Amerika

 

Da li Amerika pokušava da obori tri vlade na tri kontinenta?

 

Ujka Sem talasa, od Kijeva do Karakasa

 

Većina sveta u ovom trenutku pomno prati događanja u tri usijana politička žarišta koja se nasilno manifestuju po ulicama. Krv teče u Siriji, Ukrajini i Venecueli. Mediji, uključujući i njihove čitaoce i gledaoce, upiru se da ta tri žarišta nekako povežu. Istina je da je svaki od ovih sukoba započeo iz različitih razloga, ali je takođe istina da su se u to postepeno direktno ili indirektno uplitali i svetski moćnici. Bilo da su to Sjedinjene Države ili Ruska Federacija, Iran, Saudijska Arabija ili, čak, i majušna Kuba. Profesionalni politički analitičari izlažu sve moguće „profesionalne" kombinacije šta se događa i šta će se dogoditi, ali su, kao i uvek, komentari sa ulica daleko najzanimljiviji. Jedan od tih zaključaka je da Vašington po prvi put u istoriji pokušava da istovremeno obori tri vlade na tri kontinenta, o čemu piše urednik Tabloida Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Heralda 

 

Milan Balinda

 

Skoro svakoga dana tokom poslednje dve godine, na naslovnim stranama svetskih medija dominirao je sukob u Siriji. Preko 100 hiljada mrtvih i preko milion izbeglica, bojni gasovi, bombardovanje, glad i pokolji, natezanje između Sjedinjenih Država i Ruske Federacije, opravdavali su veliki interes generalne publike.

Međutim, to u poslednje vreme više nije tako. Sirija, u kojoj se nastavljaju krvoločni sukobi, sišla je sa vrha naslovnih strana i svoje mesto ustupila Ukrajini bez obzira što u kijevskim demonstracijama ima mnogo manje poginulih, ipak preko 100 ljudi, i što za sada nema ni bombardovanja ni izbeglica. Razlog za to leži u činjenici da mnogi u ukrajinskim nemirima vide sukob između Zapada i Rusije.

Dodatni razlog je što se sve to događa u Evropi. Slična situacija odigrava se i u Venecueli i to mnogo duže vreme, ali sukobe u Karakasu, i drugim gradovima ove zemlje Južne Amerike, ipak najviše prate njihovi susedi. Čak i ne više s toliko pažnje u Sjedinjenim Državama, osim možda u Majamiju gde živi velika populacija venecuelanskih građana.

 

 

U potrazi za socijalizmom 21 veka

 

 

  Nema sumnje da su nasilni protesti u Venecueli važni događaji, ali, makar u Americi, Ukrajini je posvećeno mnogo više novinske pažnje. Primera radi, u Vašington postu su izbrojani jednog dana, poslednjeg ponedeljka februara meseca, 10 tekstova u kojima se pominje reč Venecuela, i istog dana 28 njih u kojima se govorilo o Ukrajini.

U Njujork tajmsu tog istog dana bilo je 13 tekstova sa rečju Venecuela a u 25 se govorilo o Ukrajini. Protesti u Kijevu započeli su 21. novembra 2013. godine, ali veća pažnja medija privučena je tek početkom prošlog februara. Skoro permanentni protesti u Venecueli traju već godinama, nekad s nižim nekad s višim intenzitetom, i ekonomska situacija u ovoj latinoameričkoj zemlji mnogo je gora nego u Ukrajini, a ti ekonomski problemi su i bili povod za demonstracije.

Venecuelu potresaju za život teška vremena: inflacija je dostigla cifru od 56 odsto, permanentna nestašica šećera, toaletnog papira, brašna i učestali prekidi u snabdevanju električnom energijom, kao i jedna od najvećih stopa u svetu po broju ubistava.

Jedno je sigurno-Venecuela nema toliko važan geostrateški položaj kao što je ima Ukrajina. Ipak, ukoliko ne dođe do opšte vojne intervencije Moskve, situacija u Ukrajini će se smiriti, a Venecuelu ne očekuje takva sudbina, te će ona ponovo izbiti na gornjem delu naslovnih strana dnevnih novina. Dodatni razlog za slabije adekvatno izveštavanje iz Venecuele je i taj što se njihovi „državni mediji" auto-cenzurišu ali je i vlada Nikolasa Madura, kao i njegovog prethodnika Uga Čavesa, tokom poslednjih godina zabranila veći broj opozicionih medija. To nije slučaj u Ukrajini.

U Venecueli, jedan od razloga za nasilne proteste je i taj da su drugi načini za ispoljavanje nezadovoljstva praktično zatvoreni i to ne samo zbog zabrana opozicionih medija, već i zbog delovanja nezvaničnih grupa pro-vladinih simpatizera. Činjenica da je Nikolas Maduro na prošlim izborima dobio mandat sa veoma tankom većinom glasova, a da pokušava da bude apsolutni vladar u zemlji, doprinosi nestabilnosti u Venecueli gde proteste obično započinje grupa studenata da bi kasnije oni prerasli u masovne demonstracije.

Administracija predsednika Madura optužuje opoziciju da priprema državni udar i da su u sprezi sa fašističkim pokretima, dok istovremeno koristi omiljen politički potez preminulog Uga Čavesa i otkazuje gostoprimstvo troje američkih diplomata zbog navodnog šurovanja sa organizatorima demonstracija. Da li so to ti američki službenici ambasade radili, ili nisu, manje je važno. Potez Madura da ih izbaci iz zemlje je provereni populistički akt koji s velikim odobravanjem podržavaju pristalice čavisma. Većina pristalica, odnosno glasača na izborima, naslednika Uga Čavesa, takođe svoje političke ideale zasnivaju na ideji slobode. Budući da pripadaju siromašnoj klasi, za njih sloboda znači da imaju relativno redovne obroke i kakav-takav krov nad glavom, ponekad čak i struju. Srednja klasa u Venecueli zahteva mnogo više - slobodu štampe, govora i organizovanja. Baš zbog tog različitog pristupa pojmu „slobode" Venecuela se već decenijama nalazi u turbulentnim društvenim odnosima. Isto je bilo kada je u Karakasu sedela vojna diktatura, ili desničarska opcija, kao i sada kada iz glavnog grada diriguje neka verzija „socijalizma 21. veka", kako je to već u svoje vreme bio nazvao pokojni Ugo Čaves.

Venecuela je svojevremeno bila najbogatija zemlja Južne Amerike, zahvaljujući pre svega velikim rezervama sirove nafte koju poseduje. Današnja teška ekonomska situacija pripisuje su pogrešnom populističkom politikom jedne vlade koje svoje odluke zasniva na „socijalističkoj" ideologiji koja je neprijateljski raspoložena prema slobodnoj trgovini i privatnom preduzetništvu. Ekonomski problemi Venecuele prevazilaze i same granice zemlje budući da Čavesova fantazija o „socijalizmu 21. veka" uključuje i milijarde dolara koji se doniraju kubanskom režimu u vidu besplatne nafte. Dodatne milijarde potrošene su na projektima razvoja „socijalističkih" društava širom Latinske Amerike. Iz tih ideoloških razloga, većina latinoameričke „levice" bezuslovno podržava Nikolasa Madura ističući da u Venecueli vlada obezbeđuje pristojan život najsiromašnijim, odbacuje kapitalističko slobodno tržište i pravi savezništvo sa zemljama kao što su Sirija i Iran da bi se zajedno suprotstavili „američkom imperijalizmu". Međutim, taj ideološko-ekonomski model ne podržavaju sve zemlje regiona, a protiv njega su Meksiko, Čile, Peru, Kolumbija i Kostarika.

Ukrajincima nikakav „socijalizam" ne pada na pamet, i to pre svega zahvaljujući životnim iskustvima iz sovjetske ere. Međutim, ultra-nacionalističke, neo-nacističko i fašističke grupacije primetne su na demonstracijama u Kijevu, a i odsustvo anarhista na ulicama je posledica dominacija fašističkih nastrojenih demonstranata.

 

 

"Moralna rezerva bolivarske revolucije"

 

 

U Venecueli predsednik Maduro optužuje demonstrante da su povezani sa fašističkim grupacijama, što je donekle tačno, ali najverovatnije da nije ni značajno, a još manje presudno za razvoj političkih događaja u toj zemlji. Druga je priča što Maduro formira „levičarsku" narodnu miliciju koja bi „odbranila socijalističke tekovine" njihove Bolivarske revolucije. Isto tako kao i predsednika republike. Još od kada se aprila meseca 2002. godine dogodio neuspeli državni udar protiv tadašnjeg predsednika Uga Čavesa, on je došao na ideju da oformi „civilnu miliciju" koja bi bila u službi „bolivarske revolucije" (Sve što može da se nazove „bolivarsko", po Simonu Bolivaru, vođi protiv španskog kolonijalizma, nazvano je u Venecueli. Čak i zvanično ime zemlje.). Drugim rečima – politička vojska. Dve godine kasnije počeo je da opisuje svoju ideju rečima: „Svaki momak, svaki ribar reke Orinoko, svaki sejač pamuka mora naučiti da koristi pušku, jer ovo je koncept naoružanog naroda".

Taj koncept naoružanog naroda je, po Čavesu, socijalistički koncept, mada neki tvrdi da više liči na fašističke ideje sejanja straha među političkim neistomišljenicima. Potom je, 2009. godine, stvorena Bolivarska nacionalna milicija kao dodatna oružana grupacija u veneculanskom odbrambenom sistemu. Takođe je nazvana „moralna rezerva bolivarske revolucije". Pripadnici te milicije (muškarci, žene, mladi i stari) nalaze se pod direktnom komandom predsednika republike i obučeni su da odbrane revoluciju od stranih neprijatelja („imperije" Sjedinjenih Država), isto kao i od unutrašnjih neprijatelja (političke opozicije). Ta paravojna formacija, koja ima i svoju himnu, inspirisana je po uzoru na iransku revolucionarnu gardu, a obučavaju je kubanski oficiri koji se nalaze u Venecueli. Režim iz Karakasa namerava da do 2015. Bolivarska nacionalna milicija dostigne broj od pola miliona pripadnika, a da se do 2019. ta cifra popne na jedan milion, čime bi prevazišli broj vojnika u regularnoj armiji. Ovim snagama moraju se dodati i Radničke milicije, čije je formiranje maja prošle godine najavio predsednik Maduro. Oružanim snagama jedini cilj je da odbrane veneculansku revoluciju i njenog vrhovnog komandanta.

Formiranje ovakvih oružanih organizacija, koje odnose ogroman deo novca iz budžeta, nezamislivo je u Ukrajini, na primer, ili Rusiji, ili u bilo kojoj evropskoj demokratiji. Ne priliči čak ni ostatku Latinske Amerike, gde se na vlasti nalaze različite političke opcije, od levih do desnih. Ni Evu Moralesu, predsedniku Bolivije, ne pada na pamet da formira „narodne milicije" koje bi branile „revoluciju i njenog vođu". To uspeva samo na Kubi i u Venecueli, ali postoje mnoge indikacije da će se „socijalistički sistem" u zemlji Simona Bolivara pre ili kasnije urušiti. Za to neće biti zaslužne Sjedinjene Države, kojima se ne dopada veneculanska politička opcija i koje pokušavaju da joj donekle zagorčaju život, ali kojima sasvim odgovara što veći deo veneculanske nafte završava na američkom tržištu. Veneculanski sistem će se urušiti zbog katastrofalnog ekonomskog modela koji se primenjuje. Režim u Karakasu bi mogao da se održi na vlasti mnogo duže vreme, jer ima dovoljnu podršku najmanje polovine stanovništva, kada bi pokušao da sprovede neke ekonomske promene, ali to nije hteo Čaves, a sada to neće ni Maduro. Misli da je ovako kako je sasvim dobro.

Na sličan način razmišljao je i ukrajinski režim, ali se ispostavilo da ni tamo nije bilo dobro. Mešanje sa strane, mešanje nekih drugih država, kao SAD u Venecueli ili Zapad u Ukrajini, može da „pomogne" napetosti ali ukoliko ne postoji unutrašnje nezadovoljstvo, od demonstracija i prevrata ne bi bilo ništa. Za razliku od Ukrajine, gde će se situacija uskoro razrešiti zahvaljujući, pre svega, dogovoru Moskve i Zapada, Venecuelu čeka dug put do smirenja političkih strasti. Problemi u Venecueli stalno su nastajali zbog ogromnih klasnih razlika i ekonomskih nepravdi. Tako je bilo dok je režim upravljao sa desničarske pozicije, tako je i sada kada se sprovodi trapava „socijalistička revolucija". A opozicioni vođa protesta u Venecueli, Leopoldo Lopez, održao je krajem februara govor pred više desetina hiljada svojih sledbenika neposredno pre nego što se predao policiji, a taj je govor započeo ovim rečima: „Kao što znate, danas u Venecueli živimo mračna vremena, gde vlada nagrađuje kriminalce, a nama koji hoćemo mirne, demokratske promene u skladu sa Ustavom, prete zatvorom".

Predsednik Maduro je prošle nedelje ugledao svoju šansu i to zahvaljujući tradicionalnom karnevalu. Naime, produžio je nacionalni praznik na šest dana, od 27. februara do 5. marta, dana kada se obeležava godina smrti bivšeg predsednika Uga Čavesa, s idejom da će narod pohrliti na plaže i zaboraviti na proteste. To je inače praznik koji se proslavlja karnevalom, a Maduro se nada da će karneval biti mnogo primamljiviji od sukoba na ulicama. Ideja je takođe da se oslobode ulice od postavljenih barikada kao i da glavni putevi u zemlji postanu ponovo prohodni. Istina, čini se da se, dok se ovaj tekst piše, opoziciji smanjuje elan. Međutim, takođe ima nekih indikacija da se i u vladi naziru pukotine između različitih političkih ideja. U svakom slučaju, demonstracije u Venecueli mogle bi koliko sutra da se završe, ali, istorija nam govori, nove bi krenule dan ili dva, nedelju ili dve dana, kasnije.

 U zemlji takođe postoji značajan broj građana koji ne podržava ni jednu ni drugu stranu i možda budućnost Venecuele leži upravo u takvoj političkoj opciji. Ukoliko se ne teži da na vlast dođu politički umereni, jer bi samo oni mogli da smire ideološke strasti u zemlji, ekstremisti sa levice i desnice nastaviće da urušavaju ovu značajnu južnoameričku državu.

 

 Svetu ostaje samo da se nada

 

 

Koliko god da se politički i ulični događaji nižu u Venecueli, to ne može da se poredi sa brzinom vesti koje su stizale iz Ukrajine, ili, pak, iz drugih delova sveta a povodom situacije u toj zemlji. Stanje se menjalo iz minuta i minut, toliko brzo da ni jedan mediji u svetu ne samo da nije bio siguran šta će se u budućnosti dogoditi, nego čak ni šta se u tom trenutku događa. U jednom momentu britanski ministar spoljnih poslova leti za Moskvu, potom se najavljivalo da američki državni sekretar, Džon Keri, stiže u Kijev...

 Nekoliko noći pre toga Obama i Putin su razgovarali telefonom čitavih 90 minuta. Svet nije saznao šta su stvarno razgovarali. Bivša predsednica Ukrajine, Julija Timošenko, takođe je otišla u glavni grad Rusije. Premijer Ukrajine tvrdio je da su ruske trupe izvršile invaziju njegove zemlje. Vladimir Putin izjavljivao je da neće upotrebiti vojnu silu. Niko nije znao, u tom momentu, da li ju je već upotrebio. Ipak, za sve to vreme provlačila se jedna jasna nit izvesnosti - poluostrvo Krim, kad se sve završi, biće još bliže Moskvi nego pre krize i, naravno, biće veoma udaljeno od Kijeva.

Da bi konfuzija bila još gora, na američkim TV kanalima pojavljuju se mnogi senatori i kongresmeni kritikujući predsednika Obamu zbog toga što „ne zna" kako bi to trebalo sa Rusima. Savetuju ga da Putinu zavrne ruku, pa uvo, pa nos, da Rusiju izbace iz raznoraznih organizacija, da pripreti NATO odgovorom...

Naravno, to su političari i koriste momenat da se populističkim stavovima dopadnu svojim glasačima, a da pri tome nemaju skoro nikakvu odgovornost. Slično tome kako ruski političari zahtevaju da Ruska Federacija po pitanju Ukrajine upotrebi sva raspoloživa sredstva, uključujući i vojnu silu. A kao glavni argument iznose činjenicu da su mnogi ukrajinski građani ili Rusi ili ruskog porekla i da ih Rusija mora odbraniti. Tačno je da Rusi, i to milioni Rusa, žive i u drugim bivšim sovjetskim republikama, a ne bi bilo moguće da ih Moskva zaštiti vojnim intervencijama. Druga je priča da su neke usijane glave u Kijevu zahtevale da se zabrani upotreba ruskog jezika u Ukrajini, kao i bilo kog drugog jezika koji nije ukrajinski. Nije ni blizu pameti da bi tako nešto ikada moglo da se pretvori u zakon, osim, naravno, u nekom, samo teorijski mogućem, fašističkom režimu u Ukrajini.

Bilo šta da se dogodi u Ukrajini, tamo se ni pod kojim uslovima neće ustanoviti nacistička vlast, a, iste šanse ima i mogućnost da se u Venecueli uspostavi „socijalizam 21. veka". Čak ni „socijalizam 20. veka" nije uspeo na Kubi, osim što je podela siromaštva nešto, ali samo prividno, ravnopravnija. Za takvo stanje socijalizma na Kubi nisu krive Sjedinjene Države, koje su ustanovile ekonomsku blokadu tog karipskog ostrva, budući da Havana ekonomski sarađuje sa čitavim ostatkom sveta, kriv je pogrešan socijalni sistem, ili njegova primena. Isto tako, za stanje u Venecueli krivi su sami Venecuelanci, i donekle izvesne istorijske okolnosti u kojima se nalazila čitava Latinska Amerika. Za korupciju u Ukrajini, od najvišeg do najnižeg nivoa, nije direktno kriva ni Rusija, ni Evropska Unija, a ni Amerika. Sada kad su u haosu, izazvali su glavobolje na sve strane, a svetu jedino preostaje da se nada da se nijedna zainteresovana strana nije preračunala. I da, ako se postavlja pitanje da li je trenutna ukrajinska vlada legitimna – nije! A da li je prethodna legitimna vlada radila za dobrobit Ukrajine – nije!

 

 

A 1.

 

Važna vojna luka i pitanje ponosa

 

Grad i luka Sevastopolj, na poluostrvu Krimu, dom je ruskoj Crnomorskoj floti. Krim povezuje ali i razdvaja Rusiju i Ukrajinu. Istovremeno. Sevastopolj je oduvek bio značajna vojna pomorska baza. Oduvek, sve do nedavno, ali možda će to ponovo postati. Naime, od nestanka Sovjetskog saveza, pre više od 20 godina, ruska pomorska baza na Krimu izgubila je dosta od svoje vojne važnosti. U suštini, Rusija je kopnena sila i zadatak mornarice je uglavnom bio da brani obale zemlje. Pomorska baza je mobilisana 2008. godine, tokom sukoba u Gruziji, ali nije igrala nikakvu ulogu.

Rusija može veoma lako da ratuje sa Gruzijom, pa i sa Ukrajinom, a da ne mora da pomeri ni jednu krstaricu, podmornicu ili razarač.  Ruska Crnomorska flota sastoji se od nekoliko desetina ratnih brodova, uglavnom manjih, i većina njih potiču još iz sovjetskih vremena. U Sevastopoljskoj luci nema nijedne ruske nuklearne podmornice, a ni neki nosač aviona. Među ruskim konvencionalnim pomorskim flotama, Crnomorska je na četvrtom, poslednjem, mestu po važnosti. Pre nje nalaze se Baltička flota, Severna i Pacifička. Zašto onda Rusija insistira da ima potpunu kontrolu nad Krimom? Baš zbog nuklearnih podmornica. Ne svojih, već američkih!

 Ako jednog dana, nije važno koliko daleko u budućnosti, Ukrajina postane članica NATO, onda bi američke nuklearne podmornice tamo mogle dobro da se smeste. To Moskva ne može nikako da prihvati i za to niko ne može da je krivi. Donekle je verovatno da se oko Krima postigne nekakav dogovor koji bi Rusiji garantovao pristup njihovoj pomorskoj bazi u Sevastopolju. Ali je isto tako moguće da Moskva odbije da o tome uopšte pregovara i odluči da samovoljno kontroliše poluostrvo Krim.

Sevastopolj je, sam po sebi, moćan psihološki faktor za Ruse. Simbol je ruske slave i ponosa jer je važan deo ruske istorije još pre Krimskog rata kada se Rusija hrabro branila od invazije turskih, britanskih i francuskih trupa koji su opsedali grad tokom 11 meseci. Krim je takođe važan i u ruskoj literaturi i to pre svega zahvaljujući pisanjima Lava Tolstoja. Teško je zamisliti da bi Moskva mogla da digne ruke od Krima i legendarnog Sevastopolja.