Nemačka

 

Još jedna pobeda Angele Merkel: evropski ekonomski džin raste uz Rusiju

 

Berlin i na Istoku

 

Izborna pobeda koalicije CDU/CSU u Nemačkoj može da predstavlja „labudovu pesmu" kancelarke Angele Merkel od koje se sada traže ustupci koje ona teško može da prihvati, a od kojih zavisi ulazak SPD-a u veliku koaliciju. Ono što je sigurno jeste da je stvarni pobednik na izborima dugogodišnja mudra „istočna politika" Berlina koja je Nemačkoj omogućila privredni rast i u vremenu sveopšte krize. Od tog kursa se u narednom periodu neće odustati, već je verovatnije da će se saradnja intenzivirati i sa čisto ekonomskog proširiti i na politički nivo.

 

Fridrih Emke

(dopisnik iz Frankfurta)

 

Na poslednjim izborima u Nemačkoj stranka dosadašnje kancelarke Angele Merkel, Demohrišćanska unija (CDU), zajedno sa svojom sestrinskom partijom, bavarskom Unijom hrišćanskih socijalista (CSU), ostvarila je jedan od najboljih rezultata u svojoj istoriji i za malo promašila apsolutnu većinu u Bundestagu. Ovo bi, međutim, mogla da bude Pirova pobeda, jer se još uvek (u danima kada je ovaj tekst nastao) vode teški pregovori o formiranju nove vlade zasnovane na velikoj koaliciji. Analitičari ukazuju na mogućnost da Nemačka prvi put od dolaska Hitlera na vlast postane nestabilna država sa manjinskom vladom.

Matematički su moguće koalicije CDU/CSU sa svim strankama u Bundestagu, ali su one politički neostvarive. Osim pobedničke koalicije kancelarke Merkel i Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD), u saveznom parlamentu su zastupljeni još i Zeleni i Stranka levice, ali su ovo dvoje poslednjih programski toliko udaljeni od CDU-a, a posebno od konzervativnog CSU-a, da je bilo kakva koalicija nezamisliva.

Dosadašnji stalni koalicioni partner demohrišćana, Liberali, nisu uspeli da uđu u Bundestag i time je stvorena trenutna kriza. U nekadašnjem tropartijskom Bundestagu u kome su sedeli SPD na jednoj strani i CDU/CSU na drugoj strani, liberalni FDP je predstavljao jezičak na vagi koji je ne samo omogućavao skupštinsku većinu, već i u najvećoj meri određivao politiku svake vlade. Onda su se početkom osamdesetih desile dve stvari koje su dugoročno odredile sudbinu Liberala: FDP je uradio nešto do tada nezamislivo u Nemačkoj i usred legislativnog perioda napustio dotadašnjeg partnera, SPD, i priključio se CDU/CSU dajući ovim strankama potrebnu većinu u Bundestagu. Ubrzo su se na političkoj sceni Nemačke pojavili Zeleni, u početku ekološki pokret koji je vremenom evoluirao u ozbiljnu stranku sa kojom je bilo moguće srađivati. To je iskoristila SPD i na saveznom, ali i na nivou pojedinih pokrajina i na lokalu formirala vladajuću koaliciju izbegavajući kako FDP, tako isto i CDU/CSU.

Liberali ni posle više od tri decenije kako su do pada doveli vladu Helmuta Šmita nisu uspeli da se oslobode zarobljeništva u kome su ih držali demohrišćani i to ih je, konačno, dovelo do toga da postanu vanparlamentarna stranka. Birači su sebi jednostavno rekli: „Zašto da glasam za imitaciju (FDP) umesto za original (CDU/CSU)?".

 

Šreder-Merkelova taktika

 

Uz sve to je došlo i nešto što ni u veoma liberalnoj Nemačkoj, očigledno, nema prođu: prvo je za predsednika Liberala izabran muškarac koji javno živi u braku sa drugim muškarcem, a zatim je posle niza afera u koje su upali Liberali za vođu izabrali čoveka koji, istina, ima nemačko ime i prezime, ali je poreklom Vijetnamac koga je nemački bračni par usvojio. Osim toga, i Vestervele i Resler su samo bezbojne birokrate, bez harizme i ideje kako da se ide napred. Zbog toga je veliki broj dotadašnjih birača FDP-a na izborima potražio alternativu.

Sa druge strane u mislima birača nalazila se Merkelova, pragmatičan i harizmatičan vođa nacije, koja je nemački brod relativno uspešno vodila poslednjih godina. Svojom politikom ona je u redove Unije privukla više liberala nego što je iz iste vladajuće koalicije birača prešlo u novoformiranu Nemačku alternativu (AfD), evroskeptičnu stranku koja je za malo ušla u Bundestag i to posle samo pola godine postojanja.

Angela Merkel je sigurno jedan od političara koga će istorija da pamti. Funkciju kancelara preuzela je u veoma osetljivom trenutku i odlično je razumela signale epohe u kojoj se našla. Nemačka je od Drugog svetskog rata bila poslušni član NATO pakta i verni američki i britanski saveznik. U eri Hladnog rata vlada u Bonu nije imala nikakvu alternativu toj politici, a u vremenu snažnog kancelara Helmuta Kola i slabog ruskog predsednika Borisa Jeljcina nije bilo ni potrebe menjati dotadašnji kurs. Onda su nastale promene.

Pod Vladimirom Putinom i Dmitrijem Medvedevim Rusija je ponovo digla glavu i postala nezaobilazni privredni partner na evropskom kontinentu. Još je prethodnik Angele Merkel na mestu kancelara, Gerhard Šreder (SPD), razumeo tu poruku i uzeo kurs maksimalnog privrednog zbližavanja sa Moskvom. I Merkelova je svoju ulogu maestralno odigrala balansirajući između posrnule Amerike, kojoj nije okrenula leđa, i Rusije u usponu kojoj se nije previše približila.

Izvanredan primer ovog političkog žongliranja bilo je nemačko ponašanje tokom krize u i oko Sirije, kada je zvanični Berlin retorički podržao američki plan vazdušnog udara, ali i istovremeno odbio da učestvuje na bilo koji način u toj intervenciji.

Ova Šreder-Merkelova taktika konačno je dovela do očekivanog uspeha na ekonomskom planu. Nemačka je najvažniji ruski privredni partner u Evropi, zbog čega Berlin ima poseban položaj u očima Kremlja. Rusija i Nemačka su širom otvorila vrata ekonomske saradnje koja se odavno više ne zasniva na tome da Rusi prodaju jeftine sirovine, a Nemci skupe industrijske proizvode. Nemačka je ujedno i daleko najveći evropski investitor na ruskom tlu, a i ruski kapital je prodro u Nemačku.

Kada je Zapad upao u privrednu depresiju u kojoj se i danas nalazi, nemački privrednici su se okrenuli tržištima Istoka, Kini i Rusiji, a preko zajedničkih kompanija sa Rusima bila su im otvorena i ostala tržišta kako bivšeg Sovjetskog Saveza, tako isto i BRIKS-a (političko-ekonomski savez Brazila, Rusije, Indije, Kine i Južne Afrike).

Milijarde evra koje je nemačka privreda zaradila zahvaljujući saradnji sa Rusima, vlada u Berlinu je mudro iskoristila da potvrdi i proširi nemački uticaj u ekonomski posrnuloj Evropskoj Uniji. U ovom trenutku, nemačka država je garant za ukupno oko bilijardu (hiljadu milijardi) evra zajmova datih pojedinim članicama EU kako bi se izbegao njihov bankrot. Berlin to sebi može da dozvoli, jer je nemačka privreda još uvek vitalna zahvaljujući saradnji sa Istokom. Osim toga, to znaju već i svi vrapci na grani, a ne samo iskusni nemački političari: milijarde za koje se garantuje predstavljaju samo gomilu šarenih papirića bez ikakve realne vrednosti. I dolar i evro su fiktivne valute bez ikakvog realnog pokrića, a Nemačka, uz sve to, ima spreman rezervni plan brzog povratka na marku čiju vrednost garantuje snažna nemačka privreda.

 

"Merkelizam"

 

Birači u Nemačkoj, međutim, manje su vodili računa o spoljno-političkim aspektima, bez obzira što se oni ogledaju i u unutrašnjoj politici. Nemci su radan i štedljiv narod. Zbog toga im nije strano da rade i za one koji se veći deo vremena izležavaju na svojim prelepim plažama i da za njih izdvajaju deo svoje zarade. Postoje, istina, i glasni kritičari te politike, ali oni još uvek nemaju značajnog uticaja na zvanični Berlin.

Nemci su relativno malo propatili pod teretom krize u odnosu na ostale stanovnike zapadne hemisfere. Mudro izgrađena socijalna mreža postavljena još za vreme socijal-demokratskog kancelara Šredera, sa jedne strane omogućuje dovoljne uštede u budžetu, dok sa druge strane garantuje dovoljno zaštite najsiromašnijim slojevima stanovništva. Upravo na ovom kamenu se spotakao FDP koji tradicionalno zastupa interese srednjih privrednika na koje se, takođe, obrušio fiskus u svojoj potrazi za novim izvorima iz kojih bi se punio budžet. Nemci su spremni da štede, to je istina, ali to proporcionalno zahtevaju od svih društvenih slojeva.

Tvorac nemačkog finansijskog čuda u vremenu svesvetske ekonomske krize je dr. Volfgang Šojble, nekadašnja desna ruka Helmuta Kola, sa kojim se kasnije politički razišao, koji je od posledica atentata izvršenog još dok je bio ministar unutrašnjih poslova vezan za invalidsku stolicu. On je veoma pedantan, ali i fleksibilan čuvar nemačke kase. Zbog svog invaliditeta lišen svake političke ambicije, Šojble je izuzetno značajan i veran saradnik Merkelove, koji njene političke ideje pretvara u novac, stalno uspešno nalazeći sredstva da se pomogne ostalim članicama EU, ali i da se tako nametne nemačka volja u Briselu.

 Ministar finansija Šojble više pripada konzervativnom krilu CDU-a, ali je uprkos tome i pragmatično otvoren za saradnju sa Rusijom koju je u vremenu vlade Helmuta Kola i postojanja SSSR-a posmatrao kao izvor opasnosti kako za Nemačku, tako i za ceo Zapad. I upravo je on pravi simbol nemačke sposobnosti prilagođavanja novim uslovima, jer ni na koji način ne sputava kancelarkinu politiku polaganog odvajanja od Vašingtona i simultanog približavanja Kremlju, makar za sada samo na nivou privrede.

Uprkos izbornom uspehu, Angela Merkel je izložena veoma oštroj kritici. Najglasniji su za sada evroskeptici koji ne vide razlog zašto Nemačka treba finansijski da krvari kako bi pomogla susednima koji nikako u red da dovedu svoje državne finansije. Njima se sve više pridružuju borci za građanska prava koji ukazuju na pojave simptoma ukidanja demokratije već viđenih u Sjedinjenim Američkim Državama. Merkelova Nemcima prazni glave, ali puni stomake, moglo bi da se kaže.

Kritičari su, van svake sumnje, dobrim delom u pravu. Poslednja velika koalicija između SPD-a i CDU/CSU-a dovela je do dramatičnog pada popularnosti socijal-demokrata koji od tada još uvek nisu uspeli da se oporave. Ista sudbina je sada zadesila i FDP, pa je očigledno da Merkelovi demohrišćani bukvalno melju svoje koalicione partnere.

Samoj kancelarki se prebacuje način vladavine koji dosta podseća na onaj centralno-komitetski iz vremena realnog socijalizma. Ukazuje se na to da ona tvrdoglavo gura svoje stavove i nameće ih partijskim organima, a zatim i celoj stranci pod izgovorom da je tako odlučeno na najvišem nivou. Svoje najbliže saradnike postavlja ne obraćajući previše pažnje na mišljenja organa stranke, već rukovodeći se samo sopstvenim interesima i procenama. Istovetni „merkelizam" ona je primenila i na nivou savezne vlade, zbog čega su u političkom smislu poklekli kako Socijal-demokrate, tako isto i Liberali.

Upravo zahvaljujući ranijem bolnom iskustvu SPD se dvoumi da li da ponovo uđe u veliku koaliciju, plašeći se da će u njoj biti ponovo potisnut od strane autoratativne Angele Merkel i njenih saradnika i to do te mere da birači na budućim izborima opet neće moći da ih prepoznaju.

Matematički je moguća i koalicija svih (SPD, Levica i Zeleni) protiv CDU/CSU-a, ali je ona malo verovatna. U predizbornoj kampanji su se lideri i SPD-a i Levice (proistekle dobrim delom iz od SPD-a otcepljenih pristalica Oskara la Fontena) jasno izjasnili protiv zajedničke koalicije i sada je za nemačku političku tradiciju nezamislivo kršenje ovog obećanja.

„Drugovi" (članovi SPD-a tako nazvani zbog svoje socijalističke prošlosti) svesni su da je nova vladajuća koalicija skoro nemoguća bez njihovog učešća, zbog čega će pred na popuštanje nenaviknutu Merkelovu postaviti izuzetno zahtevne uslove.

Moguće je da će poslednji trijumf CDU-a u stvari značiti kraj političke karijere Angele Merkel koja će morati da se povuče u korist nekog spremnijeg na kompromise. Ono što je najmanje verovatno jeste mogućnost da Nemačka postane nestabilna kao Italija ili Španija u kojoj se vladajuće koalicije menjaju u toku dana. Samo najveći idealisti veruju da se ovom državom upravlja iz Berlina, sedišta vlade i Bundestaga, dok ostali znaju da je prava prestonica u Frankfurtu, sedištu svih banaka i berze. Pošto bankarima nestabilna Nemačka nikako ne odgovara, nova vlada će biti stabilna kao i prethodne, bez obzira ko u nju ušao, a ko ostao ispred vrata. A ko će od koalicionih partnera u ovom slučaju da plati ceh znaće se na sledećim izborima koji će, kao i svi prethodni, biti redovni, a ne vanredni.

 

A1.

 

Moć rusko-nemačkog zajedništva

 

Pravnu osnovu za saradnju ponovo ujedinjene Nemačke i Ruske Federacije čini „Ugovor o partnerstvu, susedstvu i saradnji" potpisan 9. novembra 1990, kao i „Zajednička izjava predsednika Ruske Federacije i saveznog kancelara Savezne Republike Nemačke" od 21. novembra 1991. Od izuzetnog značaja je i „Ugovor o konačnom rešenju u vezi Nemačke" od 12. septembra 1990.

Odnosi od posebnog značaja između dve države ubrzano se razvijaju od 1990. godine. Sa jedne strane je Nemačka bila izuzetno zahvalna zbog mirnog rešenja u vezi ponovnog ujedinjenja, a sa druge strane se ona osećala odgovornom da predstavlja motor za jaču integraciju Rusije u evropski politički i privredni prostor, te je u smislu toga pomagala da tadašnja posrnula ruska privreda dobije povoljne kredite za oporavak.

Od vremena kancelara Volfganga Šredera i ekonomskog uspona Rusije pod Vladimirom Putinom bilateralni odnosi dve zemlje su na najvišem nivou u istoriji. Oni ne obuhvataju samo privrednu saradnju, već i politički dijalog uz uzajamno razumevanje i uvažavanje i predstavljaju okosnicu jedne buduće nezavisne pan-evropske politike. Od 1998. održavaju se redovne konsultacije na najvišem nivou između Rusije i Nemačke.

Aktuelne platforme bilateralne razmene su: „...Nemačko-ruska strateška radna grupa za privredu i finansije" (SAG), osnovana 2004. sa ciljem jačanja bilateralne saradnje i pospešivanja okvirnih uslova za istu;     „Petrogradski dijalog" koji je 2000. godine osnovan forum sa ciljem boljeg razumevanja u sektoru civilnog društva i „Nemačko-ruske vladine konsultacije"  koje su stalna institucija od 1999. godine od kada se najviši predstavnici dve države (kancelar sa nemačke i predsednik federacije sa ruske strane) jednom godišnje sreću na savetovanjima i razmeni mišljenja, svaki put na teritoriji druge članice.

Nemačka u Ruskoj Federaciji ima ambasadu u Moskvi, kao i generalne konzulate u Jekaterinburgu, Kaljiningradu, Novosibirsku i Sankt Petersburgu, kao i počasne konzule u Omsku i Saratovu. Rusija pored ambasade u Berlinu ima i generalne konzulate u Bonu, Frankfurtu, Hamburgu, Lajpcigu i Minhenu i počasne konzule u Dizeldorfu, Nirnbergu i Štutgartu.

Osim ove saradnje, postoji veoma intenzivna privredna saradnja. Tako Nemačka privredna komora za inostranstvo (AHK) ima predstavništvo u Moskvi i spoljna odeljenja u St. Petersburgu, Novosibirsku i Kaljiningradu, a planira se i filijala u Nižnjem Novgorodu. Novcem nemačkog Ministarstva privrede i tehnologije 2008. osnovan Informativni centar u Sočiju deluje u okviru AHK-a sa ciljem da precizno informiše nemačka privredna društva i preduzetnike o privrednom aspektu razvoja Sočija kao mesta u kome se organizuju Zimske olimpijske igre 2014, ali i celokupnog regiona Krasnodar.

 

A 2.

 

Kreditor potražuje, dužnik prihoduje

 

Zvanična statistika govori kako se ukupan novčani volumen u posedu nemačkih domaćinstava za godinu dana uvećao za neverovatnih 4,9 odsto na ukupno 4,94 bilijarde evra. Stručnjaci, međutim, upozoravaju da je ovaj podatak neprecizan i da može da dovede u zabunu.

Način računanja je takav da dug od, na primer, 100 evra kao potraživanje pripisuje kreditoru, ali i dužniku kao prihod, tako da se taj novac duplo računa. Povećanje navodnog finansijskog volumena vodi u inflaciju, tvrde stručnjaci, a to je posebno pogubno kada je novac samo virtuelan, odnosno postoji jedino u statističkim izveštajima.

Na svetskom nivou je suma novca koji na raspolaganju imaju privatna domaćinstva dosegla 111, 2 bilijarde evra, što predstavlja rast od čak 8,1 odsto. I ovde je prisutna ista nepreciznost, jer se pozajmica duplo računa. Na ovaj način je došlo do oporavka berzi, ali stručnjaci upozoravaju da je to lažno bogatstvo koje u stvarnosti ne postoji.

U svakom slučaju, ovakav privid je dobrim delom doprineo rastu popularnosti Angele Merkel i CDU/CSU-a u Nemačkoj pred same izbore.