Tragom vesti

 

Povodom informacije  da je specijalni tužilac EU, Klint Vilijamson, završio istragu o trgovini ljudskim  organima  Srba sa Kosova (1)

 

Zločini čekaju na kaznu

 

Izveštaj UNMIK-a o nasilnom oduzimanju vitalnih organa od otetih Srba posle završetka NATO-agresije, dostavljen je još 3. novembra 2003. godine Međunarodnom tribunalu u Hagu, kao što pokazuje ulazni pečat tog tela. Nikada do danas u celini nije objavljen, niti je neki sud po njemu postupao. Kako  stoji u samom izveštaju neki od svedoka su još pre sastavljanja izveštaja nestala na misteriozan način. Ostaje otvoreno pitanje da li su srpski istražni organi došli do ovog izveštaja i, ako jesu, šta su tim povodom preduzeli. Tabloid je u posedu kompletnog  UNMIK-ovog Izveštaja,  i objavljujemo ga u celosti.

 

........

 

Tim specijalnog tužioca Evropske unije, Klinta Vilijamsona,  okončao je istragu o trgovini ljudskim organima i očekuju se optužnice protiv bivših najznačajnijih komandanata OVK. Tužilac Vilijamson je već napisao izveštaj, u kojem se nalazi dovoljno dokaza za podizanje optužnica. Naime, specijalni tim istražilaca, nazvan "Tim Marti" (u znak poštovanja prema izvestiocu Saveta Evrope Diku Martiju) došao je do dokaza da je među odgovornima i jedan od članova Glavnog štaba nekadašnje OVK.  Osim člana glavnog štaba optuženi će biti i lokalni komandanti OVK. Mada se za sada ne pominje ni jedno ime, američki list Njujorker je u maju mesecu prošle godine kao glavnog organizatora čitavog niza kriminalnih radnji označio Sabita Gecija, "velikog gazdu" prištinske mafije i jednog od bivših komandanata OVK. Geci je 2011. godine osuđen na 15 godina zatvora zbog ratnih zločina počinjenih protiv civila u dva logora na severu Albanije.

Podizanje optužnice protiv Gecija usledilo je svega nekoliko sedmica nakon što je kosovsku političku scenu iz temelja potresao izveštaj Dika Martija, koji je u ime Saveta Evrope istraživao navode o zločinima OVK tokom i posle rata, uključujući i trgovinu organima otetih Srba. Geci je jedan od osnivača OVK, saradnik Hašima Tačija. Između ostalog, osuđen je 2001. godine na pet godina zatvora zbog iznuđivanja novca.

 

 

UNMIK izveštaj "CKX103". Šalje: Emon Smit, šef misije Skoplje i Priština.

Broj faksa: 8942, Referenca: RP-79-03. Prima: Patrik Lopez Teres, šef odeljenja za istrage. Faks: 8586.  Napomena: Na zahtev Patrika L. Teresa. Datum: 30 oktobar 2003.

Predmet: Sadržaj posete šefa odeljenja za istrage i njegovog sastanka sa direktorom odeljenja za pravdu UNMIK-a...

 

 

Patrik, nakon posete 23 oktobra 2003, sreo sam se juče u večernjim satima (29. oktobar) sa Polom Kofijem, direktorom Odeljenja pravde (DOP) UNMIK-a. Uz izveštaj prilažem sledeće: predmet Albanija - Obeležen kao Aneks „A". U prilogu je materijal primljen od DOP u vezi istog. Fotografije će biti   priložene naknadno. Ratni zločini, dosijei-istražne radnje-UNMIK - Obeležen kao Aneks „B". U prilogu je ažurirani spisak. Informacija o UNMIK hapšenjima (RZ) - Obeležen kao Aneks „C". U prilogu je Zahtev za sprovođenje istrage. U potpisu je: Lopez Teres. Istražno odeljenje Haškog Tribunala, 3 novembar 2003.

 

(Poverljiv materijal-ova informacija nije za javnost,  informacija je predmet novinarske diskrecije)

 

 

Ubilačka "hirurgija" u albanskim zatvorima

 

Počevši sredinom 1999. (moguće i nešto ranije), između 100 i 300 ljudi su kidnapovani i prebačeni kamionima i kombijima u ilegalne zatvore u oblasti severnoalbanskih gradova Kukeš i Tropoja. Većina tih ljudi su bili srpski muškarci sa Kosova, zarobljeni između juna i oktobra 1999. Počevši u avgustu 1999, neki od tih zarobljenika (24-100) su prebačeni iz severne Albanije u „pomoćne" ilegalne zatvore (privatne kuće i napuštene industrijske komplekse) u srednjoj Albaniji, uglavnom u blizini varoši Burel, nekih 110 km jugozapadno od Kukeša. Zarobljenici su takođe prebačeni u ilegalne zatvore u blizini Peškopija, oko 50 km istočno od Burela.

Zarobljenici su odvedeni u centralnu Albaniju, gde su potom ponovo prebacivani u malim grupama, u privatnu kuću južno od Burela, koja je bila preuređena kao improvizovana klinika. Tamo je korišćena medicinska oprema i medicinsko osoblje za vađenje organa iz tela zarobljenika, koji bi potom umirali.

Njihova tela su sahranjena u neposrednoj blizini. Izvađeni organi su transportovani na Rinas aerodrom u blizini Tirane (nekih 75 km jugozapadno od Burela) odakle su avionima isporučivani u inostranstvo. Ostali zarobljenici (pored Srba) koji su dovođeni u tu „kliniku" (i likvidirani radi organa) su bile u manjem broju: žene sa Kosova, iz Albanije i Istočne Evrope. Zadnja isporuka zarobljenika na lokaciji te kuće - klinike je zabeležena u proleće, ili rano leto 2000.

Pored zarobljenika koji su dovođeni u Albaniju živi, jedan neutvrđen broj leševa srpskih civila ubijenih na Kosovu je transportovan u Albaniju i zakopavan na tajnim lokacijama.

Ovaj uvodnik je baziran na intervjuu sa osam svedoka, svi redom su Albanci sa Kosova i iz Crne Gore, koji su služili u OVK. Četiri svedoka su direktno učestvovali u transportu najmanje 90 etničkih Srba i drugih u ilegalne zatvore u severnoj i centralnoj Albaniji. Trojica od njih, su isporučivali zarobljenike u kuću - kliniku južno od Burela, dva svedoka tvrde da su učestvovali u transportu delova tela i organa na aerodrom Rinas u blizini Tirane. Nijedan od njih nije prisustvovao „medicinskim" operacijama.

Prema svim našim saznanjima, svi transporti i „hirurške" procedure su izvršavane sa znanjem i direktnim učešćem srednjih i viših oficira OVK, kao i lekara sa Kosova i iz inostranstva. Tu operaciju su aktivno podržavali ljudi iz sastava Albanske tajne policije, pod kontrolom u to vreme, bivšeg premijera Salia Beriše.

 

 

Lokacija „klinike"

 

Kuća, gde su organi bili odstranjivani iz tela žrtava se nalazi tačno 14.58 km južno od Burela, sa sledećim koordinatama: 41.32.49 N i 20.00.19 E. Kuća se nalazi u zaseoku Kurteši, koji se nalazi 6 km zapadno od glavnog druma koji spaja Burel i Kloš. Raskrsnica sa koje se odvaja zemljani put za Kurteš je 8.57 km južno od prvog mosta južno od Burela.

 

Albanci, svedoci zločina...

 

Naši izvori su zahtevali da ne budu identifikovani, te ih ovde identifikujemo kao „brojeve":

    1. Etnički Albanac iz jugozapadnog Kosova koji je služio kao vozač i niže rangirani borac OVK u vreme rata. On tvrdi da je direktno učestvovao u transportu zarobljenika sa Kosova i drugih lica, u ilegalne zatvore u severnoj i centralnoj Albaniji.

    2. Etnički Albanac sa severozapadnog Kosova koji se priključio OVK 1998. i služio je kao nižerangirani borac i vozač. Takođe je direktno učestvovao u transportu zarobljenika sa Kosova i drugih lica, u ilegalne zatvore u severnoj i centralnoj Albaniji, i u zakopavanju ljudskih leševa u blizini kuće-klinike južno od Burela.

     3. Etnički Albanac sa severozapada Kosova koji je bio vozač i stražar pri glavnom štabu OVK za vreme rata. Direktno je učestvovao u transportu zarobljenika sa Kosova i drugih ilegalnih zatvora u severnoj i centralnoj Albaniji, kao i u sakrivanju i zakopavanju leševa u blizini kuće - klinike južno od Burela.

    4. Etnički Albanac iz Crne Gore. Služio je u OVK kao komandir voda. Direktno je učestvovao u zakopavanju srpskih civila na Kosovu i u transportu zarobljenika sa Kosova u severnu Albaniju.

    5. Etnički Albanac sa Kosova koji je bio logistički operativac na srednjem nivou pri OVK. Poseduje direktno saznanje o transportu zarobljenika sa Kosova u severnu i centralnu Albaniju. Njegova direktna uloga u svemu tome još nije potpuno razjašnjena.

    6. Etnički Albanac iz Prizrena koji je bio uhapšen od strane OVK i optužen za saradnju sa srpskim vlastima. Bio je zatočen zajedno sa svojim bratom u OVK bazi u Kukešu. Eventualno je bio oslobođen i vratio se u Prizren po okončanju rata (njegov brat je umro u zatočeništvu OVK u logoru Kukeš). Broj 6 je video srpske zarobljenike u logoru Kukeš, gde je saznao da OVK neke Srbe prebacuje u Burel.

    7. Etnički Albanac iz Crne Gore koji je služio kao običan vojnik u OVK. Video je kosovske Srbe zatočene u raznim ilegalnim zatvorima u severnoj Albaniji.

    8. Etnički Albanac katolik koji je služio pod doskorašnjim komandantom Drinijem. Saznao je iz drugih izvora o transportu zarobljenika sa Kosova u severnu Albaniju.

 

 

Žrtve, imena i datumi...

 

Priložena lista sadrži imena nekih zarobljenika koji su transportovani živi u Albaniju:

    1. Vlastimir Stevanović: viđen na Kosovu od strane svedoka broj 2 i broj 1, u grupi Srba transportovanih iz jednog sela kod Suve Reke u Albaniju, krajem jula ili početkom avgusta 1999.

    2. Dragan Jaćimović: viđen na Kosovu od strane svedoka broj 2, u istoj grupi Srba transportovanih iz sela kod Suve Reke u Albaniju, krajem jula ili početkom avgusta 1999.

    3. Zlatko Antić: viđen na Kosovu od strane svedoka broj 2, u grupi Srba transportovanih sa lokacije kod Prizrena u Albaniju, u julu ili avgustu 1999. Svedok broj 1 tvrdi da je njegov prijatelj video Antića u toj grupi zarobljenih Srba, ali da veruje da je Antić ubijen pre nego što je stigao u Albaniju.

    4. Siniša Vitošević: viđen je od strane svedoka broj 7 u ilegalnom zatvoru kod Tropoje, krajem jula ili početkom avgusta 1999.

    5. Gradimir Majmarević: viđen je od strane svedoka broj 7 u ilegalnom zatvoru kod Tropoje krajem jula ili početkom avgusta 1999.

    6. Dragoljub Slavković: viđen je od strane svedoka broj 7 u ilegalnom zatvoru blizu Tropoje, krajem jula ili početkom avgusta 1999.

    7. Mladen Vasić: viđen je od strane svedoka broj 7 u ilegalnom zatvoru blizu Tropoje, krajem jula ili početkom avgusta 1999.

    8. Mileta Đukić: viđen je od strane svedoka broj 7, u ilegalnom zatvoru kod Tropoje, krajem jula ili avgusta 1999.

    9. Pera Ristić: viđen je od strane broj 7, u ilegalnom zatvoru kod Tropoje, krajem jula ili avgusta 1999.

    10. Slađana Fan: viđena je od strane prijatelja svedoka broj 1, u ilegalnom zatvoru u Peškopeji, u septembru ili oktobru 1999. Svedok broj 1 tvrdi da je žena koja se uklapa u njen opis bila zatočena u Albaniji i da veruje da je odvedena u kuću - kliniku južno od Burela.

 

Napomena:

 

Većina svedoka je davala samo kratke odgovore i pokušavali su da umanje svoju ulogu u specifičnim operacijama. To se dešavalo između ostalog i iz straha da bi detaljnije informacije mogle da otkriju njihov identitet. U svakom slučaju četiri svedoka koji su direktno učestvovali u transportu zarobljenika su nam dali autentična svedočanstva.

 

Svedok broj 2: "...Opasna grupa poznata po ubijanju Srba"

 

Ovaj svedok se seća svog učešća u tri transporta zarobljenika i ljudskih leševa sa Kosova u severnu Albaniju, i dva transporta zarobljenika u kuću - kliniku u centralnoj Albaniji.

„...Moj prvi transport sa Kosova je bio oko 20. jula, drugi je bio oko 23. jula i zadnji je bio početkom avgusta. Ujutro 20. jula (jedan dan pre ili posle) bio sam u jednoj varoši blizu mog sela, istočno od Peći. Došao sam da se javim svom pretpostavljenom P.A. On mi kazao da mu je R.Z. naredio da pronađe vozača za jedan posao.

Poznavao sam tu grupu (gang) kao opasnu, i bili su poznati po ubijanju Srba u Pašinom selu. U to vreme u  našoj varoši nije bilo živih Srba. Rečeno mi je da ću voziti kamion iz Peći u Prizren. P.A. mi je naredio da izvršim taj zadatak, držim jezik za zubima i zaboravim sve što vidim,  i da ću jedino tako moći da doživim duboku starost.

Bio sam zadužen sa prašnjavim i prljavim kamionom SAB, koji je pozadi imao kontejner sa zamrzivačem koji nije radio. Vozio sam od Peći do Prizrena, oko 80 kilometara. Vožnja je trajala oko sat i po. Jedini koji je bio sa mnom u kamionu je bio P.A. Po dolasku u Prizren naredio mi je da nastavim prema Suvoj Reci. Vozio sam nekih 15 minuta. Prošli smo Ljutoglav da bismo se zaustavili posle jednog kilometra.

Ljutoglav je između Suve Reke i Prizrena. Tu sam onda skrenuo desno, tu je bila jedna velika kuća sa tri sprata, odmah sa desne strane. Skrenuo sam desno i nastavio nekih 100 do 200 metara. Tamo je bilo oko 30 zarobljenika, uključujući jednu ženu, čekali su nas zajedno sa 10 vojnika OVK. Zarobljenici su očigledno morali dugo da marširaju. Bili su prašnjavi i prljavi, neki od njih krvavi.

Atmosfera je bila normalna, i inicijalno sam mislio da ćemo ih razmeniti za naše borce. Jedan vojnik OVK je „saslušavao" nekoliko zarobljenih Srba. Jedan od njih je bio Dragan Jaćimović iz Šilova, star oko 40 godina.

Šilovo se nalazi kod Gnjilana. Ostali Srbi su bili iz Ratimlja, Oćeruše i Gnjilana. Naterali smo ih da se ukrcaju u kamion. Vozio sam odatle do Prizrena. P.A. je sišao u Prizrenu i druga dvojica pripadnika OVK su mi se pridružili u kabini gde su ostali ceo put. Bili su u civilu. Imali smo takođe 'diskretnu' pratnju od strane 4 pripadnika OVK u automobilu marke 'Golf 2'. Jedan od OVK boraca koji je bio sa mnom u kabini je bio veoma neprijatan. Kada sam ga upitao gde idemo, kazao mi je da začepim i vozim.

Kada smo napustili Prizren, morao sam da stanem zato što je jedno od vozila imalo problem sa gumom.

U blizini glavnog puta sam primetio drugu grupu od 15 zarobljenih Srba. Ispred njih je išao polako 'džip' sa vojnicima OVK u njemu. Četiri ili pet OVK vojnika je hodalo sa Srbima. Tu su zastali da zapale cigarete. Tada sam prepoznao zarobljenog Vlastimira Stevanovića iz Prizrena. On je radio kao kelner u Domu Armije u Prizrenu. Bio je mršav, star oko 30 godina. Nekoliko Srba su nosili uniforme. Rečeno mi je da su oni bili zarobljeni pripadnici MUP-a i Vojske. Upitao sam jednog OVK vojnika šta će biti sa njima. Kazao mi je da će seći drva u Albaniji. Ta grupa je sišla sa glavnog puta i peške prešla u Albaniju preko planine Paštrik.

Nastavili smo našu vožnju u Kukeš. Prešli smo granicu na Morini. Saobraćaj je bio veoma gust i niko nas nije zaustavljao na granici. Izbeglice su se vraćale nazad, i bilo je mnogo kamiona koji su išli u oba pravca. Stigli smo u Kukeš oko 4 popodne. Vožnja je trajala oko sat i po. Kada smo stigli u Kukeš nastavili smo drugim putem ka severu i tamo smo isporučili Srbe. Potom smo se vratili u Prizren...".

 

23. jul: ubacivanje leševa u kamion

 

„...Ponovo ista dva OVK vojnika, koji su bili sa mnom u kabini na prethodnom zadatku. Ista ruta, isti kamion. Ovaj put smo se odvezli dalje od prethodne lokacije na putu za Suvu Ruku. Stigli smo na nekih 15 km pre ulaza u Suvu Reku, gde smo skrenuli levo na seoski put. Tamo nas je sačekala OVK banda pod vođstvom Ismeta Tare. Ovaj put sam video leševe umotane u sivu vojničku ćebad.

Mogao sam da osetim miris sveže ljudske krvi, tako da sam znao da su nedavno ubijeni. Među njima je bilo i žena, ali većina su bili muškarci. Tu su utovarili leševe u kamion. Neprijatan OVK suvozač mi je kazao, pošto su leševi ubačeni u kamion:

„...Pogledaj ih dobro. Moj brat je završio u Trepči.." (veruje se da su tela nekih albanaca ubijenih od strane srpskih snaga uništavana u Trepčinom industrijskom kompleksu).

 Tu su sipali prašak 'Kapori' koji se koriste za dezinfekciju i eliminaciju neprijatnih mirisa. Potom ponovo istim putem za Kukeš.

Stigli smo oko 12:30. Ovaj put sam skrenuo ka jugu. Verujem da su leševi u kamionu pripadali ljudima iz okoline Suve Reke, Gnjilana i Orahovca. Kada sam stigao na destinaciju video sam Envera Cokolija iz ŠIK-a (obaveštajne službe OVK). On je do 1991 radio u srpskom MUP-u u Prištini. Vojnici OVK koji su nas pratili u „Golfu 2"istovarili su kamion. Ponovo su koristili maske i rukavice. Tamo je bilo već iskopano oko 15 jama.

Ubacivali su po dva leša u jednu jamu. Trebalo nam je oko sat i po da to obavimo. Lokacija je bila veoma udaljena. Izgledalo je kao negde u Avganistanu, jedino je ovde bilo više drveća. Potom smo se vratili u Prizren, iz Prizrena smo produžili u Peć gde sam vratio kamion istim 'ljudima' koji su me sa njim zadužili. Po povratku iz Albanije, neprijatan suvozač mi je kazao da će ostati sa mnom u vezi...".

 

 

Drugi ili treći avgust: grobovi su već bili iskopani

 

 

„...Bilo je oko 10 ili 11 ujutro. Nisam siguran tačno, ali je bilo pre podneva. Neprijatan 'suvozač' me je ponovo zvao. Nisam siguran odakle, ali znam da on nije iz Peći. Kazao mi da moram da transportujem „tovar". Otišao sam u Kapišnicu u Peći. Tamo je bio jedan stari 'Mercedes' kamion sa kargo frižiderom. Bio je već utovaren i imao je katanac i lance na zadnjim vratima. Ista pratnja je i ovaj put bila u 'Golfu 2', i ista dva OVK pripadnika su bili sa mnom u kabini. Ovaj put sam vozio do Morine i potom do Tropoje. Trebalo nam je sat i 45 minuta od Peći do Tropoje. U Morini je padala kišica. Ista procedura kao i pre. Sve dobro organizovano. Grobovi su već bili iskopani. Trebalo nam je sat i po da sve završimo. Ovaj put je meni bilo teže zato što je lokacija bila visoko na planini sa velikim usponima i strminama, i bilo mi je dosta teško da izvezem kamion na vrh te lokacije. Tamo su nas sačekala tri čoveka. U ovom slučaju nisam znao koliko je leševa ubačeno u iskopane jame. Svo vreme sam sedeo u kamionu...".

Svedok 2 je izjavio da je dve zadnje isporuke imao na lokaciji kuće - klinike južno od Burela. Prva isporuka je bila u oktobru 1999. Odvezao je četiri ili pet Srba iz Kukeša u „kuću" južno od Burela i isporučio ih je čoveku po imenu Besim Vokši (operativcu OVK pod nadimkom „Kinez").

Svedok je opisao kuću kao tradicionalnu i prilično veliku, podeljenu u dve sekcije. Opisao je da se nalazi na kraju seoskog teško pristupačnog puta, nekih 20 minuta vožnje od glavnog puta za Burel. Kazao je da je kuća bila ofarbana u svetlo žutu boju, i da njen vlasnik nije pripadao istom klanu, kao ostali žitelji sela.

Zarobljenici su držani u šupi iza kuće. Druga isporuka je bila u maju ili početkom juna 2000. Svedok je tada prevezao oko 20 žena (sa „slovenskog" govornog područja iz Istočne Evrope i bivših zemalja SSSR-a) sa lokacije u severnoj Albaniji u jednu kuću severno od Burela.

Svedok se priseća da kamion nije imao prozore i gotovo nepostojeću ventilaciju, tako da kada su otvorili zadnja vrata, nekoliko devojaka su bile bez svesti, skoro ugušene, tako da su morali da ih iznesu iz kamiona. Tu su iskrcali kamion. Pet žena su bile izdvojene iz grupe i odvežene u notornu (žutu) „kuću" južno od Burela. Svedok je potom izjavio da je kasnije dobio zadatak da prati vozilo, u kome su transportovani delovi ljudskih tela i unutrašnji organi, do aerodroma Rinas kod Tirane. Po povratku u „kuću" mu je naređeno da pomogne u zakopavanju, ili premeštanju ljudskih ostataka koji su bili u crnim mrtvačkim vrećama.

Dao nam je dodatan opis „kuće" i preko mobilnog telefona nas je navodio da stignemo na tu lokaciju. Kada smo mu kasnije pokazali fotografije deset različitih kuća, svedok je pozitivno identifikovao inkriminisanu kuću. Izjavio je da su ljudski ostaci bili zakopani na više lokacija oko kuće, kao i na obližnjem groblju. Svedok 2 je nestao u oblasti Kline u martu 2003.

Član njegove porodice nam je kazao da veruje da je ubijen zbog neplaćenih dugova!? Njegova porodica nije pronašla njegovo telo, niti je prijavila njegov nestanak kosovskim vlastima iz straha od osvete. Iz tog razloga nismo uspeli da od njega dobijemo pun opis isporuka zarobljenika na lokaciji kuće - klinike.

 

 

Svedok broj 1: "...Jasno sam čuo da pričaju na srpskom jeziku"

 

Ovaj čovek se seća učešća u isporuci zarobljenika sa Kosova u severnu Albaniju, i najmanje pet isporuka zarobljenika na lokacije privatnih kuća u centralnoj Albaniji.

"...Učestvovao sam u transportu zarobljenika sredinom avgusta 1999. Neki ljudi iz OVK su me tada pozvali. Dugovao sam im nešto, i morao sam da radim sve što mi kažu. Dobro poznajem sve rute u Albaniji, jer sam prethodno tamo prevozio prostitutke sa Kosova i iz Makedonije. Moj komandant mi je rekao da pošto poznajem te puteve, onda ja treba da vozim.

Sredinom avgusta su me poslali u Krivu Reku. Kada sam stigao, rečeno mi je da moram da prebacim neke ljude u Albaniju. Tamo sam ih preuzeo- četiri muškarca Srbina. Bilo je već kasno popodne, i krenuli smo za Prizren. Vozili smo se u 'Folskvagen' kombiju. Sa mnom u kabini je bio jedan tip, druga dvojica su bili pozadi sa Srbima čije su ruke bile vezane na leđima i za zid kombija. Iza nas su bili trojica pripadnika OVK vozeći se u eskort vozilu. Poznavao sam ih od ranije za vreme zajedničkog službovanja u OVK. Nisam znao ko su zarobljeni Srbi. Bili su starosti između 25 do 35 godina.

Sudeći po izgledu i odeći bili su seljaci. Bilo nam je zabranjeno da sa njima razgovaramo, ali su nas u toku puta zarobljeni Srbi stalno pitali gde ih vodimo. Stražari koji su bili pozadi sa njima, stalno su ih 'ućutkivali'. Kazali su im da ućute ili će ih prebiti- 'Vodimo vas da sečete drva i radite na seoskom gazdinstvu', (bio je odgovor).

U Prizrenu nam je naređeno da ne smemo da bijemo zarobljenike, već da ih tretiramo dobro. To je za mene bilo prvi put da čujem tako nešto, i iznenadilo me je, pošto nam je uvek pre toga bilo dozvoljeno da ih prebijamo (Srbe) i da im lomimo ruke i noge kako nam se prohte.

U delu Prizrena, gde smo prespavali je bilo puno žena prostitutki (treba obratiti pažnju da je ovaj termin koji se koristi u izveštaju 'prostitucija' veoma diskutabilan, jer se radi o prisilnoj prostituciji koja je sprovedena nad kidnapovanim i ucenjenim mladim ženama, uglavnom iz pravoslavnih evropskih zemalja - primedba autora).

Zarobljenike smo držali u posebnoj sobi. Sledeći dan smo otišli u Albaniju. Bili smo u uniformama. Prešli smo granicu na Morini, tamo je bila gomila ljudi, izbeglice koji su se vraćali, tako da smo prošli bez ikakvih problema. Stigli smo u Kukeš, gde nismo ostali dugo, i krenuli smo potom za mesto Bićaj. Tamo smo se zaustavili i bili smo sačekani od strane dvojice tipova tamne boje kože, verovatno Arapa. Nisam siguran koje su nacionalnosti bili. Oni su se ukrcali u kombi, i nastavili smo da vozimo ka jugu. Tako smo stigli u Burel.

U Burelu smo prenoćili. Tamo je bilo još više ljudi poput naših zarobljenika, žena i muškaraca Srba. Svi na tom jednom mestu.

Ti muškarci i žene Srbi su bili zatvoreni u nekoj vrsti šupe - magacina. Mi smo otišli u drugu kuću da prespavamo. Nisam siguran koliko je bilo zarobljenika u tom 'magacinu', ali po glasovima koje sam čuo, rekao bih da ih je bilo između 6 i 10. Jasno sam čuo kako pričaju na srpskom jeziku.

Sledećeg dana smo ih odvezli (zarobljene Srbe) u kuću jugozapadno od Burela, u Fuše Kruje. Pre toga smo predali jednom doktoru torbu sa crnom fasciklom, mislim da su tu bili neki dokumenti. Nakon toga prilikom svih isporuka smo predavali 'doktorima' akt-tašne ili fascikle sa pratećim dokumentima, koji su dolazili zajedno sa zarobljenicima koje smo isporučivali. Kada smo stigli bila je noć, i već je nekoliko tipova čekalo na nas.

Tamo je bio jedan albanski doktor, Đamil, on je 'pregledao' zarobljene Srbe, posebno je zagledao oblast abdomena, i propitivao nas da li smo ih tukli. Tu smo se 'malo šalili' na račun Srba. Potom su odveli negde te Srbe, a ja sam otišao u posebnu kuću gde sam prespavao, da bih se sledeći dan vratio na Kosovo.

Druga isporuka je bila u novembru ili decembru 1999. Nalazio sam se u Burelu, nakon isporuke 'nekih žena'. Ovaj put sam vozio 'Mercedesov' kombi. U njega su ukrcali četvoricu zarobljenih Srba. Svi su bili mladi muškarci u dobroj formi. U pratnji ovog transporta su bili još dvojica pripadnika OVK. Odvezli smo se do 'kuće' južno od Burela. Nakon 20 minuta vožnje od Burela se prelazio most nakon koga je bio seoski zemljani put. Put je vodio niz reku.

Vozili smo sve do kraja tog puta gde se nalazila stara svetlo žuta kuća. U kući su se nalazili neki muškarci i dva doktora (tako su ih nazivali ovi muškarci). Jedan doktor je bio Arapin, a drugi Albanac koga su zvali dr Admir. Zarobljeni Srbi su bili veoma 'nervozni'. Izveli smo ih iz kombija i odveli u pomoćnu zgradu (magacin) iza glavne kuće.

Treća isporuka je bila u proleće 2.000. Ponovo sam se našao u Burelu, gde sam preuzeo dvoje Srba, muškarca i ženu. Ona je bila mlada i govorila je srpski. Srbi su bili očajni i uplašeni. U jednom momentu muškarac nas je molio da ih ubijemo odmah po kratkom postupku, 'Mi ne želimo da budemo sečeni na komade', govorio nam je. Odvezli smo ih u istu 'kuću' južno od Burela, otprilike u predvečerje tog dana.

Kada sam izvršio svoju prvu isporuku u Burel, prvo o čemu sam razmišljao je bilo, zašto ih tamo pregledaju i vade im uzorke krvi. Već sam ranije bio čuo da od zarobljenika uzimaju uzorke krvi. Sve me je to zbunjivalo. Zašto?

Već posle treće isporuke bilo mi je jasno da se tamo nešto drugo dešavalo. Kada sam ušao slučajno u glavnu sobu 'kuće' južno od Burela, da bih dobio čašu vode, bio sam iznenađen kako je tamo bilo čisto i osećao se veoma jak medicinski miris. Odmah me je to podsetilo na 'otužni miris' bolnice i izazvalo mi mučninu. Želeo sam što pre da izađem odatle. Tada mi je palo na pamet kako je ovo bila jedina 'kuća' gde sam samo isporučivao zarobljenike, a nikada ih preuzimao!? U to vreme sam takođe sve češće čuo druge pripadnike OVK kako pričaju o ljudskim organima, bubrezima, i isporukama pošiljki iz ove 'kuće' na aerodrom.

Četvrta isporuka je bila negde krajem maja ili početkom juna 2000.

U Burelu mi je S.S. naredio da odem sa još jednim pratiocem u Mirdite (region u Albaniji na oko 30 km severno od Burela) da pokupim dve žene i da ih sprovedem u 'kuću' severno od Burela gde smo držali 'prostitutke' i zarobljene Srbe.

To je bilo na periferiji i mesto je bilo 'zatvoreno poput logora', sa dve kuće, jedna u stilu velike štale, druga starija kuća. Tamo sam jednom video jednog doktora, mislim da je bio Arapin, i on se 'brinuo' o zarobljenim muškarcima.

Pokupili smo devojke i isporučili ih u 'kuću' istog dana. Tada sam prvi put saznao da su u 'kući' severno od Burela imali ultra-zvučni skener. Prespavao sam na drugom mestu i sledeći dan sam se vratio u 'kuću' severno od Burela, i tada mi je naređeno da vozim zarobljenike, dva srpska muškaraca i tri žene. Muškarci su bili dovedeni sa druge lokacije kod Peškopeja.

Žene su bile iz Istočne Evrope. Isporučili smo ih u južnu 'kuću-kliniku'. Posle toga sam saznao od prijatelja, koji je takođe bio 'vozač' da su i dve druge devojke iz Mirdite odvedene u tu 'kuću-kliniku', da bi, kako je on to opisao bile korišćene za 'rezervne delove!'

Sećam se da sam bio veoma tužan, zato što su devojke bile Albanke. I bile su veoma mlade. Prvi put nisam znao šta se dešavalo, drugi put sam pomislio da je to sve povezano sa 'prostitucijom'. Tek treći put kada sam shvatio 'šta' se u stvari tamo dešava, bio sam užasnut, hteo sam da pobegnem negde. Moji saborci koji su učestvovali u tome su bili dobri vojnici, ali su me ovde razočarali. Mislio sam da su se borili u ratu, ali ovo što su činili nije imalo nikakve veze sa ratom.

Posle te zadnje isporuke, kazao sam im da sam se razboleo. U stvari uistinu sam se osećao 'bolestan', ali sam mom komandantu kazao da sam dobio upalu pluća i da ću morati da idem na lečenje.

Taj svedok je izvršio još nekoliko drugih isporuka srpskih zarobljenika od Peškopeja u oblast Burela. Kazao nam je da je nakon nekih  'razgovora' saznao da su njegove sumnje bile opravdane. On je razgovarao sa drugim saborcima iz OVK koji su učestvovali u sličnim 'isporukama', i koji su vršili druge 'isporuke' od lokacije 'kuće-klinike' do aerodroma Rinas, i to kasno noću, ili u cik zore. Svedok nam je opisao da su njihova vozila koristila zadnji pomoćni ulaz na aerodrom...". (Ovde imamo razloga da verujemo da svedok prikriva vlastitu ulogu u tim isporukama na aeorodrom).

Mi smo svedoku pokazali fotografije osam različitih i nepovezanih kuća iz Albanije. On je bez greške identifikovao inkriminisanu kuću južno od Burela, i potvrdio je da je to bila lokacija gde je izvršio najviše „isporuka" kidnapovanih osoba, i gde je video „improvizovanu kliniku". Začudio se kada je video da je kuća ('Žuta kuća') bila prefarbana u belo (jedna starija fotografija iste kuće do koje smo mi sami 'došli' prikazuje istu kuću u svetlo-žutoj boji). On nam je potvrdio da veruje da su ljudski ostaci zakopavani iza kuće i na obližnjem groblju.

 

 

Svedok broj 4: "...Bili su zdravi i snažni..."

 

 

Ovaj muškarac je učestvovao u zakopavanju srpskih civila ubijenih u oblasti Đakovice. Takođe je učestvovao u najmanje tri transporta zarobljenika sa Kosova u severnu Albaniju.

„Po završetku rata svuda je bila osveta. Nakon toga oni su počeli da prebacuju zarobljene ljude daleko u Bićaj i druga mesta u Albaniji. Takođe u to vreme su kamioni puni medicinske opreme i materijala iz Prištine, Đakovice i Prizrena prebacivani u Albaniju. Odveli su čitavu jednu grupu zarobljenih (živih) ljudi iz Prizrena, preko granice na Vrmici, i to glavnim putem. Druga grupa je prebačena preko planine Paštrik u Tropoju. Tamo nije bilo normalnog puta, praktično staza jedva širine jednog vozila.

Meni su naredili ljudi iz jedinice Džavida Elšanija (svedok nam je naveo da je Elšani komandovao 128 specijalnom jedinicom OVK, čiji „borci" su nosili crne uniforme) da učestvujem u tim transportima. Poslali su nas u Kukeš, pa potom u Bićaj. Tada smo naređenje primili nas četvorica, ali tamo su bili i drugi. U prvoj grupi zarobljenika je bilo između 15 do 20 ljudi, sve muškarci.

Bili su zdravi i snažni, starosti od dvadesetih do četrdesetih godina. Bili su to obični srpski civili. Seljaci. Prva grupa je bila iz Zočišta, Orahovca, Mušutišta (selo kod Suve Reke), Ljubižde i Ratimlja. Kamion koji smo koristili je bio „običan kamion" sa frižiderskim kargom pozadi. Nije imao nikakav „er kondišn" niti ventilaciju. Pomislio sam da će biti ubijeni, ali su nam dali stroga naređenja da ne smemo da ih povredimo, i da im damo hranu i vodu. Sve je to bilo nakon osvetničkih ubistava krajem jula i početkom avgusta.

Ispred nas su išla dva vozila da bi sprečila da nas bilo ko zaustavi. Ali to niko nije ni pokušao. Sedeo sam do vozača. Do granice smo stigli brzo, za 40 minuta.

Ali put na albanskoj strani je bio loš i trebalo nam je dva sata da stignemo u Bićaj. Odvezli smo se do kuće na periferiji sela. Tamo je bila druga grupa albanskih muškaraca (misli se na državljane Albanije - prim. prev.) koji su kidnapovane Srbe odveli u kuću. Tamo je bio jedan čovek koga su svi oslovljavali sa „doktor". On je bio Albanac sa Kosova. Ljudi u kući su nam ponovo zapretili da zarobljenici ne smeju da se maltretiraju.

Drugi transport se odigrao 4 ili 5 dana kasnije. Tada smo imali 20 do 25 zarobljenih muškaraca, uglavnom iz Orahovca ili Đakovice.

Njih smo preuzeli usred bela dana u blizini auto-škole u Prizrenu. Kako vozite levom stranom, prema Albaniji, auto-škola se nalazi na levoj strani i te zarobljene muškarce smo pokupili na toj lokaciji. Kamion je već čekao, kada sam tamo stigao. Muškarci su bili istog doba, zdravi. Nisam prepoznao nikoga od njih. U kamionu je bilo mračno. Uputili smo se prema granici, ovaj put smo koristili sporedan drum kroz Nasek preko planine Paštrik. Blizu granice predali smo zarobljene muškarce drugoj grupi koja ih je odvezla u Albaniju, u Tropoju.

Nakon toga, nisu me više koristili za transporte, ali ja sam saznao od drugih da su ti „transporti" nastavljeni, bar do kraja 1999. Trudili su se da ne koriste suviše dugo istu grupu ljudi iz OVK za transporte sa Kosova.

Svedok nam je kazao da je kasnije posetio ilegalni zatvor blizu Kukeša gde su bili zatočeni drugi Srbi. Tada mu je rečeno od strane pretpostavljenih da se neki od zarobljenika prebacuju u centralnu Albaniju. Tada je saznao da se od zarobljenika uzimaju laboratorijski uzorci mokraće i krvi. Tada mu je više „nižih operativaca" kazalo da koriste Srbe za vađenje organa i da su ekstrakcije obavljane negde u centralnoj Albaniji...

 

Svedok broj 3

 

Ovaj čovek nije želeo da bude specifičan u opisu svoje udela u transportu Srba u Albaniju, ali je naveo da je kao vozač i stražar bio poslat najmanje tri puta u oblast Burela u 1999 i 2000, gde su držani zatočeni Srbi u Albaniji. Svedok je opisao jedan „izlet" gde je vozio pretpostavljenog operativca OVK do kuće južno od Burela. Njegov pretpostavljeni je tamo nadzirao zakopavanje i premeštanje ljudskih ostataka koji su bili u crnim mrtvačkim vrećama. Svedok je iz vozila posmatrao kako je oko 20 ljudskih leševa zakopano na malom groblju na oko jedan kilometar od te kuće. Svedok je identifikovao tog operativca OVK kao Besima Vokšija. Pokazali smo svedoku deset različitih kuća iz različitih delova Albanije, i on je bez poteškoća identifikovao inkriminisanu kuću kao i drugi svedoci pre njega. Čak je naveo da je inkriminisana kuća, koja je na fotografiji ofarbana u belo, pre toga bila žute boje.

 

(Nastaviće se)