Otimanje

 

Bivše srpske cementare danas prave multimilionske prihode stranim vlasnicima

 

Najbolje su nam oteli najgori

 

Tri najveće srpske cementare, Beočin, Popovac i Kosjerić, prodate su još 2002. godine, na samom početku ekonomskog sunovrata i uvođenje divljačke privatizacije. U vreme kad su ondašnje vlasti DOS-a prodavale ovo privredno blago, ove cementare su zapošljavale 5.171 radnika. Danas ih ima samo još 1.049. Tako je slika privatizacije na srpski način dobila oblik najstrašnije inkvizicije: radnici tumaraju ulicama gladni i bez posla a strane gazde zavode robovlasničke metode eksploatacije. Danas ove tri cementare ostvaruju enormne zarade dok srpsko građevinarstvo, a posebno putarska privreda, grcaju u gubicima. Krivci za ovakvo ubijanje države nikada nisu izvedeni pred sud.  

 

Milan Glamočanin

 

Najveće srpske cementare (Beočin, Popovac i Kosjerić) prodate su 2002. godine, kao prva društvena preduzeća, odmah po stupanju novog Zakona o privatizaciji koji je donela nova DOS-ovska vlast.

Beočinska cementara prodata je kompaniji Lafarge iz Francuske za 59.890.000 dolara, uz obavezu investiranja od 27,46 miliona dolara i tada je zapošljavala 2.040 radnika. Cementara Popovac je prodat kupcu Holcem LTD, Švajcarska, za 52,5 miliona dolara, uz obavezu investiranja od, čak, 83,9 miliona dolara i tada je zapošljavala 2.474 radnika. Cementara u Kosjeriću je prodata kupcu Titan S.A. iz Grčke za 35,5 miliona dolara, uz obavezu investiranja od 26,98 miliona dolara i tada je zapošljavala 657 radnika. Sve tri cementare pre privatizacije imale su 5.171 zaposlenog, a danas imaju samo 1.049 zaposlenih, što je manje za 4.122 radnika.

Automatizacija i drugi vidovi modernizacije poslovnih procesa, a i primena novih socijalnih programa, koji su prekinuli lanac zapošljavanja iz socijalnih razloga, uticali su da ogroman broj do tada zaposlenih ode na Zavod za zapošljavanje ili u penziju, tako da su ova tri grada dobila armiju ljudi bez posla i time dala ozbiljan doprinos stopi nezaposlenosti u Republici Srbiji. Tamo gde su nekada na hiljade ljudi živeli od proizvodnje i prodaje cementa, zavladala je najcrnja ekonomska beda. Samo je novim vlasnicima svanulo. Nigde nisu tako jeftino prošli i tako dobro zaradili kao u Srbiji. Činjenice govore za sebe...

Ukupna kupoprodajna cena plaćena za ove tri cementare je 147,89 miliona američkih dolara, uz obavezu investiranja još 138,34 miliona američkih dolara.

Ugovori o prodaji zaključeni su 30. januara 2002. godine za Cementaru Popovac, a sledećeg dana za druge dve cementare.

Sve tri cementare imaju u protekle četiri godine ujednačene ukupne prihode, ali je neto dobit bila najveća u 2010. godini, kada je kod Beočina iznosila 31,90 odsto ukupnog prihoda, kod Popovca 23,96 odsto i kod Kosjerića čak 44,15 odsto. Te stope neto dobiti nisu se mogle ostvariti da na tržištu postoji konkurencija - svaka današnja cementara pokriva po jedan deo teritorije Republike i kao takva može se ponašati kao jedini učesnik na tom delu tržišta.

Naše grosističke organizacije i uvoznici nemaju finansijskih sredstava da ovim monopolistima konkurišu uvozom iz okolnih zemalja, pa građevinska privreda, posebno putarska preduzeća, moraju da plaćaju koliko proizvođač traži, i to, po pravilu, avansno. Dok naše građevinarstvo, a posebno putarska privreda, grcaju u gubicima ova tri proizvođača ostvaruju enormne zarade.

Smanjenje broja zaposlenih posledica je i loših kupoprodajnih ugovora koje je Agencija za privatizaciju zaključila sa ovim inostranim kupcima, jer je ugovorima bilo predviđeno samo da se zaposlenima koji se proglase kao višak isplati otpremnina, a ne i Zavodu za tržište rada posebna nadoknada. Bar da je postojala klauzula da ko naplati dobru otpremninu mora svoj radni status da rešava u privatnom biznisu, ili samozapošljavanju, a ne da kupuje putnička vozila i belu tehniku, pa problem zapošljavanja traži da reši država.

Jasno je da su sa 21,7 milijardi dinara neto dobiti ostvarene samo u protekle četiri godine kupci ove tri cementare povratili uloženo u kupoprodajnu cenu i obavezno investiranje od 286,23 miliona američkih dolara. Poseban promašaj je učinila Agencija za privatizaciju što je sve tri cementare izložila prodaji inostranim firmama. To nije slučaj samo sa cementarama, brojni su i drugi primeri. Ali, u ovoj zemlji niko ne snosi odgovornost, pa ni političari i ekonomisti koji su smislili ovakvu privatizaciju, pa makar i samo odgovornost svojih strukovnih udruženja.

Ako se ima u vidu da je od prodaje svih dve hiljade i više društvenih preduzeća Agencija za privatizaciju u ime države Srbije naplatila 3,5 milijardi evra, a u međuvremenu samo državu Srbiju, preko javnog duga zadužila za više od 19 milijardi evra (koliko je u rebalansu budžeta za 2013. projeciran javni dug do kraja godine), ne računajući u to dug građana i privrede, jasno je kakva je bila naša vlast u poslednjih 12 godina.