Razaranje

 

Neverovatna i tužna priča o sirotom Nikoli Vlajiću i pančevačkom Zavodu za urnisanje spomenika kulture

 

Funkcija čuva baštinu

 

Za 19 mart ove godine zakazana je proslava 20 godina postojanja i rada pančevačkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Međutim, malo je poznata činjenica da se ovih dvadeset godina rada može podeliti u četiri jasno odvojena perioda od kojih je tokom trećeg perioda, odnosno u vreme dok je direktor Zavoda bio etnolog Nikola Vlajić, u gradu poznatiji kao Kmekavac (pošto skiči u falsetu), tačnije, od kraja 2005. pa sve do kraja 2009. godine, zavod zapravo prerastao u jedinstveni zavod za urnisanje spomenika!

 

Stanislav Živkov

 

Priča o Nikoli Vlajiću je primer tužne priče o nesrećnoj ljudskoj sudbini. Nezadovoljstvo zbog lične nedovoljne stručnosti i nedovoljnih pravih znanja kod odgovornih i vrednih osoba izaziva potrebu za dodatnim usavršavanjem i vrednim i studioznim radom, što dovodi do rezultata koji su između ostaloga vidljivi i kroz stvarni, istiniti CV, a kod struka koje imaju dodirnih tačaka sa naučnim radom i kroz bogatstvo, i stalno proširenje lične bibliografije.

Međutim, obogaćivanje CV-ja i lične bibliografije predstavlja veliki problem za nestručne, nesposobne neradnike. Pošto nemaju sposobnosti da sami urade bilo šta korisno i kreativno, nailaze na problem kako da svoje ograničene mogućnosti usklade sa patološkom željom za samodokazivanjem.

U nemogućnosti da se dokažu kroz stručan i naučan rad, a bez trunke spremnosti da učine bilo šta korisno, oni se služe destruktivnim metodama, poput izmišljanja sopstvene radne biografije, kako bi lažima anulirali istinu o svojoj beskorisnosti, i time u svojim očima sami sebi izgledali veći i važniji, a sa ciljem da pokušaju i druge da prevare i da skrivajući svoju ličnu minornost i promašenost života stvore lažni CV, koji postoji samo u njihovoj mašti.

Tipičan primer ovakvog parazitskog delovanja pruža stvarna i lažna biografija jadnog i bednog Nikole Vlajića.

Ovaj mučenik, rođen u Pančevu 1955. godine, u Beogradu je najpre završio srednju bibliotekarsku školu, a tamo je i diplomirao etnologiju, i u nemogućnosti da nađe zaposlenje zbog svojih nekvaliteta, godine 1978. po partijskoj liniji uvalio se u tadašnji Narodni muzej na upražnjeno mesto Izgledalo je da je njegovim mukama došao kraj, i da će konačno moći da bude od neke koristi za svoj grad i svoju otadžbinu, kao i za samoga sebe.

Međutim, njegova lična priroda, nesposobnost i nestručnost su ga u tome sprečili. Umesto da vredno radi, i kao početnik u srednjim godinama napokon počne da se stručno dokazuje i odrađuje platu koju je primao iz džepova svojih sugrađana, on je nastavio da i dalje "jede leba bez motike".

 

 

U službi urbanističke mafije DS

 

 

Tokom decenija svog štetočinskog rada Nikola Vlajić je najviše viđan kako sedi u parku ispred Muzeja i vodi čapraz divan dok su mu muzejska biblioteka, a pogotovu etnologija, bile poslednja rupa na svirali - pošto je Vlajić najveću pažnju usmerio na partijsku aktivnost te je postao sekretar partijske organizacije u Muzeju.

Pošto su se nerad i nesposobnost uveliko tolerisali, posle par godina nerada Nikola Vlajić "zasluženo" je napredovao i od bibliotekara naprasno postao konzervator, jer je sindrom komunizma i dalje bio veoma prisutan a sam Vlajić se kasnije politički okretao kako su vetrovi duvali, samo potvrđujući pravilo po kojem radna mesta u državnim organima postoje ne da bi se obavljali za društvo korisni poslovi, već da bi se udomljavali nesposobni neradnici. Kao jedan od glavnih dokaza o svom "stručnom" delovanju Vlajić je pri konkursu za direktora pančevačkog Zavoda naveo upravo inventarisanje 4.000 knjiga za biblioteku!

Za njegov nerad najbolji dokaz predstavlja i njegova bibliografija u elektronskom katalogu Narodne biblioteke Srbije!

Ovaj elektronski katalog popisuje sva objavljena dela, relevantna, ali i minorna, kao i njihove autore. Postaje jasno da je za punih šest decenija svoga promašenog života, nesrećni Vlajić u svojoj tridesetogodišnjoj bibliografiji objavio (slovima) dvanaest člančića, uglavnom objavljenih u lokalnom pančevačkom "Glasniku".

Čitava ova bibliografija pokazuje samo to da je Vlajiću jedini zaista obiman i ozbiljan rad bio njegov diplomski rad, koji je pod drugim naslovom objavio tek 2002, dakle 25 godina nakon diplomiranja, i to samo zato jer mu je tadašnja sekretarica pančevačkog Zavoda besplatno prekucala diplomski rad. Objavljeni radovi u vezi su sa tematikom etnologije zavičaja, pri čemu su pojedine teme samo prežvakavane, što i predstavlja vrhunac poluamaterskog interesovanja Nikole Vlajića, a sve objavljeno po obimu manje je od diplomskog rada! A o njegovom "konzervatorskom" delovanju na terenu najbolje svedoče četiri lokala koje je otvorio u svojoj kući koja je pod zaštitom, kao i upropašćena graditeljska baština čitavog južnog Banata!

Dolazak Nikole Vlajića na mesto direktora Zavoda rezultirao je doslovnim nestankom više značajnih objekata. Tako je od novembra 2005. do novembra 2009. sistematski urušavana služba zaštite, a istovremeno su daleko efikasnije urušavani i sami spomenici kulture i uništavana urbanistička matrica grada, pošto je Vlajić, u skladu sa svojom politikom dodvoravanja svima i svakome, izlazio u susret svim željama, kako investitora, tako i neformalne urbanističke mafije okupljene oko demokratske stranke.

Nije bilo toga što se nije moglo uraditi pod Vlajićevim izgovorom da funkcija čuva baštinu. Odmah po postavljenju, Vlajiću je bilo najvažnije da prethodnoj direktorki Tamari Tasić uruči rešenje o neraspoređivanju, pri čemu joj je oduzeo sve projekte na kojima je radila, međutim, ubrzo je konstatovano da je kompletan enterijer secesijske palate Aleksić-Smederevac u potpunosti uništen, iako je taj predmet vodila arhitekta Zavoda Vesna Potpara koja pola godine nije ušla u objekat da vrši konzervatorski nadzor.

Crna serija nastavljena je  28. aprila 2007. godine, kada je u podmetnutom požaru izgoreo najveći deo ostatka zgrade stare sinagoge u ulici dr. Kasapinovića, od koje su ostali samo goli zidovi. Iako je sagrađena u periodu između 1907. i 1909. godine, po projektu budimpeštanskog arhitekte Karla Fenjveša, i predstavljala najznačajniji spomenik mađarske secesije u Pančevu, decenijama su njeni ostaci bili zapušteni i pretvoreni u ruglo, a Zavod nije preduzeo ništa na zaštiti objekta.

 Od početka 2006. godine Vlajić je u nekoliko navrata je dao saglasnost da se u dvorani Svetosavskog doma ukrašenoj skupocenim slikama organizuju DJ žurke i slične bahanalije, a kulminacija je bila kada je po naređenju tadašnjeg i sadašnjeg člana Opštinskog veća Pančeva Aleksandra Farkaša u novogodišnjoj noći u ovoj teško ugroženoj dvorani priređen doček 2008. godine sa živom svirkom i pijankom! Tokom svog štetočinskog mandata  Vlajić se svesrdno angažovao kako bi po liniji žutog preduzeća po svaku cenu bila ozakonjena gradnja polivalentnog objekta sa podzemnom garažom, sportskom halom i šoping centrom, opet na zelenoj površini, odnosno u zaštićenoj okolini spomenika kulture na području između reke Tamiš i istorijskog jezgra grada.

 

 

Probijanje vrata dijamantskom testerom

 

 

Sve ovo bilo je moguće izvesti zahvaljujući nezakonitim odlukama SO Pančevo kojima je izvršena izmena regulacionog plana priobalnog pojasa Tamiša u Pančevu koja je opet jedna od nezakonitih pravnih akrobacija pošto je ovakav postupak nezakonit jer do danas nije donet GUP Pančeva tako da ovakva izmena predstavlja još jedan prekršaj svesno učinjen kako bi se po svaku cenu izišlo u susret pančevačkom ugostitelju poznatom po svojoj grobljanskoj kafani. Zavodu se 2006. godine obraća SPCO u Pančevu sa zahtevom da se u kapeli Svetog Đorđa na Starom pravoslavnom groblju hitno uradi novi živopis kao diplomski rad nekog studenta Crkvene likovne akademije, s tim da se prebojeni živopis Milana Butozana skine sa zidova i postavi u gipsane ramove. Pošto je na pančevački Zavod vršen veliki pritisak, konzervator Marina Miljuš je ispravno reagovala te je pokrenut postupak za proglašenje nepokretnog kulturnog dobra.

Ipak, Nikola Vlajić je i pored toga dozvolio SPCO u Pančevu da bez ikakvih ispitivačkih radova preboji enterijer kapele, pri čemu je zapravo sprečeno ispitivanje i prezentacija starijeg živopisa u kapeli Umesto da se 2008. izvrše ispitivački radovi na živopisu Milana Butozana, u enterijeru crkve sv. Đorđa na Pravoslavnom groblju Vlajić je dozvolio ponovno krečenje fresaka a uz to i uništenje čitavog niza fasada i čitavih objekata: rušenje ambijentalno vredne kuće Todorović, rekonstrukciju palate suda i isecanje delova fasade dijamantskom testerom radi probijanja vrata za potrebe propalog vlasnika Pančevca. Takođe je odobrio radove na Većnici Kazimira Ostrogovića, za koju je lično Vlajić izjavio da nikoga u Zavodu ne interesuje, a koja je uvršćena u dve enciklopedije, monografiju i katalog izložbe. Da li se valorizacija spomeničkog nasleđa vrši samo stoga što nekoga nešto interesuje ili je to profesionalna obaveza konzervatora?

 

 

Dokument koji nikoga ne obavezuje

 

 

 Vlajić apsolutno nije ništa preduzeo kako bi sprečio rušenje crkve u Kačarevu, čijim ciglama i gredama je sagrađena birtija na obližnjem jezeru. Među svim "skeletima" koji se kriju u prepunom ormanu "slučajeva" Nikole Vlajića sigurno je najživopisniji slučaj "Nikolić", od kojeg već više od 10 godina svi zaposleni u ustanovama koje službeno moraju imati neke veze s njim u najmanju ruku dobijaju firciger, ili im se diže kosa na glavi.

Od tada je Nikolić po svaku cenu pokušavao da ishoduje konzervatorsku saglasnost za rušenje ovog stepeništa, iako je ono sastavni deo spomenika kulture.

U vreme direktorovanja Tamare Tasić zvanični stav pančevačkog zavoda da se ne dozvoljava rušenje zajedničkog stepeništa bio je jasan i nedvosmislen svima osim Nikoliću, koji u dopisu br. 139-2001 od 23. aprila 2001. tvrdi da se rušenjem stepeništa ne narušava autentičnost objekta te da se sanira i poboljšava opšte stanje. Nikolić se takođe pita zašto je značaj jednog ovakvog bezvrednog stepeništa podignut na nivo glavnog stepeništa Savezne skupštine. Čitajući nastavak ovog dopisa čini se da je u pitanju pre svega Nikolićeva sujeta, jer se on pita šta se radi u Zavodu u Pančevu... kada moja kćerka dipl. ing. arhitekture, moja supruga dipl. pravnik i ja dipl. ing. građevine ne možemo legalnim putem da sprečimo dalje propadanje objekta i učinimo ga korisnim!

Na ponovljen zahtev Nikolića pančevački Zavod ponovo odbija da izda saglasnost na projekat rekonstrukcije - rušenja, a na ovo rešenje Nikolić se žalio najpre Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kao drugostepenom organu koji je samo potvrdio rešenje pančevačkog Zavoda, a potom i Vrhovnom sudu Srbije koji je presudom U -2086 od 14. novembra 2001. odbio Nikolićevu žalbu protiv rešenja Republičkog zavoda!

Juna 2002. Nikolić ponovno od pančevačkog Zavoda traži izdavanje uslova za "sanaciju" dvorišnog dela zgrade u Vojvode Putnika 3, pri čemu uz zahtev podnosi neurednu i nedorečenu dokumentaciju, zbog čega Zavod traži da se projektant radova konsultuje sa arhitektima Zavoda.

 Stvar se dalje komplikovala i slučaj "Nikolić"je ponovno stigao do Republičkog zavoda kada se Nikolić najpre žalio podneskom 12. septembra 2002. kao i ponovnom žalbom od 11. novembra 2002, tražeći da Republički zavod donese rešenje u roku od sedam dana, što Zavod nije učinio. Stoga je Nikolić već 11. decembra 2002. podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije pod brojem 4362-02 koji je 7. maja 2003. presudio da je tužba osnovana i naložio Republičkom zavodu da u roku od 30 dana donese odluku po žalbi tužioca na prvostepeno rešenje pančevačkog Zavoda br. 408-6 od 19. avgusta 2001. kojim je odbijeno davanje konzervatorske saglasnosti za rušenje zajedničkog stepeništa.

 Nikoliću ni to nije bilo dovoljno pa danima nije izbijao iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu, koji je, kako bi skinuo bedu sa glave, odnosno otkačio Nikolića, 5. marta kao nenadležan izdao neobavezujuće mišljenje da bi dvorišni deo objekta trebalo brisati iz registra kulturnih dobara, a istovremeno konstatovao kako je Zavod u Pančevu više puta prekoračio zakonska ovlašćenja- na primer odlučivao je o pitanju smetanja poseda, kuhinjskom nameštaju i drugom, što uopšte nije ni najmanje čudno pošto je baktanje svime osim onim bitnim oduvek bio trajni zaštitni znak zavodskih arhitekata, pre svega Vlajićeve omiljene saradnice Vesne Potpare.

Zanimljivo je da je ovaj neobavezujući i pravno nepostojeći dokument u predmet pančevačkog Zavoda stigao tek 2007. godine, kako bi ga Nikola Vlajić iskoristio kao jedan od razloga za davanje saglasnosti Nikoliću!

Nikolić ponovno traži konzervatorske uslove od pančevačkog Zavoda, koji je njegov zahtev ponovno odbio dopisom br. 14/10 od 19. maja 2004, našta je Nikolić ponovno uložio žalbu Republičkom zavodu kao drugostepenom organu. Kako ovaj Zavod nije odgovorio, Nikolić je poslao urgenciju 3. avgusta 2004, a pošto ni na to nije dobio odgovor, podnosi tužbu Vrhovnom sudu sa predlogom da Vrhovni sud preinači rešenje prvostepenog organa, i to zato što svi dokazi i činjenice pružaju pouzdan osnov za donošenje pozitivne presude, a uz to Nikolić je tražio i da mu Zavod na ime pretrpljene štete isplati iznos od 851.119,77 dinara, zajedno sa zateznom kamatom!

 

 

Potparine potpale

 

 

Međutim, Vrhovni sud je delovao samo u okviru svojih nadležnosti i zakona, te je presudom br. U 3688-04 od 23. avgusta 2006, dakle nakon skoro dve godine, ponovo obavezao Republički zavod da u roku od 30 dana donese odluku po Nikolićevoj žalbi i nije se upuštao u stvari koje nemaju nikakve veze sa upravnim sporom.

Ovde je veoma važno istaći činjenicu da je krajem 2005, u skladu sa demokratskim tradicijama imenovanja po stranačkoj pripadnosti, na mesto direktora Zavoda u Pančevu postavljen etnolog Nikola Vlajić, koji je za 180 stepeni preokrenuo politiku Zavoda koja je postala politika izvršenja raznoraznih želja investitora, jer je Vlajić smatrao da funkcija čuva baštinu!

Dana 29. septembra 2006. Republički zavod zbog hitnosti traži čitav predmet od pančevačkog Zavoda i 25. oktobra rešenjem br. 755-2006 ukida rešenje pančevačkog Zavoda i vraća predmet na ponovno rešavanje! U skladu sa politikom slugeranjstva Nikole Vlajića, u ponovljenom postupku Zavod naprasno izdaje rešenje br. 111-7 od 28. decembra 2007. kojim se dozvoljava rušenje dela zajedničkog stepeništa samo zato jer je u vreme prethodne direktorke Tamare Tasić Zavod zabranio rušenje.

Sve ovo je na najbolji mogući način pokazalo da je politika Zavoda postala politika slugeranjstva i dodvoravanja, i teranja maka na konac!

 Međutim, već 17. februara Nikolić Republičkom zavodu dostavlja žalbu zbog nedonošenja odluke po prethodnom rešenju kojom od Republičkog zavoda traži da izda saglasnost na glavni projekat rekonstrukcije zgrade, ali i da Republički zavod obaveže pančevački Zavod da njemu kao žaliocu isplati štetu u iznosu od 1.028.447 dinara, koja je navodno nastala zbog neosnovanog odbijanja da izda saglasnost na glavni projekat, o čemu prilaže specifikaciju štete po kojoj je 969.000 dinara samo šteta nastala zbog nekorišćenja prostora.

Ubrzo nakon toga, stvar je stigla do Republičke upravne inspekcije koju Vlajić 14. marta 2007. obaveštava da je sa Nikolićem postignut dogovor da 16. marta dođe u Zavod radi uzimanja izjave. Nakon kraćeg dopisivanja Nikolića i Zavoda, zavodski arhitekta Vesna Potpara 11. juna 2007. izdaje skandalozno mišljenje kojim se sa stanovišta zaštite dozvoljava ukidanje dela stepenišnog kraka u delu prizemlja ukoliko se sa time slože korisnici i ako je to u skladu sa važećim propisima. Međutim, obrazloženje je kontradiktorno samo sebi, jer Potpara dalje navodi da ukoliko se korisnici slože sa rušenjem stepeništa, zaštita će biti na strani investitora, a ukoliko je to u suprotnosti sa propisima, zaštita će biti na strani struke, što sasvim jasno potvrđuje od ranije poznatu činjenicu da se u to vreme pančevački Zavod uopšte nije bavio strukom, već njenim derogiranjem radi Vlajićevih i Potparinih privatnih dilova!

Krajem 2007. u ime Zavoda Vesna Potpara izdaje rešenje kojim se odobrava ama baš sve: premeštanje ulaznih vrata, rušenje stepeništa, probijanje direktnog ulaza i adaptacija podruma, a i ponavlja se hoću-neću mišljenje o rušenju stepeništa.

Potpara i Vlajić već 15. januara 2008. izdaju novo rešenje kojim se menja prethodno rešenje i još više izlazi u susret zahtevima Nikolića. Istovremeno je MUP Pančevo izvršio vanredni inspekcijski pregled i ustanovio da je zajedničko stepenište zakrčeno velikom količinom zapaljivog materijala, kao i da je nepropisna električna instalacija, te da je kretanje stepeništem doskora bilo sprečeno tablama iverice, koje je Nikolić zakovao za zidove. Takođe je ustanovljeno da je nepropisna i elektroinstalacija u podrumu zgrade, gde se još nalaze i neobezbeđene boce butana, a na tavanu zgrade, osim nepropisne elektroinstalacije, zatečena je i velika količina otpadnog zapaljivog materijala zbog čega je Nikoliću naloženo da u roku od 20 dana ukloni sve pronađene nedostatke.

 

 

Cepaljka kod direktorke

 

 

Nekoliko dana kasnije Zavod izdaje još jedno rešenje kojim se daje saglasnost na idejni projekat rekonstrukcije koji je izradio biro Baner iz Pančeva. Pošto je sve više bilo očito da Vlajić čini ama baš sve kako bi Nikoliću maksimalno izašao u susret, Marinkovićeva u skladu sačlanom 70. Zakona o upravnom postupku 4. februara 2008. podnosi osnovan zahtev Zavodu za uvid u kompletnu dokumentaciju u vezi sa objektom u Vojvode Putnika 3, a 7. februara i zahtev za obustavljanje svih postupaka i stavljanje van snage rešenja,  naime uplašen da će na videlo izaći brojne kompromitujuće stvari, Vlajić dopisom obaveštava Nikolića da je primio podnesak Marinkovićeve za uvid u dokumentaciju, kao i zahtev za stavljanje van snage svih dotadašnjih rešenja, i u dogovoru sa njime tek 12. marta donosi rešenje kojim se Marinkovićeva poziva da 17. marta 2008. izvrši kompletan uvid u predmet, što je na kraju sprečeno!

 Sa druge strane, na poziv Marinkovićeve na teren su došli i stručnjaci Muzeja nauke i tehnike koji su u svom izveštaju od 14. maja 2008. ukazali na značaj nekompletnog teretnog lifta koji se nalazi u prostoru zajedničkog stepeništa, kao i na potrebu daljeg istraživanja. Sam dolazak ovih stručnjaka izazvao je provalu besa kod Vlajića, koji je napao direktorku Muzeja nauke i tehnike da mu se Kulenović meša u posao, a kod nje je upao i Nikolićev sin koji je napustio Muzej nauke i tehnike tek nakon pretnji milicijom! Nekako istovremeno, Vesna Marinković obratila se za zaštitu i Povereniku za informacije od javnog značaja, koji je dao nalog da joj se omogući uvid u kompletan predmet, što je Marinkovićevoj omogućeno tek nakon smene Nikole Vlajića i imenovanja direktorke Dušanke Antonijev-Stajić, kojoj je Vlajić u amanet ostavio da zavodi red i zakonitost u rad Zavoda, kao i da se bakće skeletima u ormanu prepunom njegovih "slučajeva"!

Veliko finale usledilo je sudskim presudama koje su redom dale zapravo Vesni Marinković a u toku su krivični procesi protiv Vlajića i Nikolića. Samoj gospođi Antonijev- Stajić, inače eminentnom pančevačkom urbanisti, relativno brzo pošlo je za rukom da natera ekipu neradnika okupljenu oko Vlajića da, umesto da celo prepodne baza po radnjama i vodi čapraz divan, napokon počne nešto i da radi. Smena Nikole Vlajića izazvala je veliko uznemirenje neradnika i intriganata u Zavodu poput izvesne Slobodanke Perović-Siđak, u javnosti poznatije kao Cepaljka, koja se momentalno prišljamčila novoj direktorki Zavoda kako bi se sprečilo postavljanje vrlo osnovanog pitanja čime se zapravo bavi Nikola Vlajić, kada sa zaštitom ruralne arhitekture ima veze kao sa lanjskim snegom jer se bavi svime osim etnologijom za šta je jedino stručan, dok u isto to vreme očito leči okasneli klimaks zamišljajući da mu se naprasno kao bogoslovu ukazao Bog i skrenuo mu pažnju da mu je zapravo prava vokacija istorija umetnosti, čime je samo potvrđena stara poslovica „spram sveca i tropar"