Ispovest

 

Ekskluzivno: neautorizovana autobiografija Džulijana Asanža (7)

 

Američki neprijatelj u britanskom zatvoru

 

Usred bitke protiv optužbi koje su zadirale u njegov privatni život i gnevnih osuda američkih političara, Džulijan Asanž, glavni urednik svetski poznatog web sajta Wiki Leaksa, heroj antiglobalizma, napisao je svoju autobiografiju, čiji je original štampan bez njegove autorizacije. Uprkos tome, reč je o izvanredno važnom svedočenju koje ukazuje na totalitarnost lažnih demokratskih bastiona na Zapadu. Asanžova borba protiv mračnih režima, protiv moćnih i silnih, pokazala je da još ima nade za svet koji je potonuo u strah i beznađe. Tabloid će u sledećim brojevima objaviti najvažnije delove ove ispovesti uz saglasnost srpskog izdavača (Albion Books, Beograd).

 

Džulijan Asanž

 

Smatram sebe srećnim zato što sam za roditelje imao ljude koji su vazduh oko mene ispunjavali pitanjima. Jednog dana srešću svoje neprijatelje i oni će me mrzeti zato što sam želeo istinu. Skoro da možete zaboraviti svoje ime u svom tom prozivanju. Ipak, dovoljno dobro znam ko sam i zato verujem da vam mogu reći nešto o sebi. Zovem se Džulijan Asanž. I jednog dana u Londonu me je uhapsila policija. Priča bi se tu mogla i završiti, da nije bilo komplikacija koje sa sobom nose vreme, istorija i lične osobenosti. Kažu da je prošlost druga zemlja, ali to važi i za budućnost, samo ako joj to dopustite: dok grabite napred u zadnjem delu engleske marice, počinjete da na svet gledate drugim očima.

Uzvikivali su moje ime. Izvikivali parole. A novinski fotografi su gmizali oko prozora kao krabe u lavoru. Pomislio sam da je kombi napadnut i da bi se mogao prevrnuti, ali to su bili samo reporteri koji su hteli da naprave slike. Sklupčao sam se i zario glavu među kolena; nisam hteo da me prikažu kao kriminalca. U jednom trenutku sam podigao pogled i video kamere priljubljene uz zatamnjeno staklo, iskošene tako da mogu da me uhvate. Pokrio sam glavu rukama. Vozila je onda naglo ubrzalo i udaljilo se. Drugi zatvorenici su vikali u svojim pregradama, ne znajući ko sam, očigledno uznemireni napadom na kombi. Druge je cela ta pometnja zabavljala. Predstava je bila završena. Trebalo nam je oko četrdeset minuta da stignemo do zatvora u Vondsvortu. Bilo je to 7. decembra 2010. godine...

Na ulazu sam osetio čudno samopouzdanje. Pretpostavljam da je ono izviralo iz saznanja da će se moja nevolja naći pod lupom javnosti. Znao sam da svet prati šta se dešava i to je moju muku činilo opravdanom: našoj stvari je moglo pomoći ako ja budem onaj njen vidljivi deo, koji svu paljbu privlači na sebe. Deo mene je bio užasnut idejom da bih mogao biti žigosan kao kriminalac, samo zato što sam radio naš posao, ali ipak sam bio dovoljno svestan da bi to moglo samo naglasiti pitanje pravde.

U takvoj situaciji nema hrabrosti, već samo lukavstva. Tražili su od mene da potpišem spisak ličnih stvari, koji se, tog dobrog dana, sastojao od jednog penkala marke Biro i nekih 250 funti u gotovini. Rekli su mi da se svučem, što sam i uradio, i odmah uskočio u zatvorsku uniformu, sivi pulover i sive pantalone. Oskar Vajld (Oscar Wilde), koji je 1895. bio prebačen u isti zatvor, napravio je uzvišenu pometnju kada je otkrio da njegov prsluk nedostaje. „Imajte razumevanja za moja uzavrela osećanja", rekao je čuvaru. Pokušaću da ovde ne koristim frazu „kao Vajld" i da preskočim priču o svojoj jadnoj kolekciji prsluka, ali prosto sam se morao prisetiti tog Irca, u toj ustajaloj viktorijanskoj buvari. Moj advokat mi je kasnije rekao da sam čamio u Oskarovoj ćeliji: nisam siguran u to, ali njegov duh, njegova borba protiv predrasuda, bili su prisutni. Prošao je kroz užasan tretman i držan u uslovima koji su u isti mah bili neljudski i potresni: ipak, moram da kažem da su drugi zatvorenici, prošli i sadašnji, bili ti na koje sam mislio tamo u Vondsvortu.

 

 

Pravo značenje reči "Usamljenik"

 

 

Mnogo sam razmišljao o Bredliju (Bradley Edward Manning), mladom američkom vojniku, koji je prošao kroz grub tretman u jednom američkom zatvoru, zato što je navodno odavao informacije o jednom ilegalnom ratu. Često sam mislio na njega među zidovima svoje ćelije.

Jedna od stvari koje vam se tada automatski dešavaju jeste da počinjete da hodate tamo-amo. Kao panter u kavezu, morate pronaći neki ventil za svoju sputanost. I tako sam hodao uzduž i popreko ćelije i smišljao neku vrstu plana, pokušavajući da se psihološki uskladim s tim malim prostorom. Znao sam da je sve to ružno i strašno, ali da to neće trajati dugo. Govorite sebi takve stvari i pokušavate da se fokusirate. U spoljašnjem svetu, kako ga tamo zovu, moji advokati su radili prekovremeno da bi me izvukli, ali meni se činilo da me od njihovog sveta dele svetlosne godine, dok sam se tako vrteo u krug i, kao nikada ranije, osećao pravo značenje i sadržaj reči „usamljenik".

Da bi smanjio buku, a možda i hladnoću, prethodni stanar moje ćelije je pokrio otvor za ventilaciju jednim A4 listom papira. Kasnije, kada su čuvari pogasili svetla, shvatio sam da je, iznad svega, najgore biti isključen iz komunikacije. Živim od umeća povezivanja, tako da sam odjednom shvatio koliko će biti teško tamo gde ne možeš da čuješ ništa i gde te ne mogu čuti. Posebno teško je bilo zbog položaja u kojem se našao WikiLeaks: bili smo uvučeni u komunikacioni rat s brojnim protivnicima i to je situacija koja zahteva donošenje odluka iz sata u sat. Kada su se ujutro upalila svetla, znao sam da je prvo što moram da saznam kako mogu da telefoniram. Sigurno bi to dopustili i omogućili čoveku pristup Internetu? Teško, znao sam. Ali, moj uobičajeni stav glasi da je nešto nemoguće samo dok mašta ne dokaže suprotno. I tako sam nastavio da razmišljam o tome i da se nadam, sve dok nisam pritisnuo dugme za uzbunu.

 

 

Odlučan ali slabo opremljen

 

 

Dopustili su mi da se vidim sa upravnikom. On je odlučio da treba da pređem krilo Onslou, među zatvorenike „izložene riziku". To krilo, koje se dizalo nekoliko spratova u visinu i spuštalo nekoliko ćelija ispod zemlje, razvilo je sopstvenu kulturu unutar zatvora. Izgleda da je tamo trebalo da pređem zato što sam, po upravnikovom mišljenju, bio izložen riziku od napada drugih zatvorenika. Bila je to zaista čudna pretpostavka, zato što su zatvorenici koje sam upoznao sasvim jasno bili na mojoj strani. Palube u Onslou su ispunjavali su silovatelji i pedofili, kriminalni šefovi, poneka slavna ličnost. Nije bilo telefona, pribora za pisanje, niti bilo kakve šanse za razgovor s kolegama. Stajao sam u ćeliji ispunjen odlučnošću, ali slabo opremljen.

Ćelija se nalazila u podrumu, imala je oko četiri metra u dužinu i dva u širinu, krevet, umivaonik, nužnik, sto, orman i svetlosive zidove. Dobar deo zidne površne pokrivala je mutno siva plastična struktura, koja je formirala sistem za dovod vode i provetravanje, za umivaonik i nužnik. Sve je bilo osmišljeno tako da se maksimalno smanji mogućnost samopovređivanja, ali to je značilo da je sve bilo sumorno, zaobljeno i maskirano. Na umivaoniku nije bilo slavine, nije bilo ručke za povlačenje vode u nužniku, kao ni kazančeta. U vrhu jednog zida nalazio se mali prozor, s rešetkama postavljenim na svakih četiri centimetra, koji je gledao na zatvorsko dvorište, mali prostor oivičen visokom žičanom ogradom, sa slojevima bodljikave žice na vrhu. Ponekad bih izjutra video noge zatvorenika koji su prolazili pored prozora, slušao njihove povike, deliće šala i razgovora. Iznad vrata ćelije nalazila se infracrvena kamera za nadzor, okrenuta ka unutrašnjosti prostorije, opremljena nizom LED lampi, koje su jednolično treperile po celu noć, stalno me nadgledajući. Na vratima ćelije nije bilo ničeg osim jedne špijunke na sredini, koju je s druge strane zatvarao metalni kapak.

Ostali zatvorenici su se zanimali za mene, tako da se metalni kapak stano podizao, da bi bacili pogled unutra i videli šta radim. Ima jedan film od Robera Bresona (Robert Bresson), pod naslovom Begunac, predivan film, ali zapravo prava poslastica za inženjera zvuka, u kojem udarac kašikom o ciglani zid može da poprimi orkestarski kvalitet. U Vondsvortu je svaki zvuk bio takav: pun odjeka i praznine. Metalni kapak je škripao dok se podizao i onda bih osetio nečije oko. Da. Hteli su da vide šta radim u svojoj ćeliji. Ili kako izgledam. Nema danas te situacije koja bi mogla biti imuna na oko željno prizora poznatih. Iza vrata bi se onda začuo šapat. Glasan šapat. „Pazi s kim pričaš". „Bićeš dobro." „Ne veruj nikome". „Ne brini ništa."

Osećao sam se kao da se nalazim u nekoj vrsti perverzne Barbarele. Želeo sam da budem napolju i radim svoj novinarski posao, umesto da tamo glumim mučenika, pri čemu, zbog svog životnog iskustva, nisam mogao da podnesem birokratski pakao zatvora i ponižavajući užas potčinjenosti slepom autoritetu. Svaki trenutak koji provedete u zatvoru je neka vrsta gerilskog ratovanja protiv pritiska papirologije i zatupljujućih pravila. Dovoljno je da podnesete molbu za kupovinu poštanske marke i da odmah rizikujete belu smrt u snežnoj oluji formulara. Pošto su me premestili u zasebnu zatvorsku jedinicu, nastavio sam sa svojom kampanjom za pravo na telefonske pozive. To je bio čist staljinizam.

Najveći deo vremena sam potrošio da bih se izborio za pravo da pozovem advokata. Za takav razgovor, morate prijaviti poziv na odobreni broj, sa prethodno priloženog spiska brojeva, i morate imati telefonski kredit. Postoje dve vrste kredita, domaći i strani. Različiti formulari za svaki. Pri tom, formulare je bilo teško dobiti i teško priložiti. Toliko puta sam popunio iste obrasce, da je to počelo da liči na slučaj Džarndis i Džarndis iz romana Sumorna kuća. Tome nije bilo kraja. Onda sam morao da priložim ime, telefonski broj, adresu i datum rođenja osobe koju sam hteo da pozovem.

 Morate da ispunite jedan formular da biste dobili odgovarajući PIN za vaš domaći telefonski nalog i drugi za odgovarajući PIN za vaš strani nalog. To je prvo bilo farsa, onda košmar i na kraju mučenje. Formulari su se vraćali i odlazili ili bi se zagubili. Kada se konačno dokopate telefona, dopuste vam da razgovarate svega deset minuta. Onda morate da sačekate pet minuta za drugi telefonski poziv. Snimali su sve razgovore, osim onih sa advokatima, ali su preduzimali dodatne korake da bi se uverili da je sagovornik advokat. To odobrenje podrazumeva i da zatvor dopušta pozivanje samo zvaničnih brojeva, ali ne i mobilnih, uprkos činjenici da advokati svoj život provode na mobilnim telefonima. I tako se to nastavljalo; prava kafkijanska pošast pasivne agresije i ometanja.

Na kraju mi je odobreno da razgovaram sa majkom i sa advokatom. Pokušao sam da se čujem i sa Danijelom Elsbergom (Daniel Ellsberg), čovekom koji je svetu otkrio Pentagonova dokumenta. Nije ga bilo. Ispostavilo se da je baš tada otišao da se veže za kapiju Bele kuće. (Morali su da mu oduzmu lisice da bi ga u tome sprečili.) „Ćao, Dan", rekao sam njegovoj telefonskoj sekretarici „samo da ti se javim s dna jedne viktorijanske buvare. Poruka je za druge ljude: 'Voleo bih da ste ovde."

 

 

"Ubiti Asanža"

 

 

Dok su se dani vukli jedan za drugim, ispod vrata moje ćelije počela su da se pojavljuju dokumenta, neka od njih isporučena noću, praćena šapatom. Dobar deo toga bili su isečci iz novina ili članci skinuti sa Interneta, sa komentarima zatvorenika. „Da li je silovanje masovna pojava u Švedskoj, zemlji rodne jednakosti?", pisalo je u jednom članku. Zavereništvo buja među zatvorskim zidinama, ali i advokatska empatija: zatočenici su, očigledno, imali svoja iskustva, i mnogi od njih su okoreli prema sebi, kao i prema sistemu koji ih okružuje, uzimajući zdravo za gotovo da zatvorska kultura pokušava da vas iskoristi. Mnogi među mojim dostavljačima pošte - među onima koji su ostavljali stvari ispod vrata - bili su pravi stručnjaci u izvrdavanju pravde, što me je kao saznanje smirivalo u sitne noćne sate. Bilo bi suviše popustljivo misliti kako su svi zatvorenici nedužni, ali neki od nas jesu, i ja sam na ta dokumenta i pisma gledao kao na znake solidarnosti. Bilo je i mnogo gneva, da, bio sam besan dok sam pokušavao da vežbam u toj maloj prostoriji, praveći osmice kao neka pomahnitala pčela.

Jednog jutra stigla je samo prazna koverta. Otišao sam do prozora i video da sneg i dalje pada. Mislim da je bio 10. decembar. Posle sam saznao da se u koverti prvobitno nalazio primerak časopisa Time. Na naslovnoj stranici bilo je moje lice, sa američkom zastavom preko usta. U glavnom članku nazvan sam "izuzetno talentovanim zabavljačem". Možda to i jesam, ali u tom trenutku se nisam tako osećao. Umesto da čitam Time (Vreme), morao sam da nekako ubijem vreme, i da bih razbio monotoniju, nastavio sam da gledam šta će se još pojaviti u hladnom prostoru ispod vrata, od stvari namenjenih Zatvoreniku broj A9379AY. Tako to ide, drže vas u tišini, u mraku, svode na serijski broj, dok gledate u svetlost ispod vrata i s one strane zidina.

Među člancima koji su mi bili isporučeni ispod vrata, najviše me je prosvetlio onaj koji je stigao od zatvorenika po imenu Šon Saliven (Shawn Sullivan). Bila je to kopija „Sporazuma o ekstradiciji između vlade Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske i vlade Sjedinjenih Američkih Država", koji su 2003. godine potpisali Dejvid Blanket (David Blunkett) i Džon Eškroft (John Ashcroft). Član 7. se odnosio na smrtnu kaznu i predlagao da država od koje se traži ekstradicija može to odbiti, ako druga strana smatra da prestup zaslužuje smrtnu kaznu. Američki političari su već tražili moju ekstradiciju, da bih se suočio sa  optužnicom na osnovu zakona o špijunaži. Kongresmen Piter T. King (Peter T. King) je u pismu Hilari Klinton (Hillary Clinton) rekao da sam vođa „terorističke organizacije" i da me tako treba i tretirati - isti onaj Piter King koji je zveckao svojom limenkom uzduž i popreko njujorških ulica, dok je sakupljao priloge za IRA, samozvani „irski Oli Nort".

 Zapanjilo me je saznanje koliko su ti čuvari zabrinuti zbog „vređanja zakona" i sami bili uvredljivi. Čitao sam dokument i još jednom shvatio da sam, bez obzira šta o meni rekli ili izmislili, samo figura u nečemu mnogo većem od mene samog. Ostalo mi je samo da zadržim prisebnost, izdržim sve udarce, sve karikature moje prirode i mojih motiva, i nastavim sa radom.

Pisma su stizala, a i ja sam poslao nekoliko, ali uvek uz teškoće, pošto je birokratska mašina nastavila da melje. Zatvor je kao ostrvo, čiji zatočenici izgledaju nedostižni; zatvor je i konkretna, živa ideja nekontrolisane vlasti, tako da su mi pisma pomogla da osetim kako neko brine o meni tokom tih teških dana u Vondsvortu. Pisma su predstavila Englesku kao zemlju drugačiju od ove kenjare, u kojoj su ljudi bili svesni da moraju sami stati iza istine zbog sopstvene slobode.

Pismo iz Hempšira: „Dragi Džulijane, nećeš me upoznati. Ja sam samo jedan od milion građana širom sveta koji znaju šta se događa i koji nisu zaslepljeni političkim igrama čija si žrtva postao."

 Iz Tals Hila: „Nikada ne smeš zaboraviti da su dostignuća WikiLeaksa od vitalnog značaja za razvoj našeg sveta. P. S. Šaljem ti knjigu zagonetki, da bi nastavio da razmišljaš."

Iz Bejzingstouka: „Podržavam vaš stav i osećam da ste postali žrtva i predmet zlostavljanja moćnih sila." Iz Jorkšira: „Da li čuješ zvuk zida koji se ruši? Nastavi sa dobrim poslom. U severni Jorkšir si dobrodošao u svako doba. U ovom delu sveta imamo i odlične Internet veze."

 Iz Eseksa: „Mislim da je vaš slučaj naterao mnoge ljude da zastanu i zamisle se malo dublje o vlasti, politici i korupciji."

 Iz Merzisajda: „Mislili smo na vas sinoć i nadamo da ste bezbedni na tom neprijatnom mestu. Kada vas puste, da li biste mogli da dođete na severozapad i objasnite ljudima značaj slobode misli, govora i informacija?"

Deo pošte je stizao u obliku božićnih čestitki, potpisanih jednostavno sa „Jedna stara dama" ili „Prijatelj". Možda manje prijateljski, iako pristigao u isto vreme, bio je isečak iz Washington Times: „Ubiti Asanža?"

Autor tog aliterativnog bisera (Assassinate Assange?), izvesni Džefri T. Kuner (Jeffrey T. Kuhner), smatrao je da priču treba okončati po kratkom postupku: „Gospodin Asanž nije novinar ili izdavač", pisao je, „on je pre neprijateljski borac - i tako ga treba i tretirati." Ako su i posle toga mogle ostati neke nedoumice, Kuner ih je razvejao u zaključnoj rečenici: „Gospodina Asanža treba tretirati kao i sve ostale najvažnije terorističke mete: treba ga ubiti."

Pretpostavljam da je trebalo da budem šokiran saznanjem da sam postao predmet takve retorike kolege novinara, ali davno sam naučio da su mnogi novinari samo stenografi moćnika. Zašto bih bio iznenađen kada pročitam da Džefri Kuner želi da me vidi mrtvog, ako me je TV zvezda i guvernerka-imitatorka Sara Palin (Sarah Palin) već nazvala „antiameričkim operativcem okrvavljenih ruku?" I ako glavni tužilac Erik Holder (Eric Hiolder) misli da sam „neprijatelj SAD", zašto bi me šokiralo kada pročitam da neokonzervativac sa Fox News Čarls Krauthamer (Charles Krauthammer) želi da se stalno osvrćem iza sebe, svaki put kada izađem na ulicu?

 

(Nastaviće se)

 

 

 

A 1.

 

Novinarske "patriote" rade za vladu

 

 Bivši Bušov savetnik Džek Goldsmit (Jack Goldsmith) možda je mislio da izriče pohvalu na račun američkih medija kada je rekao kako njihov „patriotizam" olakšava vladi saradnju s njima, ali ako bih ja ikada dobio takav „kompliment", mislim da bih se povukao.

 

 

 

GLOSA

Džulijan Asanaž je junak našeg doba, jer je na svom sajtu Vikiliks obelodanio najviše podataka koje je neko veoma, veoma želeo da sakrije...

(Ljiljana Smajlović, predsednik UNS)

 

 

Narudžbenica

Poručite knjigu Džulijana Asanža za 1.200 dinara na e-mejl: prodajaŽalbionbooks.rs , na telefon 061 1583374 ili pismom na adresu: Albion Books, Mileševska 35, 11000 BEOGRAD.

Za narudžbine preko Tabloida, specijalan popust 20%.

 

 

Reč izdavača

 

Nijednog trenutka se nismo dvoumili da li da se upustimo u objavljivanje autobiografije jedne od svakako najkontroverznijih ličnosti savremenog doba. Prošlog decembra, usred bitke protiv optužbi koje su zadirale u njegov privatni život i gnevnih osuda američkih političara, Džulijan Asanž je počeo da piše priču o svom životu - kaže Uroš Balov, direktor „Albiona Books-a". - Ono što je posle nekoliko meseci rada poprimilo oblik knjige jeste ovaj rukopis iz koga saznajemo važne detalje vezane ne samo za rad „Vikiliksa", već i za moralni i politički razvoj njegovog osnivača: od njegovih dečačkih i mladalačkih godina u Australiji, preko putovanja po Evropi, Aziji i Africi, sve do danas. To je knjiga koja gori od strasti i gneva, knjiga od suštinskog značaja za razumevanje našeg doba, ali i meditacija o samom značenju razotkrivanja - ističe Balov.