Feljton

 

Džon Hjuz-Vilson: Promašaji vojnoobaveštajnih službi i  zataškavanja (4)

 

Dan D, i britanski obmanjivači

 

Pukovnik Džon Hjuz-Vilson (John Hughes-Wilson) služio je 31 godinu u vojsci Velike Britanije, od toga preko 20 u britanskom obaveštajnom korpusu. Obaveštajne dužnosti odvele su ga, kao komandanta i kao oficira generalštaba, na Foklande, Kipar, Arabijsko poluostrvo, u Severnu Irsku i u „džungle" prostorija britanske vlade (Whitehall); tokom svoje službe radio je sa zvaničnicima iz 22 različite države. Penzionisao se s dužnosti člana Političkog štaba NATO-a, a  zatim postao pisac i komentator specijalizovan za vojnu istoriju i obaveštajne teme. Aktivan je član ili saradnik više državnih i naučnih institucija Velike Britanije.

Njegova knjiga "Promašaji vojnoobaveštajnih službi i  zataškavanja" za srpsko govorno područje prevedena je i štampana u izdanju izdavačke kuće "Albion boks". Recenzenti knjige su srpski generali Branko Krga i Aleksandar Dimitrijević, bivši načelnici vojne obaveštajne službe. Magazin Tabloid dobio je ekskluzivno pravo da u nekoliko nastavaka objavi najvažnije nastavke iz ovog vanserijskog publicističkog dela.

 

Džon Hjuz Vilson

 

Da iskrcavanje na „Dan D" nije uspelo, ostatak istorije XX veka bio bi drugačiji. Ako postoji neki događaj u Drugom svetskom ratu koji je mogao promeniti tok istorije više nego ijedan drugi, to bi bilo odbijanje napada Saveznika na obale Normandije, jer bi imalo kataklizmične posledice. Nemački generali verovatno ne bi rizikovali s bombaškom zaverom da ubiju pobednika Adolfa Hitlera. Hitler bi bio u mogućnosti da pregrupiše snage na istok i dobije u vremenu, bila bi mu dostupna nova tajna oružja, tako da bi Staljinova Crvena armija bila suočena s punom moći preoružanog i pobedničkog Vermahta, opremljenog najnovijim proizvodima nemačke industrije do tada (nemačka proizvodnja oružja dostigla je vrhunac u septembru 1944. godine).

Danas uzimamo zdravo za gotovo da je „Dan D", koji je imao kodirani naziv „Operacija Overlord", bio uspešan. Međutim, u ono vreme, postojao je realan strah da iskrcavanje može propasti i da će Nemci sačekati da gurnu napadače nazad u more, kao što su učinili kod Dijepa 1942. godine. Čerčil se, za sebe, plašio još jednog prvog dana operacije kao što je bio onaj na Somi, koji je odneo 60.000 žrtava. Sada čak znamo da je ujutro 6. juna 1944, Ajzenhauer počeo u potaji da koncipira telegram koji počinje rečima: „Iskrcavanje u Normandiji je propalo", za slučaj da invazija postane katastrofa, što je lako moglo da se desi.

A da su nemački obaveštajci pravilno protumačili podatke koje su vredno prikupljali, Ajzenhauer je mogao lako da padne kao poražen i ponižen komandant. Međutim, zaslepljeni najvećom operacijom obmanjivanja u istoriji, nemački obaveštajci su bili zbunjeni, prevareni ili zavedeni u kobno, pogrešno tumačenje savezničkih namera. Na ključna pitanja obaveštajnog zahteva: „Da li će Saveznici napasti? Ako hoće, onda kada će, gde i kojim snagama?" - zavedeni nemački obaveštajni oficiri i njihovi šefovi od moguća četiri zaključka izvukli su tri pogrešna.

 

Zadatak glasi: zbuniti i poraziti

 

Nije izgledalo kao da Nemci ne shvataju da Saveznici dolaze; naprotiv, oni su očekivali invaziju. Početkom 1944, šef Odeljenja stranih armija - Zapad (FHW - Fremde Heere West), pukovnik baron Aleksis fon Rene (Alexis von Roenne), primio je veoma važan telegram od jednog tajnog agenta nemačke vojske u Engleskoj, u kome se ističe da se očekuje povratak generala Ajzenhauera u Britaniju. Posle katastrofalnog nemačkog poraza u Severnoj Africi, 1943, ovakvo postavljenje moglo je imati samo jedno značenje: očekuje se da 1944. bude godina otvaranja drugog fronta, a Ajk treba da komanduje invazionim snagama na Zapadu. Fon Rene bi bio manje zadovoljan da je znao da je telegram njegovog agenta diktirao agent Tejt (Tate), dvostruki agent MI5.

Glavnokomandujući nemačkih snaga na Zapadu, Fon Rundštet (von Rundstedt) i njegov zamenik za „Atlantski zid", Romel (Erwin Rommel), komandant Grupe armija B, takođe su potpuno shvatali opasnosti od invazije. Ključno pitanje je bilo gde će saveznici udariti. S druge strane Kanala, ova dilema Fon Rundšteta i Romela takođe je bila glavna tema razgovora među planerima „Overlorda". Ako Saveznici i nisu mogli sakriti da invazija neposredno sledi, bili su odlučni da poseju koliko god je moguće više konfuzije u redove nemačke obaveštajne službe. Organizacija koja je dobila najvažniji zadatak - da prevari Nemačku glavnu komandu - bila je jedinstvena grupa: Saveznički štab za obmane, poznatiji po svom tajnom nazivu kao Londonski odsek za kontrolu (LCS - London Controlling Section). Osnovni zadatak LCS-a bio je jednostavan: da prevari i zbuni nemačku glavnu komandu i samog Hitlera u pogledu savezničkih namera o iskrcavanju na „Dan D".

LCS je bio značajna organizacija. Pošto je imao izuzetan zadatak - „da zbuni i porazi" nemački obaveštajni štab - imao je u svom sastavu nekoliko izuzetnih ljudi. Sa svojim šefom, pukovnikom Džonom Bivenom (John Bevan), uz podršku ljudi kao što su Denis Vitli (Denis Wheatley), novinar, ser Redžinald Hoar (Reginald Hoare), bankar, i Bivenov briljantni zamenik, poliglota, potpukovnik ser Ronald Vingejt (Ronald Wingate), LCS se mogao pohvaliti da je jedna od najmoćnijih grupa talenata ikad okupljenih u jednom ratnom štabu. Što je još važnije, pripadnici LCS-a imali su izuzetnu mrežu ličnih kontakata i veza sa skoro svakim centrom moći i uticaja u savezničkom kampu. Kao posledica toga, i možda najvažnije od svega, LCS je uživao potpuno poverenje Združenog štaba savezničkih snaga, čak i samog Čerčila i njegovog ratnog kabineta. Poverenje je bilo izuzetno važno, jer je ponekad LCS efektivno koordinirao i upravljao naporima skoro celokupnog sistema savezničkih obaveštajnih i bezbednosnih agencija (koje su između sebe suprotstavljene i konkurentske) u napadima na nemački sistem indikatora i upozorenja.

Hitler je bio potpuno svestan da je prvi prioritet Saveznika da ga prevare. Marta 1944. rekao je svojim komandantima na Zapadu: „Kakva god koncentracija brodovlja postoji, to ne može i ne sme biti uzeto kao podatak ili indikator da je izbor pao na bilo koji sektor dugačkog zapadnog fronta, od Norveške do Biskajskog zaliva." Kao i mnogi komandanti pre i posle njega, Hitler je verovao da je on sopstveni obaveštajni oficir i bio je odlučan da diktira situaciju svojim obaveštajnim profesionalcima.

Hitler i njegovi vojni eksperti bili su, međutim, sigurni u jedno: za uspešnu invaziju, Saveznici moraju zauzeti neku luku za iskrcavanje. Ova pretpostavka, bazirana na zdravom razumu nemačke mornarice i iskustvu savezničkog napada na Dijep, 1942, ozbiljno je poremetila svaku objektivnu obaveštajnu procenu. S druge strane Kanala smišljen je genijalan plan, s jedinom namerom da pothranjuje ovakve nemačke pretpostavke: plan „Lična straža" - „Bodigard".

 

Mašina tajnih brojeva

 

„Bodigard" je bio tajni saveznički naziv za sveobuhvatan plan strategijskog obmanjivanja, čiji je cilj bio da se nemački obaveštajni sistem upotrebi za prenošenje lažnih poruka. Plan je imao dva jasna zadatka: prvo, da oslabi Hitlerove snage tako što će ga primorati da razvuče svoje najbolje divizije širom Evrope, od Norveške do Balkana; i drugo, da odloži nemačku reakciju na invaziju koliko god je to moguće, tako što će nemačke komandante  držati u dilemi da li je prvo iskrcavanje samo varka.

Da bi se ovo postiglo, LCS je predložio je izuzetan plan „širokopojasnih" operacija obmanjivanja, prema kome bi nemački obaveštajni štab pothranjivali upravo onim informacijama koje su oni i očekivali. I više od toga, koristeći tačne obaveštajne podatke koliko god je to bilo moguće, „Bodigard" bi čak pukovniku Fon Reneu iz FHW-a ponudio prilično realnu sliku jačine savezničkih snaga. Istinska suptilnost nalazila se u mudrom izvrtanju činjenica, koje je trebalo da dezinformiše nemački štab o tačnom vremenu i mestu iskrcavanja, kao i o veličini i rasporedu savezničkih snaga. Ovakvi izveštaji bili su utkani u ogromnu masu suprotstavljenih podataka koje je trebalo upumpati direktno u nemački obaveštajni sistem. Neki od tih podataka, začudo, bili su istiniti. Jedini problem za nemačke planere bio je - koji su to podaci. Da upotrebimo savremeni obaveštajni jezik, cilj LCS-a bio je da „neraspoznatljivom bukom" zaguši nemački sistem indikatora i upozorenja.

Primarni obim plana „Bodigard" bio je ogroman, i prema rečima Antonija Kejva Brauna (Anthony Cave Brown), „ličio je ni na šta manje nego na veliku korporativnu prevaru". „Bodigard" je bio podeljen u šesnaest glavnih ratnih varki, ili obaveštajnih oblasti, od kojih je svaka bila osmišljena tako da pothranjuje postojeći nemački plan prikupljanja podataka, od operativnog rada do elektronskog izviđanja, od analize rezultata bombardovanja do aktivnosti Francuskog pokreta otpora. U ovom nastojanju, Britanci su imali ogromnu pomoć „Ultre", najtajnije operacije dešifrovanja nemačkih informacija, sa sedištem u Bličli parku, što im je omogućilo da čitaju Hitlerove najtajnije poruke, koje su bile šifrovane na „enigma" mašinama, ponekad čak i pre nego što bi ih pročitali oni kojima su bile namenjene. Zahvaljujući „Ultri", Saveznici su tačno znali koje informacije Nemci traže i onda, „s dužnim poštovanjem" nastojali da im ih dostave; adekvatno osmišljene tako da ih zavedu i dezinformišu, naravno.

Ispostavilo se da je „enigma" bila značajan prodor za Britance i trijumf tajnosti. I pored toga, u pričama o razbijanju koda „enigme" verovatno ima više napisanih gluposti nego o bilo kom drugom događaju iz Drugog svetskog rata. Za početak, u priči o „enigmi" nema trijumfa britanskih sposobnosti i intelekta: Poljaci su dešifrovali „enigmu", a Francuzi su rešenje dali Britancima.

Istinita priča o „enigma" mašini ili „mašini tajnih brojeva", kako se ispravno zvala, počinje mnogo ranije, na kraju Prvog svetskog rata. Na osnovu holandskog izuma, nemački državljanin Artur Šerbijus (Arthur Scherbius), razvio je 1919. mehaničku mašinu za šifrovanje, koja je izgledala kao teška pisaća mašina u drvenoj kutiji, i 1923. prodao je kao komercijalni artikal na Međunarodnom kongresu poštanskih sindikata. Šerbijus nije prodao mnogo primeraka i izgubio je interesovanje, ali je 1926. nemačka mornarica kupila priličan broj ovih mašina i modifikovala ih za vojnu upotrebu.

Godine 1929, jedan pažljivi poljski carinski službenik presreo je kontejner koji je, navodno, sadržavao radio-opremu za neko nemačko preduzeće. Tokom uobičajene kontrole pojavio se jedan uzbuđeni službenik nemačke ambasade, tvrdeći da je došlo do strašne greške i da kontejner treba odmah vratiti u Nemačku. Zainteresovani carinski službenik shvatio je da se nešto čudno dešava, ali, pošto je bio petak, dogovorili su se da se ovim problemom pozabave odmah u ponedeljak ujutro. Tokom vikenda je poljski generalštab, koji je dobio obaveštenje od sada ozbiljno sumnjičavog carinskog službenika, tajno otvorio kontejner i kopirao njegov sadržaj sa svim šemama i fotografijama.

U kontejneru se nalazila tajna mašina za šifrovanje, „enigma", za nemačku ambasadu. Shvativši mogućnosti ovog plena - ako ga osposobe za rad - Poljaci su otpočeli studiozan posao „konstruisanja unazad" da bi napravili svoj primerak „enigme" i, što je još važnije, da bi mogli da čitaju njene poruke. Poljaci su imali jaku motivaciju: između 1928. i 1932, oružane snage i Ministarstvo spoljnih poslova Nemačke usvojili su „enigma" mašinu kao osnovno sredstvo za šifrovanje, na osnovu uverenja da je potpuno nemoguće razbiti njen kod.

 

Tajna koju su Poljaci poklonili Britancima

 

Godine 1932, kapetan Bertrand, šef francuskog kriptografskog odeljenja, angažovao je Nemca po imenu Hans Šmit (Hans Schmidt). Šmit je tvrdio da je radio u odeljenju za šifre nemačke vojske. Kao agent Ejč (H), on je francuskim obaveštajcima dostavio tajna nemačka uputstva za kodiranje i šifrovanje, više od 300 tajnih dokumenata, uključujući bar jednu dugu poruku koja je šifrovana na „enigmi" i nekoliko kompleta ključeva za šifrovanje, verovatno u ime Moskovskog centra, za koji je takođe radio kao agent. Francuzi su naredili Bertrandu da ponudi ova dokumenta Britancima i Poljacima, prijateljskim nacijama koje su bile podjednako zabrinute zbog Hitlerovog uspinjanja na vlast. Po instrukciji svog ministarstva spoljnih poslova, Britanci su odbili obaveštajni materijal agenta Ejča.

Međutim, Poljaci su sa zahvalnošću prihvatili Ejčov poklon i dali ga briljantnom timu mladih matematičara s Poznanjskog univerziteta, na kome su prvi kursevi u razbijanju kodova već bili u programu školovanja. U saradnji s Francuzima i opremljeni novim, legalno nabavljenim komercijalnim mašinama, kao i kompletom Ejčovih ključeva, Marjan Rjevski (Marian Rjewski) i njegova dva pomoćnika, u tajnom timu pod kodiranim nazivom BS-4, razotkrili su tajne „enigme". Do sredine tridesetih godina oni su počeli da čitaju skoro 80 odsto tajnog vojnog saobraćaja Nemačke. Do 1937. poljski matematički tim je čak uspeo da napravi rudimentarni mehanički kompjuter - koji su zvali bomba - kako bi zamenili ranije metode korišćenja bušenih kartica i dugih papirnih ključeva.

Kada su čehoslovački Sudeti pali pod Hitlerovu vlast, posle Minhena 1938, Poljaci su znali da se rat s Nemačkom ne može izbeći. Januara 1939. održali su tajnu obaveštajnu konferenciju u Parizu da bi s Britancima razgovarali o razbijanju kodova. Prema šefu poljskih obaveštajaca, Mejeru (Meyer), razočarani Poljaci su malo ponudili Britancima, jer je bilo „očigledno da oni malo znaju o 'enigmi'" i sasvim jasno „da zauzvrat nemaju ništa da ponude za razbijanje koda 'enigme'". (Ovo nije bilo potpuno tačno; Britanci su 1938, tokom Španskog građanskog rata, počeli da čitaju malo saobraćaja nižeg značaja nemačke legije „Kondor", i bili su zainteresovani za mogućnost razbijanja kodova.)

Do jula 1939. situacija se potpuno promenila. Poljaci više nisu mogli da čitaju saobraćaj „enigme", jer su Nemci povećali broj rotora na svojim službenim mašinama. Budući da je rat sada već bio neizbežan, Poljaci nisu imali vremena da počnu još jedan matematičko-logički lov na nove šifarske ključeve. Tako je, 16. avgusta 1939, devetnaest dana pre izbijanja rata, kapetan Bertrand iz Francuske službe za elektronsko izviđanje lično predao poljsku kopiju „enigma" mašine, zajedno s dokumentima, ključevima i čak tehničkim nacrtom prvog tajnog poznanjskog kompjutera, zapanjenom i zahvalnom oficiru za vezu Britanske tajne službe iz Bličli parka. Britanci su „na poslužavniku" dobili pobedničko oružje od Poljaka! Naoružana ovim sredstvom neprocenjive vrednosti, odgovarajuće razvijenim i prilagođenim promenama koje donosi rat, britanska služba obmanjivanja je ne samo mogla hraniti Nemce lažnim informacijama nego je njena obaveštajna služba mogla da prati i da li je neprijatelj zagrizao mamac.

U LCS-u su takođe bili potpuno svesni još jedne vitalne činjenice: malo obaveštajnih organizacija veruje lako dobijenim informacijama. Kao što bogati kolekcionar može odlučno odbiti da veruje da je neka skupa slika lažna, tako su i obaveštajni oficiri skloni verovanju da su najteže prikupljeni podaci verovatno tačni, za razliku od onih do kojih se lako dolazi. Naravno, ovo je glupost, ali su Biven i njegovo osoblje pripremili seriju inspirativnih „curenja podataka" koji će doći do pukovnika Fon Renea i njegovog štaba isključivo na najudaljeniji, posredni - i ponekad skup - način: preko mračnog i nejasnog vođe agenata u Madridu, preko švedske berze ili na brzinu zatvorenih „curenja" u štampi neutralnih zemalja, da pomenemo samo ova tri.

U svemu ovome Biven je imao pomoć izuzetne grupe operativaca. Od 1940. britanska služba bezbednosti, MI5, efikasno je vodila i kontrolisala sve poznate nemačke agente u Britaniji. Umesto da ukloni većinu mutnih špijuna koje je 1940. i 1941. poslao Abver (Abwehr), nemačka vojnoobaveštajna služba, poseban tim MI5 organizovao je da oni budu pokupljeni ubrzo nakon dolaska i „preobraćeni" da rade za Britance, tako što su slali lažne informacije svojim bivšim gazdama. Postavljeni pred izbor - streljački vod u londonskom Taueru ili magija toplog, sigurnog kućnog pritvora s radio-odašiljačem za slanje lažnih poruka nestrpljivim nemačkim kontrolorima - većina agenata je postala krajnje kooperativna.

Koristeći već ustanovljenu mrežu duplih agenata MI5, Komitet za dvostruke agente (Double Cross Committee), predvođen ser Džonom Mastermanom (John Masterman), mogao je da šalje Nemcima svakakve laži koje je zahtevao plan „Bodigard". Poruka agenta Tejta o Ajzenhauerovom dolasku u Englesku bila je samo prva u seriji detaljno smišljenih laži, što će se nastaviti dugo posle „Dana D". Najmanje šestorica drugih duplih agenata od poverenja upumpavali su poruke direktno svojim kontrolorima iz sedišta Abvera u Hamburgu ili Madridu, navodeći takve detalje kao što su oznake jedinica, koncentracije amfibijskih vozila za iskrcavanje tenkova i pešadije i lokacije vojske.

U operaciji „Fortitjud Nort" (sastavni deo operacije „Bodigard"), izveštavali su o fantomskoj britanskoj Četvrtoj armiji, raspoređenoj oko Edinburga u Škotskoj, što su marljivo zabeležila dva dupla agenta, Mut i Džef. Oni su, u stvari, bili lojalne norveške patriote, koji su prebegli Britancima odmah nakon ubacivanja. Od podataka njihove mitske mreže kontakata i informatora, dva Norvežanina su informisala Hamburg o novom komandantu Četvrte armije, general-potpukovniku ser Endrjuu Tornu (Andrew Thorne), koji je namerno izabran na ovu dužnost jer ga je Hitler lično poznavao kao britanskog vojnog atašea u Berlinu pre rata. U potrebnoj meri ubačeni su u škotske novine izveštaji o formiranju civilnog komiteta za dobrodošlicu komandantu i o saobraćajnim nezgodama vojnih vozila. Istovremeno, i Nemci su mogli samostalno da registruju neprekidan radio-saobraćaj Četvrte armije. U stvarnosti, Četvrta armija nikad nije narasla na više od četrdeset štabnih oficira i nekoliko trapavih radio-operatora, koji su marljivo odašiljali strogo kontrolisan tekst.

Ovi radio-operatori bili su deo sledeće faze kompleksne obmane koju je smislio pukovnik Biven. Znajući da će nemački štab, kao što bi učinio i svaki drugi profesionalni obaveštajni organ, tražiti da uporedi izveštaje svojih agenata s podacima iz drugih izvora, uvek predusretljivi Biven je mudro snabdeo Fon Renea i njegovo osoblje tačno onim materijalom koji su očekivali. Lažni štab  Četvrte armije i njihovi potčinjeni sastavi poslali su i primili mnoštvo verodostojnih poruka, kako bi ih presreli odlični operatori iz Službe za elektronsko izviđanje Abvera (Služba Y). Ovde bi neki oficir - čiji se identitet mogao lako ustanoviti u armijskoj listi personala - bio upućen na odsustvo zbog privatnih poslova; tamo bi neki iritirani intendant tražio izveštaj o količinama nedostajuće skijaške opreme.

 

(Nastaviće se)

 

Narudžbine slati na adresu: Mileševska 35
Beograd, Srbija
Telefon: +381.61.158.33.74
Email: prodaja@albionbooks.rs

Natrag