Do koske

 

Zašto Srbiju već četvrt veka vode oni koje posle obavljenog posla zapad smakne

 

Vođe na određeno vreme

 

Usled zastrašujuće propagande i monopolom nad medijima, povampireni režim iz devedesetih sebe danas predstavlja kao lučonošu demokratskih promena, kao sinonim pravne države i kao nezaobilazni faktor u strategiji spoljne i unutrašnje politike. Ali, treba znati i to da su Ivica Dačić i Aleksandar Vučić, kao personifikacije ovakvog stanja, samo privremene alatke u rukama evroatlanskih planova na ovom delu Balkana. Kad završe šta im je dato u zadatak, biće to i njihov kraj. I lični i politički.

 

Milica Grabež

 

Rastakanje Socijalističke federativne  republike Jugoslavije počelo je dolaskom Slobodana Miloševića na vlast, a poslednju federalnu republiku  razbiće njegov partijski naslednik Ivica Dačić. Miloševićeva otuđena komunistička klika, zgađena ''perestrojkom'' Mihaila Gorbačova, a potom opčinjena svojim drugom Zjuganovim, uspela je  da Srbiju ostavi bez ijednog saveznika na planeti!

Već šest meseci na čelu srpske vlade je Ivica Dačić, koji u potpunosti oponaša svog pokojnog vođu, mada se odrekao prošlosti i partije i vođe. Nastojeći da umiri svoje partijske drugove, gospodin Dačić je održavao odnose sa Moskvom, ali na isti način kao i Milošević. Sa pogrešnim ljudima u ruskoj državnoj hijerarhiji. Sklapajući saveze  sa deputatom ruske Dume, Aleksandrom Mihailovičem Babakovim, predstavnikom parlamentarne partije Pravedna Rusija, Ivica Dačić je najpre osigurao svoje lične interese.

Počev od novčanih, do statusnih. Prevario je partijske d rugove, a isto kao i Babakov, koji je šurovao u Ukrajini sa zastupnicima antiruskih interesa, a u korist svog džepa, snažno se okrenuo protiv Srbije, rasprodajući, trajno, njene interese, najpre se otvoreno, skoro bestijalno, odričući od Kosova, pretnjama građanima da je on sve dogovorio u Briselu, i da ima podršku u inostranstvu.

Kriminalna delatnost gospodina Dačića dosegla je nepodnošljive razmere. On se otvoreno suprotstavio i predsedniku Srbije i njegovom planu za Kosovo, koji je manje štetan od Dačićevog, samo da bi kod zapadnoevropskih zemalja gospodin Dačić osigurao svoje interese i imovinu.

Srpskom premijeru snažnu podršku, na planu razgradnje države, i potpunom nestanku Srbije sa zemljopisne karte, pruža, na svoj način, i Aleksandar Vučić, koji sprovodi plan Miodraga Rakića da se Srbija zgazi zauvek. Zanimljivo, i Dačić i Rakić potiču iz istog mesta, iz Žitorađe.

Ali, ono što svakoga u Srbiji danas mora da zabrine je činjenica da su Dačić i Vučić i u svetu i u regionu prepoznati kao "recidiv devedesetih", odnosno kao politička elita koja je nanela nesagledive štete celom Balkanu, a ponajviše sopstvenoj domovini. Činjenice neumoljivo govore: Aleksandar Vučić je skoro dve decenije bio jurišnik Vojislava Šešelja i praktično je odrastao u ideologiji nacionalne i političke isključivosti. Njemu niko na Zapadu ne veruje da je za samo godinu i po dana promenio svoja uverenja, ali evroatlanskim licemerima odgovara to što je Vučić osvedočeni ''vođa'' sa misijom, dakle, klasični egomanijak koji veruje da sprovodi svetsku mirovnu misiju u ime Vašingtona i Brisela. Jer dobro obavlja poverene mu zadatke. Jer je svoj ekstremizam nastavio, ali u drugom pravcu! Samo je u svoja kola upregnuo bivše poslušnike Demokratske stranke u tužilaštvu, sudovima i medijima, a sve uz podršku svoga idola Miodraga Rakića, bivšeg šefa kabineta bivšeg predsednika Borisa Tadića.

Sa druge strane, Ivica Dačić je čovek koji je u praksi pokazao da mu ništa nije sveto, pa čak ni njegov nekadašnji voljeni vođa, kome nije ni na sahranu došao. Pojedine istaknute strane diplomate u Beogradu zgrožene su njegovim "estradnim" ponašanjem, njegovim pevačkim nastupima, i gomilom idiotskih izjava koje nemaju ništa zajedničko sa ozbiljnim državničkim izjavama. Poslednji veliki Dačićev "solo" nastup je njegova pregovaračka misija sa kosovskim Albancima, koja je potpuno neusaglašena (negde i u potpunoj suprotnosti) sa verzijama "platforme o Kosovu" i  "Rezolucije o Kosovu" koje su nastale na inicijativu predsednika Srbije Tomislava Nikolića.

Takođe, zastrašujuća nekompetencija i haos koji vladaju u Srbiji na prelazu između 2012.  u 2013. godinu,  vidljivi su na svakom koraku: Ivica Dačić kao ministar unutrašnjih poslova, vrši posao ministra spoljnih poslova, a Aleksandar Vučić kao ministar vojni vrši dužnost Eliota Nesa i hapsi po Srbiji bez dokazane krivce, trpajući u memljive i prepune zatvore ljude u odmaklim godinama čija teška bolest ne dozvoljava da postupak teče pravilno i za koje, očigledno, ne važi pretpostavka nevinosti.

Ovakva "elita iz devedesetih" dovela je Srbiju do najgore moguće pozicije na spoljnopolitičkom planu.

Ruska vlada sa svojim strateškim planovima na Balkanu i u Srbiji, veruje samo činjenicama. Verolomna politika koju sprovode Dačić i Vučić nikako nisu garancija za otvorene i srdačne pozdrave iz Kremlja. No, Rusi će svoj plan sprovesti do kraja sa njima ili bez njih, jer su vlade prolazne a projekti epohe dugoročni. Zapad je takođe odredio ulogu obojici: moraju napraviti niz protivustavnih radnji, moraju da plate za grehe iz devedesetih, pa kad to obave, onda se mogu nadati da će ih na đubrište istorije, u zaborav, poslati sa blažom kaznom od one koja je uobičajena sa proameričkim autokratama širom sveta.

Ipak, u nečemu se lična i politička sudbina Dačića i Vučića razlikuju. Vučić nezadrživo ide u sunovrat svojom opsednutošću istorijskom misijom i pitanje je okolnosti kada će se hajka koju je pokrenuo okrenuti protiv njega. Jer, on još uvek nije javnosti objasnio kako to da se doslovno ostrvio na Beograd a da Vojvodinu ni dirnuo nije, niti njene najistaknutije pljačkaške institucije poput Fonda za kapitalna ulaganja, Razvojne banke Vojvodine ili, na primer, kompaniju MK grupu Miodraga Kostića, gde nije teško dokazati da je Kostić recimo, uzeo od Fonda za razvoj Srbije 135 miliona evra, a da nije vratio nijednu ratu!

Dačića čeka drugačiji kraj. U sopstvenoj stranci, u porodici, među prijateljima...