Razaranje

 

Sezona maskenbala na grobljima srpske kulture

 

Užas i strava u Noći muzeja

 

Kako je zahvaljujući "demokratskim tekovinama" i kleptokratskim "promenama" sistematski urnisana muzeologija u Srbiji. Kako je rimska izreka Hleba i cirkusa (igara) postala stvaralački lajtmotiv naše muzeologije. Kako je na najgori mogući način potvrđena narodna poslovica da riba smrdi od glave. Kako je pseudokulturni bašibozuk uzurpirao kulturu. Kako je bizarna nevladina organizacija uzurpirala muzeologiju u Srbiji. Da li uskoro predstoji otvaranje Muzeja propalih direktora muzeja. Ko bi trebao da dobije nagradu za životno delo i počasno mesto u njemu.

 

Stanislav Živkov

 

U normalnom svetu manifestacija Noć muzeja (poznata takođe i kao  Duga noć muzeja) predstavlja kulturni događaj u organizaciji muzejskih kuća i drugih kulturnih institucija kojem je glavna odlika da su muzejski i drugi izložbeni prostori otvoreni do kasno u noć te da je ulaz potencijalnim posetiocima slobodan ili uz minimalnu novčanu naknadu koja im omogućava posetu ne samo jednog muzejskog ili izložbenog prostora već više njih.

Prva Noć muzeja održana je u Berlinu pod nazivom Lange Nacht der Museen 1997. godine. Zbog izuzetnog  interesa i načina na koji je ideja o samom događaj realizirana ubrzo se proširio na više institucija i različitih gradova širom Evrope pa i sveta.

Ovo sve važi za bilo koju iole normalnu zemlju u kojoj država normalno funcioniše ali s obzirom da mi već duži niz godina živimo u krajnje nenormalnoj državi u kojoj je sve doslovce okrenuto na tumbe, onda ni najmanje ne čudi što se manifestacija Noć muzeja doslovce pretvorila u ispunjenje starorimske izreke panem et circenses odnosno hleba i igara (u doslovnom prevodu sa latinskog hleba i cirkusa).

Naime ova veoma  popularna metafora odnosi se pre svega na sve za metode kojima neka vlast osigurava podršku stanovništva tako što obilno zadovoljava njegove kratkoročne interese i nevažne potrebe, a nauštrb dugoročnih interesa, odnosno da bi mu skrenula pažnju s daleko važnijih problema.

 Naravno ovde nije u pitanju nikakva vlast nego interes pseudokulturnog bašibozuka kome je jedino važno ne da vidi nego da negde bude viđen a to negde upravo mora da bude nešto po svaku cenu pomodno i još gore politički podobno, sve u skladu sa ciljevima udruženog zločinačkog poduhvata urnisanja kulture sa jedne, i punjenja džepova članovima nevladinih organizacija.

 

Selebriti i rijeliti...

 

Inače u široj javnosti je malo poznato da izraz Hleba i cirkusa (igara) zapravo potiče iz satiričke pesme rimskog pesnika Juvenala s početka 2. veka u kojoj se on žali na apatiju građana Rima, koji su zahvaljujući podeli besplatnog hleba te sve većim zanimanjem za raskošne gladijatorske igre i druge javne spektakle u organizaciji države, izgubili svaki interes za politiku i brigu o javnim stvarima, odnosno prepustili je carevima i njihovim birokratskim klikama.

U današnje vreme se taj izraz često koristi i za kritiku masovnih medija koji sve manje služe javnosti, a sve više se vode za profitom kroz tzv. infotainment, odnosno insistiranje na trivijalnim temama kao što su, sportska takmičenja, život celebritija i realiti emisije, a nasuprot ozbiljnih društvenih, ekonomskih političkih i kulturnih problema društva.

 Sve to naravno još više važi za muzeologiju koja je u periodu nakon tzv demokratskih, bolje rečeno kleptokratskih promena temeljno urnisana pre svega zahvaljujući sistematskom urnisanju drušva zahvaljujući činjenici da su tzv demokratske snage čitavo društvo pretvorile u najobičniju međustranačku buvlju pijacu na kojoj se trguje direktorskim mestima po stranačkom ključu, a takođe je, barem što se muzeologije učinjeno sve da se važeći Zakon o kulturnim dobrima u što većoj meri derogira i sistematski krši samo kako bi se na mesto direktora muzeja i drugih kulturnih ustanova doveli stranački poslušnici, diletanti, raznorazne plavuše kojima zapravo uopšte nije stalo do muzeologije i zaštite kulturnih dobara, već pre svega rešavanje svojih egzistencijalnih problema kao što su bigamija, nimfomanija, impotencija, slugeranjstvo, pretvaranje muzeja  u šoping mol, nameštanje poslića kumovima, braći i sestrama, ljubavnicima, mužu,  integracija nevladinog sektora u ustanove kulture, promocija savremenog stvaralaštva, sadomazohizam, pretvaranje umetnosti u omaž Aušvicu, struganje smrdljivih koščurina, dovlačenje kubika zemlje ili ruševina u galerije...

Sve je to moguće samo zahvaljujući činjenici da se od strane samih gradskih uprava sistematski organizuje kršenje zakona o kulturi, odredbi o potrebnoj stručnoj spremi, o obaveznom stručnom ispitu kako bi sve to bilo jako moderno i jako poželjno a muzeologija pretvorila u servis za ispunjavanje najsumanutijih želja raznoraznih kulturtregerki, feministkinja, komunista -pseudo konvertita, nevladinog sektora i ostale nadrikulturne razularene bande a da pri tome bilo republičko bilo pokrajinsko ministarstvo kulture ne može da reaguje i spreči nezakonita imenovanja ili izmene statuta i sistematizacija iz prostog razloga jer se zahvaljujući našem višesranačkom sistemu u kome zapravo ne postoje političke stranke već stranke lokalnim samoupravama omogućava da svi nezakoniti opšti akti dobiju status svetih krava i nedodirljivosti.

Na taj način se omogućava da se izmenama sistematizacija načisto srozava kriterijum stručnosti pa recimo nakon magistra nauka izmenama sistematizacije za isto radno naprasno bude neophodna srednja stručna sprema a da radnik zapravo nema ni to već svega 3 razreda srednje škole ali je zato politički podoban pa onda još ode na političku funkciju u opštinu a radno mesto drži rezervisano.

Uostalom sve ove svinjarije postale su najnormalnija stvar iz prostog razloga jer se na najgori mogući način potvrdilo pravilo da riba smrdi od glave o čemu najbolje govori primer naše najuglednije muzejske ustanove Narodnog Muzeja koji je zahvaljujući sprezi raznih štetočina koje do danas ni zašta nisu odgovarale maltene totalno fizički uništen iz prostog razloga jer je za potrebe realizacije udruženog zločinačkog poduhvata u režiji kumovsko -švalersko -žuto-rotarijanskog poduhvata „rekonstrukcije" najpre nekadašnji pomoćnik ministra kulture Jovan Despotović, koji je inače svojedobno najuren iz Muzeja savremene umetnosti, na predlog ražalovane direktorke dr Cvjetičanin  Tatjane dozvolio da se muzej zatvori kao bi se natenane mogla straćiti gomila novca na Cvjetičankine najluđe ideje, haljine koje je o trošku muzeja kupovala na putovanjima u inostranstvu ili uzimala umesto naknade za najam prostora i još za to, poput Elene Čaušesku po narudžbini Demokratske stranke ili kao pratilja Borisa Tadića i njegove belosvetske kamarile dobijala raznorazne nagrade u zemlji i inostranstvu.

 

Dizanje kose na ćebetu

 

Inače , po svemu sudeći, već pomenuti Muzej savremene umetnosti daleko je bolje funkcionisao pod upravom Radisava Trkulje nego pod sadašnjom direktorkom Branislavom Anđelković Dimitrijević, koja je na to mesto došla ne zbog svojih navodnih muzeoloških zvanja, već kao snajka  Vojina Dimitrijevića, čijem je sinu Branislavu Dimitrijeviću Sonja Liht svojedobno otvorila skaredni Centar za savremenu umetnost, najpoznatiji po tome što su sorošovske pare arčene na budalaštine i pseudoumetničke svinjarije, a sam Dimitrijević je kasnije, u vreme dok je bio pomoćnik ministra kulture, nastavio u istom stilu pa je recimo ozloglašenom pseudoumetniku i obožavatelju kanibalizma Zoranu Todoroviću iz kase ministarstva dao 100.000 eura kako bi na venecijanskom Bijesranju 2009. godine organizovao degustaciju pihtija od hirurškog otpada nakon obrezivanja dečaka, pranje ruku sapunom skuvanim od sopstvenog sala i još prodavao po 200 eura ćebiće istkane od ljudske kose! Inače. Bračni par Dimitrijević & Anđelković  straćio je neverovatne količine novca ni našta, a Anđelkovićka se u samom muzeju, recimo, proslavila šikaniranjem pojedinih kustosa i odbijanjem da prizna zaslužena muzejska zvanja muzejskim stručnjacima, iz prostog razloga jer su, tokom svojih karijera, za razliku od nje, nešto i uradili!

U isto tu kategoriju spada i policijska snajka, Tijana Palkovljević koja je u poslednjih nekoliko godina temeljno uspela da urniše nekada uglednu ustanovu Galeriju Matice Srpske u kojoj je zavela strahovladu, a kao najvidljiviji rezultat njene strahovlade je skandalozan otkaz noćnom čuvaru Momiru Nikiću samo zato jer je gledao televiziju! Inače, sadašnja direktorka Tijana Palkovljević, inače, nekadašnji galerijski pedagog, uz svesrdnu saradnju penzionerke Branke Kulić i izvesne Dobrile Jerkov, inače majke portparolke DS-a Aleksandre Jerkov, naveliko kopira sve štetočinstvo koje je napravila prethodna direktorka Branka Kulić, koja je, pak, protežirala svog muža Ratomira i sina Luku, zaposlenog u Muzeju savremene likovne umetnosti Vojvodine.

Tu je, tek, zaposlen čitav niz drugih bizarnih likova i štetočina: izvesna Svetlana Mladenov, koja je zajedno sa kćerkom Sanjom Kojić-Mladenov uspešno urnisala pančevački Centar za kulturu, a ako se zna da je tamo doskora direktor bio izvesni Živko Grozdanić Gera, koji se svojevremeno "proslavio" simulirajući kopulaciju sa Meštrovićevom statuom u Narodnom muzeju, to zaista sve govori i o Geri i o savremenoj umetnosti uopšte!

Naravno tu spada i opskurna vedeta avangarde izvesni Vladimir Kopicl, nazovi avangardni pisac rodom iz Đeneral Jankovića, koji je zabunom zalutao u Novi Sad.

U ovaj zločinački poduhvat arčenja para svesrdno se uključio i izvesni Miodrag Šuvaković, u javnosti daleko poznatijeg pod nadimkom Miško (verovatno jer je i to vrlo in)! Elem, prema podacima sa Vikipedije, rečeni Miško je ex-konceptualni umetnik, a za sve drugo trebalo bi angažovati prevodioce da pojasne šta na primer uopšte znači opis Šuvakovićevog delovanja, koji se, iako sa strukom istorije umetnosti nema ama baš nikakve veze, stalno uvaljuje u raznorazne savete galerija, likovnih kolonija, a još se uz to bavi skribomanijom pišući dibidus nečitke knjižurine.

 

Žuti fantom u Noći muzeja

 

Naravno, ovakvih nebuloza ima na sve strane, pa recimo treba podsetiti na čuveni slučaj neovlašćenog snimanja zaposlenih i izdavanje lokala u režiji izvesnog Miroslava Zubića u Pirotu naravno u istu tu kategoriju spada i izvesna Lidija Milašinović, na žalost još uvek direktorka Narodnog muzeja u Kikindi, koja je i tamo temeljno uspela da urniše muzej, što ni najmanje ne čudi, jer su direktori svih muzeja postavljeni od političkih stranka koje su na vlasti u gradovima i opštinama, ali u svakom slučaju muzejska struka je u totalnom kolapsu u kome se zato povremeno javljaju i neverovatne situacije poput one u Muzeju Nikole Tesle, koji pod hitno treba pripojiti Muzeju nauke i tehnike, i kome vrlo verovatno uskoro preti izbacivanje iz otete vile koji se lane "proslavio" rekonstrukcijom sobe hotela Njujorker u kojoj je Tesla živeo!

U najmanju ruku ovo je podsećalo na rekonstrukciju spomen soba gde su se nakon II svetskog rata raznorazni prvoborci fotografisali kako bi retroaktivno dokazivali da su bili učesnici NOB-a  za vreme rata, a ne samo nakon oslobođenja, a kako bi ipak bilo i nešto autentično, Muzej Nikole Tesle pretvoren je u svojevrsni nekrofilni klub, samo zato jer zaposleni u tom muzeju nipošto ne žele da vrate urnu sa pepelom Nikole Tesle njegovim rođacima, kako bi je dostojno sahranili, pošto misle da iz te urne, poput onog sanduka iz prvog filma o Indijani Džonsu, zrači neka božanska snaga koja će direktoru tog Muzeja , inače bivšem novinaru Studija B i uredniku RTS, Vladimiru Jelenkoviću verovatno omogućiti da stekne genijalnost Nikole Tesle i nastavi naučno istraživački rad, upravo tamo gde je Tesla stao!

Inače ovaj bizarni lik koji je u muzeologiju zalutao po liniji gradskog komiteta Demokratske stranke u Beogradu, ostaće zapamćen po skandaloznom šikaniranju muzejskih stručnjaka Zorice Civrić i Dubravke Smiljanić na šta niko nikada nije reagovao, ni Ministarstvo ni gradski sekretarijat za kulturu ni osnivač pošto je vrlo očito da Jelenković za nepoznate novinarsko piskaračke zasluge ima status svete krave!

Stoga ni najmanje ne čudi činjenica da je samo u društvu gde se već više od deset godina dešavaju ovakve budalaštine moguća pojava nevladine organizacije Noć Muzeja koja , u skladu sa sveprisutnim pomodnim štetočinskim svinjarijama i ove godine našu javnost maltretira organizovanjem opskurne i izvikane manifestacija pod imenom Noć muzeja samo zato jer je neko negde procenio da je to veoma moderno, a na to su kao svinja na masnu krpu navalili svi mogući i nemogući muzeji galerije i ostale ustanove kulture.

Sasvim je jasno da manifestacija Noć muzeja predstavlja poseban primer prodavanja magle, odnosno drpeža, muljaže i prevare. Naime, dok se u svim normalnim državama organizacijom ovakve manifestacije bave muzejska društva i ministarstvo kulture, kod nas je ova manifestacija zapravo svojevrsni udruženi zločinački poduhvat predvođen privatnom bračno-vanbračnom manufakturom u koprodukciji sa grupicom anonimnih hohštaplera, doživotno propalih studenata i totalnih diletanata okupljenih oko opskurne produkcijsko umetničke grupe Noć muzeja koja, zloupotrebljavajući trud stotina ako ne i hiljada muzejskih radnika, prodajući muda za bubrege, zapravo sebi pravi spomenik za života, pritom dobro zarađuju.

Tako se sasvim jasno vidi da ova opskurna grupica anonimusa samo zahvaljujući opšteprisutnoj ispranosti mozgova i povodljivosti građanstva za svime i svačime, zapravo prodaje kultutregersku maglu i to otrovnu. Sam "eminentni" sastav umetničko produkcijske kuće Noć muzeja najbolje govori kakva je to zapravo grupica samoreklamera, prodavaca magle i u krajnjoj liniji muzeoloških diletanata jer je sasvim očito da čitava ta klika predstavlja pravi muzeološki balon od sapunice koji bi u svakom normalnom društvu odavno bio probušen, a sapunica prosuta!

Očito je da se ovde radi o dobro uigranoj pseudomuzeološkoj kliki jer je jasno da najopasniji tipovi u njoj sa muzeologijom nemaju ama baš nikakve veze, a svi ti navodno istaknuti članovi umetničko - produkcijske grupe koja okuplja navodne istaknute umetnike, istoričare umetnosti, sociologe kulture i sve one koji se na bilo koji način bave kulturom, a nastala je s ciljem da se kroz kreativne inicijative afirmišu univerzalne kulturne i umetničke vrednosti zapravo sa muzeologijom i strukom zaštite spomenika kulture apsolutno nemaju veze, niti sa osnovnim etičkim principima muzeologije jer svojim štetočinstvima iz godine u godinu sve više urušavaju muzejsku struku! O tome o kakvim se preseravanjima zapravo radi najbolje govori najava za ovogodišnju manifestaciju Mrak muzeja!

 

 

Umnožavanje lokacija

 

 

Leonardu da Vinčiju bilo je potrebno deset godina da naslika Mona Lizine usne, a Džejmsu Kameronu isto toliko da napravi prvi 3D film. Jedna decenija dovoljna je da se tečno progovore tri jezika, precizno izmeri klima određenog područja ili naraste trešnjino drvo što sve zajedno ima međusobne veze kao dupe i milihbrot!

Dalje se navodi: za devet dosadašnjih i predstojeću - desetu Noć muzeja - moguće je napraviti revoluciju u umetnosti, progovoriti jezik kulturnog provoda, postati poznat po prijateljskoj klimi i izrasti u događaj s prepoznatljivom tradicijom. 

Povodom ovogodišnjeg jubileja, poželeli smo da opišemo fenomen Noći muzeja u jednoj rečenici: „Majsko veče u kojem se kultura uzdiže u zvezde, publika uzdiše od utisaka, a granice umetnosti i provoda se stapaju u istom sazvežđu".

 Međutim, iz godine u godinu postaje sve teže izraziti se rečima, i zato smo prešli na jednačine. Naša formula za spajanje kulture i odličnog provoda sadrži najmanje 10 sastojaka: umetnost + inspiraciju + prefinjen sadržaj + jedinstvenu atmosferu na ulicama + inovativnu formu izlaganja + neobične lokacije + ozarene posetioce + nezaboravne trenutke + odličan provod + poseban i misteriozan faktor X.X predstavlja broj slučajeva u kojima je naš auditorijum ostao bez daha X označava broj posetilaca koji su se (bolje) upoznali čekajući u redu na najposećenijim lokacijama X je umnožavanje nesvakidašnjih lokacija koje su postale deo umetničke ponude X simbolizuje neobjašnjivu energiju koja čini Noć muzeja drugačijom od svih ostalih noći u godini X s razlogom provokativnih sadržaja koji pomeraju granice umetnosti X modnih revija na koje se gledalo kao na vrhunsko umetničko delo X koncerata koji su izmamili osmehe, usklike i radost X performansa koji su naterali posetioce da se zaljube u pokret X vaših i naših fotografija od kojih se može napraviti muzejska postavka na posletku:XX je broj narednih Noći muzeja, koje će vas još dugo, dugo radovati.

A sada vam poklanjamo misaoni eksperiment. Zamislite gomilu „ikseva" ili „putača"... Nastavite da zamišljate, i pred vama će se ukazati zvezdano nebo, baš onakvo kako nam se svake godine otvori i učini našu noć kulture beskrajno ushićujućom. Sada polako otvorite oči i počnite da odbrojavate. 10, 9, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2, 1 - Neka jubilarna, trijumfalna i deseta Noć muzeja počne!

 

 

Kapitalci i štihovi

 

 

Sve ovo postaje daleko jasnije ako se u obzir uzme činjenica da je „Noć muzeja" umetničko-produkcijska grupa koja navodno okuplja istaknute umetnike, istoričare umetnosti, sociologe kulture i sve one koji se na bilo koji način bave kulturom, a nastala je s ciljem da se kroz kreativne inicijative afirmišu univerzalne kulturne i umetničke vrednosti. Osnovna delatnost umetničko-produkcijske grupe jeste osnivanje, organizacija i realizacija manifestacije Noć muzeja. Pored ovoga, bavi se i drugim aktivnostima čiji je zajednički cilj dugoročno povećanje posećenosti muzejskih institucija, kao i povezivanje i saradnja sa sličnim institucijama u zemlji i inostranstvu.

UPG „Noć muzeja" kroz različite projekte i manifestacije sličnog karaktera okuplja i upošljava ljude koji imaju slična interesovanja.

O tome kakvi su se sve kapitalci svojedobno nakotili u krilu Noći muzeja najbolje govori sledeći primer: Dugogodišnji saradnik ove razularene prevarantske bande bio je izvesni Ivan Stanić, koji, inače rođen 1970, a prema podacima sa sajta www. serbiancontemporaryart. info, još od 1993, dakle punih 19 godina imao status navodnog postapsolventa Filozofskog fakulteta u Beogradu, odsek za Istoriju umetnosti!

Dakle, ako pretpostavimo da su po starom statutu studije istorije umetnosti trajale četiri akademske školske godine, pa potom apsolventski staž još godinu dana, proizilazi da nesretni Stanić fakultet sa manje od dvadeset ispita tokom četiri školske godine, studirao svega 24 godine da bi nakon toga neko vreme uhlebljenje pronašao u Narodnom Muzeju gde ga je zaposlila ražalovana direktorka  dr  Cvjetičanin Tatjana da bi na kraju završio u stovarištu muzeološkog otpada u Muzeju savremene umetnosti, čini se da su se stekli uslovi za osnivanje jednog potpuno novog muzeja, Muzeja propalih muzejskih direktora gde bi sigurno počasno mesto i nagradu za životno nedelo dobila dr Tatjana Cvjetičanin a redovna godišnja priznanja dodeljivala bi posebna komisija u sastavu Jovan Despotović, Miladin Lukić, Branka Kulić i Branislav Dimitrijević, odnosno sve sami štihovi. Spram sveća i tropar!