Istraživanje

 

Militantna doktrina alopatske medicine

 

Ubijanjem do zdravog života

 

Poznato je jako dobro, i to već godinama unazad, da se takozvana "pojava" bakterije Klostridijum dificile javlja zbog upotrebe antibiotika širokog spektra. Zašto se onda ministarka i lekari prave da ne znaju šta je uzrok epidemije u bolnicama u Srbiji i sprovode nekakve posebne sanitacijske mere? Koga obmanjuju: sebe ili pacijente?

 

Piše: Ivona Živković

 

Nedavni smrtni slučajevi i epidemija među pacijentima u bolnicama u Leskovcu, Užicu, Smederevu, Nišu i ko zna gde još zbog pojave bakterije Klostridijum dificile u njihovim crevima,  još jedan je pokazatelj kako se kapitalistička medicina (o kojoj smo pisali u nekoliko ranijih brojeva) poigrava sa našim životima, stavljajući lekare u poziciju da budu vojnici u belim uniformama koji treba samo slepo da se drže farmakoloških preparata i njihovih uputstava o korišćenju istih.

Iz medija smo tako saznali da su lekari u pomenutim bolnicama zbunjeni, jer ne znaju još tačno šta je uzročnik pojave ovih bakterija, pa se preduzimaju razne mere od bolje dezinfekcije prostorija i ruku, menjaju se "zaraženi" dušeci, posteljine, pozivaju se na odgovornost sestre i sl. Sumnja  se tako da nisu ispoštovane kojekakve epidemiološke mere, jer verovali ili ne ova bakterija već godinama hara po bolnicama, i kod nas i u svetu, pa je i priča o tome kako se i zašto javlja baš po bolnicama gotovo svuda identična - ruke, opšta nehigijena, javašluk medicinskog osoblja, nebriga o pacijentima itd.

I sama ministarka zdravlja obratila se javnosti sa odlučnom namerom da se svi slučajevi "ispitaju" i "odgovorni kazne" jer nisu preduzeli "adekvatne mere" da do epidemije ne dođe. Misli ministarka , naravno, na odgovorne lekare posebno direktore i medicinsko osoblje koji nisu radili po strogo propisanim sanitarnim protokolima. Iako su verovatno upravo po njima radili.

U stvari poznato je jako dobro, i to već godinama unazad da se takozvana "pojava" bakterije Klostridijum dificile javlja kao posledica upotrebe antibiotika.  U bolnicama se obilato koriste antibiotici,  kako u terapiji raznih infektivnih stanja, tako i profilaktički posle raznih hirurških intervencija, baš kao i steroidi i analgetici , a sve su to takozvani imuno supresivni medikamenti. I ovde je to očito bio slučaj, jer se Clostridium difficile pojavila uglavnom kod pacijenata koji su nakon hirurških intervencija ležali na intenzivnoj nezi.  I nije ova bakterija preskakala iz jednog dušeka u drugi i po rukama (neopranim) lekarskim i ostalog osoblja, već se pojavila kod svakog pacijenta u crevima kod kojih je crevna flora  antibioticima teško razorena, tako da se stvorila idealna podloga za njen život. Bakterije su inače prirodni čistači proteinskih ostataka u čitavom organizmu, pa se i ova bakterija nalazi normalno i u ljudskim crevima.

Ali, uništavanjem crevne flore (koju čine milioni bakterija koje razgrađuju hranu u našim crevima i bez koji ne bi smo mogli da živimo i koje se još nazivaju "trpezne bakterije" i koje su karakteristične za različita podneblja) stvoren je ogroman broj bakterijskih "leševa" i te proteinske otpatke je trebalo počistiti. I Priroda je za taj posao odredila ovu bakteriju.

Ona inače, kako tvrdi i savremena nauka živi u ljudskim crevima normalno kao pasivni "posmatrač" sve dok u određenim vanrednim okolnostima, kada se nagomilaju proteinski ostaci antibioticima pobijenih bakterija, ne dobije zadatak da sve to počisti (pojede). Klostridijum bakterije su anaerobne  i njihova životna sredina su upravo creva mnogih sisara pa i čoveka. Produkt njenog metabolozma su toksini koji mogu da izazovu tešku upalu u crevima domaćina, baš kao što to čini metabolizam i mnogih drugih bakterija kada su aktivne u velikom broju. Iz ovoga roda poznata je i vrsta Clostridium tetani koja u anaerobnim uslovima može da izazove teško trovanje krvi. Dok je u kontaktu sa kiseonikom, ona je mirna pitoma bakterija i deo našeg organizma.

Ali Klostridijum dificile bakterija je postala opasna upravo u bolnicama i to zbog svoje bakterijske inteligencije (dobro ste pročitali).

Naime ona je zajedno sa bakterijom Staphylococcus aureus koja je postala otporna na antibiotik meticilin i enterokokama otpornim na vankomicin uspela da smisli način kako da se zaštiti od brojnih otrova (antibiotika) kojima je lekari decenijama obilato zasipaju i razvila je na sebi nekakav zaštitni omotač i evoluirala i tako postala rezistentna na gotovo sve do sada poznate antibiotike (čitaj otrove).  Duhoviti naučnici ih nazivaju bakterijskim pokretom otpora.

Nažalost, alopatska medicina tu njenu inteligenciju ne vidi kao fantastičan odgovor Prirode da se stalnim evoluiranjem održava  sam ŽIVOT, već njenu otpornost na toksine doživljava veoma neprijateljski.

Jer, šta je današnja medicina do militantna trovačnica koja nastoji da ubije, odstrani, eliminiše sve ono što proceni da može da škodi ljudskom zdravlju? Na osnovu čega se uopšte procenjuje šta je dobro, a šta loše za ljudski život kad se o tome šta je zaista život na medicini uopšte  ne uči? Na osnovu čega se zaključilo da su nam bakterije tako ljuti neprijatelji?

Pa, na osnovu "naučnog rada" Luja Pastera (1822 - 1895) na čijoj  paranoičnoj naučnoj doktrini počiva čitava savremena alopatska medicina koja je danas jedina medicinska škola koju priznaje Svetska zdravstvena organizacija i najuticajnija lekarska udruženja.

 

 

Iza Pastera je stajala katolička crkva?

 

 

Njegova teorija je nazvana "Teorija mikrorganizama" (preciznije Teorija kliconosnih bolesti) jer je Paster zaključio da se organizam razboli kada u njega spolja uđu patogene bakterije i druge klice.  Da bi ovu svoju puku izmišljotinu dokazao, inficirao je i sakatio ogroman broj životinja, ali i ljudi. Ništa nije dokazao, ali je nekome moćnom tada veoma odgovaralo da se ljudi panično plaše nečega, a mikrobi su bili fantastično dobra stvar za širenje paničnog straha. Obični ljudi ih golim okom nisu mogli videti pa su morali da veruju učenim lekarima i nauci i crkvi.

Pošto je navodno Paster otkrio da toksini nekih gljivica uništavaju bakterije, mudro je zaključio da se sa tim toksinima bakterije lako mogu ubijati i kada se nađu u ljudskom organizmu. A nalazile su se čim bi se deo nekog tkiva stavio pod mikroskop. I bile su raznih oblika i ćudi.

I tako su Pasterovi gljivični toksini - nazvani antiobotici postali "lek" bez koga se više nije moglo. Da nisu otkriveni, ljudska vrsta bi verovatno nestala zbog brojnih zaraznih bolesti koje su naprasno počele da se pojavljuju, iako ih hiljadama godina nije bilo.  Puka je slučajnost što su pomenute zaraze počele da izbijaju sa pojavom još jedne "umne" medicinske doktrine, a to je inokulacija otrovima kako bi organizam postao na njih otporan i koja je dobila stručno ime vakcinacija. I ovaj izum je podržala crkva i masovno vodila ljude na vakcinaciju. Tako su vakcine i antibiotici postali najmoćnije oružje savremene nazovi medicine koja i danas dominira.

Čim bi otkrili negde u svetu neki otrovni toksin neke gljivice ili bakterije, hemičari moćnih kompanija bi ga pažljivo analizirali i onda nastojali da ga veštački sintetišu u laboratorijama. Kada bi to uspeli toksin bi konzervirali, pakovali u kapsule i davali mu zvučna imena.  Dobro plaćeni i instruirani pseudonaučnici  bi smišljali protokole po kojima bi se on primenjivao kod ovog ili onog simptoma bolesti, i čim se on uoči tj. dijagnostikuje,  određeni toksin bi s e kao novi antibiotik ubacivao u stomak i u krvotok milionima ljudi širom sveta.

Na primer, poznati antiobiotik vancomycin je prvi predstavio 1953. farmaceutski koncern Eli Lilly, tako što je bakterija koja ga luči navodno pronađena u zemljištu u džunglama Bornea. Analizirali su, kako tvrde njegov sastav, i hemijski napravili kopiju otrova. Ali, ne treba isključiti i da je u pitanju možda čist sintetički otrov napravljen za potrebe vojske i masovnog ubijanja.

Stvorena je tako fantastična pseudonaučna mašinerija koja je pored bakterija počela da "otkriva" još gore neprijatelje naših života,  a to su razni virusi koji se pojavljuju tu i tamo po svetu, onda "sedaju" u avione ili zaposedaju ptice i majmune ili ljude, pa se prenose širom sveta. Tako nakon njihovog prolaska kroz neki organizam, ljudski ili životinjski, ostaju bakterije (nije poznato kako ako su i bakterije i virusi monomorfni mikroorganizmi od kojih svaki ima svoje ime), a one poznato je već, izazivaju  teške bolesti. I, naravno,  jedini način da im se doskoči su otrovi (antibiotici).

I tako su lekari edukovani na ovoj medicinskoj doktrini Luja Pastera od 1930. pa do danas ovim gljivičnim i sintetičkim toksinima potrovali (i pobili) milione ljudi širom sveta.

Tako i pojava Clostridijum difficile u pomenutim našim bolnicama nije ništa drugo do posledica teškog trovanja pacijenata antibioticima, mada javnosti nije saopšteno o kojim antibioticima se radilo . Nešto novo verovatno. Pitajte ministra.

 

Militantna medicina

 

Ovakva militantna medicina, koja nakon izviđanja tj. dijagnostike koja je često veoma invazivna, pristupa opkoljavanju i onda bombardovanju otrovima locirano patološko tkivo, ima za posledicu da čitav organizam traumatično doživljava svako lečenje. Jer organizam uvek funkcioniše kao celina. Tako nije retko da se čovek leči od jedne bolesti, a pojavi se nakon uspešnog tretmana druga. I to se "stručno" čak naziva sekundarna infekcija. I lekari su naučeni da to smatraju normalnom reakcijom organizma.

Zato lekari iako znaju da su antibiotici opasni toksini, nisu u stanju da ih odbace kao sredstvo u terapiji, jer su naučeni da kada ih primenjuju po "strogo utvrđenim protokolima, oni onda "leče". I svaki će se lekar pozvati na ove farmaceutske protokole i tako skinuti sa sebe svaku odgovornost što su pacijente zasuli čistim otrovom. A šta bi drugo mogli da koriste protiv raznih upala osim antibiotika, steroida (sintetičkih hormona)  i analgetika (imunosupresiva)?

Alopatska medicina ne poznaje ništa drugo, jer ništa drugo i nije tako profitabilno kao što su farmaceutske hemikalije koje se predstavljaju kao "lekovi". Sistem dogmatskog razmišljanja koji je prisutan kod mnogih lekara i posebno medicinskih naučnika još je Gete uočio:

 "...U naukama, poštuju kao sopstveno vlasništvo  znanje koje im je dato na univerzitetima i akademijama. Ako neko drugi dođe sa novom idejom koja je suprotna kredu i čak preti da ga obori, sve strasti se podižu protiv njega i taj metod se i  ne proba već se potiskuje. Ljudi se tome odupiru na svaki mogući način: prave se kao da za to nisu čuli;g ovore o tome sa omalovažavanjem kao da nije vredno napora da se udube u materiju i sl. I tako nova istina mora dugo da čeka pre nego što konačno bude prihvaćena".

I zato su lekari jako sujetni i mnogima se ni ovaj tekst neće dopasti. A neke će uznemiriti. Upravo tako su i antibiotici postali opšteprihvaćeni lek iako su oni  u stvari otrovni produkti metabolizma jedne vrste mikrorganizma izlučeni sa namerom da ubiju drugu vrstu u stalnoj borbi opstanak.

Penicilin je otrov od gljive koji je ona inteligentno stvorila kako bi se branila od bakterija. Pa su onda bakterije morale da smišljaju kako da se brane od gljivičnih toksina. I to je osnova na kojoj počiva sav život - stalna evolucija. Tako je počelo širenje sve otpornijih i inteligentnijih životnih formi bakterija, baš kao što je i sve više inteligentnijih ljudi.

Problem je, međutim, što virusi i bakterije i kojekakve gljivice, udružene simbiotički u ogromne kolonije predstavljaju u stvari ono što mi nazivamo raznim životinjskim vrstama i ljudskom vrstom. Jedna velika bakterijsko gljivična simbioza smo i mi sami.

Bakterije, gljivice i virusi su deo našeg organizma. To smo mi. I to je još tvrdio dr Antoan Bešam (1816-1908), francuski lekar, biohemičar, profesor medicine i nosilac ogromnog broja naučnih titula.

Sva naučna slava je data Luju Pasteru koji nije bio ni lekar ni biohemičar, već običan hemičar pivarske industrije! Paster je ipak na samrti  priznao da nije bio u pravu kada je verovao da patogene klice izazivaju bolesti kod ljudi.

 

Zaboravljena teorija dr Dešama

 

Bešam je, za razliku od svog savremenika Pastera,  tvrdio da sve mikro životne forme koje su otkrivene mikroskopom u našem organizmu nastaju u nama samima i to u krvi i da ih karakteriše pleomorfizam. Tako  bakterije nisu monomorfni oblici koji se mogu klasifikovati kako je to nastojao da uradi Robert Koh, već se u zavisnosti od hranjive podloge uobličavaju i menjaju. Nekad ih vidimo kao bakterije, nekada kao gljivice, a nekada su ono što se naziva virusima. Osnovna životna jedinica koja se u određenim okolnostima uobličava u ove forme su sićušne energetske čestice koje je Bešam nazvao mikrozime ili protivi.

Bakterije tako žive pošto jedu otpatke od hrane koju uzimamo i razgrađuju ih.

Da njih nema ni mi ne bismo mogli da se hranimo i da živimo. Bakterije koje uginu, izjedaju gljivice.  Prisustvo bakterija u našem organizmu tako ne znači bolest, zaključio je Bešam. To je kao kada bi smo rekli da su psi lutalice, muve, pacovi i sl. koji se motaju oko đubrišta,  krivci za postojanje đubreta. Kao kada bi  rekli da su vatrogasci krivi za požar jer ih viđamo uvek na mestu gde gori vatra.

Bešam je proučavao i rad enzima i zaključio da je njihovo postojanje neodvojivo od rada bakterija. Ne samo fermentacija, već sve hemijske reakcije u telu izvode i kontrolišu enzimi. Oni su katalisti (pokretači) supstanci koje pomažu u svim hemijskim procesima. Enzimi su kompleksni proteini i najzanimljivije supstance u našem organizmu. One veoma brzo izazovu kompleksne hemijske reakcije na telesnoj temperaturi za koje bi u laboratorijskim uslovima bilo potrebno veoma dugo vremena, čak dani sa veoma  komplikovanom opremom da bi se izveli. Ili bi bile nemoguće. Po teoriji dr Bešama moguće je da enzimi stvaraju, ili se sami pretvaraju u mikroorganizme.

Poznato je da enzimi učestvuju i u popravci oštećenih genskih delova. I to je esens evolucije. Bešam je zato smatrao da se enzimi zgrušavaju kako bi postali genski materijal. Iza svakog enzima stoji mikrozima. Tako se u nekom smislu gen može shvatiti kao alatka mikrozima. Mehanizam za samopopravku može biti takav da enzimi konstruišu ili postaju tačka skupljanja zarad popravke proteina, i koji se onda u energetskom vorteksu upletu u gen kao spirala.

Moguće je po tome da su virusi - "zakrpe" proteina ili struktura koja čini gensku reparaciju, a ne forme koje izazivaju bolesti. Podsetimo  da su svi do sada otkriveni virusi su u stvari retrovirusi, što znači deo RNK materijala uhvaćen u procesu obrnute transkripcije. Virusi su napravljeni od jezgra genskog materijala okruženi proteinskim omotačem.

Čitav naučni rad A. Bešama je zato decenijama bio sakriven od naučne javnosti i nije proučavan u medicinskim školama. Bešam je umro 1908. godine i iste godine je Nobelova nagrada dodeljena nemačkom hemičaru Eduardu Buhneru koji je 1897. godine izolovao fermentacioni faktor u plesni i identifikovao ga kao enzim. To je u stvorio bila kopija  Bešamovog istraživanja  koji je to načinio pola veka ranije. Buhner je čak koristio istu terminologiju koju je Bešam sugerisao pola veka ranije. Nobelova nagrada je takođe velika laž i služi upravo za manipulaciju u nauci. Enzime je otkrio zaista Bešam.

 

A 1.

 

Antibiotici su napalm u crevima

 

Dr Peter Collignon australijski specijalista za infektivne bolesti i saradnik SZO, u svom članku iz 2007. nazvanom "Žaoka u igli" kaže: "Ukoliko uzmete antibiotike, to je kao da sipate napalm u grlo ili stomak".

U stvari antibiotik je praktično napalm za čitav organizam, nakon čega njemu treba jako mnogo vremena da se ponovo oporavi. Poznato je da analgetici znatno usporavaju deo imunog sistema koji se bori sa takozvanim "lošim" bakterijama u sistemu. Kako onda može da deluje kombinacija ova dva medikamenta, nego ubitačno? Pa još im dodajte i kortikosteroide.

Činjenica je i da mnoge vakcine imaju zagađene i patogene proteinske forme u sebi kao i parčiće DNK koji su potpuno različiti od DNK bakterija iz simbioze. 

A, sav taj organski molekularni otpad povezan zajedno može predstavljati odličan supstrat na koji može da dospe energetska čestica i da aktivira određenu proteinsku DNK formu kao što to upravo rade enzimi, ne bi li đubre počistila. DNK u stvari nije ništa drugo do jedna frekvencija karakteristična za određene molekule. Alopatska medicina tako truje osnovne žive forme iz koji smo mi sastavljeni, a to su bakterije. Dakle, nisu dušeci i medicinske sestre i lekari krivi za pojavu ove bakterije u srpskim bolnicama, već antibiotici i oni koji su ih predstavili kao "lekove".

Ali, izbaciti antiobiotike iz savremene alopatske medicine je nezamislivo, jer donose ogromnu zaradu, pa su se plaćeni naučnici iz medicinskog establišmenta dosetili da ponovo zamajavaju lekare  pričom da nisu davali antibiotike u dozi koja treba ili nisu napravili pravilan izbor i sl. I neki će sada to stručno da elaboriraju i  te pseudonaučne radove da predstavljaju po kongresima i sve će im to plaćati farmaceutske korporacije. I smišljaće nove bolje antibiotike. A lakoverni i neuki ljudi će i dalje umirati po bolnicama.

 

A 2.

 

Kako pseudo nauka interpretira ono što odgovara farmaceutskom kartelu

 

U trećem izdanju Osnovi Histologije, (Junqueira & Carneiro, 1980) otkrivaju se organičenja elektronskog mikroskopa u tome što elektronski snop zahteva korišćenje veoma tankog dela tkiva zatvorenog u vakuumu. Autori tako kažu:

 "Ovi uslovi sprečavaju korišćenje živog materijala pod mikroskopom… Elektronski snop na predmetu istraživanja može izazvati oštećenja i proizvesti neželjene promene na tkivnoj strukturi… Oni uzimaju živu, promenljivu scenu (krv) i reorganizuju je, mrljajući uzorak krvi. Onda to snime statično i interpretiraju kao čitavu priču".

I tako su očito izmišljene priče i čitava medicinska pseudonauka nazvana virusologija. Ne postoje virusi koji su uzročnici bolesti.

Rota virus nije uzročnik proliva kod dece, već je to samo mleko. To je pre nekoliko godina demistifikovao i nemački profesor molekularne i ćelijske biologije sa Berkli Univerziteta dr Peter Desberg. Ali priča se održava kako bi se deca i dalje vakcinisala i roditelji zastrašivali virusima.

Tako je još ranije sugerisano iz naučnih krugova da mrljice identifikovane elektronskim mikroskopom i nazvane virusi, pre mogu biti samo čestice beživotnog degradiranog proteina-razgrađeni  peptidi od ćelijskih mrtvih kataboličkih ostataka citoplazme ili proteina od popravke koje su napravile "strane" ćelije kao odgovor na nebalansiranoj biološkoj podlozi. Ali "ugledni" etablirani istraživači virusa (lovci na viruse) su tako izvestili tražeći hipotetički "neuhvatljiv virus", da virusi mogu "podražavati mimikom" humano  tkivo! Virusi jesu delovi humanog tkiva.

 

 

 

GLOSA

 

Nisu dušeci i medicinske sestre i lekari krivi za pojavu ove bakterije u srpskim bolnicama, već antibiotici i oni koji su ih predstavili kao "lekove"