Natrag

Tragom vesti

Tragom vesti

 

Ekskluzivno: kako i uz čiju pomoć mafija kontroliše naplatu putarine u Srbiji

 

Novo oranje drumova

 

Za samo godinu dana, prihod Javnog preduzeća "Putevi Srbije" smanjio se za čak 100 miliona evra, ali ne zato što se proporcionalno smanjio i broj vozila koja koriste srpske auto-puteve, već zato što se nemilice pljačka. Nova "Drumska mafija" usavršila je metode one stare, pohapšene, i danas se manje pljačka na naplatnim rampama, a daleko više za pisaćim stolovima. 

 

Insajder P - 2

 

Javno preduzeće "Putevi Srbije" 2012. godinu je završilo sa 1.318 zaposlenih i neto gubitkom od 7.851.362.000 dinara, što je šest puta veći gubitak od onog ostvarenog godinu dana ranije!

Generalni direktor ovog posrnulog preduzeća Zoran Drobnjak, svakako je jedan od krivaca za takvo stanje, ali nije samo njegova zasluga što se iz "Puteva Srbije" nemilice izvlači novac za privatne potrebe.

Na primer, direktor sektora za naplatu, Milenko Caković, došao je tako što ga je svojevremeno tu doveo  Miloš Nedeljković, kao veliko „pojačanje za pljačku veka" (reči samog Nedeljkovića). Preporuka za taj angažman bila je njegova prethodna "karijera" mafijaša, poznatog na beogradskoj i srpskoj sceni, a možda i šire. Njegova "poslovna prošlost" govori da je "bio dobar" sa najvećim kriminalcima u istoriji Srbije, ali je u isto vreme bio i vrlo cenjen u policijskim krugovima, naročito u BIA! Da li je, kako se priča, odrađivao neke značajne poslove za njih?

Vrlo brzo se ovakvo "kadrovanje" Milošu Nedeljkoviću obilo o glavu. Jer, po starom običaju, Caković najpre deli interesne sfere u organizaciji „Naplate putarine", odnosno u svojoj kriminalnoj organizaciji, a zatim, povučen uspehom, odlučuje da preuzme upravu i vođstvo u toj tada moćnoj mašineriji za pljačku naplate putarine. U 2003. gopdini dolazi do istorijskog raskola i Caković uz pomoć novog prijatelja Despotovića, tadašnjeg direktora „Naplate putarine", izbacuje iz igre braću Nedeljković.

Kao odgovor, usledila je "klasična sačekuša" i to ispred zgrade firme. Petorica na jednoga. Ali, ni Milenko nije bio baš nepripremljen... Iz potaje, on poteže pištolj i teško ranjava jednog od napadača. Ostali su se brzo razbežali. Odakle Cakoviću pištolj i kako može da ga nekažnjeno nosi, poteže i puca u čoveka, a da to nijedna policijska istraga ne istraži? Kako to da ni mediji ništa ne objavljuju o pucnjavi? Ipak je napadnut rukovodilac jednog državnog preduzeća, ispred same zgrade firme, krvav je došao na posao. Zar to nije javna stvar? Kome sve nije odgovaralo da se istraga o napadu i pucnjavi širi?

 

Mafija uzvraća udarac

 

Caković se stalno javno hvalio svojim uticajem: „Mogu da radim šta hoću! Imam ljude svuda! Političari su budale, svi vole pare! Moraju da me slušaju. Ne mogu mi ništa. Mogu samo da mi ga dudlaju!"

I tada Caković počinje predstavu o „poštenom" radu u firmi. Izvesno vreme se trudi da sve oko sebe ubedi u svoj pošteni  rad. Kao i sada. Ali, mafija uzvraća udarac. Tako 2004. godine, ponovo dolazi vreme Miloša Nedeljkovića i Caković  mora da beži iz firme. U potaji smišlja osvetu. Koristeći svoje veze u policijskim vrhovima  uspeva da organizuje hapšenje „Drumske mafije" 2006. godine.

Nakon toga se vraća da radi posle trogodišnjeg bolovanja!? Kako je moguće da čovek bude toliko dugo na bolovanju, a ne ode u invalidsku penziju? Ubrzo, 2007. godine, postaje prvi čovek „Naplate putarine" uz pomoć tadašnjeg direktora ekonomsko-finansijskog sektora Branke Zec.

Prvi potez mu je bio rasčišćavanje u firmi. Pod izgovorom da odstranjuje bolesno tkivo, premešta mnoge preostale navodne članove „Drumske mafije" iz sektora naplate putarine u druge firme ili druge sektore. Tako je uspeo  da eliminiše dvadesetak protivnika. Ko podržava i omogućuje sprovođenje njegove  sulude ideje da  tih dvadeset, i to visokoobrazovanih ljudi, sa velikim platama, ne radi ništa? Kolika je to šteta za državu?

Caković ni tu ne staje. Sistematski odstranjuje sve ljude koji mu smetaju, odnosno sve koji znaju istinu o njemu. Njegova sumanuta ideja da iz naplate putarine odstrani sve koji pamte stara vremena, pod izgovorom da su to lopovi, u stvari je njegovo nastojanje da ukloni svedoke svoje kriminalne prošlosti,  ali i sadašnjosti i što je najznačajnije - planirane budućnosti, koja treba da bude još lepša, još bogatija, još slavnija.

Laž je da je video nadzor na auto putevima u Srbiji uveden isključivo na Cakovićevu upornu inicijativu (od prve do zadnje kamere, od prvog do zadnjeg mikrofona). Bolest koja izjeda njegov mozak je očigledno veoma uznapredovala. To je toliko bezočna i prljava laž! Sistem video nadzora je postavljen i funkcionisao je u raznim oblicima mnogo pre Cakovića. Neko drugi je započeo izgradnju tog sistema i utvrdio njegovu potrebu i neophodnost.  Samo je u vreme Cakovićeve vladavine sistem dovršen, odnosno montiran na preostalim kabinama na kojima ga do tada nije bilo. Ali, tu nema nikakve njegove zasluge! On bi još kako voleo da sistema video nadzora nema. Sve što radi na tome je da uporno odlaže da se modernizacija tog sistema sprovede i na najunosnijoj naplatnoj rampi- Bubanj Potoku kod Beograda. Zašto? Nije teško pogoditi.

 

Slučaj "Niški"

 

U službi video nadzora posao oko praćenja ispravnosti  i stopostotna  pokrivenost događanja na terenu snimcima, poverava se čoveku koji je nov i ne zna da organizuje taj posao. Iskusni radnik koji  je uspešno obezbeđivao ispravno funkcionisanje celog sistema se pomera i odstranjuje sa tog posla.

Na stranu sve propisane procedure i naredbe. One služe samo tome da se Caković „pokrije", da je on učinio ono što treba. Faktičko stanje na terenu je nešto sasvim drugo. Ono dokazuje da su naredbe i procedure samo mrtvo slovo na papiru.

Pod njegovom upravom je sistem video nadzora i ukupan sistem kontrole uspešno izbačen iz funkcije. Kako? Sistem tehnički postoji, ali kamere same po sebi nikoga ne otkrivaju u manipulacijama niti ga sankcionišu. Caković je premeštajem ili otkazom iz sistema kontrole izbacio sve ljude koji su uspešno radili taj posao i na njihova mesta postavio svoje ljude, tako da sistem kontrole faktički ne postoji, odnosno on funkcioniše selektivno i naravno ne vidi ono što Cakoviću ne odgovara da se vidi.

Što se tiče prekomernog zapošljavanja, verovatno u Srbiji  ne postoji još jedna firma koja ima toliko viška zaposlenih kao JP "Putevi Srbije". Osim već pomenutih dvadeset  visokoškolskih  zaposlenih, koji su voljom Cakovića raspoređeni na nepostojeća radna mesta, što će reći da ne rade ništa a primaju platu, on je svakog svog prijatelja (onog ko mu puni džepove) obezbedio ličnom sekretaricom, kao i pomoćnikom , jer ovakvi obično nemaju pojma ni o čemu  u  oblasti kojom rukovode.  Tako je i nastao izraz: zamenik pomoćnikovog pomoćnika.  I svako od njih, a i od njihovih konkubina ima na korišćenje službeni auto. One da bi išle na pijacu i slično, a oni na godišnji odmor u udaljene  krajeve zemlje, pa čak i na more u inostranstvo.

Davanje otkaza radnicima u montiranim procesima samo je još jedna mogućnost  za nova zaposlenja (a u naplati putarine se zna koliko košta  radno mesto: tarifa postoji, zavisno od toga da li je na određeno ili neodređeno vreme i koja je stručna sprema u pitanju). Tako u "Putevima Srbije" vlada pravi mobing: radnike šikaniraju ne bi li sami otišli i oslobodili radno mesto za nekoga spremnog da to plati. Poznat je slučaj jedne radnice koja je sa temperaturom od preko 40 stepeni dolazila na posao u strahu od svog šefa. Za radno mesto na određeno vreme plaća se od dve do tri hiljade evra, dok ona stalna koštaju i do pet hiljada evra.

Caković je 2008. godine sproveo obimnu akciju za formiranje novog sindikata koristeći se lažima o predsedniku tadašnjeg postojećeg. Onda je  perfidno i podlo oterao legalno izabranog predsednika tog novog sindikata i silom doveo svog ljubimca Miodraga Milijića, koji je obavljao posao umesto legalno izabrane predsednice sindikata. Kasnije, na novim izborima za predsednika sindikata 2009. godine Caković se svesrdno potrudio da putem neviđenog terora i prinude natera ljude da glasaju za njegovog ljubimca. Kako ni to nije bilo dovoljno, brižljivo birani članovi pojedinih komisija su glasali umesto onih radnika koji nisu izašli na glasanje, a bilo ih je mnogo. Pa ni tada prljavi  posao nije bio završen. Da bi dobio reprezentativnost  - ljubimcu Milijić Miodragu, čuvenom po nadimku Niški moralo se pomoći i falsifikovanjem zapisnika centralne izborne komisije  (koju su sačinjavale, gle čuda, njihove konkubine).

To bi bar MUP mogao lako da utvrdi: jasno se vidi iz samog zapisnika da je izvršena krađa glasova, a to spada u krivična dela. Cakoviću je veoma bitno da kontroliše sindikat. Zato je doveo Niškog.

A ko je Niški nekima poznat i kao Milijić Miodrag? Kum je pokojnog  Zorana Nedeljkovića i istaknuti član drumske mafije. Ispavši iz ekipe Nedeljkovića, prikačio se za Cakovića i postao mu vrlo pouzdani partner. Donosio je mnogo para. Zajedno su potkradali Miloša Nedeljkovića.  Zato je Caković morao oktobra 2009. da učini sve da zaustavi istragu MUP-a protiv ovog lopova, a koja se odnosila na njegove pljačke u toku 2008. godine za koju postoje dokazi i snimci. Caković pokazuje svoju moć tako što u dva navrata neko iz vrha policije zaustavlja policijske istrage koje su započete u vezi ovog lopovluka Miodraga Milijića  i njegovog pomoćnika (i takođe  Cakovićevog ljubimca) Nikole Ružića.

 Izveštaj iz  JP „Putevi Srbije"  broj V 953-14531 od 25.12.2009,  poslat opštinskom javnom tužilaštvu Stara Pazova, lažan je i sačinjen sa ciljem da se zaštiti ovaj prevejani kriminalac (MUP bi i to lako mogao da utvrdi).  Tako Niški i dalje može da uživa u blagodetima koje mu pruža njegova sekretarica Violeta, iako poriče da je uopšte ima.

Pomoćnik Miodraga Milijića, Nikola Ružić, u organizovanju pljačke na Staroj Pazovi, kada je od strane kontrolora više puta uhvaćen u krađi 2008. godine, beži iz firme i sklapa sporazumni raskid ugovora o radu, da bi izbegao otkaz. Caković ga milosrdno vraća na posao  posle osam meseci. I tu nije kraj. Caković svog miljenika stavlja na mesto referenta za gorivo, oteravši sa tog mesta izuzetnog  dugogodišnjeg  radnika. Veruje se u "Naplati putarine" da je potrošnja goriva rapidno porasla nakon toga. A ubrzo ga postavlja i na mesto šefa "Tehničkog odseka" sa lažnom diplomom fakulteta, a gde su neizmerni izvor novca manipulacije i pljačke preko javnih nabavki bez tendera i komisija, a po enormnim cenama.

 

Zarada u gaćama

 

Darko Savić je krao novac od naplate putarine dok je radio kao inkasant, pa su ga kontrolori uhvatili sa novcem i pokradenim karticama bukvalno  sakrivenim u gaćama. Svojevremno je zbog krađe dobio otkaz, ali se zahvaljujući svom pajtosu Cakoviću  na volšeban način vratio u firmu. Onda srednjom školom (pre nego što je uspeo da kupi diplomu u Zrenjaninu) obavlja najodgovorniji posao u sektoru - rukovodilac je celokupne naplate.

Modusi za krađu koje je Caković osmislio su mnogobrojni. Poučen prethodnim iskustvom svog bivšeg prijatelja, Nedeljkovića,  perfidno smišlja, odnosno to smišljaju neki drugi iza zavese, nove načine za pljačku koje je teško dokučiti. Tu mu svesrdno pomaže njegov pomoćnik Nenad Grubić.

Grubić je bio značajan član „Drumske mafije", jedan od onih koji su izbegli hapšenje. Inače je u organizaciji „Drumske mafije" bio zadužen za štimovanje rezultata. Iako su pljačkali na angro, rezultat im je bio izuzetno dobar, naravno naštimovan, a to je Grubić kao iskusni radnik u svim pljačkama vešto činio. Zato ga kasnije i Caković drži uz sebe. Načini njihove sadašnje pljačke su raznovrsni i vešto sakriveni.

Ali, jedan je očigledan. Uopšte nije teško analizirati besomučne nabavke i ugovore o održavanju raznih vrsta. Pljačka države je tu očigledna. Treba videti samo ugovorene cene i činjenicu da se pojedini radovi na investicionom održavanju  ponavljaju i do dva puta godišnje ( a izvršene popravke i prepravke bi trebalo  da traju najmanje deset do dvadeset godina). Tu su i fiktivne fakture i isplate privatnim firmama za neučinjene usluge.

Kupovina opreme, nameštaja, uniformi i sličnog, po basnoslovno visokim cenama, bez tendera, samo je jedan od načina za pljačku budžeta Srbije. Tako su stolovi za kompjutere "Formi Ideale" plaćani i 800 evra po komadu, dok je za kompjutere izdvajano i celih 3.000 evra za komad!

Plaćanje fiktivnih faktura za usluge (krečenje i farbanje) je još jedan metod. Dok te poslove obavljaju zaposleni u firmi, plaća se nekoj privatnoj firmi, koja nije izvela ni 10 odsto tih usluga, ali je u sistemu podele para sa funkcionerima "Puteva Srbije".

Enormna cena za pranje kabina na naplatnim rampama je još jedan mali detalj. Privatniku se plaća 300 evra po kabini da njegov radnik istu opere šmrkom. Koliko ima naplatnih kabina na auto-putevima u Srbiji i koliki je udeo rukovodstva preduzeća u ovoj mahinaciji?

Izuzetno značajna pljačka je izvršena u poslednjih nekoliko godina ubacivanjem u pazare falsifikovanih bonova za plaćanja putarine. Falsifikovanje bonova je daleko lakše od falsifikovanja novčanica, a efekat i apoeni su isti. Ovo je naročito rađeno na naplatnoj rampi Stara Pazova. Radnici koji su učestvovali u tome su Belegišanin, Vinokić, Zgonjanin.

Sve je veoma jednostavno odrađeno, a niko od nadležnih da uoči kako je vraćeno i do dva puta više bonova za plaćanje od broja zvanično izdatih.

Propusnice za besplatan prolazak su davane svakome ko je dovoljno platio za to. Imali su ih raznorazne privatne firme  pa i fizička lica, koji ni po kom osnovu nisu mogli da ih imaju. I naravno, nije Vera Radosavljević, na čijim leđima su se slomila kola, izdavala neregularne propusnice za besplatan prolazak na svoju ruku. Iza toga stoje i generalni direktor Zoran Drobnjak i direktor naplate putarine Milenko Caković. Ovo je bar lako istražiti.

Pljačka naplaćivanjem veće cene od regularne je već davno oproban metod i mogu da ga slobodno sprovode samo odabrani. Dok su ostali na udaru kontrole,  oni povlašćeni na ovaj način nesmetano pljačkaju narod, naročito strance. Naravno za tu slobodu plaćaju reket kontrolorima, rukovodiocima i direktorima.

 

Kome je otišla razlika od 100 miliona evra?

 

Caković se i dalje javno hvali da je Zorana Drobnjaka direktora JP "Putevi srbije" i ministra Milutina Mrkonjića kupio za ukupno 70.000 evra.  Da su znali s kim imaju posla mogli su da dodaju još jednu nulu, a Caković bi bez problema dao  700.000 evra da ostane na mestu gde je sada. Očevici tvrde kako je Mrkonjić sa besom i gađenjem bacio kovertu kada je video da je unutra samo 50.000 evra, ali se kasnije predomislio i novac strpao u džep.

Naravno da je sve ovo poznato MUP-u Srbije i ministru policije Ivici Dačiću. Pitanje je samo zašto oni ne čine ništa da pohapse ovu kriminalnu grupu. Po jednima, Caković je platio istražitelje da prekinu istragu. Po drugima, sam vrh policije i vlasti ima udela od pljačke i zato ne dozvoljava istragu. A pljačka se sigurno na veliko, što se vidi i iz godišnjih bilansa. U 2012. "Putevi Srbije" su prihodovali 28.714.657.000 dinara, a samo godinu dana ranije čak deset milijardi dinara više, odnosno 38.524.554.000. Nemoguće je da se za trećinu naprasno smanjio broj vozila koja prolaze srpskim auto-putevima. Kome je otišla razlika od skoro 100 miliona evra?

Plate koju primaju Caković, Drobnjak i njima slični je premala za njihov jedan dan raskalašnog života kakav vode. Caković je, inače, neko vreme već proveo u zatvoru zbog organizovane pljačke. Dakle, radi se o čoveku sa iskustvom.

 

A 1.

 

Elita koja se pita

 

Pored Zorana Drobnjaka, koji ima funkciju vršioca dužnosti direktora, JP "Putevima Srbije"  upravljaju i članovi upravnog odbora u sastavu: Zoran Lilić (predsednik), Svetlana Jevđović-Matić,  Goran Tomić, Dragica Tošić, Zoran Tomić, Biljana Vuksanović i Jelena Konstantinović.

 

GLOSA

 

Očevici tvrde kako je Mrkonjić sa besom i gađenjem bacio kovertu kada je video da je unutra samo 50.000 evra, ali se kasnije predomislio i novac strpao u džep.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane