Natrag

Rocky Stars club

Rocky Stars club

 

Hleb i čokolada…          

 

(Ne)zgode sa imenom

   

Uređuje: Rajko Roki Dvizac

 

U novinarstvo sam ušao na velika vrata pre 38 - 39 godina. Došao sam iz provincije i kao što to reče Momo Kapor zakoračao Balkanskom ulicom pravo na Prvi program Radio Beograda. Primio me je legendarni Nikola Karaklajić da učim „novinarski zanat" u kultnoj emisiji „Veče uz Radio". Tu sam ostao 6-7 meseci a onda je proključala u meni mladalačka nestrpljivost. Jednog dana u holu FPN okrenuo sam broj telefona  čuvenog „Džuboksa" i glavnom uredniku Petru Peci Popoviću doslovce rekao:

 - „Ja sam najbolji mladi novinar i hoću da pišem u Džuboksu"!

 Valjda se Peci dopala moja samouverenost i drčnost, te me je pozvao da dođem u redakciju. Odmah me je bacio u vatru. Ili ću sagoreti ili preživeti. Moj prvi novinarski zadatak bio je intervju sa uveliko poznatim Kornelijem Batom Kovačem..Auu! Jedan od dva saveta koji mi je Peca  dao kao početniku glasio je:

Zapamti ,oni su zvezde za publiku, ali ne i za tebe. Jer ti si novinar"!

 Do dana današnjeg pamtim i poštujem ovu njegovu rečenicu. Ja sm je „dopunio" - „Muzičari su zvezde za publiku a ja sam zvezda za sve muzičare"!

Tako sam se ponašao svih ovih godina i nisam pogrešio. Moja jedina greška je što sam neke od njih vremenom prihvatio kao prijatelje a vreme je pokazalo da je to nemoguća misija. Da se navodno „ prijateljstvo" zasniva samo na interesu. Njihovom! Čim im više ne trebaš...

Na Fakultetu političkih nauka, stekao sam i svoj nadimak - Roki.

Zato sam odlučio da svoj prvi tekst potpišem kao Roki Dvizac. Na intervju sa Batom Kovačem otišao sam sa velikom tremom koje trajala sve dok nisam primetio da i Bata ima tremu! Istog trena setio sam se Pecinog saveta i trema je jednostavno nestala.

Sa lakoćom sam obavio razgovor i već u sledećem broju „Džuboksa" objavljen je moj prvi intervju i po prvi put se pojavilo moje ime u novinama. Tako sam i u pisano novinarstvo ušao na (druga) velika vrata.

Od tada su počeli da se ređaju tekstovi jedan za drugim. S obzirom na moje neuobičajeno ime Roki Dvizac, po Beogradu su počele da kruže dve priče.  Jedna je bila da se iza imena Roki Dvizac krije neki čuveni „Politikin" novinar a druga - da se radi o tipu koji živi u Londonu a u Beograd dolazi samo povremeno.

Ova druga verzija je jedne noći zloupotrebljena...Sećam se, bio je ponedeljak i dok sam se muvao po redakciji „Džuboksa" na vratima se pojavio Branko Vukojević i krenuo pravo prema meni smešeći se.

„Nećeš verovati šta mi se sinoć dogodilo.Bio sam u KST-u i odjednom čujem nepoznatnog tipa pored mene kako muva neke dve devojke. Već su bile smuvane i spremale se da krenu sa njim, kad se on odjednom predstavio kao Roki Dvizac, novinar Džuboksa koji živi u Londonu. Nisam više izdržao,prišao sam im, predstavio se i rekao da ja poznajem lično Rokija Dvizca  a da to sigurno nije on. Devojke su bile šokirane, on je pocrveneo i glavom bez obzira pobegao iz kluba. Roki druže, moraš malo češće da se pojavljuješ u javnosti da te upoznaju, inače će se  opet pojaviti tvoja kopija!

Ova anegdota o krađi mog identiteta dugo se prepričavala ne samo u redakaciji,već i u čuvenom muzičarsko-novinarskom trouglu „Šumatovac" - „Lipa" -„Grmeč". Poslušao sam Brankov savet ali sam ga sprovodio polako, lalinski, tako da je moj tajanstveni izgled još uvek bio na snazi. Bilo je poznatije moje ime Roki Dvizac,nego moj lik. Zahvaljujući ovoj taktici,sasvim neočekivano izvojevao sam jednu ubedljivu pobedu u „ratu" sa tada novim muzičkim čudom -„Idolima"!!!

                               Dok se još „muvam" po redakciji „Džuboksa" moram da napravim malu digresiju i za tren se odvojim od skeča sa „Idolima". Naime, dok sam još nosio dres „Džuboksa", desilo mi se da dam svoj prvi autogram u životu...

 To je za novinare, pogotovo iz štampe, bilo gotovo nezamislivo. Elem, u vreme priprema za čuveni „BOOM" festival,organizovan je koktel/konferencija  za muzičare i novinare iz cele Jugoslavije u Taš klubu Kad se završio radni deo (konferencija za štampu) stajao sam sa pevačicom Zdenkom Kovačiček  i Fumom, basistom Parnog valjka" i pio piće.

 U jednom trenutku nam je prišao nepoznati mladić i pružio papir i olovku Zdenki da mu da autogram a onda je to isto učinio i Fuma. Tada se okrenuo prema meni i ljubazno me pitao ko sam ja,iz koje grupe,jer ne može da me prepozna. Nasmejao sam se i odgovorio mu da sam ja  novinar „Džuboksa".

  - A kako se zoveš? - insistirao je mladić.

  - Roki Dvizac  - odgovorio sam, očekujući da će najzad otići. Umesto  da ode, on je oduševljeno poskočio, izvadio crni flomaster i umesto na papir, tražio mi je da mu se potpišem preko cele majice na leđima. Mislio sam da se šali, ali on je onako zguren uporno navaljivao očekujući moj autogram. Fuma mi je gurnuo flomaster u ruke i naterao me da dam svoj prvi autogram. Mladić se zahvalio i otišao a Fuma se slatko nasmejao - E moja Zdenka, sad se vidi ko je ovde prava zvezda. Ti i ja smo dali autograme na papiru,koji će posle da baci a jedino Roki na majici, koju će da čuva.

   Tu scenu pamtiću do kraja života. Prvi autogram - zaborava nema! Da se vratim

(ne)zgodi sa Idolima". Tada sam već bio u dresu „TV Novosti". Kao grom iz vedra neba pukla je senzacija  provokativno nazvana Idoli"! Svi su im se divili, klanjali do zemlje... Vrata svih radio i televizijskih stanica bila su im širom otvorena.

Sve je štimalo nekako preterano uvežbano, našminkano, precizno, dovedeno do perfekcije i savršenstva itd.Ukratko - sve suprotno do onog što je rokenrol. Ne mogu da lažem da mi se nije dopadalo ali za razliku od dežurnih podrepaša i njihovih satelita - nije mi padalo na pamet da padam u nesvest od nastalog „Idolopoklonstva". Znao sam da i ova „medalja" ima svoju drugu stranu i - počeo sam da „čeprkam".

Prvi i jedini u Jugoslaviji ja sam se usudio da kažem da njihovi „Idoli" nisu i moji „Idoli"! Moja kritika je bila blaga kao povetarac ali na moje iznenađenje usledio je žestok odgovor „Idola": kako sam se jedino usudio da negiram njihov lik i delo! Gde god su se pojavili, odvojili su vreme da me izvređaju i omalovaže. Rečnik nisu birali.

Proglašen sam, ne samo muzičkom neznalicom, već državnim neprijateljem broj 001! A kada je kap prelila čašu - počeo sam da uzvraćam šamare tandema Krstić/Šaper.

Ostali iz grupe se nisu mešali. Njima je sve bilo jasno. U toku najžešće kampanje protiv mene, novinar Draško Aćimović mi je predložio, da iz zezanja, pođem sa njim na intervju sa „Idolima" i na licu mesta se uverim koliko me ne podnose. Pošto su znali ime ali ne i kako izgledam - pristao sam. Otišli smo u baštu „Poslednje šanse".

Draško me je predstavio kao svog kolegu. Čak sam se i rukovao sa Nebojšom Krstićem koji je vodio glavnu reč (mada, nisam siguran da je tu bio i Vlada Divljan). Intervju je tekao prepun hvalospeva. Kad se završio, Draško je kobajagi naivno upitao:

 -„Svi vas hvale,od publike do novinara iz cele Jugoslavije. Da li postoji neko ko vas ne voli"?

- Ma ima neki Roki Dvizac...(da izostavim uvrede, psovke...)  - odgovori Nebojša. Što je duže pričao o meni sve je bio ljući i crveniji u licu. Draško  je ćutao i gledao ispod oka u mene iščekujući moju reakciju. Sedeo sam mrtav-ladan. Kad se malo smirio, ja sam ustao i smešeći se pružio mu ruku:

- Izvinite, zaboravio sam da se predstavim. Ja sam Roki Dvizac!  Krstića kao da je hladan tuš polio. Pobeleo je kao krpa. Ustao je, rukovali smo se, a onda je on počeo da muca izvinjavajući mi se. Draško se valjao od smeha. Da bih prekinuo ovu komediju, prihvatio sam izvinjenje. Seli smo i popili turu pića, ovog puta uz prijatan (normalan) razgovor. Sa intervjua, Krstić je otišao šokiran a ja sam prestao da budem državni neprijatelj 001! Sutradan sam prihvatio poziv, koji sam dugo odlagao, da gostujem na televiziji. Neka vide (ne)prijatelji kako izgleda Roki Dvizac!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane