Polemike

 

Ratko Peković: Paralelna strana istorije-sporovi o jeziku, naciji, literaturi 1945-1990 (1)

 

Kosovsko predanje i opredeljenje

 

Istražujući posleratnu književnu periodiku, a posebno beogradske "Književne novine", taj nezaobilazni poligon slobodne misli u vreme socijalizma, književni istoričar Ratko Peković, jedan od najboljih poznavalaca srpske i jugoslovenske književnosti kao i nekadašnjih "državnih" autora i disidenata, arhivskim dokumentima prikazuje uzbudljivu intelektualnu borbu koja se odvijala među njima. Pozornica ovog obračuna se pomerala, malo izvan, a malo unutar jedne partije, skoro pola veka. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje odabrane književne polemike iz ovog Pekovićevog dela objavljenog u izdanju izdavačke kuće "Albatros" iz Beograda.

 

 Ratko Peković

 

Naša savremena nauka je veoma temeljno obradila razvoj kosovske legende - stvaranje kulta velikomučenika kneza Lazara, njegovo svesno opredeljenje za „carstvo nebesko", pojavu motiva Miloševog podviga i Vukove izdaje, uporedno trajanje tih dvaju motiva, njihovo spajanje i konačno uobličavanje legende, zatim prisustvo i značaj kosovskih motiva u srpskoj, južnoslovenskoj i evropskoj umetnosti u toku četiri stoleća.

Ne mali broj istraživača je ukazao na činjenicu da se ova legenda, koja je vremenom prerasla u kosovski zavet, duboko urezala u istorijsko pamćenje srpskog naroda i bitno uticala na stvaranje njegove jedinstvene istorijske svesti. Nimalo slučajno, kosovsko predanje je bilo osobito živo kod Srba u Ugarskoj u toku XVIII veka, kada se, prema mišljenju istoričara, oblikuju srpska nacionalna svest i ideja o državnosti.

Naime, u ovom  stoleću, kojem prethodi Velika seoba Srba, a posle kojega sledi Karađorđeva revolucija - brižljivo se neguje i razvija kult srpskih vladara-svetitelja, osobito kneza Lazara, a kosovska legenda tada dobija onaj oblik koji danas poznajemo iz narodnih pesama. Karlovačka mitropolija veoma uspešno koristi priču o kosovskom boju, oblikovanu tridesetih godina XVIII veka, da bi dokazala kontinuitet srpske državnosti i da bi „otvorila" pitanje prava srpskog naroda na vaspostavljanje vlastite države.

Kosovska legenda, kosovski zavet ili kosovsko opredeljenje koji docnije prerastaju u kosovski mit, pa i u kosovsku ideologiju, snažno su prisutni u duhovnom, političkom i kulturnom životu srpskog naroda i u XIX i XX veku. Stoga domaća nauka ostaje dužna da temeljnije i sistematičnije obradi političko, civilizacijsko i kulturološko značenje kosovskog predanja tokom ova dva stoleća, budući da su svaka epoha i svaki naraštaj srpskih intelektualaca imali svoj odnos prema Kosovu i kosovskom opredeljenju, u skladu sa duhovnim strujanjima, političkim idejama vremena, stremljenjima pa i zabludama protagonista pojedinih istorijskih razdoblja.

Namera ovog teksta je da podseti na neke sporove koji su u proteklih stotinak godina vođeni kada je reč o pristupu kosovskim temama.

Nesporna je činjenica da je već sa Njegošem kosovska legenda počela da dobija centralno mesto u duhovnom životu srpske inteligencije XIX veka i da je ona uoči oslobodilačkih ratova Srbije i Crne Gore, kako tvrdi Miodrag Popović, bliža „nacionalno-političkim idejama no ijedan od postojećih mitova".

Međutim, treba imati na umu da se skoro u isto vreme kada je srpska kultura u usponu, vode i prvi sporovi povodom kosovskih tema - i to između predstavnika romantičarske i tzv. kritičke istoriografije, kao i između protagonista različitih shvatanja prirode i funkcije umetnosti.

Tako je 1886. i 1887. godine vođena i prva polemika u istoriji srpske likovne kritike, posvećena upravo kosovskim temama. Ikona Đorđa Krstića, rađena za nišku Sabornu crkvu, poslužila je kao povod za raspravu o problemima pravoslavnosti u slikarstvu, odnosno o tome kakav likovni izraz treba dati prikazivanju smrti kneza Lazara.

(Zanimljivo je da će i docnije, u dva maha, u prve tri decenije i sedamdesetih godina XX veka, takođe biti vođeni sporovi o likovnom izrazu kosovskog predanja.)

 

Kosovo nije nestalo

 

Polemike između Steve Todorovića i Đorđa Maletića, s jedne i Mihaila Valtrovića i Đorđa Krstića, s druge strane, predstavljale su, u stvari, sukob dveju škola i suprotnih likovnih poetika - predromantičarske bečke i realističke minhenske škole.

Dok su ove polemike otvarale teorijsko pitanje o tome u kakvom odnosu stoji idealna lepota i lični umetnikov doživljaj prirode, rasprave vođene tridesetak godina docnije imale su pretežno ideološko-politički karakter i bile posvećene značaju kosovskog mita u konstituisanju jugoslovenske filozofije kulture.

U odnosu na ove, i docnije polemike o kosovskim temama, dosta apartno deluju stavovi najumnije žene u srpskoj književnosti, Isidore Sekulić, lišeni idealizacije i ideologizacije.

Dok su mnogi modernisti s početka veka odricali vezu sa tradicijom i doživljavali je kao relikt prošlosti, kao predvodnik srpske moderne Isidora je, naprotiv, bila svesna veza koje se ne smeju i ne mogu pokidati. U njenom iskazu tradicionalno i moderno, evropsko i nacionalno, bili su spojeni u jedinstven tok.

U tekstu „Vidovdanska ideja", objavljenom u Slovenskom jugu 1911. godine, ona odbacuje romantičarski zanos i iluzije o srpskom narodu kao izabranom narodu naglašavajući, pre svega, pokretačke ideje kosovskog zaveta. Isidora sagledava Vidovdan kao tačku oko koje bi se srpski narod mogao okupiti u kulturnom i političkom jedinstvu kao pokretačka, a ne kao retrogradna snaga: „Naša slava je davno bitisala, i osim ponosa u srcu i kosovske epopeje na usnama ničega realnog nam nije ostavila. (...) Skinimo s nje (naše savesti) ono što je mrtvo, i poslažimo to u stavljene ormane. Ne gradimo život od pepela, jer će ga prvi vetar razduvati. Vidovdanska svest neka ne bude muzeumska svest i slava žutih lovorova i žutih voštanica..."

Pišući 1935. o Petru Kočiću, koji, prema njenoj oceni, „rasnim bićem svojim" predstavlja „tradiciju, srpsko ime, kosovski zavet u smislu zakopane narodne prave i produžene tradicije", Isidora vidi proteklu prošlost ne kao jaz koji razdvaja, već pre kao osnovu iskustva u kojem se razvija sadašnjost. U tom smislu ona sagledava i nacionalnu prošlost koja će postojati sve dok i mi postojimo: „Kosovo niti je prestalo, niti je nestalo, niti će ikada dok je nas".

U prvim dvema decenijama XX veka, koje odlikuju traganja za novim izrazom, kosmopolitizam, ideje ekumenizma, ali i romantičarski nacionalizam i nastojanje da se umetničkim idejama iskaže celovito, kosovsko predanje postaje simbol narodnog ujedinjenja i oslobođenja, kao i osnova za stvaranje nacionalnog stila u umetnosti.

Uoči Prvog svetskog rata, u vreme afirmacije zajedništva između srpskih i hrvatskih umetnika i delovanja Mlade Bosne, Meštrovićeva umetnost je slavljena kao najviši izraz jugoslovenske rase, nove jugoslovenske religije i nacionalne ideologije.

Svoje oduševljenje Meštrovićevim skulpturama, izlaganim pod nazivom Vidovdanski ciklus ili Kosovski ciklus, kao i njegovom maketom Vidovdanskog hrama, izražavali su, između ostalih, Dimitrije Mitrinović, Nadežda Petrović, Tin Ujević i Jovan Dučić.

Za Nadeždu Petrović je Meštrović „srpski narodni profet", „genijalni vladar narodne psihe, narodnih ideala".

Po Dučićevoj oceni „samo su Srbi u Meštrovićevoj umetnosti. Takođe i antropološki: kao tip i kao izraz", a prema mišljenju Koste Strajnića, Vidovdanski hram je „Jugoslovenima više nego što su Egipćanima bile piramide, Indijcima pagode, Grcima Panteon, Rimljanima Koloseum".

Sam Meštrović je pokušao da objasni ideje Vidovdanskog hrama i njegovo istorijsko, filozofsko i ideološko značenje.

„Kosovo je", zapisao je on, „Trnova ružica jugoslovenskog naroda i u njemu je narod simbolizirao sve svoje muke na svom mučeničkom putu kroz vijekove. Oko toga simbola se skoncentrisala ponajljepša i najbolnija mjesta naše slavenske narodne duše, tako te je kosovski događaj najfatalniji i u isti mah najsvečaniji. (...)

Svi jugoslovenski mučenici od Kosova do danas i sav jugoslovenski narod jesu vojnici cara Lazara. (...)

Vidovdanski hram jeste hram religije krajnjega požrtvovanja, religije Cara Lazara i u njemu će se pripovijedati da treba u pravdi i svjetlosti živjeti i za nju umirati..."

Mnoge ideje, slične Meštrovićevim, na filozofskom planu, uoči i posle Prvog svetskog rata, nastoji da artikuliše Miloš Đurić. Nezadovoljan umetničkim dometima obrade kosovskih tema u pozorištu, on ističe kao najviši doseg upravo Meštrovićevu umetnost.

Đurić smatra da filozofsko ispitivanje narodne poezije treba da bude „osnova na kojoj se može zasnivati naša teorija o umetnosti". Pišući o religioznom, spiritualnom raspoloženju kosovskih junaka i o kosovskoj etici „sublimne rezignacije", Đurić zaključuje: „Filozofija o Kosovu -  to je filozofija o feniks-ptici, filozofija o Golgoti, koja se od specifične vrednosti narodne može podići do vrednosti opšte čovečanske".

U sličnom duhu piše i Milan Marjanović koji smatra da je „više  nego crkvom i vjerom", upravo narodnom poezijom „uzgojen karakter našeg naroda" i da je centralni simbol te poezije „kosovski simbol", te da se doba „ispunjenja" i „svjesnoga života" otvara stvaranjem države,  ,,koju je navijestio umjetničkim navještajem Meštrović: Kosovskim, Vidovdanskim hramom".

Sa Đurićevom koncepcijom vidovdanske etike i Marjanovićevim viđenjem jugoslovenstva, sa marksističkih pozicija, veoma oštro polemiše August Cesarec ističući da se, umesto za ideju države i nacionaliteta, treba boriti za ideju društva i individua, umesto za vidovdansku etiku - za ideju bogumilstva.

Dok uoči Prvog svetskog rata preovladava apologija Meštrovićeve umetnosti, posle rata, u izmenjenim društvenim prilikama i u drukčijoj duhovnoj klimi, u rascepu između ideala jugoslovenstva i stvarnosti tek stvorene države, Meštrovićev hram je predmet niza osporavanja i sa ideološko-političkih i sa estetskih pozicija.

Rasprave o Meštrovićevoj umetnosti vode se u znaku traganja za nacionalnim jugoslovenskim stilom u umetnosti i pokušaja da se njegova umetnost uspostavi kao uzor tog stila.

 

Velikodržavna ideologija

 

Jedan od najoštrijih kritičara Vidovdanskog hrama je Moša Pijade koji ocenjuje da je pre rata ovaj projekat tumačen „gotovo po pravilu, sa stanovišta ideologije nacionalnog romantizma, ali i sa stanovišta nacionalno-političke ideologije, dakle sa pragmatistističkog stanovišta".

Pijade poriče bilo kakvu pripadnost Meštrovićeve umetnosti našoj tradiciji, bilo „spoljnom formom", bilo „misaonim životom". Pijade tvrdi da se ona ne oslanja na nama bližu srpsko-vizantijsku tradiciju, jer je njen „uži izvor moderni Beč, baš onaj isti Beč protiv koga se u političkoj borbi Meštrovićeva skulptura iznosi kao simbol narodnog oslobođenja".

Rastko Petrović i Petar Dobrović izriču pozitivne ocene o Meštrovićevoj skulpturi, ali Petrović nastoji da odbrani Meštrovića kao vajara od Meštrovića - tumača vlastitog dela, dok Dobrović poriče njen značaj kada je reč o stvaranju nacionalnog stila. Todor Manojlović se protivi shvatanju umetnosti zasnovanom na nacionalno-političkim merilima, zalažući se za stvaranje umetnosti univerzalnog smisla.

Dobar broj kritičara je u ovom slučaju branio autonomnost estetskog suda o umetničkom delu, nezavisno od njegove političke funkcije i u isti mah izricao pohvale Meštrovićevim skulpurama, a negativne o njegovoj arhitekturi.

U raspravu se, nešto docnije, uključio i Miroslav Krleža ustajući protiv političko-tendencioznog tumačenja Meštrovićevog dela, njegove religioznosti, lažne simbolike i mistifikacije, smatrajući da treba razlučiti Meštrovića vajara od Meštrovića kao interpretatora vlastitog dela.

Pišući - pedesetak godina docnije - o Vidovdanskom hramu i pokušajima političke instrumentalizacije kosovskog mita, Lazar Trifunović je ocenio da je u XIX veku taj mit imao oslobodilačko obeležje, dok je u Meštrovićevom slučaju izraz jedne određene ideologije, novog pogleda na mit sa izgrađenom ikonografijom i političkim podtekstom. „Od narodnog Kosovskog predanja", piše on, „stvorena je klasna vidovdanska ideologija, zvanična, velikodržavna: jedna čista moralna pobeda likovno je pretvorena u sumnjivu rasnu superiornost, germanski predimenzioniranu, pregolemu da bi jedan mali narod, srpski, morao da je intimno doživi kao svoju: Vidovdanski hram Meštrović je uobličio u formi njemu savremene i u srednjoj Evropi aktuelne secesije".

Kada je reč o shvatanjima kosovskog predanja u međuratnom periodu svakako bi trebalo pomenuti čuveni Andrićev esej „Njegoš kao tragični junak kosovske misli", objavljen 1935. godine, kao i odnos dela književne levice prema kosovskim temama, ali to nije predmet ovog teksta.

 

Zabrana časopisa Umetnost

 

Ne treba posebno podsećati da je posle Drugog svetskog rata kosovsko predanje dugo bilo tabu tema, da je radikalno osporavano ili prećutkivano, kao i ukupna srpska srednjovekovna baština (ako izuzmemo tekstove posvećene izložbi jugoslovenske srednjovekovne umetnosti u Parizu, koju je 1951. godine priredio Miroslav Krleža - no ova izložba je, objektivno, bila u funkciji tekuće politike otvaranja prema Zapadu, posle sukoba Jugoslavije sa Informbiroom).

Stoga je, kao iznenađenje i otkrovenje, delovao polemički tekst Zorana Mišića „Šta je to kosovsko opredeljenje" (sa nadnaslovom „Odgovor na jedno pitanje Marka Ristića"), objavljen u NIN-u 1961. godine. Ovaj borac za modernu umetnost je s pravom ocenio da je prošlost postala „naša čežnja i naš stid". Opredeljujući se i protiv „nazadnjačkog starateljstva" i „naprednjačke nemarnosti" Mišić je kosovsko opredeljenje video, pre svega, kao „duhovno i pesničko opredeljenje".

„Kosovski ep", piše on, „ne zasniva se na osvajačkoj oholosti, već na ponosu onih koji su oružjem u ruci savladali osvajače. Zbog toga on nikog ne ugrožava, nikome ne preti. Mit o Kosovu daleko premašuje granice nacionalnog mita; svojom suštinom on se pridružuje onim najvišim tvorevinama ljudskog duha, sakupljenim u Imaginarnom muzeju jedne jedinstvene evropske kulture".

Mišić polazi od izvornog i univerzalnog značenja kosovskog opredeljenja: „Bolje je nama u podvigu smrt, negoli sa stidom život. Bolje je nama u boju smrt od mača primiti, negoli pleća neprijateljima našim dati". Ovo opredeljenje njega podseća na duh 27. marta 1941. godine te predstavlja „onaj poslednji besprizivni odgovor kojim se odgovara na pitanja o smislu čovekovog postojanja".

Smatrajući da je u zavetnoj kosovskoj misli o opredeljenju kneza Lazara za nebesko carstvo „za svagda rešena svekolika sudbina srpske samosvesti", Predrag Palavestra je docnije ocenio da je ovim Mišićevim „dalekovidim" ogledom posleratni naraštaj srpskih pisaca dao „svoje viđenje tog susreta sa sudbinom".

Dok je Zoran Mišić kosovski mit tumačio iz ugla poetskih i univerzalnih značenja, Lazar Trifunović je - deset godina docnije - u tekstu „Likovni izraz kosovskog predanja" (čiji smo deo već citirali) savremenu funkciju ovog mita posmatrao u odnosu na položaj srpskog naroda u posleratnoj Jugoslaviji.

Kao neposredan povod za njegov napis, objavljen u Književnim novinama, 1971. godine, poslužile su diskusije o spomeniku knezu Lazaru u Kruševcu, odnosno zahtevi da se izvaja „epski car". Trifunović se suprotstavio pokušajima da se unapred daju propisi o tome kako treba da izgleda plastični izraz nacionalnog mita smatrajući da on ne može da bude ,,ispred modernog umetničkog izraza koje je vajarstvo već usvojilo".

On smatra da monarhističku ideologiju kosovskog mita i primitivnu glorifikaciju treba zameniti savremenim odnosom prema nacionalnoj prošlosti.

Trifunović je ocenio da je stvaranje kosovskog mita za Srbe bilo „egzistencijalno pitanje, iako su kasnije različiti društveni sistemi u već stvorenu legendu projektovali svoju ideološku dimenziju" i da je srpski narod na „tragičnoj filozofiji žrtve...izgradio etičku osnovu svog nacionalnog mentaliteta". Kosovski mit je zabranjena tema: srpski narod već dvadeset i pet godina „nema svoj nacionalni život i nacionalni program", granice Srbije „nisu ni istorijske, ni etničke, već uslovne i stvarane dogovorom", zaključuje on.

 Naglašavamo da je ovaj tekst objavljen 1971, kada se vode žestoke rasprave oko podizanja Meštrovićevog mauzoleja na Lovćenu, zabranjuje časopis Umetnost, posvećen rušenju Njegoševe kapele i kada se - uzgred budi rečeno - smenjuju neki rukovodioci u Kruševcu zbog programa pripremljenog povodom obeležavanja šestogodišnjice postojanja ovog grada. Stoga nimalo ne iznenađuje reakcija Gojka Miletića na sednici Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda i njegova ocena da je ovaj tekst nacionalistički obojen.

U svom polemičkom napisu koji je, na poziv redakcije, objavljen u narednom broju Književnih novina, Miletić optužuje Trifunovića zbog „folklorizma", „buđenja ugašenog srpstva" i zbog toga što srpskom narodu nudi „revalorizovani kosovski mit kao jedini spas pred najezdom ideala i simbola potrošačkog društva'' i što, na posredan način, poziva „Srbe na okup"?

Bez namere da ocenjujemo citirane stavove i tumačenja, smatramo da su kosovsko predanje i kosovsko opredeljenje odoleli svim funkcionalizacijama i političkoj pragmi, nadmašujući ih svojim višim, izvornim, metafizičkim i univerzalnim vrednostima i značenjima.

Stoga se čini da bi na kraju bilo podsticajno citirati dva savremena i, po našem mišljenju, veoma prihvatljiva i komplementarna tumačenja kosovskog mita.

  Prema mišljenju Svetozara Koljevića, „taj mit se ipak ne svodi samo na izraz jednog istorijskog stava i političke potrebe: on iskazuje i neku univerzalnu mogućnost ljudskog odnosa prema istoriji i životu - mogućnost koja podrazumeva da puka vegetacija, nacionalna ili individualna, nije ni čoveku ni narodu dovoljna, da život po svaku cenu možda ipak nije vredan življenja".

A Miodrag Pavlović u tekstu objavljenom 1989. godine u Književnim novinama, između ostalog, piše: „Kosovski mit je bio ona svetlost koja je ostajala u blizini i intimnosti onih kojima je bilo palo u deo viševekovno ropstvo na domaku slobodne i prosperitetne Evrope".

 

(U sledećem broju, Komitetsko-sudske zabraneu u SFRJ)

 

 

GLOSA

 

"...Granice Srbije nisu ni istorijske, ni etničke, već uslovne i stvarane dogovorom."

 

 

 

Beleška o piscu

 

Ratko Peković je rođen 1942. godine u Župi Nikšićkoj. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a gimnaziju u Nikšiću i diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1964. godine.

Bio je dugogodišnji urednik književne tribine u Domu omladine u Beogradu i urednik u izdavačkom preduzeću „Filip Višnjić". Objavio je studiju "Ni rat ni mir", "Panorama književnih polemika" 1945-1965, za koju je dobio nagradu „Miloš Crnjanski" (1986), a potom (2000) knjigu "Sudanije Branku Ćopiću, 1950-1960". Priredio je hrestomatiju "Kosovska bitka - mit, legenda i stvarnost" (1988), a koautor je monografija "Dom omladine Beograda, 1964-1994" i "Školstvo u Župi Nikšićkoj, 1871-2001". Autor je niza istraživačkih i publicističkih radova, tekstova i feljtona koje su objavljivali naši vodeći časopisi, dnevni listovi i nedeljnici. Istražuje idejne sporove u posleratnoj srpskoj književnosti.

 

 

.......

 

Knjiga Ratka Pekovića "Paralelna strana istorije", može se naručiti direktno od izdavača, na adresu Ustanička 25/II. Cena knjige sa popustom 30 odsto je 370 dinara.

 

...........

 

Albatros plus d.o.o.

Ustanicka 25/II

11 000 - Beograd

Tel.: 011 241 93 85

Fax: 011 241 89 10

Email: albatrosplusŽsbb.rs <mailto:albatrosplusŽsbb.rs>