Kako je i sam priznao, u jednoj televizijskoj emisiji zabavnog tipa, da bi pri prvom susretu otkravio atmosferu Dačić je izgradnju auto-puta predložio, a Hašim Tači prihvatio i dodao da bismo to mogli da uradimo parama Evropske unije.

   Posle nekoliko dana ovo više nije bila samo anegdota. Premijer je ozbiljnim tonom saopštio da je izgradnja auto-puta Niš-Priština deo zvaničnog dogovora. To je potvrđeno i u Evropskoj uniji.

   „Na sastanku je dogovoreno osnivanje zajedničke tehničke radne grupe koja će izraditi studiju opravdanosti za auto-put Niš-Priština. Pre toga je teško nešto reći o finansiranju same izgradnje", rekla je srpskim medijima Maja Kocijančić, portparol visoke predstavnice EU Ketrin Ešdaun.

   Umesto da snažnije integriše sever Kosmeta, gde kompaktno živi mala, ali žilava srpska zajednica, srpska vlada planira da dodatno olakša lažnim azilantima iz samoproklamovane republike Kosovo da preko Srbije putuju u Zapadnu Evropu. Posle će đavo da nam bude kriv kada nam EU opet uvede vize.

   Problem Kosmeta, na kome po procenama još uvek živi između 126.000 i 140.000 Srba, za ovu vlast je Bogom dana prilika da ukrade još para. Zato se i budžet za Vulinovu kancelariju povećava na 500 miliona evra, istovremeno se ukidaju prava DRI-a da nadzire potrošnju ovih sredstava, a na kraju se izmišlja rad na još jednom, pored ona dva već postojeća projekta auto-puteva kroz Srbiju, kako bi se u javnosti lakše opravdalo pražnjenje budžeta. Na Srbe na Kosmetu ova vlast je zaboravila, uostalom kao i na Srbe u samoj Republici Srbiji.