Druga strana

 

Pakao srpskih bolnica

 

Ko je imao nesreću da upozna srpske bolnice iznutra, svakodnevni pakao izvan ovih ustanova lakše će mu pasti. Ako živ dođe kući. Zapravo, ništa tako ne govori o ubitačnom gaženju osnovnih ljudskih prava u Srbiji kao što govori odnos države prema bolesnicima. Toliko  brutalnosti nije bilo ni u logorskim bolnicama za vreme oba svetska rata...

 

Milica Grabež

 

U većini zdravstvenih ustanova u Srbiji nedostaju anesteziolozi, kardiohirurzi, radiolozi, pedijatri, ali i medicinske sestre...Već godinama, iz Srbije odlaze ovi kadrovi tražeći posao u Evropskoj uniji i van nje. Odlaze čitavi specijalistički timovi, tako da ih danas ima od Ljubljane do Frankfurta, od Berlina do Pariza. Ne postoji veći zdravstveni centar u Srbiji koji ima dovoljno stručnih kadrova. Urgentnom centru u Beogradu nedostaje čak osamdeset lekara i 200 medicinskih sestara. Samo u bolnici u Kikindi nedostaje tridesetak lekara! Dečja bolnica u Valjevu se bukvalno raspada. Bolnica u Loznici nema dovoljno klima uređaja, u Šapcu nedostaju aparati za dijalizu, Klinički centar Niš, glavna zdravstvena ustanova za  blizu dva miliona korisnika zdravstvenih usluga iz jugoistočne Srbije, raspolaže sa 1.465 bolničkih kreveta, a u ovoj ustanovi godišnje se, u proseku, leči oko 57.000 pacijenata...

Građani Zrenjanina davali su za izgradnju nove bolnice samodoprinos više od 25 godina, i ona ni do dana današnjeg nije završena. Mada je skupljeno skoro pedeset miliona evra, ovaj "Skadar na Begeju" kako ga tamo zovu, danas radi samo sa pola svog realnog kapaciteta. Ukratko, haos, siromaštvo, beznađe i tuga, to je slika srpskih bolnica danas.

Pojedine bolnice u Srbiji više liče na scene iz filmova strave i užasa. Kamere režimskih televizija tamo nikada nisu zavirile, da javnost ne vidi svu bedu i dno do koga je dovela kriminalna politika stranačkih skakavaca. Jedna od najružnijih slika svakako je ona iz Klinike za pedijatriju Kliničkog centra u Kragujevcu. Zbog nedostatka toaleta, deca su prinuđeni da idu do susednog ulaza u školski dispanzer ili da koriste park iza zgrade. Ministarstvo zdravlja za ovo "nikada nije čulo", i još ih nije bilo sramota da to javno saopšte. U samom Kliničkom centru u Kragujevcu, dotrajale su instalacije, kvarovi na skupim aparatima su redovni, neki od njih nikada i nisu radili...Oprema u jednoj od tri operacione sale bolnice u Prijepolju više liči na dobar muzejski eksponat nego na opremu za bolnicu XXI. veka.

Neverovatno zvuči podatak da su u upotrebi i dalje operacioni sto i lampa, sa kojima je poznati hirurg dr Živko Petrović operisao slepo crevo prvom pacijentu 13. maja 1961. godine! Oprema za opštu anesteziju je stara pola veka. Još neverovatnije zvuči podatak da u četiri opštine (Prijepolje, Nova Varoš, Priboj i Sjenica), postoje samo četiri hirurga! U bolnici u Kruševcu, pacijent mora sa sobom da ponese pidžamu, jer ih u ovoj ustanovi nema.

Epidemije infektivnih bolesti u bolničkim ustanovama širom Srbije, redovna su pojava. Ali, isto tako, tragična je slika stanja u srpskim bolnicama kad je u pitanju nedostatak osnovnih sredstava za rad.

Sa druge strane, u prethodnih dvanaest godina samo je iz javnih finansija za zdravstvo  potrošeno preko petanest milijardi evra, a da niko ne zna gde je taj novac potrošen. Jer, prema   kvalitetu opremljenosti i kadrova, Srbija je na samom evropskom dnu. Sa tih petnaest milijardi evra, da nije bilo pljačke, ali i bahatosti i neznanja, mogao je svaki veći grad u Srbiji da ima supermoderan bolnički centar. Tako Srbija i dalje, uprkos zastrašujućem broju malignih bolesti (među najvišim u Evropi) od kojih godišnje oboli 33.000 ljudi, a umre prosečno oko 20.000, nema ni dovoljan broj aparata za zračenje, ni adekvatan broj onkoloških centara. Zbog svega toga, najveći broj obolelih nikada ne stigne na radioterapiju ili neki drugi tretman koji bi barem dao nadu da će bolesnik ostati u životu. I u dijagnostici je slična situacija jer nam nedostaje još neutvrđen broj skenera, mamografa i drugih sredstava, a zanemarena je i epidemija kardiovaskularnih bolesti, pa Srbija nena ni dovoljno hirurških sala i specijalista-kardiohirurga.

Odgovornost za ovakvo stanje snose svi ministri u poslednjih dvanaest godina i sve političke koalicije koje su sklopljene u tom periodu. Ali, smene ministara dešavale su se samo kad to političkoj kombinatorici nije odgovaralo. Za ovakvo, slobodno govoreći, zločinačko ponašanje, krivica ne treba da zastareva. Nikad nije kasno da na optuženičku klupu sednu i Tomica Milosavljević i Slavica Đukić-Dejanović ali i mnogi drugi koji su "drmali" srpskim zdravstvom i bolničkim ustanovama. Neki od direktora zdravstvenih ustanova bili su predmet bezuspešnih istraga zbog ogromnih pljački, i danas šetaju kao slobodni ljudi ili i dalje upravljaju zdravstvom. Zapravo, zdravstvenom mafijom.

Uprava srpke kiminalističke policije ima, najmanje 200 krivičnih dosijea  onih koji su upropastili srpsko zdravstvo. Samo nema volje da ih tužilaštvo izvede pred sud. Je oni za sada priznaju samo sud svoje partije. A vođe partija su najgori ološ i lopovi.