Umiranje

 

Sela u Srbiji uskoro neće biti, a kad njih nestane, nestaće i srpski narod i njegova država

 

Silazimo u gradove da služimo gadove

 

Izumiranje srpskih sela ide takvom brzinom da pojedini stručnjaci već govore o svojevrsnom genocidu. Na skoro 80 odsto teritorije Republike živi tek 40 odsto stanovništva, a potpuni nestanak za petnaestak godina očekuje svako četvrto selo. Uprkos tome, vlast ne samo da ne čini ništa da zaustavi ovaj trend, već se svim snagama bori da ga ubrza.

 

Milan Malenović

 

   U proseku Srbija svake godine izgubi 20.000 ljudi, odnosno, za toliko se smanji njena populacija. Pedesetih godina prošlog veka u vreme industrijalizacije, došlo je u Srbiji do prave seobe naroda iz ruralnih sredina u gradove. Trend se nastavio do današnjih dana iako je industrijalizaciju zamenila pauperizacija gradova.

   U Srbiji, prema poslednjem popisu, ima 4.512 sela od kojih je njih 700 na izdisaju. Poređenja radi, 2008. računalo se da Srbija ima skoro 4.800 sela.

   Na skupu u organizaciji Srpske akademije nauka i umetnosti održanom krajem septembra čulo se čak da je svako četvrto selo u Srbiji na putu da izumre. Još 2011. u 200 srpskih sela nije bilo ni jednog jedinog stanovnika, dok u još njih toliko nije bilo stanovnika mlađeg od 25 godina.

   "Potrebna je još decenija i po da 700 sela ostane bez stanovnika", upozorio je tom prilikom stručni saradnik Privredne komore Srbije Branislav Gulan, napominjući da u tim naseljima živi manje od po 100 stanovnika.

   Seoska područja danas obuhvataju oko 70 do 80 odsto teritorije Republike Srbije, ali na njima živi tek 40 odsto stanovništva.

   Iako su iz ideoloških razloga posleratne vlasti u bivšoj Jugoslaviji insistirale na izgradnji velikih industrijskih kombinata ni sela nisu zaboravljena. Pored izgradnje infrastrukture i elektrifikacije ondašnje vlasti su selima obezbedile i lekarske i veterinarske ambulante, svuda je bila bar jedna mala biblioteka pri mesnoj kancelariji, ako ne i nešto obimniji dom kulture, bioskopska dvorana i bar osmoljetka.

 Domovi kulture, nekadašnji centri ruralnog života, danas su zapušteni ili privatizovani i preobraženi u diskoteke, kafiće, kockarnice ili slično.

   Šta bi, onda, mlade ljude nagnalo da ostanu u selu ili, čak, da mu se vrate?

   U oko 60 odsto sela izražen je odliv stanovništva u gradove, 70 odsto ljudi koji žive na selu je bez profesionalnog opredeljenja, jedna petina seoske dece ne upisuje osnovnu školu, zaposlenost stanovništva je mala, posebno u južnoj i istočnoj Srbiji, izneli su studenti koji su na konkursu, u organizaciji Francusko-srpske privredne komore, predstavili svoje radove na temu "Selo-grad, da li ekonomski razvoj neminovno povlači depopulaciju sela".

 

Likvidacija zadruga, početak kraja

 

 

   Da bi se zaustavila depopulacija sela potrebno je tamošnjem stanovništvu obezbediti stabilne izvore prihoda potrebnih za normalan život. Rad u poljoprivredi je izuzetno težak, pa ako nema odgovarajućeg finansijskog efekta njime niko ne želi da se bavi. U vreme pred zoru, kada mnogi mladi u gradovima kreću kući iz noćnog provoda, njihovi vršnjaci na selu ustaju i počinju da rade. Tako je svaki dan, jer u poljoprivredi nema ni praznika ni godišnjih odmora.

   Poljoprivredna proizvodnja se u Srbiji, na žalost, i danas svodi na težak fizički posao. Uprkos činjenici da je pospešivanje i olakšavanje proizvodnje u agraru imperativ srpske države, već duže od pola godine u nečijoj fioci trune predlog projekta Frontalni lizing koji su uradili najeminentniji srpski stručnjaci na čelu sa Zoranom Tasićem, nekadašnjim saradnikom guvernera Narodne banke Srbije Dragoslava Avramovića.

   Problem na koji se ukazuje odmah na početku pomenute studije predstavlja činjenica da je 80 odsto obradive zemlje u Srbiji neuknjiženo, zbog čega poljoprivredni proizvođači ne mogu da dobiju kredite od banaka, jer nemaju šta da ponude kao garanciju. Bez povoljnih kredita, sa druge strane, seljaci ne mogu da investiraju u unapređenje proizvodnje ili obnovu mehanizacije, odnosno stočnog fonda. Tako je seosko domaćinstvo u Srbiji danas primorano da čeka finansijsku pomoć rođaka iz grada ili inostranstva i u međuvremenu preživljava, u bukvalnom smislu te reči, hraneći se sopstvenim proizvodima kojih nema dovoljno za prodaju.

   Rezultat ovakve politike je da Srbija sve više mora da uvozi hranu što sa svoje strane znači da se devizne rezerve troše na zadovoljavanje trenutnih potreba umesto da se iskoriste za investiranje u budućnost.

   Zbog niskih prinosa poljoprivredni proizvodi su u Srbiji skupi, a to se odražava na standard svih građana. Nasuprot tome, uvozni poljoprivredni proizvodi su jeftiniji od domaćih, jer druge države obilato subvencionišu agrar, tako da roba iz uvoza polako potiskuje domaće proizvode dodatno smanjujući ionako mizerni prihod srpskog sela.

   Da bi se prekinuo ovaj začarani lanac stručnjaci u pomenutoj studiji predlažu da se srpska država pojavi kao žirant pred bankama koje bi seljacima odobravale lizing mašina i opreme.

   U prilog ove ideje govore iskustva iz posleratne obnove Japana, gde je isproban sličan sistem, ali i ruske Zber banke koja obavlja sve vanbudžetske poslove vlade u Moskvi.

   Da bi se uspešno sproveo projekat Frontalnog lizinga potrebno je, međutim, obnoviti zadrugarstvo u Srbiji, a upravo je to nešto što domaći i strani tajkuni nikako ne žele da se dogodi. Pored toga što su srpska sela lišili domova kulture, ambulanata i veterinarskih stanica, demokratske vlasti su od svog dolaska na vlast zdušno i uporno uništavale i zemljoradničke zadruge.

   Zadruge su po svojoj prirodi mesta gde individualni poljoprivredni proizvođač može povoljno da nabavi sve što mu treba za proizvodnju i gde, takođe, može sigurno da plasira svoje proizvode. Decenijama se rad zadruga odvijao tako da su one seljake snabdevale đubrivom, stočnom hranom ili semenom, a da su zauzvrat dobijale gotove proizvode. Beskamatno zaduživanje i naturalna razmena.

   Upravo zbog toga zadruge nisu odgovarale jedino na stvaranje ekstra profita orijentisanim vlastodršcima, koji su ovaj narod zajašili 5. oktobra 2000. godine, tako da su one vremenom skoro potpuno likvidirane.

 

Uvozom protiv domaće proizvodnje

 

   Umesto da konkretnim i delotvornim potezima pokuša da spase šta se od srpskog sela još da sačuvati, vlast ovu zemlju gura u još dublji ambis. Od 2014. biće ukinute sve carine i zaštitne takse za uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Evropske unije. Prvi efekat ovoga biće pad cena prehrambenih proizvoda u domaćim prodavnicama. Dugoročno, međutim, ovaj potez će dovesti do potpunog izumiranja srpske prehrambene industrije, pa samim tim i sela, potpune zavisnosti od uvoza i, konačno, drastičnom padu ionako niskog standarda jer će 40 odsto srpskog stanovništva ostati bez prihoda.

   Hrvatska koja 1. januara 2013. godine postaje punopravni član Evropske unije nije u potpunosti liberalizovala uvoz poljoprivrednih proizvoda, ali udvorička srpska vlast koja bi da bude veći katolik i od Pape, to jeste učinila uprkos upozorenjima stručne javnosti kako siromašni domaći budžet ni izbliza ne može da omogući subvencije kakve se daju poljoprivrednicima u EU.

   Posle 2014, a daleko pre eventualnog ulaska Srbije u Evropsku uniju, srpska sela će postati samo tačke na geografskim kartama. U EU izdaci za agrarnu politiku u 2008. godine potrošili su 44 odsto budžeta, dok se za regionalnu politiku poslednjih godina u Uniji troši oko 35 odsto budžeta.

Čak i kada bi Srbija mogla da izdvoji pomenute procente, 44 odsto srpskog budžeta, to je smešno malo u odnosu na isto toliko procenata budžeta neke razvijene i bogate evropske zemlje, tako da srpski agrar u svakom slučaju ostaje nekonkurentan.

   Devedesetih godina, dok je Srbija grcala pod teretom međunarodnih sankcija, i u samom centru Beograda mogla je da se vidi u pojedinim dvorištima živina, pa čak i koje prase. To jeste ružno za jedan velegrad, ali je bilo neophodno i ova mikro poljoprivreda je dobrim delom pomogla narodu da preživi. U međuvremenu, dok na jednoj strani potpuno liberalizuje uvoz hrane, država prihvatanjem normi Evropske unije sve više komplikuje život srpskim poljoprivrednicima.

   Danas je u svim naseljenim mestima u Srbiji zabranjeno držanje domaćih životinja osim, u nekim slučajevima, pernate živine. Krave, svinje i ovce moraju da budu smeštene izvan naselja, a to znači da sitni proizvođač koji ima samo nekoliko grla stoke za njih mora da sazida posebnu zgradu na imanju koje će prethodno da kupi, za tu zgradu mora da izvadi građevinsku i ostale dozvole, pa da plaća priključak za vodu i struju...

 Konačno, ako sve to i postigne, on mora za svoju stoku da plaća redovne veterinarske preglede i izdavanje potvrda o upisu u centralni registar, i nedao mu Bog da ga inspekcija uhvati kako svinje kolje u svom za tako nešto neuslovnom dvorištu, a ne u klanici.

   Država koja je ne razmišljajući uvela ovakve propise ni na trenutak nije pomislila da njihovo sprovođenje sama finansira, već je sav finansijski teret svalila na običnog građanina.

   Istovremeno dok širom otvara vrata stranim poljoprivrednim proizvođačima, a domaće guši nerazumnom šumom propisa, država ništa ne čini da život na selu makar malo učini podnošljivijim.

Ljudi koji žive po malim mestima nekada satima moraju da putuju do lekara, jer su zbog uštede mnoge seoske ambulante zatvorene ili rade samo nekoliko dana u nedelji kao da čovek može da bira kada će da se razboli. Ni ta putovanja do lekara i nazad stanovnicima sela država ne subvencioniše.

   Prilikom opšteg talasa privatizacije u ruke privatnika su dospela i mnoga transportna preduzeća koja su u doba socijalizma ljude prevozila po razumnim, da ne kažemo simboličnim cenama. Danas su uvedene ekonomske cene, pa ono što stanovnik grada obavi besplatno, laganom šetnjom do najbližeg doma zdravlja, za seljaka predstavlja celodnevnu i skupu avanturu.

 

Ne čuju se deca, ne zvoni telefon

 

   U centru Beograda, Novog Sada i ostalih velikih i razvijenih gradova u Srbiji telefonski priključci su najnormalnija pojava, a mnogi imaju i više od jednog. Nasuprot tome, još uvek ostoje ruralni delovi Srbije gde uopšte nema telefonskih linija, a dobar deo Srbije još uvek koristi zastarele analogne telefonske centrale. Državni Telekom se već sada ponaša kao da je privatno preduzeće koje interesuje samo profit, pa tako ni ne razmišlja da se upusti u malo isplativo poboljšanje ponude na selu. A i zašto bi, kada će većina srpskih sela ionako ubrzo da ostane bez stanovnika?

   U vreme Prvog srpskog ustanka vožd Karađorđe bi, kada god mu je zatrebalo vojnika, konjem projurio kroz Šumadiju i bez problema regrutovao dovoljno ljudi. I danas, više od dva veka posle ustanka, u mnoge od tih krajeva jedino na konju može da se dospe, ali bi neki današnji vožd tu teško našao više mladića nego da popuni jednu omanju četu.

   Odumiranje Srbije ne može da se zaustavi dok se ne spreči dalja depopulacija ruralnih sredina. Za 40 godina Srbija će imati 20 odsto manje stanovnika nego danas, a današnji većinski narod će postati manjina u sopstvenoj državi. Prosečni bračni par u Srbiji statistički ima manje od jednog deteta, preciznije 0,98. Da bi se makar održao današnji broj stanovnika prosečni bračni par mora da ima najmanje 2,1 dete.

   Bez obzira na modernizaciju, na selu svako dete predstavlja par novih, vrednih ruku koje mogu da privređuju. U gradu svako dete predstavlja još jedna gladna usta koja treba nahraniti. Zbog toga je ulaganje u selo ulaganje u preživljavanje ove nacije. Nekome, očigledno, ne odgovara da ovaj narod izbegne sigurnu smrt.

 

 

A1.

 

Žene prve odlaze

 

   Selu Gostuša kraj Pirota, preti sudbina kakva je zadesila 20 sela u poslednjih nekoliko godina. A to je njegovo gašenje i nestanak. Ovde sada živi manje od 80 stanovnika, uglavnom starijih od 60 godina.

   „Nema ljudi i to je najveći problem. Posle drugog svetskog rata kada su bili prvi izbori, 1.200 birača su bila ovde, u jednoj kući bilo po deset birača, a sada nema ni kuća, a kamoli birača u njima. Narod naglo nestaje", kaže jedan od preostalih stanovnika.

   Mladi najčešće, u potrazi za poslom, odlaze u veće gradove. To su u najvećem broju žene i to u dobu kada bi trebalo da rađaju. Tako u selima i manjim gradovima dominiraju muškarci ili stariji meštani. Opštini Rekovac, jedinoj nerazvijenoj u Pomoravskom okrugu, koja je za deset poslednjih godina izgubila 18,5 odsto stanovnika, preti nestanak, ukoliko država brzo ne reaguje. Rekovac je 1948.godine imao 28.000 stanovnika, 1971. - 22.000, a sada 12.000, oko 1.170 manje nego na prošlom popisu.

   U poslednje tri godine ugašene su tri osnovne škole, a za šest meseci ove godine rođeno je svega 28 beba. Zabrinjavajuće je da na jednoj velikoj teritoriji u centru Srbije, Levču, na 336 kvadratnih kilometara živi svega 12.000 stanovnika. Godišnje u Rekovcu umre 20 odsto stanovnika više nego što se rodi. U pojedinim selima, kao što je Dobroselica, najmlađi stanovnici imaju više od 60 godina. U selu Mlačiške Meane kod Crne Trave preko zime živi samo Dragan Ilić sa svojom suprugom, a prošle godine selo je skoro dva meseca bilo potpuno odsečeno od sveta zbog velikog snega. Duž administrativne linije razgraničenja centralne Srbije i Kosova i Metohije u proteklih dve decenije ugašeno je šest naselja. U opštini Preševo to su Gare, u opštini Bujanovac - Đorđevac, u okolini Vranja naselje Pljačkovica kao i u okolini Kuršumlije: Vukojevac, Tačevac i Rastelica.

Oblast Stare planine iznad 600 metara nadmorske visine je problematična zbog klime i vrlo niskih temperatura, pa ne čudi da su u knjaževačkoj opštini ugašena sela Repušnica i Papratna, mada ista sudbina čeka i Drvnik (pet stanovnika) i Tatrasnicu (dva stanovnika). Pred gašenjem su i Basara (žive dva čoveka), Milojkovac (petoro žitelja) u opštini Pirot kao i Boljev Dol (tri stanovnika) i Banjski Dol (devet stanovnika) u opštini Dimitrovgrad.

Vlasina i Krajišta ostali su bez četiri naselja. To su Bajra u opštini Bosilegrad, Kolunice u opštini Surdulica, Ostrozuba u opštini Crna Trava kao i Javorja u ataru Vlasotince. Pred nestajanjem je i Bistrica (tri stanovnika) u opštini Crna Trava i Kozilo u opštini Vlasotince.

   "Nisu samo sela ugrožena, nego i manji gradovi, to je nešto što još nije u fokusu šire javnosti. Samo tri grada ima vitalno stanovništvo, dok Srbija, ulazi u fazu brzog starenja stanovništva koje će kulminirati u narednih 5 do 10 godina", kaže Vladimir Nikitović iz Centra za demografska istraživanja.

 

A 2.

 

 

Brojke opominju

 

702 naselja u Srbiji ima manje od 100 stanovnika

50.000 napuštenih kuća postoji u selima

700 sela ostaće bez stanovnika za 15 godina

Za 15 do 20 godina nestaće 1.200 sela

Oko 200 sela više nema stanovnika

 

   Prema selu i njegovom stanovništu vođena je takva politika da danas 86 odsto ruralnih naselja beleži pad broja stanovnika, pokazuje istraživanje Odbora za selo SANU. Ukupno 200 sela već je ostalo bez žitelja. U narednih 15 godina ista sudbina čeka još 700, da bi za dve decenije nestalo ukupno 1.000 ruralnih naselja. Čak 702 naselja u Srbiji imaju manje od sto stanovnika.

   A da bi svi ovi problemi hitno počeli da se rešavaju potreban je niz koraka, smatraju stručnjaci iz SANU i Privredne komore Srbije. Potrebni su strateški dokumenti, detaljna analiza stanja, pronalaženje novih izvora finansiranja...Oni predlažu i formiranje zemljoradničkih zadruga, osnivanje razvojne banke dijaspore, kažu treba uključiti mlade stručnjake i primeniti druge mere koje bi oživele selo i spasle ga od propadanja sa kojim se suočava.

   Prema statističkim podacima, 1953. godine je u gradu živelo 22,3 odsto stanovništva, a prema podacima popisa iz 2002. već 56,4 odsto stanovništva. Iz sela u gradove od 1950. do 2000. godine prešlo je osam miliona ljudi na teritoriji bivše SFRJ. Isti proces u razvijenim zemljama traje između 90 i 120 godina. Na čak 145.000 seoskih kuća piše da su privremeno nenastanjene.

 

 

A 3.

 

Ima sela, ali nema ljudi

 

   Prema poslednjem popisu ni u jednom vojvođanskom selu nije zabeležen rast broja stanovnika. Oko sto naselja ima manje od deset žitelja. Između dva popisa bez meštana ostalo je selo Obornjača u opštini Bačka Topola.

   Obornjača je prvo selo u Vojvodini bez i jednog jedinog stanovnika. Jožef  Lajko je sa svega petnaest godina prošle godine zajedno sa roditeljima napustio rodno mesto.

   U tom selu, gde su nekada živeli Srbi i Mađari, najpre je zatvorena škola, pa prodavnica. Meštani su ubrzo počeli da prodaju svoje kuće i sitne, ali plodne posede privatnim poljoprivrednim dobrima i odlaze put većih gradova ili inostranstva.

   Na pet kilometara od Gunaraša u Vojvodini, u dolini je nekada postojalo naselje, a danas je na obližnjim salašima ostao još jedino Imre Kočiš sa svojim sinom. Suseda nemaju, a nema više ni naselja u dolini. 82-godišnji Kočiš se priseća da je tu u nedavnoj prošlosti „bila veća pijaca nego što je bila u Bačkoj Topoli". Snabdevali su je sa obližnjih salaša, a prema rečima Lasla Januška, u okolini je bilo 20 puta više salaša nego što ih je danas.

 

A 4.

 

Obnova evropskih sela

 

   Suočena sa masovnim odlaskom iz sela u gradove i odumiranjem niza manjih mesta, naročito u južnom delu zemlje i naročito tokom šezdesetih godina prošlog veka, Francuska je pre par decenija donela odluku da obnovi opustela sela. Mladim bračnim parovima omogućeno je da po povoljnim cenama dobiju kuće i imanja, a država je obezbedila izgradnju puteva i telekomunikacionih veza, što je bio podstrek mladima da napuste gradove.

 

   Jedno od rešenja za vraćanje života u sela je i imigracija, o čemu se sada razmišlja u Španiji. Kako piše madridski El Pais, zapadni deo ove zemlje, na granici sa Portugalijom, opusteo je pre četrdesetak godina, kad su mladi napustili sela. Problem je što su Španija i Portugalija uvek živele okrenute jedna drugoj leđima, a da nije bilo pomoći EU, ova oblast bi bila pustinja.

   Koliko je srpska politička elita nezainteresovana da zaustavi izumiranje sela vidi se i iz činjenice da je SANU pre desetak godina ukinula Odeljenje za selo, smatrajući da su dolaskom "demokratskih" vlasti rešeni svi problemi. Odeljenje je ponovo aktivirano tek nedavno.

 

GLOSA

 

   Posle 2014, a daleko pre eventualnog ulaska Srbije u Evropsku uniju, srpska sela će postati samo tačke na geografskim kartama.