Mafija

 

Srpska državna mafija u napadu na nekadašnju imovinu beogradskog Ineks-Intereksporta

 

Mračne slike na Trgu republike

 

Aktuelna vlast je u potpunosti preuzela kriminalne poslove ranije vlasti, što pokazuje iprimer preduzeća Ineks i Lo Jakono. Dok se takve stvari dešavaju, Srbija nema nikakve šanse da postane deo civilizovanog sveta.

 

Milan Malenović

 

Pre više od tri decenije Đuzepe Lo Jakono, italijanski državljanin nastanjen u Nemačkoj, šetao je beogradskim Trgom republike sa svojom tadašnjom verenicom, a kasnijom suprugom Ljiljanom, Srpkinjom takođe na boravku u Nemačkoj. Oduševljen srpskom prestonicom on je tada izgovorio jednu rečenicu koja će ga finansijski upropastiti i trajno koštati zdravlja: "Ovde nedostaje jedna prava italijanska prodavnica sladoleda".

Gospodin Lo Jakono je u to vreme u Frankfurtu imao jedan od restorana iz multinacionalnog lanca Mekdonaldsa. Na samom ulazu u univerzitet. Spadao je u pionire frenčajzinga ove kompanije i imao izuzetne prihode. Oženio se Ljiljanom i Beograd zavoleo kao da je njegov grad.

Sredinom osamdesetih direktori Mekdonaldsa su zaključili kako će u bliskoj budućnosti veliki problem za kompaniju biti nabavka kvalitetnog krompira od koga se pravi pomfrit. Gospodin Lo Jakono je tada odlučio da dođe u Srbiju i tu krene sa proizvodnjom vrste krompira koji je koristio Mekdonalds. Krajem osamdesetih godina prošlog veka ušao je u zajednički posao sa beogradskom kompanijom Ineks na čijim poljima je zasađen krompir, a vodili su se pregovori i oko izgradnje fabrike pomfrita u Vojvodini.

Onda je došao rat, pa međunarodne sankcije nametnute Srbiji i izvoz pomfrita nije bio moguć. Kako ne bi izgubili finansijski jakog stranog partnera, rukovodioci Ineksa su gospodinu Lo Jakonu ponudili zajednički posao u lokalu koji se nalazi na Trgu republike u Beogradu, nekadašnjoj Gradskoj kafani.

Ceo taj prostor, veličine preko 1.500 kvadratnih metara, bio je tada dosta zapušten, pa je dogovoreno da preduzeće Lo Jakono uloži novac u njegovu adaptaciju. Konačni sporazum je postignut 1995. godine kada je gospodin Lo Jakono uložio 6,9 miliona tadašnjih nemačkih maraka u zajednički projekat u kome je bio vlasnik sa 51 odsto, dok je ostatak zadržao Ineks koji je u posao uneo samo svoje ime.

Problemi se pojavljuju sa dolaskom takozvane demokratije. Nekadašnji Ineks Intereksport, sa kojim je gospodin Lo Jakono sarađivao, prelazi pod okrilje novoosnovanog Ineks Fonda, poslovnog Frankenštajna izmišljenog da bi vlast lakše otimala imovinu nekadašnjeg jugoslovenskog giganta. Pomenuti Fond ne priznaje ugovor iz 1996. godine između gospodina Lo Jakona i Ineksa, pa samim tim ni zajednički projekat, već traži da se prostorije na Trgu republike tretiraju kao date u zakup i da Lo Jakono za njih plaća kiriju.

Kako ne bi izgubio u međuvremenu ukupno uloženih skoro pet miliona evra, Lo Jakono pristaje i na ovo, ali onda dolazi do novog obrta.

Ineks Fond je u međuvremenu ušao u postupak privatizacije, eufemizma koji se u Srbiji koristi da bi se označila bezočna pljačka. Agencija za privatizaciju, pod čiju je upravu dospeo u međuvremenu u stečaj gurnuti Ineks, 2007. poništava ugovor o zakupu iz 2006. kojim je, sa svoje strane, poništen ugovor o zajedničkom ulaganju iz 1995. godine. U svakoj normalnoj zemlji, ovo bi automatski značilo da je ugovor iz 1995. još uvek na snazi. „Demokratske" vlasti u Srbiji, međutim, misle drugačije, odnosno da je Agencija za privatizaciju jedini gospodar prostorija na Trgu republike.

Za potrebe Agencije privatna firma Ces Mekon, upetljana u skoro sve skandalozne privatizacije u Srbiji, vrši procenu vrednosti prostorija koje je koristi gospodin Lo Jakono na Trgu republike. Lo Jakono, sa druge strane, ima pravo preče kupovine onoga što je odavno već isplatio, pa se odlučuje da iskoristi tu šansu i učestvuje na tenderu.

U toku priprema odlazi u Ces Mekon da bi se raspitao za procenjenu vrednost i tada saznaje da dotadašnja njegova ulaganja ne moraju da budu uračunata u cenu otkupa, ali da će Agencija za privatizaciju o tome naknadno da donese odluku, i da je oko 1.500 kvadratnih metara poslovnog prostora na Trgu republike procenjeno da vredi - 24 miliona evra!?

 Zgranutog Đuzepea Lo Jakona, iz Agencije za privatizaciju upućuju u Hipo Alpe Adrija banku sa rečima kako je ona spremna da mu odobri izuzetno povoljan kredit za kupovinu pomenutog prostora! Tamo ga na razgovor prima lično Vladimir Čupić, tadašnji predsednik izvršnog odbora,  odnosno narodski rečeno generalni direktor banke. Na pitanje italijanskog investitora kojim bi to poslom trebao da se bavi u pomenutom lokalu kako bi samo otplaćivao mesečnu ratu u visini od preko sto hiljada evra, Čupić odgovara da ne mora nikakvim poslom da se bavi, već da lokal jednostavno izda.

I zaista, samo nekoliko dana posle ovog razgovora gospodina Lo Jakonu poziva Goran Karić i nudi mu mesečni zakup koji je u cent isti kao rata koju bi trebao da plaća banci! Očigledno je da je već postojao dogovor između Čupića i Karića o preuzimanju lokala.

Radi se o dobro oprobanom triku koji je već puno puta korišćen na ovim prostorima. Banka kupcu odobrava kredit u astronomskom iznosu, a onda mu šalje zakupca koji pristaje da plaća dovoljno visoku kiriju. Posle nekoliko meseci zakupac prestaje da plaća kiriju, kupac više ne može da otplaćuje kredit i banka aktivira hipoteku. Posle toga se nekretnina prodaje na javnoj aukciji za sitne pare nekome ko je povezan ili sa upravom banke ili sa prethodnim zakupcem. U celom poslu su na gubitku kupac, koji je oteran u bankrot,  i akcionari banke od čijih se dividendi odbijaju troškovi neuspelog kredita.

U krajnjoj liniji, kako pokazuju slučajevi Agrobanke i Razvojne banke Vojvodine, ako sve krene po zlu, tu je država Srbija da parama otetim od poreskih obveznika sanira finansijski posrnulu banku. Korist imaju samo organizatori prevare koji su se na pomenuti način dokopali imovine vredne milione ev

Đuzepe Lo Jakono je prozreo da se radi o nečemu nečasnom, već i po tome što za Karića ne bi bio problem da sam uzme kredit od banke i plati 24 miliona evra za 1.500 kvadratnih metara, pa odbija ponuđenu "kombinaciju". Da se zaista radilo o prevari, videće se ubrzo.

Raznim marifetlucima u bankrot gurnuti Ineks od poslovnih banaka u Srbiji je uzimao kredite kako bi finansirao svoje poslovanje. Plate radnicima nisu bile isplaćivane, ali je zato  namiren stečajni upravnik sa bulumentom svojih navodnih saradnika. Kao garanciju banke su pod hipoteku stavljale Ineksovu imovinu.

Kako bi se domogao para da podmiri ranije preuzete obaveze, sebe i vlastodršce, stečajni upravnik Ineksa odlučuje da proda hotel u Crnoj Gori, nad kojim je hipoteku držala AIK banka iz Niša. Na neki volšeban način ta hipoteka biva preneta na poslovni prostor na Trgu republike u Beogradu koji je koristio gospodin Lo Jakono. Za razliku od Ces Mekona, Agencije za privatizaciju i Hipo Alpe Adria Banke, AIK banka pomenuti prostor procenjuje na samo osam miliona evra. Pošto Ineks nije u stanju da vraća kredit banka je aktivirala hipoteku, ali bi nekretninu da proda po ceni od 13 miliona evra. Naravno da u sadašnjoj ekonomskoj situaciji nema zainteresovanih kupaca, tako da će posle dva neuspela pokušaja prostorije biti prodate onome ko ponudi bilo kakvu svotu.

Zanimljiva je i „slučajnost" kako je pomenuti Vladimir Čupić u međuvremenu prešao u AIK banku na mesto predsednika Izvršnog odbora, a da je predsednik Upravnog odbora banke Miodrag Kostić Kole, srpski tajkun koji se u poslednje vreme intezivno interesuje za prostorije Ineksa na Trgu republike u Beogradu. Da li je to razlog zbog koga je hipoteka sa hotela u Crnoj Gori prebačena na nekadašnju Gradsku kafanu?

Kada je video da je đavo odneo šalu i da se neko moćan namerio da mu otme ono što je već platio, Đuzepe Lo Jakono 2006. angažuje advokata i to nikog drugog do Vojkana Nedića, danas jednog od visokih funkcionera Srpske napredne stranke i udarne pesnice koja produbljuje raskol između dve postojeće Advokatske komore Beograda.

 Lo Jakono isplaćuje advokatu Nediću 20 hiljada evra, a zauzvrat, ovaj ni prstom nije dotakao predmet. Posle četiri godine, videvši da advokat ništa ne radi, Lo Jakono preko posrednika ugovara sastanak sa njim u bašti svog lokala na Trgu republike. Razgovoru je prisustvovao i jedan član Advokatske kancelarije Karanović iz Beograda, koja često zastupa Miodraga Kostića i funkcionere njegovih mnogobrojnih kompanija. Besan što mu klijent traži da vrati pare, Nedić fizički nasrće na gospodina Lo Jakonu i izbezumljeno urla kako će zbog ovoga da „lete glave". Posle ovog incidenta gospodin Lo Jakono je dobio moždani udar zbog koga je trajno vezan za krevet!

Iza celokupne pljačke Ineksa, pa i otimanja lokala na Trgu republike, stoje strukture vlasti, to je danas svima jasno. I potpisniku ovih redova je jedan visoki funkcioner SNS-a nedavno posavetovao da se mane istraživanja u vezi Ineksa i firme Lo Jakono!

 Sin pomenutog advokata Nedića, Novak Nedić, takođe je funkcioner SNS-a, zajedno sa ocem se nepozvan muva oko rukovodstva Fudbalskog kluba Partizan, a poznat je i po tome što je za njegova mandata Društvo lobista Srbije napustilo u jednom danu čak 47 preduzeća i preduzetnika.

Danas poslove porodice u Srbiji vodi Eduardo Lo Jakono, državljanin Srbije i Italije, rođen u Nemačkoj, koji osim italijanskog, nemačkog i engleskog perfektno govori i srpski. Oženjen je Srpkinjom sa kojom ima dvoje dece.

 

 

A 1.

 

Mali je Frankfurt za Beograd

 

Kvadratni metar zakupa bašte na beogradskom Trgu republike košta oko 15 evra mesečno, dok se u istorijskom centru Frankfurta, koji dnevno poseti preko 30.000 turista, za isto to plaća deset puta manje!

Jedan jedini put u istoriji su svi stolovi i stolice ugostiteljskih objekata na Trgu po naređenju policije na jedan dan sklonjeni kada je tu dolazio tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić! Obezbeđenje se plašilo da predsednika ne povredi izliv „ljubavi" koju je narod osećao prema njemu.