Natrag

Diplomatija

 

Diplomatija

 

Kako žive porodični, švalerski, partijski i prijateljski klanovi u srpskoj diplomatiji

   

Kućni ljubimci srpskih diktatora

 

Ura, Pariz je najzad dobio ganc novog ambasadora Srbije. Aplauzi i klanjanja do zemlje, trijumf povratnika, kao ulazak Hrista u Jerusalim. Vratija se Rajko Ristić, i to na velika vrata. Pre nekoliko godina zatvorili su mu konzulat u Lionu, kao diplomatski višak, a sad se, evo, Rajko uselio u barokni dvorac na obali Sene. Najlepšu rezidenciju među svim našim diplomatskim predstavništvima na planeti. Na isti dan započeli su u Parizu i dani srpske kulture, pa je bila hitnoća da diplomatija podupre kulturu.

 

Mile Urošević

(Dopisnik iz Pariza)

 

Praznina u dvorcu zvanom Tremoaj bila je nepodnošljiva. Otkako ga je njegova ekselencija gospodin Dušan Bataković, skraćeno Batak, pre šest meseci napustio, ljudima se učinilo da sve radi kao podmazano i da se ništa nije promenilo u francusko-srpskim odnosima. Možda nam ambasador stvarno više nije ni potreban, pomislili su. Pre svega, bila bi to ušteda u budžetu, i mnogo manje svađe u političkim strankama oko naimenovanja.

A, pored toga, Brisel nam je ionako već  sažvakao celu spoljnu i unutrašnju politiku, bilo ko može da odradi posao. Kažu da tek kada nekoga nema, ljudi uvide da taj nije ni bio preko potreban. Pariski Srbi, koji  imaju dugo pamćenje, sećaju se da nam je taj isti naučnik, doktor, profesor, istoričar i ambasador, već ranije dokazao da su diplomatske stolice vrlo simbolična radna mesta. Skoro bespotrebna. Na početku svoga mandata, iako slabog zdravlja, on je radio za dvojicu. Pored svoje ambasadorske glavobolje otaljavao je i dužnost direktora kulturnog centra. Nakon dve godine upražnjavanja obe funkcije za jednu platu, stigao je tatin sin iz akademske porodice Veličkovića. Vuk Veličković alias Vidor, dečko koji obećava i čiji bi tata, kako su tvrdili zli jezici, mogao da useli ambasadora  u Knez Mihailovu 35.

Tako je KIC (kulturno informativni centar) u Parizu pomalo postao vučja jama. Tu se nekada davno muvao Vuk Vučo, filmadžija, onda je u ministarstvu zavladao Vuk Drašković, pisac, koji je na državne jasle uguravao svoje ovčice i Danine prijateljice, a evo danas i Vuk Jeremić buši mesto malog Vuka, slikara, ne bi li ubacio svoju crvenkapica Maju Raković, novinarku i internet intelektualku. Doduše, ta Maja nije bilo koja novinarka, ni običan diplomata, kao većina naših predstavnika po svetu. Maja je završila kurs novinarstva na westmisterskom fakultetu, ali to nije bilo presudno. Najbitnije je da je ona kuma bosanskom Kenediju iz familije Pozderac, Vuku Jeremiću. Naš najpopularniji čovek u svetu je najverovatnije i naš budući predsednik, samo ako bude hteo. Međunarodna zajednica već unapred nema ništa protiv. 

 

Kuma nije dugme

 

Zbog čega pominjemo Vuka, tog svetski poznatog ambasadora, koji se proslavio od kada je za himnu UN predložio "Marš na Drinu". Iz prostog razloga što mnogi Srbi misle da direktora (ili kuma) Kulturnog centra u Parizu bira ministarstvo kulture. Taman posla!

KIC je naša ambasada kulture i, kao takva, pada pod nadležnost ministarstva spoljnih poslova. E sad, da li Vuk Jeremić lično gura malu Maju u veliku fotelju, to ne bi mogli da dokažemo Vi i ja, ali je sigurno da je titula kume  veća od svake engleske diplome.

Kao što je sigurno i to da se onima koji izmišljaju dobra radna mesta, zatresu gaće pred ovakvom titulom. Ej, bre, ministarska Kuma nije dugme, ali zato odgovorni za nadležnosti podobnih tako funkcionišu, na dugme. Treba samo da ih neko pritisne, i, hop: najbolje radno mesto na svetu izvukla je kuma, zet ili pašenog broj taj i taj.

Kuma bi uvek trebalo da se piše velikim slovom. Mnogo dobrih tekstova bi trebalo da napišu naši diplomatski novinari, ili novinarske diplomate, pa da nas razuvere. Pogotovo što neki sitni detalji idu u prilog tezi da je diplomatska fotelja vrsta nagrade za poreklo ili poslušnost, i da titula donosi izuzetno vredna prava.

Svima je još u sećanju ambasadorka pri UNESCO-u Zoki,  Zorule Tomić , Tadićeva  simpatija, koja je verovatno zaradila ambasadorsko mesto u Unesku svojim epohalnom knjigom iz oblasti seksa, Poljubac u doba kuliranja. Takvoj fatalnoj intelektualki  imidž nalaže gajbu od bar osam somova evrića mesečno.

Valjda Zoki toliko vredi što predstavlja, ako ništa drugo, ono našu narodnu lepotu i tehniku onih stvari. UNESCo lekcija nije nikome poslužila za primer. Danas padobranci padaju po bašti ambasade. Nezvanični vršilac dužnosti direktorke centra, i zvanično prvi sekretar za kulturu i informacije ambasade Srbije u Francuskoj, baštovanka za zaštitu naše baštine, gospođa Maja Raković, (sa titulom u dva reda), smatra da vredi bar upola Zorice Tomić.

 Kao dete, Maja je maštala da kroz prozor vidi Trijumfalnu kapiju, i sad kako da neko odbije to malo zadovoljstvo od bar četiri soma mesečno. Kirija od oka. Nije sigurno ni da se neko usudio da joj ponudi besplatan stan ambasade predviđen za normalne službenike. Maja je genije, zna sve da radi, a pogotovo ono poslove svojih kolega.

Maja pravi raspored ko treba da dođe, kao i ko treba da ode iz centra. Kao i obično, ali ono što je stvarno razljutilo raju koja gravitira oko epicentra srpske kulture na zapadu je upravo takvo dupliranje uloga i dohodaka. Pored žive sekretarice Marije Radić, ministarstvo izmišlja novo radon mesto sa titulom prve sekretarice. Koj će nama dve sekretarice za isti posao. Jedna obična i druga prva, kao što potpredsednik i prvi potpredsednik. Budalaštine.

Šta po Vuku može da znači to prva sekretarica, misli se na Vuka Karadžića a ne na bankara Jeremića. Jel' to bolja, pametnija, sposobnija službenica ili je to samo žena sa jakom zaleđinom. Dokle bre da se samo socijalno razmnožavamo a da ljudi kojima su roditelji; kafe-kuvarice, domari ili šoferi, ne mogu čak ni takva mesta da naslede jer su potrebna za decu onih odozgo koji neće da uče školu ili su pomalo mongoloidi.

 

Ambasade,  srpske raspikuće po belom svetu

 

Treba znati da su mnoge mračne radnje sve vidnije u gradu svetlosti. Zato se ova naša šnajderaj dijaspora od nekih 80 hiljada legalnih duša i okrenula, pa sad gleda svoja posla i sve više izbegava etničko komunitarna  druženja. Prošlo je vreme bratoubilačkog rata, kad su se stvarala udruženja i organizovala gostovanja naših političara prevaranata  i pevača profitera. Kada se slala humanitarna pomoć sa svih strana i davalo iz svog džepa za našu stvar. Od potpisivanja dobrog sporazuma u Kumanovu  kada smo pobedili NATO, pa do ovog najnovijeg dobrog sporazuma made in Brisel, kojim smo spasili Kosovo, po svim našim predstavništvima u inostranstvu su defilovala razna oficirska deca, omatorele stjuardese, samohrane majke i druge fatalne žene, propali pesnici, priučene diplomate, sitni prestupnici, šibicari, alkosi i mnogobrojni rođaci sa sela ili kumovi iz grada kojima treba neko dobro devizno uhlebljenje. Po nekom nepisanom pravilu u srpski politički biznis se mahom ulazi "na zadnja vrata", preko novinarstva:  Radomir Diklić zvani Backo, novinar bete je tako preko noći postao ambasador u Parizu na insistiranje francuske obaveštajne službe. Čovek je nabadao francuski ali je umeo da kaže na francuskom tv da ima poštenih šiptara kao naprimer Adem Demaći, lupio je i ostao živ. Njegova desna ruka, bivša stjuardesa i vlasnica dobro nazvane galerije Haos, Borka Božović, dobila je za zadatak da dekontaminira jedini preostali srpski kulturni centar u svetu i to ne od spoljnih neprijatelja već od lokalnih srpskih intelektualaca i patriota koji su se tu okupljali. Isteravši sve srpske patriote i njihove francuske prijatelje u borbi protiv satanizacije, stjuardesa je ukrasila izlog centra  posterom BHL-ovog anti-srpskog filma.

Nakon Oktobarskog prevrata svim snagama je naš tandem sprečavao da  za direktora Centra dođe već imenovani na tu dužnost Komnen Bećirović, legenda srpske dijaspore u Francuskoj, autor Kosovske trilogije i čovek lokalac koji tu stanuje  poznaje najviše ljudi u Parizu. Sve ostale novostvorene države su za svoje predstavnike uzimali lokalne intelektualce samo smo mi slali kume i rođake sa sela. Tek kada su se haos dama i godpođa ambasadorka podžapale i od centra napravili drugi haos, Backo je stjuardesu ukrcao u JATovu devetku pravac Surčin. Kada je bagra Gorana Svilanovića otišla sa jasli na njihovo mesto su došli novi profiteri. Vukovci.  

Samo prvih sedam  godina demokratskog guranja i izmicanja stolica protivnicima, u Kulturnom centru se izređalo pet direktora! Posle je bila dvogodišnja pauza bez ikoga. U tadašnjoj srpsko-crnogorskoj državi se po ključu slala u kulturološku ambasadu izričito crnogorska čeljad. I kako ni đetići nisu mogli da se nagode kojoj junačini pripada Pariz, v. d. direktorka je bila Jagoda Stamenković, a onda je 2004. stigla dukljanka Branka Bogavac. Kad se govori o tom periodu, ne treba ni pominjati kako se centar pretvarao u antisrpsko leglo.

Ta je nameštena direktorka više  bojkotovala  pro srpske inicijative, skpove i slično jer je za nju jedini bio važa njen prijatelj i idol Ismai Kadare i njemu slični. Kako je bratska Crna Gora otišla iz unije, tako je Branku Dukljanku zamenio vukov podanik Živadin Mitrović, koji je ostao punih 18 meseci  Kada je nakon Živadina Centar ostao bez glavešine, u fotelju  v.d. direktora najbrže je zaseo savetnik ambasade Mihailo Papazoglu i tu ostao sve do dolaska Batakovića, koji je četiri godine trenirao strogoću. Sad je na redu Toma i njegova klapai koja s pravom očekuje kosku. Diplomatija je vrlo prosta, skoro prostačka nauka i tehnika vladanja preko prijatelja I rodbine u ove nedelje srpske kulture u Parizu.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane