Postdemokratija

 

Vučić i boranija

 

Kao Baster Kiton, smrtno ozbiljan a smešan. Uozbiljio se Vučić, ko prase kad piški u ćebe, želeći tako da kaže kako je odgovoran i kako bi trebalo da mu se veruje.  Ali, kako uzeti ozbiljno nekog kome je čitava strategija preporoda države zasnovana na poklon kreditima nekih vlasnika harema, a glavni projekat Bal na vodi, sa sve tornjem koji nalikuje džamiji. Pošto će on ipak pobediti, čeka nas hiljadu i jedna noć u Srbiji, u kojima će nam Vučić, baš kao Šeherezada, pričati svoje bajke, ali nikad do kraja, da bi i sutra mogao da nastavi. Jer narod voli bajke. Dok mu ne presednu. Prema tome, kao i sve dosad, izdržaćemo nekako i te tri unapred izgubljene godine. A dotle valja probrati ovu boraniju, koja sad izigrava opoziciju, sve namigujući ovima što su u poziciji. I razmisliti o drugačijem izboru vlasti,  u koju bismo nekako namolili ili čak naterali one najpametnije i najsposobnije, kojima ne pada na pamet da se sami nude ili otimaju za nju, zaključuje zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu.

 

Piše: Mile isakov

 

Ova izborna kampanja je zaista smešna, ponajviše zato što su njeni akteri strašno ozbiljni. Rezultati se znaju unapred, a oni se svi prave da je neizvesno. I svi, najozbiljnije, kao da je reč o pravoj izbornoj trci, iznose svoje programe, koje smo od njih ili nekog drugog, već sto puta čuli. A nikad videli na delu,mada su svi već bili u vlasti, pa dakle i u prilici da primene i sprovedu ta svoja genijalna rešenja. Ništa se na ovim izborima ne odlučuje, osim o njihovim sudbinama,tako da oni zapravo nisu ozbiljni, nego zabrinuti. Čak i apsolutni favorit  Vučić, koji nema brigu da li će pobediti, ali ima problem ako ta pobeda ne bude dovoljno ubedljiva. Dok je za sve ostale pobeda već ako pređu cenzus, on je sam sebi, preko naručenih istraživanja, koja nas mesecima ubeđuju u vrtoglavi rast njegove popularnosti, natovario obavezu da osvoji apsolutnu većinu. Sad je ukapirao da bi njegov narod, kojeg on voli najviše na svetu, mogao to ozbiljno da shvati, da pomisli da je već sve gotovo pa ne izađe da glasa. Zato komično deluje njegova izjava da su veće šanse da on i njegovi Naprednjaci izgube, nego da pobede na ovim izborima. Uopšte, njegovo basterkitonovski kameno lice, bez pravog razloga, deluje smešno. Najsmešnije je, kad nabaci izraz kao da ima proliv, da bi nam pričao o mukama koje on preživljava u naše ime i za naše dobro, o svojoj skromnoj pameti i ogromnoj posvećenosti poslu za opšte dobro, sa bisernom izjavom kako on živi da bi radio. Samo nikako da počne. Jedino ako ne misli da su hapšenja nekakav posao.  Ili čekanje para koje su mu obećali šeici, a koje nikako da stignu. Lepo je to što on ujutro prvi dolazi u vladu, a poslednji iz nje odlazi, ali sedenje u kabinetu i nije baš neki rad.

Zato se za to mesto otimaju i oni drugi, koji bi da to rade da bi živeli. Probali su i videli da umeju. O, kako svi oni umeju da predstavljaju narod. I da vode državu. Nije važno kuda. Važno je da umeju, a ko ume, njemu dve. Umeju i da vode i da uživaju. A ovaj Vučić, baš se muči sa time. Stalno je u nekom grču, večito namrgođen i zabrinut. Zašto li ga narod onda toliko gotivi? Valjda zato što naši ljudi vole da bace brigu na veselje, a to je moguće samo ako postoji neko ko brine umesto njih. Probali su i sa onim raskalašnim demokratama, kod kojih se sve bilo u stilu- lako ćemo, pa nije bilo tako, nikom osim njih. E sad, da probamo sa ovim pesimistom. To je kao promena, nešto drugačije. Ama, nije braćo Srbi! Sve je to isto, samo što je kod optimista čaša do pola puna, a kod pesimiste do pola prazna.  Ali ne vredi govoriti, moraju svi u to da se lično uvere. Naš svet najbolje uči na sopstvenim greškama.  

Suština je u tome što ovakvi izbori nemaju više nikakvog smisla. To se najbolje vidi upravo po ovim koji nam predstoje, kad je rezultat već poznat, ali to važi za sve dosadašnje i sve buduće, ako se nešto ne promeni. Nema nikakvog smisla izlaziti na izbore i glasati, jer kako god mi glasali, oni koje mi navodno biramo, formiraće vlast onako kako to njima odgovara. Napraviće koaliciju i sa najvećim neprijateljima, za koje mi nikako nismo. Ako im usfali koji procenat za većinu, spojiće nespojivo, udružiće se sa crnim đavolom, samo da se dokopaju pozicije. Nema to ni stida, ni srama. Ni pozicija, ni opozicija. Svako može da pljuje po svakome, a opet svako može sa svakim. I još se bune kad narod kaže da su svi isti. Zar to što se ne zna ko će sa Vučićem u novu vlast, nije najbolji dokaz da su svi isti. Svi su spremni, kao zapete puške. Tobož nećkaju se, a samo čekaju njegov mig, pa da se odreknu svih principa i partnera. I svojih birača, koji glasaju za njih, baš zato što neće za SNS. A Vučić, mada mu verovatno niko neće biti potreban za većinu u Skupštini, svima daje nadu, jer voleo bi da svi stanu na njegovu stranu, da svima bude gazda, da svi od njega zavise. Nije izbirljiv, jer i on je isti. Najžešća prepucavanja sa Demokratama, nisu nikakav garant da i sa njima ne bi mogao da se na kraju udruži, ako se tako karte slože. Uostalom, to smo već videli nekoliko puta, kada su pravljene koalicije sa onima za koje su zakljinali da nikad neće.

Zašto su svi isti? Zato što se bave istim zanimanjem iz istih razloga i sa istim motivima. Zato što u tom poslu postoje pravila, kao u svakom prljavom biznisu, pa ako se ne snalaziš u njima, ako ne švindluješ, ne možeš uspeti.

Zato što nisu otvoreni dosijei, što nije sprovedena lustracija i nije proveravano poreklo imovine. A zašto nije proveravano poreklo novca u privatizaciji? Zato što svi imaju svoje tajkune, što su svi prikačeni na transfuziju iz nekih crnih fondova. Dosijei nisu otvoreni, zato što su svi u njima. Kao što se u EU ne može ako nisi u NATO, tako se ni u politiku ne može ako nisi povezan sa nekom službom, domaćom ili stranom. Najbolje sa obe.  Naravno, ima izuzetaka, ali oni samo potvrđuju pravilo. I ne traju dugo, tako da ni ne spadaju u političku klasu.

Zašto lustracija nije prošla, mada smo doneli zakon o tome, koji nikad nije primenjen i koji je već zastareo? Zato što vrana vrani oči ne vadi. Zato što novi vlastodršci ne žele da seku granu na koju su se tek popeli. Ako otkriju kako su prethodni zloupotrebljavali vlast, oni to više neće moći. Zato se odmah napravili dil sa bivšima, da im ovi otkriju sve rupe u sistemu, tehnologiju pljačke i neke tajne račune, u zamenu za aboliciju od zaslužene kazne. Bivši vladari tako, poput najokorelijih kriminalaca, dobijaju status zaštićenog svedoka. Od koga zaštićeni? Od zakona, naravno, ali i od građana, koji zato što ne saznaju sve, posle izvesnog vremena, ponovo glasaju za njih. A onda kažu kako narod ima kratko pamćenje.

Možda, ali pošto nikad ništa ozbiljno nije procesuirano, ni dokazano, narod misli da i nije bilo istina, naročito kad vidi kako se istorijski mire i udružuju zakleti neprijatelji,  dželat i žrtva, tužibabe i optuženi. Svaka nova vlast briše nam kolektivnu memoriju tako što amnestira prethodnu i nastavlja tamo gde je ona stala, pa se prirodno dolazi do zaključka da ono pre toga i nije bilo tako strašno. Odnosno, da novi nisu ništa bolji. Odnosno da su svi isti. A, da je sprovedena lustracija, sve bi danas drugačije izgledalo.

Ni Vučić, ni Dačić, ni Nikolić,ne bi mogli da se bave politikom, pa onda ni da budu ovo što jesu. Ni mnoge sudije ne bi danas mogle da oslobađaju kriminalce, lopove i ubice, niti da drže predmete u fiokama do zastarevanja, jer ne bi imali ni astal u sudu. Ni mnogi novinari, ne bi mogli da javno, u medijima, mute vodu i otvoreno navijaju za neku partiju, da lažima veličaju njenog vođu i organizuju harange protiv onih drugih. Neki mediji, poput TV Pink, ne bi ni postojali ili bar ne bi imali nacionalnu frekvenciju. Ali gde bi onda Čanak započeo svoju pevačku i kuvarsku karijeru, gde bi se za SNS i poslanika preporučio farmer Marjan Rističević,  i konačno,  gde bi urednik Informera Vučićević imao svoju emisiju i gde bi Vučić satima odgovarao na nameštena pitanja gledalaca, uživo i bez cenzure.

Nekad davno, na početku demokratije, starogrčka država Sirakuza, imala je pravilo da na pet godina iz zemlje protera najmoćnije ljude, preventivno, dakle ne zato što su učinili nešto protivzakonito, nego zato da ne bi zloupotrebili svoju političku ili finansijsku moć.

 Posle je to isto uvela i Atina, samo još duže, na deset godina, da bi zaštitila mladu demokratiju i njen princip ravnopravnosti. I to se nije smatralo kaznom, nego naprotiv, priznanjem. A, o tome su glasali svi građani. Nešto kasnije, Rimljani su terali filozofe da, kao najpametniji, uđu u vlast, kako bi svojim znanjem dali konkretan doprinos da država bolje funkcioniše, na dobrobit svih.

E tako nekako, moramo se i mi vratiti izvornim principima demokratije i kao stari Grci I Rimljani, pronaći način da iz vlasti proteramo sve one koji su se osilili, a u nju uvedemo najsposobnije i najčestitije ljude, koji prirodno ne žele da se uključuju u ovu i ovakvu politiku. Da ih privolimo da preuzmu odgovornost za razvoj društva i države, jer to nije samo pravo svih građana, nego i obaveza, pa i njihova. Dakle, da ne biramo samo među onima koji to najviše žele, jer nisu nizašta drugo, koji, nemajući pametnija posla, sami sebe predlažu i hvale, koji se, nesposobni za posao, otimaju za vlast. Nego da mi sami predlažemo, ako treba i molimo, one koji zasad ne žele da se upuštaju u tu prljavu rabotu. Da ih motivišemo, ako treba i nateramo, da uđu u vlast i daju svoj konkretan doprinos.

Sa Vučićima i ostalom boranijom, nećemo daleko dogurati. I nigde stići.