Istraživanja

 

Jedan vek  pogrešne istorije: Englezi imali interese, a Srbi zablude (1)

 

Na groblju sopstvenih ideala

Iz dokumenata do kojih je u Londonu došao naš poznati istoričar, dr. Dragoljub Živojinović, a koji govore da je u Prvom svetskom ratu Engleska sve činila da Srbi potpuno nestanu, objavljeno je obimno delo ,,Nevoljni ratnici, velike sile i Solunski front". Tabloid objavljuje Živojinovićeve komentare ovih šokantnih otkrića objavljenih u knjizi  koja uveliko menja shvatanja savremenih srpskih istoriografa i njihove teze o našim saveznicima i prijateljima.

Dragoljub Živojinović

 Skoro vek u zabludi, od završetka Prvog svetskog rata pa sve do pojave ove knjige, srpski narod živeo je u zabludi, nazivajući i Engleze svojim saveznicima i čak prijateljima. Nema dileme, Srbi su tvorci svih tih zabluda vezanih za savezništva i prijateljstva. Srbi su tvorci i drugih zabluda sa kojima će se tek sresti. Tu netaknutu, nefriziranu, nečišćenu građu, koju do mene niko nije koristio, izbegavali su istoričari ili zbog toga što je nepovoljno govorila o onima koji su je ostavili, ili što je veoma ružno prikazivala loše odnose među  saveznicima tokom Prvog svetskog rata. Drugo, ta nedirnuta građa, nedvosmisleno je razbila naše iluzije o saveznicima i iskrenim prijateljima. Do sada nismo znali pravu istinu da nismo imali pravih prijatelja do jedne sile tokom čitave te tragedije. Ti dokumenti otkrili su surovu istinu da čak i naša istoriografija nije znala šta se sve radilo iza naših leđa. Na kraju, otkrila je da su Srbi izneli glavni teret Prvog svetskog rata.

Već od julske krize 1914. moglo se videti ko nam je pravi  prijatelj ili saveznik. Rusija je tih dana odmah zauzela jasan stav. Decidno je rekla i saveznicima i našim neprijateljima da neće dozvoliti da Srbija bude poražena i pokorena i da će Srbiji pružiti svaku vrstu pomoći.  Francuska je imala nešto drugačiji stav. Našla se na udaru Nemaca i zbog toga bila je vezana za Rusiju, ali imala je i svojih interesa na Balkanu, a na Bliskom istoku imala veliki uloženi kapital. No, najviše zbog Rusije, Francuzi su Srbiji pružili savezničku ruku. Ultimatum Francuza Jednog trenutka engleske podmetačine, razbijačke namere i rabote dozlogrdile su i francuskim generalima koji su počeli otvoreno da protestuju. Nakon otvorene engleske opstrukcije na Solunskom frontu i poslednje engleske pretnje da će povući svoje trupe reagovala je i vlada Francuske. Uputila je Engleskoj ultimatum, da ukoliko i dalje njene trupe budu minirale pokretanje ofanzive, Francuska će se povući iz rata.

Englezi su se tada zaista uplašili, popustili su, ali su i dalje iza leđa radili protiv tog fronta. Posle toga svoje elitne jedinice povukli su iz Grčke, a uveli ešalone dovučene iz Indije potpuno nesposobne za ratovanje na Balkanu. Englezi su sve drugo bili samo ne prijatelji Srbije. Dakle, nikada prijatelji. Naprotiv, Srbe organski ne vole, ni njihovo javno mnjenje ni njihov establišment. O nama su te 1914. pisali najgore, govorili najružnije. Nije bilo ni dnevnog lista, ni političara, ni generala iole naklonjenog Srbima. Tako su pisali i prema nama se odnosili još od 1903. godine. U našoj najtragičnijoj situaciji, vodili su hajku protiv Srbije, otvoreno su je ucenjivali i optuživali za početak Prvog svetskog rata. Da je svetska klanica upravo nastala zbog nas!

Kako su onda Englezi postali i naši saveznici? Iz interesa. Prvo zbog Francuske i Belgije prema kojoj su imali ugovornu obavezu još iz 1830. godine. Drugo, sa briljantnim pobedama srpske vojske na Ceru i Kolubari, Srbija nije pokorena, a vojnički je opstala. Znači, postali smo faktor, potreban saveznicima!

 

Pašić je shvatio da je Srbija ostala sama

 

 Na Solunskom frontu nalazila se i jedna ruska brigada koju je car Nikolaj poslao u pomoć srpskoj vojsci. Englezima je ta brigada strašno smetala, neprijateljski se prema njoj odnosila. Njeni generali smatrali su je pretnjom njihovim interesima. Nisu se smirili sve dok nisu izdejstvovali njeno uklanjanje sa Solunskog fronta. Tu rusku brigadu poslali su čak na istok Grčke kako ne bi imala bilo kakav kontakt sa srpskom vojskom.

Englesko neprijateljstvo prema Srbima stupilo je na scenu u najokrutnijem obliku. Britanci su krenuli sa najpodlijim ucenama. U najtežem trenutku tražili smo od njih finansijsku pomoć od 800 hiljada funti u vidu kredita za obnovu naoružanja, lekova i sanitetskog materijala- Odgovorili su ucenom - dobićete zajam, pod uslovom da se odreknete svoje teritorije u istočnoj Makedoniji u korist Bugara. Taj dokument prvi sam otkrio u svetu.

Vlada Srbije decidno je odbila taj ultimatum. Englezi su hladno odgovorili - ,,onda vam ne damo kredit". I nisu dali. Što je najgore, Englezi se nisu zaustavili na toj uceni. Tokom čitave mučne 1915. godine pojačavali su pritisak na Srbiju. Svoje ultimatume zasnivali su na našoj nemoći i beskrupulozno koristili srpsku zavisnost od saveznika. Svakakvih pritisaka je bilo.  l Mišić žrtvovan Da su Srbi bili žrtve i sopstvenih zabluda primera je bezbroj.

No, protiv tih iluzija ponajviše su se borili vojskovođe poput vojvode Živojina Mišića. - Nikola Pašić i regent Aleksandar Karađorđević bili su zagovornici ujedinjenja južnih Slovena. Tome se otvoreno suprotstavljao vojvoda Živojin Mišić. Govorio je da niko ne može da tera srpske vojnike da ginu za oslobođenje Hrvata i Slovenaca, već da do slobode oni moraju doći sami. Mišić je ubrzo oteran u penziju.

Englezi nisu samo odbacivali sve naše molbe za vojnom pomoći, već su iza leđa radili na slabljenju naših položaja. Odustali su od solunskog iskrcavanja. Odustali su od obezbeđenja koridora Niš - Solun, a potom dozvolili Bugarima da prekinu taj koridor, srušivši tako i poslednju nadu spasa za srpsku vojsku i srpski narod. Kaznili su tako podmuklo Srbiju na najsuroviji način, onemogućivši joj čak priliv lekova i hrane. A kada im je Nikola Pašić u očaju odgovorio da će srpska vojska položiti oružje i kapitulirati, u Engleskoj je krenula nova lavina uvreda na račun Srba. Posle toga Pašić je konačno shvatio da je Srbija ostala sama.

 

Iz Londona, sve najgore o Srbima

 

 Po dolasku srpske vojske i izbeglica na albansko more, tek je krenulo kažnjavanje. Grčki kralj Konstantin je bio antisrbin, koga su do poslednjeg trenutka podržavali Englezi. I taman kada su Francuzi posle mnogo igrarija pristali na prebacivanje Srba na Krf, stiglo je najšokantnije iznenađenje. Grčka vlada je zabranila ulazak srpske vojske na njenu teritoriju, a samim tim i prebacivanje našeg naroda na Krf! Tek kada je ruski car Nikolaj oštro pripretio da će sklopiti separatni mir sa Nemcima slomljen je engleski otpor, a Francuzi nisu više Grke ni pitali. No, ni tada Englezi nisu poslali svoje brodove. I to je bila jedna od njihovih ucena.

 Krenulo se sa još jednom podvalom. Pod plaštom reorganizacije, traženo je od naše komande da se srpska vojska rasporedi u šest divizija i da se one pošalju ne na Solunski, već na zapadni front svaka za sebe. Naravno i ta podvala i taj pakleni plan je odbačen, a Englezi su bukvalno pobesneli. Njeni generali tokom čitave 1916. godine slali su u London najružnije izveštaje o srpskoj vojsci, nazivali je najpogrdnijim imenima. Engleski generali neprestano su radili protiv Srbije i na Solunskom frontu. Minirali su svako kretanje u ofanzivu, svaki pokušaj napada na neprijatelja. Stalno su ucenjivali i pretili da će povući svoje trupe. Tokom čitave 1917. godine neprestano su radili iza leđa Srbiji. Radili su na očuvanju Austrijske monarhije, podržavali Italijane oko Dalmacije i Istre, podstrekavali Rumune da uzmu Banat, Bugare da uzmu srpske teritorije severno od Makedonije. A kada je Rusija izašla iz rata, izgledalo je da Srbiji nema spasa. No, tada je došlo do francuskog zaokreta. Na čelu njene vojske dolaze odlični poznavaoci balkanskih prilika Klemanso, Giom i Depere i ishod je bio poznat.

 U studiji napisanoj 1913. godine, direktor lista "Evropski ekonomista", Edmon Teri (Edmond Thery), nagoveštavao je Rusiji sjajnu budućnost, obrazlažući da "Ako stvari nastave ići tokom kojim su išle od 1900. do 1912. godine, sredinom veka, Rusija će dominirati Evropu, kako na političkom, tako i na financijskom te ekonomskom planu".

 Radovi istoričara Entoni Setona (Anthony Sutton) su utvrdili da je, suprotno svim neosnovanim tvrdnjama o ruskoj industrijskoj nazadnosti, carska Rusija bila na putu brzog privrednog i tehnološkog napretka. Engleski geograf Džon Helford Makinder došao je do istih zaključaka o ruskom neodoljivom usponu ka svetskoj supremaciji. U znamenitom predavanju, održanom 1904. godine, pod naslovom "Geografska osovina istorije" naslućuje da će država koja okupira prostorno jezgro evro-azijskog kontinenta, dakle Rusija, kada bude u prilici da razvije svoju privredu i mrežu "transkontinentalne železnice" koja spaja Evropu i Aziju, potisnuti pomorske sile na marginu svetske trgovine, što predstavlja smrtnu pretnju po zapadnu civilizaciju.

 

Plan stvaranja pseudodržava na tlu Rusije

 

Preraspodela svetske moći bila je začet proces u tom času s obzirom da je "transkontinentalna železnica počela da remeti odnos snaga u korist kontinentalne sile". Ruska revolucija, finansirana od strane anglosaksonske plutokratije i nemačke vojske, "voljom proviđenja" je zaustavila Rusiju u punom usponu ka statusu svetske ekonomske i vojne velesile. Iskorišćavajući podesne uslove krajnje pometnje, prouzrokovane boljševičkim prevratom, zapadne sile su preduzele teritorijalnu  razgradnju Rusije. Pohlepa za ruskim prirodnim bogatstvima i uklanjanje ruskog rivala iz trke za svetsku prevlast su predstavljali bitne uzroke celog poduhvata. Engleska vojna misija generala  Tomsona je poslata u Transkavkaziju sa zadatkom da osnuje protektorate nezavisne od Moskve, što bi omogućilo Britanskoj imperiji nesmetani i neograničeni pristup kaspijskim izvorima nafte. Nemačka je, posle potpisa Brest-Litovskog ugovora sa uzurpatorskom komunističkom "vladom", okupirala Ukrajinu i pribaltičke zemlje. Francuskoj je trebao da pripadne Krim sa Odesom. Finansijska i vojna pomoć saveznika "belima" je bila ograničenog karaktera, kako bi se postigla ravnoteža snaga i zaprečio Boljševicima prodor ka Transkavkaziji i Sibiru.

Na diplomatskom polju vodile su se zakulisne igre za priznanje "nezavisnosti" novoosnovanih pseudo-državica na tlu Rusije. Vilsonov neobelodanjeni program - otkriven u privatnoj arhivi pukovnika Hauza (House), sive eminencije američkog predsednika i opunomoćenog predstavnika Njujorških bankarskih kuća, glasio je pod tačkom VI da je "Rusija velika i jednorodna: nju treba svesti na srednjorusku visoravan...Pred nama će biti čisti list hartije, na kojem ćemo skicirati sudbinu ruskih naroda".

 Aluzija na "čisti list hartije" mogla bi se odnositi na Englesku kartu objavljenu 1888. godine, na kojoj je prostor ruske imperije obeležen natpisom "ruska pustinja". Dalje se predlaže "priznanje de facto postojećih vlada i ukazivanje pomoći njima i kroz njih", kao i zahtev za povlačenje sa samoproglašenih teritorija svih inostranih vojski. Novoustanovljeno načelo, "prava na samoopredeljenje potlačenih naroda" je obrazovano u strateškim laboratorijama anglosaksonskog imperijalizma, sa nepritajenom namerom da se koristi kao oruđe za razgradnju svetskih takmaca i njihovih regionalnih mostobrana. Na Versajskoj mirovnoj konferenciji, pukovnik Hauz i Lojd Džordž (Lloyd George) su, u ime svojih vlada, probali da nagovore ostale učesnike da se pozovu na de facto stvorene vlade na tlu carističke Rusije, čemu se suprotstavila Francuska u ime svojih ličnih interesa.

Te nesporazume su premostili ministri vanjskih poslova sila Antante, takozvanih "saveznica" Rusije, saglasivši se 10. januara 1920. godine da priznaju "de facto" Gruziju i Azerbejdžan. Tih godina je uvedena u arsenal američke spoljnje politike strategija ostvarivanja državnih interesa posredstvom "nevladinih" organizacija. Na primer, Fondacija Karnegi za međunarodni mir, koju je osnovao 1910. godine magnat Andru Karnegi, organizovala je 15. septembra 1918 u Njujorku veliki skup "potlačenih nacionalnosti" na kom su učestvovali poslanici manjinskih naroda sa prostora ruske države i Austro-Ugarske.

 Dotične je "predstavljao" Hrvat Hinko Hinković, u ime Jugoslovenskog odbora. Sve podmukle operacije sa krajnjom namerom da se obrazuje "ruska pustinja" nisu urodile plodom, pošto su komunističke vođe, silom prilika, napustile svoja nihilistička načela i usvojile državotvorni koncept integracije ruskih zemalja. Ne pomirivši se sa činom "sakupljanja" rasturenih delova ruske imperije pod komunističkim okriljem, britanska politika je nastojala da federališe i da stavi pod svoju upravu sve separatističke pokrete nikle na prostorima Sovjetskog saveza. Usko je sarađivala na tom polju sa Abverom, (obaveštajnom službom nemačke vojske), kao i sa francuskim i poljskim kolegama.

 

Atlanska povelja i islamski trojanci

 

U međuratnom periodu, britanska obaveštajna služba je uspostavila operativnu kontrolu nad ,,Prometejskom ligom", organizacijom osnovanom 1923 pod impulsom ukrajinskih nacionalista uz podršku poljske vlade. Prometejska liga je služila kao "krovna" struktura plejadi separatističkih pokreta sa područja Sovjetskog saveza. U njenom okviru su sarađivali beloruski i ukrajinski unijati, Tatari, Čečeni itd...Uzgredno, vredi pomenuti prisustvo u njenim redovima Said Beka, praunuka imama Šamila, slavnog vođe čečenskog ustanka protiv Rusa u XIX veku. Progam Lige je postavljao svojim članicama za zadatak "oslobađanje" svih neruskih "potlačenih" naroda bivše imperije. Za dalji tok našeg izlaganja, potrebno je naglasiti da je vođa Panevropskog pokreta, grof Kudenhov-Kalergi, uspostavio bliske kontakte sa "prometejcima".

Prometejska liga je delila srodne geopolitičke ciljeve sa organizacijom zvanom Intermarium, koja je težila da osnuje federaciju srednje evropskih država na celom prostoru između Baltičkog, Jadranskog i Crnog mora i priželjkivala raspad Rusije na bezobličnu prašinu "slobodnih država u svojim etničkim granicama". Taj ambiciozni program joj je garantovao potporu istih onih sponzora koji su držali na svom platnom spisku Prometejsku Ligu. Anti komunistička fasada aktivnosti tih dveju organizacija služila je da prikrije dublje rusofobske pobude. Svoj rad su obavljale u stalnom dosluhu sa Vatikanom, posredstvom šefa Abvera, admirala Viljelma Kanarisa i britanskih veza pri Svetoj Stolici. U tim godinama su Britanci razradili strategiju manipulacije "islamskog Činioca" protiv Rusije. Novinar Entoni Bevins (Anthony Bevins) je obelodanio u listu Indipendent (The Independent, 26 februar 1990) sadržaj deklasifikovanog diplomatskog dokumenta iz 1939. godine u kom se sugeriše korišćenje manjinske "poluge", posebno islamskog faktora, radi destabilizacije Transkavkazije i Centralne Azije.

"Sticajem okolnosti", instrumentalizacija islamskog trojanskog konja je ušla u praksu nacističke a kasnije i američke strategije rastrojstva istočne i jugoistočne Evrope. Zapadni saveznici su samo mesec i po dana posle Nemačke agresije na SSSR predali javnosti formulaciju opštih ciljeva anglo-američke koalicije poznatu pod imenom "Atlantska povelja", u kojoj izražavaju rešenost da doprinesu "vaspostavljanju suverenih prava i samouprave onih naroda koji su bili lišeni toga skrivenim putem". Izabrani rečnik je dovoljno bio neodređen kako bi se mogao odnositi na Rusiju koliko i na Nemačku, a pošto je hrvatsko  komunistička propaganda širila među saveznicima propagandne floskule o velikosrpskoj hegemoniji, Jugoslavija je takođe mogla postati predmet gore navedenih ratnih ciljeva.

 

(Nastaviće se)

 

A 1.

 

Englezi sa svakim protiv Srba

 

Srpski uspesi u izgradnji moderne, napredne i suverene države, tumačeni kao predznaci buduće hegemonije srpskog činioca na Balkanu, izazivali su bojazan britanske zvanične politike, koja je gledala na Srbiju kao na "mostobran" Rusije u tom regionu i pretnju engleskim vlastitim interesima u Sredozemnom regionu. Opterećena fobičnim stereotipima o "prodoru panslavizma", engleska diplomatija je sprovodila politiku obuzdavanja srpske prirodne geopolitičke ekspanzije na Balkanu. Nesklona da prizna ma kakvu legitimnost srpskim oslobodilačkim težnjama, sklopila je u XIX veku nezvanično savezništvo sa Turskom i Austrijom. U dotičnom raspoloženju prema srpskom pitanju je nastupila i na Berlinskom Kongresu 1878. godine. Engleski poslanik, Markiz Solzberi (Salisbury), opravdao je englesku podršku Austro-Ugarskim pretenzijama na Bosnu i Hercegovinu, pod izgovorom da bi se u suprotnom "stvorila velika slovenska država koja bi se pružila preko balkanskog poluostrva i čija bi vojna snaga pretila narodima drugih plemena ...". Iz istih pobuda je podržala program Prizrenske lige, videći u pan-albanskom nacionalizmu bedem protiv slovenstva i srpskog jadranskog tropizma.