Natrag

Razaranje

Razaranje

Kako je realizacija feminističkog kulturnog genocida prerasla u pretnje smrću

Živi termin na mrtvom platnu

Ko je i kako autoru ovog teksta poručio da je mrtav čovek, ko je zloupotrebom postojećih zakona osnivačka prava pretvorio u lakrdiju, kakve veze nacionalni saveti imaju sa radom ustanova u višenacionalnim zajednicama, da li se očekuje da i druge manjinske zajednice zatraže osnivačka prava po ustanovama i preduzećima, ko su članovi neformalnog udruženja UDBA, da li se Županja nalazi u Krajini, ko je najveća profesionalka među pančevačkim istoričarima umetnosti, ko je patentirao Živu prirodu kao slikarski motiv i ko je zaboravio korbač, kako se zbog uštede od 1000 dinara dogodio volšebni nestanak mazarija...

Stanislav Živkov

Upravo u vreme kada je ovaj članak završavan njegov autor je na jednom sastanku imao bliski susret sa drugaricom Jasminom Večanski,  proslavljenom dramskom umetnicom koja je ostvarila bezbroj pozorišnih . televizijskih I filmskih uloga, (uglavnom nepoznatih široj javnosti) koja je, glumeći samu sebe, nepozvana upala na sastanak, sva iscerena teatralno sela na susednu stolicu, uz objašnjenje da joj je tu najprijatnije, da bi potom poluglasom rekla autoru ovog teksta da je mrtav čovek, što su ipak čuli još neki prisutni!

Sve u svemu, ovo najbolje govori o tome da demokratska stranka u Pančevu predvođena Vesnom Martinović, umesto sa demokratijom, najviše veze ima sa kriminalom i polusvetom što najbolje dokazuju kojekakvi bizarni likovi dostojni umobolnice i zatvora koji su se oko Martinovićke  nakotili. Osim toga, čini se da je termin mrtav čovek u poslednjih dvadeset godina postao jako popularna fraza u neodemokratskoj retorici, koja se posebno koristi oko raznoraznih izbora, stranačkih I fizičkih obračuna sa neistomišljenicima, baš kao i termin manjinskih zajednica. Izvorno se ova fraza odnosila na osobe koje ne pripadaju konstitutivnom narodu (ili narodima), ali se u zadnje vreme značenje proširilo, pa su polako dodavani invalidi, homoseksualci, deca, žene, penzioneri, mladi...

Zapravo, opšta je tendencija da se svi osim radno sposobnih muškaraca od 30 do 50 godina, heteroseksualnog opredeljenja koji pripadaju matičnom narodu svrstaju u neku od manjinskih grupa, što znači da bi ne-manjinske populacije ostalo oko 15%, to jest da bi većina bila u manjini. Možda ovo nekome zvuči paradoksalno, ali sociolozi su sve to lepo objasnili teorijom po kojoj većinsko stanovništvo treba da se brine o manjinskom, to jest da 15% populacije treba da se brine o osamdeset-peto-procentnoj manjini. Nekada davno je bila popularna drugačija ideja - da treba svima dati ista prava i pomagati zapošljavanje svih ljudi, bez obzira na (ne)pripadnost manjinskim grupama, kako bi mogli da se brinu sami o sebi. Međutim, u neodemokratskoj teoriji se ovakve ideje smatraju fašističkim. Međutim sve ovo je u poslednje vreme otišlo toliko daleko da je u velikoj meri postalo groteskno. Naime, jedna stvar su zajamčena građanska prava nacionalnih manjina koja one i treba da uživaju ali je sasvim druga stvar kada to postane jako moderna travestija i iživljavanje.

Marksova težina

Iako je zakonom predviđeno da se Nacionalni saveti nacionalnih manjina staraju o sprovođenju kulturne politike nacionalne manjine i, u skladu sa zakonom, učestvuju u procesu odlučivanja ili sami odlučuju o pojedinim pitanjima vezanim za svoju kulturu, osnivaju ustanove kulture i druga pravna lica u kulturi kao i da jedinica lokalne samouprave mogu osnivati ustanove radi očuvanja, unapređenja i razvoja kulturne posebnosti i očuvanja nacionalnog identiteta nacionalnih manjina, odnosno mogu, na predlog nacionalnog saveta nacionalne manjine, izmenom osnivačkog akta za pojedine postojeće ustanove utvrditi da su od posebnog značaja za očuvanje, unapređenje i razvoj kulturne posebnosti i očuvanje nacionalnog identiteta nacionalnih manjina, u poslednje vreme sve ovo je samo potvrdilo staru tvrdnju koja važi za Pančevo a to je ni manjeg grada ni većeg sranja!!!

Bez ikakvo suvislog razloga i javno saopštenog razloga, u gradu gde žive pripadnici 23 nacionalnosti (80% Srba , 2,3% Jugoslovena, 4,3% Mađara, 1,8% Slovaka, 1,5%  Makedonaca, 1%  Crnogoraca te 0,9% Hrvata uz 9% pripadnika svih ostalih nacionalnih zajednica, gradska uprava predvođena ostacima Demokratske stranke učinila je nemoguće te je osnivačka prava za pojedine gradske ustanove delom prenela na nacionalni savet nacionalne zajednice Rumuna , pošto je ta zajednica  naprasno rešila da je to od posebnog značaja za očuvanje, unapređenje i razvoj kulturne posebnosti i očuvanje nacionalnog identiteta, pa osim toga Rumuni dobijaju jednog člana u proširenom upravnom odboru Narodnog Muzeja, Kulturnog Centra, Doma kulture Banatsko Novo selo, po jednog člana u nadzornom odboru svih ovih ustanova s tim da najmanje 30 % članova mora biti manje zastupljenog pola! Ako se zna da su  do sada svoje nacionalne savete izabrali Bošnjaci, Bugari, Bunjevci, Vlasi, Grci, Egipćani, Makedonci, Mađari, Nemci, Hrvati, Rumuni, Rusinu, Romi, Slovaci i Ukrajinci, biće jako zanimljivo videti šta će se desiti ako pripadnicima nekog od ovih nacionalnih saveta padne na pamet da i oni trebaju da dobiju status osnivača gorepomenutih ustanova koje će onda automatski biti od posebnog interesa za sve ove nacionalne savete.

Da li će možda svi oni zahtevati svoje predstavnike pa će se upravni i nadzorni odbori širiti u nedogled, ili će početi prepucavanje ko je kom nacionalnom savetu podoban ili ne, ali kako je krenulo najverovatnije je da će se osnivačka prava deliti prema ključu, pa će recimo dva doma kulture pripasti Rusinima, jedan Slovacima, tri Vlasima (kao pandan Rumunima koji će kukati da im se razbija nacionalni korpus), onda će nacionalnom savetu Roma pasti na pamet da su sve biblioteke u Srbiji od posebnog interesa za zajednicu Roma pošto imaju problem sa opismenjavanjem, a usput bi imali obezbeđene i zalihe stare hartije za prodaju  pošto u Biblioteke stiže svačiji škart - recimo 25 kubika sabranih dela Marksa i Engelsa na makedonskom koje je svojedobno zemljoradnička zadruga iz Kaluđerice dobila kao kompenzaciju za prodato grožđe. Naravno kada se ovako lepo zadovolje sve potrebe nacionalnih saveta raznoraznih nacionalnih manjina, onda će na red doći ispunjavanje večernje revije želja i drugih manjinskih zajednica pa će onda recimo Zajednica lečenih alkoholičara tražiti osnivačka prava u nekoj ludnici kako bi svoje članove direktno smeštala na lečenje, naravno tu će biti recimo i Partija iskrenih i časnih korisnika alkohola koji je 1991. godine osnovao Bora Đorđević koja će tražiti osnivačka prava u vinariji i fabrici vatrene vode, zatim Udruženje impotentnih, koje će tražiti osnivačka prava u fabrici vijagre, Nacionalna asocijacija nimfomanki koja će sigurno tražiti osnivačka prava u fabrici vibratora, Nacionalni savet pedofila koji će tražiti osnivačka prava u svim predškolskim ustanovama i osnovnim školama, a Nacionalni savet propalih sponzoruša osnivačka prava u staračkim domovima, da bi na kraju ispalo da osnivačka prava dobijaju svi osim onih kojima su potrebna, a to su svi obični građani u nekoj zajednici.

Uvođenje u dosije

Poslednjih dana na videlo se pojavila još jedno neformalno udruženje koje se kao parazit prilepilo uz Udruženje Krajišnika  i to samo radi postizanja ličnih ciljeva. Reč je o svojevrsnom Udruženju dosadnih baba (skraćeno UDBA) koje za sada čine svega dva kapitalna člana i to istoričarka umetnosti Milana Veinović i akademska slikarka Ljubica Mrkalj koje zajedno predstavljaju naidealniji primer primer zločinačkog udruženja osnovanog sa ciljem sistematskog davljenja svih oko sebe svojim "kapitalnim" kulturnim delovanjem. Naime, ove dve osobe, već mesecima gnjave sve oko sebe insistiranjem na organizovanju samostalne slikarske izložbe Ljubice Mrkalj i to zaklanjajući se iza Udruženja Krajišnika koje  formalno figurira kao organizator izložbi, a u ime Udruženja istupaju Veinovićka i Mrkaljka koje sa Krajinom imaju veze koliko Helena Trojanska sa Beogradom. O tome kakve su ovo zaslužne Krajinke najbolje se može videti iz njihovih biografija: Gospojica Veinović rođena je 1947. godine u Županji koja nikada nije bila deo ni SAO ni obične Krajine da bi nakon preseljenja u Pančevo diplomirala istoriju umetnosti u Beogradu a njen kapitalan diplomski rad, nagrađen nagradom Pavla Beljanskog, nikada nije objavljen. Nakon diplomiranja, Veinovićka, kao član SK od mladosti preko uticaja svog oca i sprege sa tadašnjim gradonačelnikom i javnim pravobraniocem zapošljava se u Narodnom Muzeju Pančevo i to tako što je protiv tadašnjeg direktora Muzeja 17.7.1974. podneta prekršajna prijava jer je nakon konkursa primio Borislavu Krušku, takođe istoričara umetnosti koja je u tom trenutku imala dve godine radnog staža i nije bila nezaposlena čime je navodno prekršen Samoupravni sporazum o zapošljavanju radnika opštine Pančevo, odnosno Lex Specialis Milanica po kome je postojeći radni staž bio prepreka za zapošljavanje pripravnika!!! Tako je na zahtev Komiteta organizovan sastanak specijalno radi obaranja konkursa na kome je jedan od članova komisije, javno postavio pitanje: drugovi dragi, kome je od vas sve dala ribe pa sada ovo radite?

Naravno Veinovićka se naknadno u četiri oka zahvalila svim članovima komisije i to po hijerarhiji, ali odozdo, najpre domaru. Nakon godinu dana, Veinovićka je pred internom komisijom Muzeja  polagala pripravnički ispit (ne ispit za kustosa!!!), a među pitanjima se ističu veoma važna poput ovih; šta sve treba da uradite kad ste sami u muzeju a stranka vam donese neki predmet da pokloni muzeju, šta sve treba da se zavede u delovodni protokol, šta bi radili kad ste sami u muzeju i dođe vam jedan borac koji hoće nešto da vam ispriča i da neke podatke, šta mislite kod nas u muzeju koja sve dosijea treba uvesti, da bi zbog 10 godina rada u struci, bez polaganja stručnog ispita dobila i zvanje konzervatora.

Veinovićka je najveći projekat Zavoda, restauraciju kompleksa manastira Vojlovica, pretvorila u privatnu prćiju I to tako što je umesto da za izradu projekata angažuje arhitekte i arheologe iz same Jedinice za zaštitu spomenika kulture, iz Beograda angažovala svog tadašnjeg ljubavnika, arhitektu dr Vojislava Matića, kao i niz drugih spoljnih saradnika. Usledio je niz finansijskih akrobacija preko računa Muzeja, da bi potom godinama raspravljao pančevački komitet , ali nikada nije raščišćeno šta je, kome i koliko plaćeno, kao i ko je i koliku provizuju uzeo, da bi se na kraju ispostavilo da je crkva rekonstruisana napamet, bez ikakvih podataka o prvobitnom izgledu a arheolozi sloj iz 18. veka interpretirali kao 15. vek. Istovremeno je Veinovićeva sa dr Pavlom Vasićem započela rad na izradi Umetničke topografije Pančeva za koji je kao saradnike angažovala niz mlađih kolega koji su obavili kompletan terenski rad.

Veinovićeva je i iz ovog posla profitirala: osim što je kompletnu dokumentaciju prikazala kao svoj autorski rad, bez navođenja podataka o tome šta je ko uradio, za sebe je uzimala i proviziju od 75 odsto za sve honorare koji su isplaćivani saradnicima. Iako je Matica srpska plaćala terenski rad 60.000 tadašnjih dinara, terenskim saradnicima isplaćivano je svega 15.000.

Naravno I Umetnička topografija Pančeva izašla je sa brojnim netačnim podacima ali I sa čistim falsifikatom pošto je Veinovićka namerno navela da je zgradu SO Pančevo projektovao njen ujak, iako u samoj zgradi postoji ploča sa imenom pravog projektanta, čiji projekat je objavljen u stručnoj periodici. Svoje pravo lice Veinovićka je pokazala sa početkom ratova 1991 kada je dotadašnja velika komunistkinja naprasno postala velika Srpkinja što se najviše manifestovalo tako što je naprasno počela da piše ćirilicom a onako usput denuncirala vojne obveznike i antiratne aktiviste. Kasnije je, iako nije imala radni staž kao kustos, dobila i zvanje višeg kustosa, sa kojim je iz pančevačkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture prešla u Galeriju Matice srpske u Novom Sadu, gde je zbog povrede radne obaveze tokom ratnog stanja 1999. godine dobila otkaz.

Samo je hrana prolazna...

Odlaskom Veinovićeve u Novi Sad, iz Zavoda je nestala kompletna naučna dokumentacija: planovi, fotografije i negativi svih objekata na kojima je ona radila. Nakon toga, preko tadašnjeg Ministarstva kulture, Milana Veinović je vršila stalan pritisak da joj se pronađe posao u nekoj od ustanova kulture u Pančevu, što su svi direktori odbili jer nisu želeli da trpe seksualno uznemiravanje zaposlenih, a kako bi izbegli svakodnevno maltretiranje, pojedini direktori su u svojim ustanovama formirali svojevrsne štabove za odbranu od nasrtaja Veinovićke. Od 1999. godine Veinovićka je direktno od Ministarstva dobijala novac za rad na dva  projekta i izdavanje knjige o starim razglednicama Pančeva.

Od tog novca ona je plaćala staž i socijalno, renovirala stan, ugradila novu PVC stolariju i na kraju otišla u penziju. Iako je bio upoznat sa nenamenskim trošenjem ovog novca, tadašnji direktor Zavoda Nikola Vlajić je prihvatio da bude izdavač knjige o razglednicama čiju štampu su platili Rafinerija Pančevo I So Pančevo koji su uzeli najveći deo tiraža, od koga je Zavod kao izdavač na kraju dobio svega dva primerka, a deo je zadržala Veinovićeva koja ih prodavala po 50 evra komad. Kako bi cirkus bio kompletan , Veinovićka je nakon izlaska knjige iz štampe unaokolo nosila na potpis preporuke koje je sama sastavila kako bi dobila nagradu ULUPUDS-a "Pavle Vasić".

Skandal sa izdavanjem ove knjige imao je i svoj sudski epilog jer su usledile međusobne tužbe Veinovićke, štamparije, urednika, i svih ostalih saradnika na ovoj knjizi koja predstavlja naidealniji primer kako se dobra ideja može upropastiti diletatnskim pisanjem. Iako je već deset godina u penziji Veinovićka po svaku cenu pokušava da dokaže kako je najveći profesionalac koga je Pančevo ikada imalo pa je u tom smislu tokom 2013 godine organizovala matretiranje čitavog grada Pančeva naturanjem izložbi bizarne slikarke Ljubice Mrkalj, koja takođe voli da se predstavlja kao veliki Krajišnik iako je, kako sama voli da kaže rođena na Dnu Panonskog mora, (koje je uzgred budi rečeno odavno presušilo) , da bi nakon završenog Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, gde je i magistrirala,  otišla da živi u Pariz odakle u poslednje vreme sve češće dolazi u Srbiju što samo govori da je parisko tržište postalo prezasićeno njenim mazarijama koje sada po svaku cenu uvaljuje kod nas.

O kakvoj se bizarnoj umetnici zapravo radi najbilje svedoče njena laprdanja i izmišljotine nečega što bi trebalo da predstavlja u slikarstvu još nezabeležene žive prirode, odnosno potpuno bele slike sa naškrabanim šnitovima bundeva, crknutim ribama i rakovima, krčazima koji defitivno nisu živa priroda, plavim patlidžanima, paradajzom , kupusom, brokolijem, raznim verziijama luka i još kojekakvim krepanim i sparušenim biljčicama nad kojima se nadvija graciozna silueta same autorke koja inače takođe radi i autoaktove koji predstavljaju naučnofantastičnu verziju njenog stvarnog izgleda, pošto je u prirodi Mrkaljka najidealniji primerak agresivne ocvale babe obučene u čizme sa štiklom od najmanje 15 cm, kožne pantalone i jaknu a jedino još nedostaje korbač pa da ovaj modni ansambl bude kompletiran. O tome da je u pitanju neverovatna umišljenost najbolje svedoči sledeći citat Mrkaljke o njenoj tzv. umetnosti u kome mrtva hladna kaže kako - Već 35 godina postoji termin živa priroda.

 To je jedan zaokret u onome što smo navikli da vidimo i što smo preuzeli iz tradicije i istorije umetnosti. Bela živa priroda kod mene je antiteza „Natura morte".

Zimovanje do letovanja

Ako se zna da je u Pančevu ovo već druga manifestacija posvećena Mrkaljki postavlja se pitanje zašto se tako eminentni ljudi vraćaju da izlažu ovamo? Odgovor je prost: vraćaju se jer su u inostranstvu izgustirani, jer da im je tamo dobro kako pričaju, ne bi se ni setili da Srbija postoji, a naravno drugi razlog je finansijske prirode jer je očito da su prezasitili tržište mazarijama u inostranstvu pa sada malo pelješe domaće naivčine. Doduše nije samo prodaja mazarija dobar izvor prihoda, pošto se pokazalo da se dobre pare mogu iscediti kao naknada za navodno nestala remek nedela. U tom smislu veoma poučan je sledeći slučaj koji se kao gladna godina tegli još od 1998 godine kada je Ljubica Mrkalj imala retrospektivnu izložbu u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić" povodom 30 godina rada.

Potom je deo postavke izložila u novosadskoj Akademiji nauka, a kada je ova izložba zatvorena, slike su otpremljene u depo Paviljona, odakle je dva meseca posle izložbe, u noći između 12. i 13. maja iste godine volšebno nestalo šest kapitalnih dela ove vrle umetnice. Čitava stvar se i danas vuče po sudovima pošto je Mrkaljka za par loših slika tražila bezobraznu odštetu lamentirajući pri tome da je procena srpskih stručnjaka u najmanju ruku četiri puta niža od francuske. Ono što je manje poznato je činjenica da su svi sudovi do sada odbijali odštetni zahtev Mrkaljke iz prostog razloga jer Udruženje likovnih umetnika Srbije koje upravlja paviljonom Cvijeta Zuzorić taj paviljon koristi pre svega kao izložbeni prostor a ne kao magacin za odlaganje nečijih slika.

Na molbu Mrkaljke, Uprava ULUS-a  joj je dopustila da slike ostavi na par meseci u paviljonu kako bi navodno izbegla troškove transporta između dve izložbe, ali ovo obrazloženje je vrlo naivno ako se zna da Ljubica Mrkalj ima stan i atelje na adresi Kosančićev Venac 19 pa je zato zaista neverovatno da je radi uštede od recimo 1.000 dinara koliko bi najviše koštao taksi na relaciji Mali Kalemegdan-Kosančićev venac Mrkaljka ovoliko rizikovala moleći da slike tu ostanu do sledeće izložbe u Budvi...

 Ono što u ovom slučaju privlači posebnu pažnju je i činjenica da su među tolikim slikama u depou nestale samo Mrkaljkine, tim pre jer su u Paviljonu bile daleko vrednije slike brojnih savremenih autora nagrađenih na međunarodnim izložbama, jer je pokojna Katarina Ambrozić spremala njihovu izložbu, uključujući tu mnogo vrednija dela Radomira Damjanovića Damjana, koja su takođe bila u depou, niko nije ni dotakao. Nakon ovog volšebnog nestanka mazarija, Ljubica Mrkalj se obratila Autorskoj agenciji čiji advokati odbili da je zastupaju, objašnjavajući da nema osnova za tužbu protiv ULUSA  jer su slike bile osigurane samo za vreme trajanja izložbe. Veliko finale odigralo se poslednjih dana u Pančevu gde je na zahtev Veinovićke i Mrkaljke gradska kultutregerka Jasmina Večanski naredila otkazivanje gostovanja Prirodnjačkog muzeja čija je izložba trebala biti otvorena u petak, a materijal je već delom bio prebačen.

Kako bi se ovako eminentna manifestacija po svaku cenu održala, Gradska uprava bila je primorana da plati troškove osiguranja za Mrkaljkine mazarije i to na vrednost od 49.000 evra. Očito da je ovde opet u pitanju selektivna zaboravnost raznoraznih cvećki koje su zaboravile da grad svojedobno nije hteo da da bankarske garancije za daleko vrednije izložbe, ali glavno da se nastavlja realizacija udruženog zločinačkog poduhvata UDBE, tj. Udruženja dosadnih baba!

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane