Pljačka

 

Politički testament Đinđićevog potpredsednika: Tajni izveštaj Obradovićevog kabineta o Mlađanu Dinkiću skrivan deset godina (2)

 

Čuvar najprljavijih tajni

 

Novinar i publicista Domagoj Margetić, došao je do tajnog izveštaja rađenog za potrebe kabineta pokojnog DOS-ovog ministra,Vuka Obradovića. Izveštaj se tiče svih afera u kojima je glavna figura bio Mlađan Dinkić, dugogodišnji ministar i personifikacija takozvane finansijske vlasti u Srbiji. Zahvaljujući ovom istraživanju, još jednom je bačeno novo svetlo na aferu takozvanih kiparskih računa

 

Piše: Domagoj Margetić

 

Tajni izvještaj „Ko je i kako pljačkao Srbiju?", duže od desetljeća čuvan je u privatnoj arhivi nekadašnjeg potpredsjednika Đinđićeve Vlade zaduženog za borbu protiv korupcije Vuka Obradovića, čovjeka koji je o Mlađanu Dinkiću i njegovim postpetooktobarskim aktivnostima očito (sa)znao previše. Izvještaj, koji je očito nastao kao rezultat prikupljanja informacija u Obradovićevom kabinetu, pruža presjek informacija o koruptivnom i kriminalnom djelovanju Mlađana Dinkića nakon petooktobarskih promjena, te o nizu nezakonitih radnji koje je bivši guverner središnje banke i bivši ministar financija počinio na štetu financijskog i monetarnog sistema Srbije, kada je u vrlo kratkom razdoblju pogasio praktički sve tada vodeće poslovne banke u zemlji.

Pozadinske informacije o Aferi Dinkić, koje otkriva ovaj dokument Obradovićevog kabineta, razotkrivaju model kriminalizacije institucija kojim se poslužio Dinkić, kako bi gašenjem mreže srpskih banaka, zapravo, onemogućio istragu o tokovima novca ne samo iz vremena režima Slobodana Miloševića, nego i tokove novca nakon petog oktobra, kada su mnogi nasrnuli na taj pozamašan tranzicijski financijski plijen u Srbiji. Je li Mlađan Dinkić bio čistač, koji je uklanjao prljave tragove financijske oligarhije koja je opljačkala Srbiju? Je li postavljen u tadašnju Narodnu banku Jugoslavije kako bi onemogućio istrage o tokovima novca sistemski pljačkanog iz državnog budžeta?

 Je li bio čistač tragova o zajedničkim prljavim, financijskim, ratnoprofiterskim, tranzicijskim poslovima Zagreba i Beograda od devedesetih godina na ovamo? Tajni dokument sačuvan u kabinetu Vuka Obradovića, daje dio odgovora na ova pitanja, i upotpunjava mozaik informacija o zakulisnim tranzicijskim igrama i kombinacijama.

 

Guverner, taoc mladog jurišnika: Mlađino petooktobarsko osvajanje NBJ

 

„...Sa grupom naoružanih ljudi, u pratnji eksperata koji su znali da upotrebe mehanizme nacionalne banke, Mlađan Dinkić u zgradu Dušana Vlatkovića, tadašnjeg guvernera, a da se ovaj nije makar javno pobunio. Istina, to se događalo u vreme dok se izlivao narodni bes na trgu ispred Skupštine i RTS-a, u Takovskoj ulici, ali je vrednost jednog guvernera ne u stavljanju potpisa na novčanice, već u odbrani onoga što mu je narod poverio.

Još mnogo dana iza toga Vlatković je ostao talac Dinkića. U revoluciji zapaljene Skupštine i televizije, nasilno otete NBJ, ali ne i ispaljenog metka osim suzavca, bilo je i onih koji su insistirali na legitimitetu i legalnosti, pa je samim tim valjalo sačekati da se konstituiše Skupština i ona izabere Dinkića za guvernera. Vlatković je dotle ponizno pružao uslužni servis potpisivanja onog što je Dinkić odlučivao.

Na protest poslanika da se čovek bez dana radnog staža postavi na mesto guvernera, preko medija je odgovorio sam Dinkić. Ako nećete mene, bile su njegove reči, nećete dobiti niti Labusa za potpredsednika savezne Vlade. Za manje obaveštene, to je značilo: nećete dobiti ni podršku Zapada!

Kada je Skupština progutala prvu ucenu i obećala mandat Dinkiću, javnost je ponovno bila šokirana: mladi delija se oglasio i rekao da ne prihvata za zamenika nekadašnjeg guvernera, koga je kandidovala Crna Gora, o čemu su se koalicioni partneri usaglasili. Tražio je da on sam imenuje svoga zamenika. Pobedio je opet Dinkić. Uz minimalne ustupke: zamenik je istina iz Crne Gore, ali niko od monetaraca ili bankara, već bivši ministar poljoprivrede u Vladi Mila Đukanovića.

Istina, obojici je očigledno bilo dovoljno da među najbližim saradnicima imaju Jelašića iz Dojče banke, koja je i inače kreirala utemeljenje nove monetarne politike demokratske Jugoslavije. Zbog sporosti, nerazumevanja ili loše naučene lekcije, Dinkić je prošlog leta i dobio jedinicu za ono što je dotle uradio. Dinkić je istog trenutka svoj kabinet proglasio za 'ratni štab' i krenuo u razaranje srpskog bankarstva. Iako su sve društvene banke već bile transformisane i pretvorene u akcionarska društva, pa samim tim imali i vlasnike u vidu akcionara koji su osnivači, iz privrede i drugih institucija, ili su jednostavno kupovinom akcija na tržištu stekli i pravo upravljanja bankama, Dinkić je pučem sebe proglasio za jedinog vlasnika...", navodi se u ovom dokumentu sačuvanom u privatnoj arhivi Vuka Obradovića.

Dinkić je očito znao da u vrijeme promjena koje su se odvijale tijekom petog oktobra strateški treba kontrolirati upravo onu instituciju koja je krila tajnu o svim financijskim, bankarskim i tokovima novca - tadašnju Narodnu banku Jugoslavije. Dok su ljudi rušili režim, Dinkić je preuzeo kontrolu nad NBJ i tadašnjim guvernerom, pa niti ne čudi daljnji razvoj događaja oko velikih antikorupcijskih istraga koje su propale zahvaljujući Dinkićevom uništavanju tragova, kao što je to slučaj sa istragom o tzv. ciparskim parama. S druge strane, nakon imenovanja na mjesto guvernera, Dinkić je pokrenuo projekt gašenja nekadašnjih državnih banaka u Srbiji, čije su arhive i računi skrivali tajnu o navedenim tokovima novca. Gašenjem tih banaka, Dinkić nije samo praktički ugasio srpski bankarski sistem, nego je uništio tragove tokova novca od 1990.-ih pa sve do nakon petog oktobra, čime je financijskoj eliti na Balkanu omogućio da u miru nastave svoje poslovne operacije, novcem kojeg su opljačkali iz država nastalih raspadom bivše SFRJ.

 

Sudovi presudili: Dinkić nezakonito zatvarao banke

 

„...Dinkićeva destrukcija bankarstva brzo je dala rezultate - sa više ili manje otpora, održani su Upravni odbori i smenjena su postojeća rukovodstva, a na mesto njih su došli ljudi koji su unapred znali da im je jedini zadatak da umesto 'grobara u štrajku' , oni 'spuste kovčege u raku', dotle u svetu poznate i priznate banke, koje su Srbiju održale tokom sankcija. I koje su uspevale da posluju sa svetom usprkos blokadama i čiji su akreditivi, na očiglednu zapanjenost kreatora sankcija prihvatani u svetskom bankarskom svetu.

Iza toga je došao period pojedinačnog obračuna između guvernera (Dinkića, op.a.) i manjih banaka, uglavnom privatnih koje nisu imale nikakvu šansu. Epilog je, guverner je izgubio svih devetnaest sudskih sporova sa devetnaest likvidiranih srpskih, najčešće privatnih banaka, ali sve su one prestale da rade?! Sa nekima je Dinkić gubio i po nekoliko sporova.

...Kada su mu sudije najvišeg suda u Jugoslaviji poništile kod nekih banaka i treće rešenje i naložili da se banke otvore, a da NBJ ne može da ih spreči u tome, Dinkić je podneo krivične prijave protiv tih sudija. Bio je to nečuveni skandal u praksi bilo koje zemlje u svetu...

Krunski dokaz Dinkića bio je omiljena premisa guvernera - svi su oni 'Miloševićevi simpatizeri'. Ni traga o zakonu, o pravnim normama, o ustavnim zaštitama koje građani i institucije imaju od razbarušenih svojevoljnika čiji je jedini argument 'debela leđa' G 17 i Kalašnjikov u rukama! Javno, Dinkić je tražio smenu tih sudija. I dobio je. Ako predsednik Koštunica ikada bude istraživao početak ruiniranja svog autoriteta i gubljenja vlasti u Srbiji, onda se on okliznuo upravo na Dinkićevom monetarnom udaru.

Devetnaest banaka imaju u trezorima presude najviših sudskih instanci da im je guverner nezakonito uskratio dozvolu za rad. I ne rade. Nema ih više. Kako je među tim bankama najvećim delom bio uložen privatni kapital, a Srbija ide putem kapitalizma, onda će se tadašnja vlast naći pred istom dilemom kao i ova sada: kako i na koji način nadoknaditi štetu koju je voljom svoje osionosti, a ne važećih zakona, naneo guverner Dinkić...", stoji u dokumentu.

Samo po sebi, ovakvo nezakonito ponašanje visokog državnog dužnosnika predstavlja korupciju i organizirani kriminal, jer se radi o grubom kršenju zakona, kako bi se nekome pribavila znatna imovinsko financijska korist, a zbog čega je drugoj strani, vlasnicima i državi nastala znatna financijska i imovinska šteta, koju će prije ili kasnije netko morati isplatiti oštećenima, na ovaj ili onaj način. Primjer nezakonitog gašenja Astra banke, možda najbolje oslikava ovaj Dinkićev bankarski kriminal, kojim je omogućio da bankarsko tržište u Srbiji preuzmu banke sa stranim franšizama, iza kojih su skrivane zapravo multimilijunske operacije pranja novca, sa tajnih inozemnih računa koji je zadnjih dvadesetak i više godina izvlačen u inozemstvo iz država bivše Jugoslavije.

 

Primjer nezakonitog gašenja Astra banke

 

„...Astra banka je dan uoči konferencije za štampu guvernera NBJ, oktobra 2001. godine dobila inspekcijski nalaz o kontroli poslovanja poslovnice Astra banke na Kipru sa sumnjom da je plasman 36 miliona USD, star oko pet godina i uz redovni revolving i naplatu kamate, prema mišljenju inspektora NBJ 'rizičan'. Tražilo se mišljenje banke. Nalaz je u Astra banku stigao oko 13 časova. Istog dana oko 15.30 časova guverneru je poslato pismo u kojem ga banka obaveštava da će postupiti po njegovom nalogu i u roku od pet dana, koliki je rok i dat od strane NBJ, izneti svoje argumente, iako smatra da plasman nije rizičan. Uz to, moli guvernera da za tih pet dana ne iznosi ništa u javnost...

...Guverner, međutim, Astra banku smatra 'svojom glavnom senzacijom' na konferenciji za štampu i dopunjava je tvrdnjama, koje mogu da budu osporene u svakom svom detalju. On sumnja da je tih 36 miliona USD 'rizičnog plasmana', zapravo novac koji su Karići uzeli i time sazidali svoje vile na Dedinju. Čak i da je tako - plasman nije rizičan. Banka ima vile na Dedinju koje u svako doba može da proda i naplati svoj plasman.

Ali, banka više ne može da zaustavi lavinu sumnje koju je guverner pokrenuo. Guverner ne staje na tvrdnjama, ma koliko one bile neosnovane, već postavlja rok od šest meseci da se uredi stanje na Kipru, pa kada mu se učinilo da je time propustio šansu da zatvori Astra banku, ispravlja svoju grešku i posle mesec dana, opet bez razloga, uvodi administratora NBJ u Astra banku, što ima pogubni psihološki značaj. Za samo mesec dana rada administratora u Astra banci je od 17 000 deponenata, broj opao za 20 odsto. Postaje jasno da nije reč o zaštiti depozita i štednje klijenata banke, već o patološkoj potrebi da se guverneru iskopaju nove pikanterije za sledeću konferenciju.

Već na sajmu u Novom Sadu guverner optužuje Bogoljuba Karića da je svojim odlaskom iz zemlje uznemirio klijente banke i izazvao blokadu. I načinio korak dalje: posumnjao je da neko stoji iza Karićevog kapitala. To na sve liči, osim na dostojanstveno i odgovorno ponašanje guverner nacionalne banke. Dakle, guverner i dalje izlazi sa tvrdnjama koje ne smiruju, već unose paniku na finansijskom tržištu", navodi se dalje u izvještaju sačuvanom u arhivi Đinđićevog potpredsjednika.

 

Bilans Dinkićevog bankarskog kriminala

 

„...Bilans takvog ponašanja Dinkića je bio: zatvorio je 22 banke, izgubio je spor sa 19 banaka, a sa Astra bankom je u dva maha i Vrhovni sud donosio izvršno rešenje da se poništava rešenje guvernera, uz činjenicu da je čak menjan i sastav Suda, a Astra banka i danas iako ima dovoljno kapitala za likvidno poslovanje, nema licencu.

Ima li kog ko želi da istinski razumno razmotri ove činjenice i sagleda svetske, a ne domaće posledice ovakve destrukcije bankarskog sistema od strane guvernera Dinkića!

Ako je išta dobar razlog da se hladne glave razmisli o sugestiji da je najbolje rešenje, najbolja pomoć u borbi protiv korupcije i kriminala, provera činjenica i izlazak u javnost tek kada se raspolaže sa čvrstim dokazima, jer je to jedini i temeljni nacionalni interes, onda je to način na koji se Dinkić obračunavao sa srpskim bankama, a za račun stranih banaka, koje su dolazile u ovu zemlju sa po pet miliona nemačkih maraka, a kasnije pet miliona evra. Svi ćute da su to banke ćerke, osnovane po našem zakonu i odgovaraju pred našim zakonom ne snagom kapitala svojih domicilnih banaka, već sa tih pet miliona evra. Svaka od njih je tu sumu samo na štednji povratila u prvim mesecima rada.

Dinkić je rasprodao naše bankarsko tržište za neku siću i njegov viceguverner, možda i slučajno, u jednoj TV emisiji je i rekao da je Astra banka ukinuta upravo uoči konverzije marke u evro, jer su se konkurenti očito poplašili da Astra banka ne uzme lavovski deo tog kolača. Istini za volju, valja reći da je i ta akcija guvernera prošla katastrofalno: od 8,6 milijardi nemačkih maraka, koje su zamenjene bez provizije i beleženja porekla novca, u bankama je ostalo samo 1,7 milijardi maraka, a sve ostalo je samo prošlo kroz Dinkićevu „mašinu za pranje novca" i vratilo se tamo gde je i bilo: u slamarice ili van zemlje!", zaključuju autori izvještaja pohranjenog u kabinetu Vuka Obradovića.

Procesi koje načelno opisuje ovaj izvještaj iz Obradovićeve arhive samo daju naslutiti pozadinu svega onoga što je Dinkić radio kasnije u slučajevima istrage tzv. ciparskih para, ili pak u Slučaju Mobtel. Dakle, iza svega se krila očito puno veća tranzicijska priča, puno ozbiljnija i prljavija tranzicijska tajna. Mlađan Dinkić je tako postao čuvar jedne od najprljavijih i najkrvavijih petooktobarskih tajni - tajne tokova novca. Tko je, kako, kada, gdje, preko koga, prebacivao novac sakriven na tajnim računima, koji su jedno vrijeme kontrolirani preko bivše Narodne banke Jugoslavije i poslovnih banaka koje je ugasio Dinkić?!

 

(Nastaviće se)