Natrag

Na ni{anu

 

Na nišanu

 

Srbija u zamci lažnih investicija, lažnih evrointegracija, lažnih ministara i lažnih perspektiva

 

Vreme raspleta i nade

 

Umesto da prihvate neverovatnu privilegiju što imamo status najpovlašćenije nacije u trgovinskim odnosima sa Rusijom, vlastodršci u Srbiji na čelu sa Aleksandrom Vučićem i Tomislavom Nikolićem ostvaruju američke i britanske planove o udaljavanju Srbije od ruske ekonomske, vojne i političke moći. Da taj "projekat" neće ići kako su oni zamislili, direktno i indirektno saopštio je nedavno predsedniku Srbije ruski ambasador Aleksandar Čepurin. Američka diplomatija u Beogradu nije zaboravila Čepurinovu podršku Srbima u Kosovskoj Mitrovici, a Čepurin nije zaboravio pokušaj sprdnje sa njim preko pijanih srpskih ministara. Dolazi vreme raspleta. U decembru počinje izgradnja gasovoda Južni tok kroz Srbiju. Biće to kraj jedne izdajničke politike, vođene od strane srpskih vlastodržaca više od jedne decenije.

 

Nikola Vlahović

 

Preko dvadeset godina Srbija nema nijednog saveznika u svetu!

Izolacija od ostatka sveta počela je sa siledžijskom politikom režima Slobodana Miloševića, koji je hteo čak i velikoj Rusiji da pokaže "pravi put", pa je iz Beograda podržavao povratak komunističke diktature i sovjetizma i otvoreno zagovarao pad Mihaila Gorbačova, a potom Borisa Jelcina.

 Kad je napravljena zavera protiv Gorbačova, Mirjana Marković je organizovala i koktel u Generalštabu ondašnje SRJ! Od tada do danas, svaka srpska vlada, uz stalnu podršku Zapada, radila je manje ili više otvoreno protiv bilo kakvog političkog, ekonomskog, vojnog, pa čak i kulturnog okretanja prema Rusiji.

Pred kraj života, i bivši predsednik srpske vlade Zoran Đinđić, postao je svestan u kom pravcu Zapad hoće da odvuče Srbiju, tačnije, da je i Srbija i ostatak Jugoslavije za njih jedno "plemensko pitanje" a ne odnos prema civilizovanim državama i narodima. Nekoliko godina kasnije, kad se pojavila garda iz Ohaja (koja je u Americi nešto kao policijska brigada sa Banovog brda), sa idejom da bude "instruktor Vojske Srbije", bilo je jasno kako Amerika vidi i ovu državu i njene građane.

Protiv okretanja Srbije prema ruskoj imperiji, njenom ekonomskom, vojnom i političkom uticaju u svetu, već dve decenije punom snagom rade iz Vašingtona, Londona i Brisela, preko ovdašnjih plaćenika koji se smenjuju na vlasti. Obilatu pomoć u toj propagandi pruža i takozavni nevladin sektor sa svojim istaknutim ličnostima. Oni su zaduženi za širenje rusofobije, čak i prostačkim metodama, poput širenja panike da će Srbija biti pretvorena u "rusku guberniju".

I politika Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića nastavila je sa antiruskom politikom i potpuno se predala zadatku Vašingtona: Srbiju gurnuti što dalje od Rusije! Vučić je čak i u pregovorima o Kosovu, kad je spisak uslova EU postao nepodnošljiv, ogorčeno rekao: "...Na ovaj način ćete imati Rusiju u Srbiji!".

Da bi Vučićeva i Nikolićeva briga za "prijatelje sa Zapada" bila jasnija, treba znati da je još 2003. godine u američkom Kongresu, između nekoliko spoljnopolitičkih klanova koji se bave ovim delom Evrope preko takozvanih evroatlanskih integracija, odlučeno da Srbiju treba isključiti iz svetskog i evropskog razvoja, izolovati je i sprečiti na svaki način njenu integraciju sa Rusijom.

Monstruoznim poslom daljeg porobljavanja Srba, predvideli su u Vašingtonu i kako treba dovesti Srbiju u situaciju da mora da uvozi i osnovne poljoprivredne i prehrambene proizvode. Kao posledica toga, došlo je do potpisivanja takozvanog  Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa državama članicama Evropske unije. Prelaznim sporazumom o trgovini i trgovinskim pitanjima Srbije i EU predviđen je potpuno slobodan uvoz industrijskih proizvoda iz EU od 1. januara 2014.

Tako je naprednjačka vlast ostvarila ključnu ideju nekoliko američkih kongresmena i lobističkih grupa: uvoz hrane iz EU i time proizvodnji hrane u Srbiji potpisali smrtnu presudu. Zvanično, biće delimično zaštićeno samo 20 odsto proizvoda, nezvanično, biće to potpuna likvidacija srpske poljoprivrede, industrije hrane...

Za nekoliko meseci, plan će biti realizovan: Srbija će uvoziti  70 odsto poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, i postaće potpuno zavisna od uvoza.

 Evropska unija i SAD, intenzivno rade na daljem davljenju Srbije. Poraženi još nije dovoljno poražen. U tome im pomažu lokalni špijuni, secikese i plaćenici, isti onaj orkestar koji je svirao na grobu Srbiji dok je bombardovana 1999. godine. Jedni su to radili kao patriote, a drugi kao izdajnici. Danas su i jedni i drugi na istom zadatku. Srbiju treba dokusuriti, ili je naterati da se povinuje ulozi male balkanske rupe, u kojoj će se kriti prljav novac i kriminalci, gde će orgijati trećerazredne diplomate- "zavrtači ruku" i ekonomske ubice.

Nemačka je jedina evropska velesila koja šalje nedvosmislene signale gde je Srbiji mesto, da treba da se okrene prema Rusiji i njenim ogromnim potencijalima (pogledati tekst dopisnika Tabloida iz Berlina, Fridriha Emkea, u ovom broju, pod naslovom I Berlin na istoku). Razlog je vrlo jasan: Nemačka ne želi još jednog sirotana u Evropskoj uniji, a Rusija ne želi da je mali balkanski satrapi zaustavljaju u velikim projektima kakav je gasovod Južni tok. Nemačka ima više od pedeset strateških sporazuma sa Rusijom, većinu svog izvoza plasira na rusko tržište i uz Rusiju se i sama podigla do nivoa najmoćnije države na kontinentu. To nije država koja će protivrečiti Rusiji.

 

Šala, šala, pa vešala...

 

 Svoju moć, Rusija je pokazala na planiranom nasilju SAD prema Siriji. Tamo je priča završena. Rusija će krenuti da rešava i pitanje Srbije, koja je centralna država na Balkanu. Poslednje upozorenje zbog namernog odugovlačenja realizacije strateških sporazuma Rusije i Srbije, u ime Ruske federacije, uputio je režimu Vučić-Nikolić ambasador ove velike sile, Aleksandar Čepurin.

Svedoci koji su prisustvovali tom razgovoru, ostali su zatečeni kada je Čepurin opomenuo  Nikolića, da će radovi na izgradnji Južnog toka u Srbiji ići po planu, da izgradnja gasovoda počinje u decembru ove godine i da ništa taj projekat neće zaustaviti, ali i da će Rusija ostvariti i projekat rekonstrukcije železnice u Srbiji i druge strateške projekte na koje je Srbija, očito zaboravila, a koje su potpisale prethodne vlade u Beogradu i Moskvi.

 Nastupila je neprijatna tišina, a Nikolić je, kaže Tabloidov izvor u predsedništvu, pokušao da kaže nekoliko uopštenih fraza, par uobičajenih "šarenih laža", a uputio je i vrlo drzak poziv Rusiji da "podrži ulazak Srbije u EU"! Ali, tu priču je Čepurin od Nikolića čak dva puta slušao, poslednji put u maju mesecu 2013. godine, kada je, nakon njihovog sastanka, posebnim diplomatskim kanalima skrenuta pažnja srpskim vlastima da prestanu sa opstrukcijom potpisanih sporazuma, a posebno sa opstrukcijom izgradnje Južnog toka, te da Rusiju ne zanimaju nikakve evropske integracije Srbije, niti da postoje naznake da bi u ovoj generaciji to moglo da se desi.

Na žalost, suprotno od volje većine građana u Srbiji, ni Aleksandar Vučić ni Tomislav Nikolić ne uvažavaju činjenicu da je Rusija velesila sa kojom se tako ne razgovara. Ni jedan ni drugi ne obaziru se na činjenicu da je sa najviših mesta u Moskvi, već odavno rečeno da "...politička etika Rusije i Evropske uniji nisu iste". Na ovo je u više navrata srpskim vlastodršcima, a posebno Borisu Tadiću, skrenuo pažnju i bivši ruski ambasador Aleksandar Konuzin. Niko od njih to nije shvatio ozbiljno.

Bahati, raspojasani, opsednuti Zapadom i novcem koji su dobili da rade protiv Rusije, ali i protiv Srbije, Nikolić i Vučić, ali i pojedini nesmenjivi i teško smenjivi ministri, utrkivali su se da od Rusije traže i novac i investicije, ali pod uslovom da Rusije i ruskih interesa u Srbiji i na Balkanu uopšte nema! Više puta im je stavljeno do znanja da paze šta čine, da rade protiv svog naroda i protiv svoje države, ali je strast prema izdaji bila jača...

Dopustila je naprednjačka vlast i da novog ruskog ambasadora Aleksandra Čepurina izloži sprdnji, i to ne jednom! Amerikanci su hteli da mu se revanširaju za snažnu podršku koju je on pružio Srbima u Kosovskoj Mitrovici, koja se dešavala u isto vreme kada je Aleksandar Vučić širio evroatlansku histeriju, obećavajući svojim sunarodnicima da će ih čuvati NATO pakt". Scenario je bio takav da ismeju i Ruse i Čepurina.

Prilika se "namestila" u aprilu mesecu 2013. godine, kada je, zbog niza naoko smešnih događaja, ruski ambasador demonstrativno napustio ceremoniju dodele ordena Belog anđela generalnom direktoru "Lukoil Srbija" Aleksandru Panfilovu. Glavni "junak" predstave bio je, sada već bivši ministar saobraćaja, Milutin Mrkonjić sa svojim dobro poznatim prostačko-kafanskim stilom.

 

Srbija u "otomanskom" savezu?

 

Bilo na ovakav prostački način, izlaganjem poruzi, ili ozbiljnim sprovođenjem volje zapadnih sila, Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić preko svojih klovnova i lažnih ministara bez diplome (poput Lazara Krstića) snažno vode Srbiju u potpunu izolaciju. Cilj je da i poslednji mogući saveznik Srbije ode odavde zgađen. U međuvremenu, čitav niz novih, neverovatnih prevara, počeo je da izlazi iz njihovih kabineta.

Tako je samo jedan dan posle najave kredita od sto miliona dolara iz Emirata, stvorena atmosfera u kojoj je već unapred taj novac višestruko potrošen! Već su se u vladi Srbije trljale ruke kako će malo od "tih 100 miliona" uzeti za popunjavanje fondova, ali i za neke "crne fondove" u vladajućim strankama. 

I dok se ovako banditska slika sadašnjih srpskih vladara besramno prikazuje u njihovoj štampi, traju, kao na traci, skandali i afere, lični obračuni, fantomski spiskovi otkaza, sumnje o kontaktima policije i organizovanog kriminala...

Dok se policija bavi sobom i svojim ratovima, deca se u školama međusobno obračunavaju na najsurovije načine, ljudi ginu u saobraćajnim nesrećama, a porodično nasilje dostiže neslućene razmere. I spoljna i unutrašnja bezbednost Srbije je danas ugrožena kao što nikada u svojoj prošlosti nije bila. Posebno je opasno to što traju nerazjašnjeni procesi u bezbednosnim strukturama, zbog čega se širi i psihologija nesigurnosti građana. Širenje nasilja i kriminala samo su posledica ovih procesa.

Snažno propadanje Srbije zbog volje Zapada, ali i zbog činjenice da na grbači svih građana sedi podaničko-izdajnička vlast, dovelo je "projektante" u Vašingtonu i Londonu do ideje da ovaj deo Balkana "vrate Turcima"!

Srbija bi u tom kontekstu bila ključni "partner" Turske, a Turska, koja nikada neće ući u Evropsku uniju, dobila bi neku vrstu kompenzacije (malu, balkansku Evropu). Javnosti u Srbiji je promaklo stvaranje takozvane "zapadnobalkanske šestorke" (koju su na Zapadu nazvali "Western Balkan Six) koju je obznanio ministar inostranih poslova Crne Gore Igor Lukšić. Pretpostavlja se da će u "šestorku" ući Srbija, Crna Gora, Makedonija, Bosna i Hercegovina, Albanija i Kosovo.

Ovu angloameričku ideju, Lukšić je morao nekako da opravda, pa je nevešto objašnjavao da će se "balkanska šestorka"  baviti ujedinjenim ulaganjima u oblasti infrastrukture i u oblasti borbe sa organizovanim kriminalom, kao i "smanjenjem troškova ekonomskih tranzicija". Od Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope koji je još 1999. godine javno predstavljen u Sarajevu, pa sve do pokušaja stvaranja slobodnog trgovinskog i bezviznog prostranstva u regionu, svaki od tih projekata je imao svoju mračnu pozadinu.

Cilj je bio i ostao jedan: napraviti paravan za izolaciju Srbije (i još par zemalja nekadašnje Jugoslavije) od Rusije. Treba podsetiti da je pod maskom Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, finansirana izgradnja institucija samoproglašene albanske države na Kosovu i Metohiji. Istovremeno, dok je ova pošast harala Srbijom, plaćena medijska histerija protiv ruskih ulaganja dostizala je nivo patološke mržnje prema svemu što je rusko. Nijedan režimski medij u Beogradu nije propustio priliku da zastrašuje građane ruskim investicijama.

Ali, i tome je došao kraj. Početak izgradnje Južnog toka u decembru mesecu ne mogu sprečiti ni američki lobisti, ni njihove pare, a ponajmanje razni "Insajderi" TV B92.

 

Sutra je već stiglo

 

Zbog poznatog  Prelaznog trgovinskog sporazuma sa Evropskom unijom, Srbija je ukinula i smanjila carine za mnoge industrijske i prehrambene proizvode iz Evrope, pa su od početka 2013. godine ukinute carine i na brojne proizvode široke potrošnje. Kad 1. januara 2014. godine srpsko tržište bude potpuno otvoreno slobodnom uvozu roba iz EU, biće to kraj srpske proizvodnje. Evropska unija godišnje daje čak 50 milijardi evra subvencija za svoju poljoprivredu pa će ovakvo otvaranje granica za jeftinije proizvode dovesti srpske proizvođača do bankrota.

Nije to jedini vid perfidnog ubijanja. Ovih dana Međunarodni monetarni fond od Srbije traži ukidanje bonusa za vojsku i policiju i da solidarni porez u javnom sektoru bude za sve plate i penzije veće od 40.000 dinara, kao i dodatna otpušanja u javnom sektoru.  I dok je potpuna propast blizu samo nekoliko meseci, Aleksandar Vučić se šali sa gladnima izjavljujući da se tu više ne radi samo o pitanju promene načina razmišljanja, već i načina ponašanja, i dodaje: "...Bez obizra što će politička cena biti visoka, Imaćemo podršku mnogih prijatelja...".

Nadajući se, valjda, da će ti Vučićevi "prijatelji" i njemu pomoći, oglasio se i direktor vazda režimskog  RTS-a, Aleksandar Tijanić rečima: "...Svi su rokovi prošli. Bez državne pomoći mi ne možemo ni sutra da radimo...".

Sutra je već stiglo, ali, Vučić, Nikolić, Tijanić i drugi reptili koji gutaju sve što se progutati može, i dalje dave Srbiju. Zahvaljujući njima, ona se našla na sto dvadesetom (od 140) mestu zemalja rangiranih po indeksu prosperiteta ekonomije, od najgore ka najprosperitetnijoj. Tačnije, nalazi se između Nigerije i Ruande.

Sve govori da iz beznadežne geostrateške bitke Zapada sa novom i moćnom Rusijom, Srbija gubi zahvaljujući svojim petokolonašima, a ne zahvaljujući volji naroda. Početak izgradnje gasovoda Južni tok, morao bi da bude i momenat razlaza sa onima koji su spremni samo na rasprodajhu i izdaju.

 

 

 

A 1.

 

Vučićev kvantni sunovrat

  

Srbija u ekonomskom i finansijskom smislu nije na ivici ambisa, već je uveliko u njemu.  Takozvani "kvantni skok" najavljivan od prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića, svodi se na prelazak iz bede u potpuno izumiranje.

   Ministar finansija Lazar Krstić, najavljivan kao vunderkind i spasilac propale srpske ekonomije, po oceni stručnjaka koji, za razliku od njega, imaju nespornu diplomu nekog od prestižnih fakulteta, Srbiju vodi putem koji se završava "grčkim scenarijom". Bez obzira šta zakon predviđa, Srbija je danas u inostranstvu zadužena sa preko 83 odsto svog bruto domaćeg proizvoda (BDP). Nemačka, koja ima neuporedivo jaču i stabilniju privredu od srpske i koja je u stanju da servisira visoku zaduženost, zadužena je 80 odsto svog BDP-a.

   Sve što je Krstić poslednjih nedelja uspeo da progovori o svom navodnom programu svodi se na dalje zaduživanje već prezadužene države. Aktuelna vlada je za samo godinu dana svog postojanja Srbiji natovarila dodatnih četiri milijarde evra kredita, što predstavlja oko polovine godišnjeg državnog budžeta. Na šta su otišle tolike pare? U obnovu privrede svakako nisu.

   Po infantilnoj Krstićevoj ideji Srbija treba da nastavi da se zadužuje, ali manje. Cilj Međunarodnog monetarnog fonda, odakle nam kao "spasilac" dolazi i Dominik Stros-Kan, već decenijama jeste da se zemlje zadužuju do mere kada više nisu u stanju da servisiraju kredite, kako bi njihove vlade prihvatile reforme kojima suverenitet predaju u ruke tuđina. Novca MMF uvek ima više nego dovoljno, jer ga nabavlja iz američkih Federalnih rezervi, jedinoj nacionalnoj banci na svetu koja samostalno i bez ikakvog državnog nadzora odlučuje kada će da se uključi mašina za štampanje para. Zbog toga dolar već odavno nema nikakvo pokriće, ali je zato jeftino sredstvo za kupovinu neke nezavisne države.

   Ne treba na ovom mestu zaboraviti ni da je Krstić 2001. godine postao učesnik u Yale World Fellow programu, osmišljenom upravo da kreira buduće lidere koji će svoje zemlje da bace u čelični zagrljaj Vašingtona i svetskih bankara. Isti program je prošao i Aleksej Navalni, neuspeli antiputinovski revolucionar čiji je cilj bio povratak Rusije pod kontrolu  Brisela i Vašingtona. Istovetno školovanje na ovom kursu imala je i Garentina Kaja, savetnica za spoljnu politiku navodne kosovske predsednice Jatifete Jahjage.

   Politika svetskih bankara predvođenih MMF-om je neprestano zaduživanje kako zemlja ne bi mogla više da se izvuče iz začaranog kruga uzimanja novih kredita za otplatu onih starih. Primer Grčke je u tom smislu više nego poučan, jer su umerenu zaduženost države do pred sam bankrot potvrđivale sve one agencije koje kontroliše Volstrit, odnosno najvažniji svetski bankari. Isti ti "stručnjaci" danas guraju Srbiju u propast servirajući neukom narodu kako je usporavanje zaduživanja u stvari njegovo smanjivanje.

   Pošto ministar finansija Krstić i ministar privrede Saša Radulović od ranije imaju potpuno različita mišljenja o načinima izlaska Srbije iz krize, pri čemu ni jedan od njih dvojice ne nudi realan plan, investicije u srpsku privredu su poslednjih nedelja potpuno zamrle.

U jednoj siromašnoj državi, kao što je Srbija, za očekivati bi bilo da gladno stanovništvo vadi poslednju ušteđevinu iz slamarice ne bi li nekako preživelo. Upravo obrnuto se dešava, jer devizna štednja je za poslednjih godinu dana porasla za 5,6 odsto, a dinarska za čak 32 odsto.

   Ovo je jasan znak vlastodršcima da u Srbiji ne vlada za investitore pogodna klima i da ne treba na prvom mestu štedeti i uzimati nove kredite, već stvoriti ambijent koji bi pospešio ulaganja u privredu. Jedini problem je u tome što stručnjaci sa sumnjivim diplomama nikako nisu sposobni da sprovedu jedan ovako komplikovan i težak zahvat, već im je lakše da slušaju svoje strane mentore i nastavljaju državu da dublje guraju u živo blato. Pošto je i ministar privrede stručnjak za let lampe, ali ne za industriju, nije nikakvo čudo što se državi kao navodni lek prepisuje upravo ono što će na najbrži način da je ubije.

   Čak je i Mlađan Dinkić, čovek koji je bezočno opljačkao i uništio srpske finansije, uspeo da ismeje mladoumnog Krstića i njegov plan štednje. Uvođenje solidarnog poreza, koji bi morali da plaćaju bukvalno svi oni koji u Srbiji ne gladuju, a o čemu sanja navodni diplomac Jejla, srpski budžetski deficit bi anulirao za nešto više od 11.000 godina, odnosno to bi Srbiju do fiskalne stabilnosti dovelo posle 130. veka nove ere.

  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane