Rocky Stars Club: uređuje Rajko Roki Dvizac

 

Hleb i čokolada 

 

Čovek koji nije izdao rokenrol

 

Priznajem javno - ponekad i nije tako loše kada se na televiziji prikažu reprize. Prebrzi ritam „modernog"života nam jednostavno ne krade samo vreme, već i sećanja. A i jedno i drugo je greh koji navodi da zastanete bar na tren,osvrnete se oko sebe pa pogledate put na kojem ste i shvatite da je ime tom putu - prolaznost. Što nas više kradu, lažu i varaju - život nam sve brže prolazi.Tera nas da zaboravimo prošlost i budućnost i usresredimo se samo na sadašnjost koja je, blago rečeno - noćna mora/košmar.

E, jedna repriza me je naterala iskočim iz voza brzih pruga naših politikanata i ostanem u provinciji gde još uvek postoje kočnice za vreme. Reč je o filmu „Poslednji krug u Monci" koji je kao vremeplov vratio kazaljke sata unazad u neku bolju prošlost, među neke bolje.pametnije i čestitije ljude. A jedan od njih je Dušan Prelević Prele, urbana legenda Beograda.

Hoću da pišem o njemu. Ne, ne poklapaju se nikakavi datumi, ni godišnjice (mi smo narod koji i ako se ponekad nekog seti - učini to samo kad je „pogodan datum" kao da ni pre ni posle toga nije ni postojao) - samo nostalgično sećanje. Dovoljan povod je bio da ponovo odgledam bez daha film „Poslednji krug u Monci" da bi nonšalantno sa malog ekrana išetao Preletov duh u moju dnevnu sobu, seo pored mene, mazno mi cigaru i otkrio bazu gde „krijem" Džeka Danijelsa.

Pretpostavljam da je znao gde se nalazi i domaća rakija ali nije mario. Znao je oduvek šta vredi. Neću da prepričavam njegovu biografiju, nabrajam pesme...Sve se to odavno zna, a oni koji ne znaju - lako im je dostupno. Između ostalog, zato je izmišljen internet. On je uspevao da pomiri nepomirljivo. U njemu su istovremeno bitisali dva različita a ipak ista lika.

Dušan je bio duša od čoveka a Prele boem nezgodne naravi i ćudi. Igrao je fudbal u Crvenoj zvezdi ali i bio golman hokejaškog kluba Partizan. Bio je i pevač i pisac, družio se i sa kriminalcima ali i sa intelektualcima podjednako uvažavajući i jedne i druge. Baš kao i oni njega. Kao svoju najdragoceniju imovinu smatrao je sopstveni mozak valjda u inat današnjim alavim tajkunima kojima nikad nije dosta. Imaju gomilu novca i nekretnina a ipak će umreti gladni! Voleo je kafanu a mrzeo političare. Na pitanje novinara ko će da vlada Srbijom kroz 10 godina,odgovorio je (citiram):

 -Najgori šoder, šljam, nepismeni…Kao i uvek".

Izgleda da je bio i vidovit. A što se kafane tiče, tu je bio precizan:

 - „Kada je reč o kafani, ja sam jako pristrasan. Kafana je sprski parlament. To ti je i kuća i crkva. Kod nas se u kafanama dešavaju najvažnije stvari. U njima ruše vlade, postavljaju nove, osnivaju stranke…"

Kada smo došli do pola flaše Džeka Danijelsa, uzeo je daljinski i počeo da prebacuje sa kanala na kanal.Najmanje se zadržavao na televizijama gde su se prikazivali ,samozvani humoristički programi. I o tome je,naravno,imao svoje mišljenje:

 -Mrzim ljude koji se trude da ispadnu duhoviti.Ljudi koji posežu za štosevima ,nešto kriju. Ne možeš da vežbaš da budeš duhovit ili pametan.To je pitanje kilometraže.Ja to znam jer sam Beograđanin a Beograd je duhovit grad.Trpi svakakve"! 

Ne samo da sam morao da se složim sa njim,već sam od tada počeo da gledam drugačije sve one likove koji su na televizijama pošto-poto glumili kako su duhoviti,vickasti…ubeđeni da ono što govore zaista nekog zasmeje. Ne kapiraju da su oni ti koji su smešni a ne ono što oni pričaju!! Tako je to,kad umesto mozga njima rukovodi sujeta.

Čim smo se približili dnu flaše Džeka Danijelsa, iz Preleta  su počela da naviru nostalgične želje:

 - „Ako bude lepog vremena,da se šibnemo do Avale koju nisam video od

đačke ekskurzije. Da vidimo Neznanog jer smo znane ispratili. Sutra- danas bićemo i sami Neznani o kojima niko neće trošiti slova,kamoli reči.Toliko toga se sjatilo na pleća da se ne setimo ni svog odraza u ogledaju jutros".

                                         A jutro se lagano ušunjalo u moju dnevnu sobu najavljujući novi dan. Flaša Džeka Danijelsa bila je prazna a pepeljara puna do vrha. Dušan Prelević Prele mahnu mi nehajno i nečujno, kao i kad je dolazio - nestade u jutarnjoj izmaglici. Zajedno sa njim ,napustila me je i želja za snom. Pritisnuo sam dugme i ponovo pustio film „Poslednji krug u Monci".

Slike prošlosti su se vraćale prekrivajući zidove moje dnevne sobe…O mladosti, avanturama, flertovima, viteštvu na asfaltu, prijateljima bivšim. E, tu sam ustao iz fotelje i iz fioke izvadio crni rokovnik i crni flomaster. Prelistavao sam stranicu po stranicu i pažljivo precrtavao imena izdajnika jednog lepog vremena, prodanih duša za zrno lažne slave,za šaku lažnog evra…Pred kraj filma,u trenutku kada je glavni junak Dragan Nikolić pomislio da ima sve,izgubio je ono najdragocenije - život, tako su i oni nestali iza crne boje flomastera, kao simboličnog crnog flora. Amin…

 Na televiziji je počinjao „Jutarnji program". Pogledao sam datum - 8.decembar!  Dan moje dvostruke tuge. Na taj dan su ubili Džona Lenona, dušu „Bitlsa" na čijoj sam muzici odrastao, zavoleo rokenrol, postao rok novinar. Ali to je bio i datum (isti dan i ista godina) kada je moj otac Nedeljko umro a imao je samo 45. godina.

Ustao sam,umio se,seo u auto i otišao na groblje.Dočekao me je vetar, sneg,grobovi majke i oca i - hladna tišina.Dok sam palio sveću,setio sam se da je na očevu sahranu došla „cela Inđija" a sada na godišnjicu stajao sam sam.Prisetio sam se i snimka sa sahrane Džona Lenona i izveštaja u novinama sa sahrane Dušana Prelevića Preleta.

Pitao sam vetar da li zna,jer luta svetom,da li su i njihovi grobovi pusti,bez posetilca,bez prijatelja?! Vetar je odmah utihnuo.Ili je otišao da proveri ili mi je na svoj način izjavljivao saučešće? Ne znam ali znam da sam odmah po povratku sa groblja seo za računar i napisao ovaj tekst. Završnu reč prepustio sam Preletu, čoveku sa velikom kilometražom koji još uvek negde na nebu vozi svoj krug u Monci:

-„Toliko puta sam pomislio da zamenim ovaj belosvesni period bitisanja i borbe za golu egzistensciju koji tako otrcano zovemo Životom,za prijatan dah smrti.Ali nisam.Rock and roll se ne izdaje"!

                                     Ugasio sam kompjuter i legao da spavam sa nadom da baš kao i u pesmi „Jutro će promeniti sve"!

 

P.S.

Hvala mnogobrojnim čitaocima koji su mi se javili i podržali me povodom teksta „o prijateljstvu". Najčešće ste me pitali zašto nisam spomenuo još neke „važne prijatelje" koji su se svojevremeno hvalisali „prijateljstvom" sa mnom?! Nisam, jer je razočarenje toliko veliko, da nisu vredni ni pomena. Najtužnije je od svega da su mi svi oni koji su mi se javili, ispričali svoje priče o „lažnim prijateljima"

Očigledno da je „prijateljstvo" danas u Srbiji kao kurvanje, postalo zanat najstariji!