(P)likovi

 

Aleksandar Vučić, saučesnik u zločinu, podstrekač ili  jedan od nalogodavaca ubistva Slavka Ćuruvije?

 

Organizator i ubistva i procesa

 

Prošlo je 15 godina od ubistva Slavka Ćuruvije, a istraga nije okončana. Ne zna se ko su nalogodavci i izvršioci tog zločina, ali dobro se zna da je brutalnu hajku na vlasnika „Dnevnog telegrafa" i magazina „Evropljanin" predvodio lično Aleksandar Vučić. Vrlo uporno, temeljito i strasno Vučić je nepodobnog novinara progonio pune dve godine, zloupotrebljavajući medije, pravosuđe i policiju. Kad se sa reči prešlo na delo, u Ćuruvijina leđa je ispaljeno 17 metaka, a jednim je overen u desno oko. Danas je Vučić organizovao proces Slavkovim navodnim ubicama, koji predstavlja novu lakrdiju. Nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj, novinar Predrag Popović, nekadašnji urednik dnevnog lista "Pravde'', piše o Vučićevom doprinosu nestanku Slavka Ćuruvije

 

Piše: Predrag Popović

 

Ćuruvija je u sukob s Vučićem ušao u proleće 1997. godine, kad su radikali došli na vlast u Zemunu. Opštinsku imovinu delili su kao ratni plen. Neko je dobio poslovni prostor, neko lanac trafika, mnogi stanove i placeve... „Dnevni telegraf" je iz broja u broj objavljivao vesti o tome kako je Ljiljana Mijoković, sekretarica Vojislava Šešelja, prigrabila stan porodice Barbalić, i kako je Petar Panić, šef obezbeđenja SRS-a, šakama i oružjem osvajao kvadrate u Šilerovoj ulici. U jednom tekstu objavljene su informacije o tome da opštinska vlast finansira preuređenje zgrade jedne mesne zajednice u koju je, navodno, trebalo da se useli Aleksandar Vučić.

"Osvetiću se kad-tad Slavku Ćuruviji za laži koje o meni objavljuje u Dnevnom Telegrafu", jauknuo je mladi generalni sekretar SRS-a.

Dokazao je da je čovek od reči. Osvetio se. I to više puta.

Prvi udarac je zadao u skladu sa svojim karakterom, podlo i prljavo. Štampao je pornografski pamflet kojim je pokušao da kompromituje Ćuruviju. Uz tekst „Zašto me mrzi Slavko Ćuruvija", koji je potpisao Petar Panić, objavljene su porno-fotografije televizijske voditeljke Aleksandre Juras i nepoznatog muškarca. Na taj način Vučić je hteo da pisanje „Dnevnog telegrafa" o dešavanjima u Zemunu predstavi kao Ćuruvijinu osvetu radikalima, koji su mu preoteli devojku.

Iako je Vučić tim primitivnim atakom pokazao na šta je sve spreman, Ćuruvija ga je opet potcenio. Ulazak radikala u republičku vladu, u martu 1998, shvatio je kao neprijatnost, ali ne i kao realnu opasnost koja može da izazove tragične posledice. S druge strane, Vučić nije sedeo skrštenih ruku.

Poziciju ministra informisanja koristio je za sve vrste pritisaka na Ćuruviju i njegove novine. Štampare, distributere i marketinške komintente upozoravao je da im nije pametno da posluju s „Dnevnim telegrafom". Atmosferu linča kreirao je kroz režimske medije, optužujući Ćuruviju da je podnarednik NATO-a, domaći izdajnik i strani plaćenik.

Da stoji iza svojih reči dokazao je kroz takozvanu Uredbu, kojom je u septembru 1998, kad je NATO prvi put zapretio udarom na SR Jugoslaviju, Vučić ovlašćen da sprečava rad nepodobnih medija. Naravno, odmah je potpisao rešenje o zabrani „Dnevnog telegrafa". Dve nedelje kasnije SRS, SPS i JUL su doneli novi zakon o informisanju, odnosno „zakon protiv Ćuruvije", koji je suđenja po tužbama protiv medija izmestio iz sudske u izvršnu vlast. Određeno je da sudski postupci traju najduže 24 sata, a prekršiocima su namenjene drakonske finansijske kazne.

Prva presuda po tom zakonu izrečena je Slavku Ćuruviji i njegovom nedeljniku „Evropljanin". Pošto Ćuruvija nije mogao da dokaže da je više od 120.000 građana Jugoslavije u poslednjih deset godina emigriralo u Kanadu i da u Srbiji ima više od dva miliona nezaposlenih, prekršajni sudija Mirko Đorđević proglasio ga je krivim za pozivanje na nasilno kršenje ustavnog poretka i odredio mu ukupnu kaznu od skoro 1,5 milion nemačkih maraka.

Eto zabave za Vučića. Ruka mu je drhtala od sreće dok je potpisivao rešenje o plenidbi imovine „Dnevnog telegrafa" i „Evropljanina". Konačno je uništio mrskog neprijatelja.

No, ni tu se nije zaustavio. I bez novina, Ćuruvija mu je smetao. Bio je živ. Nezadovoljstvo tom činjenicom Vučić je demonstrirao prilikom dva slučajna susreta s omraženim neprijateljem.

Prvo su se sreli na ulici, ispred restorana „Ruski car". Okružen telohraniteljima, dvorskom svitom i radikalskim omladincima junački je nasrnuo na usamljenog Ćuruviju:

"Gotov si, ćoravi izdajniče!", vikao je, psovkama i uvredama dokazujući  patriotski bes.

Kasnije je razočarane ekstremiste iz svog okruženja uveravao da se jedva uzdržao da ne nokautira Ćuruviju, iako je to silno želeo. Slična scena, s istim ishodom, odigrala se i na otvaranju FEST-a.

Ćuruviji ni to nije bilo dovoljno da shvati s kim ima posla. Naprotiv, Vučića je smatrao nebitnim Šešeljevim slugom koji u javnosti igra predstavu kojom pokušava da imitira gazdu, a inače nije tako opasan.

Tu zabludu, svesno i vrlo proračunato, kreirao je sam Vučić. Po jednoj novinarki „Dnevnog telegrafa", svojoj tadašnjoj miljenici, ministar informisanja je slao Ćuruviji miroljubive, pa čak i pomirljive poruke, uveravajući ga da će se hajka smiriti čim prođe kriza na Kosovu. Bez obzira na realnost, na sudsku torturu, javnu difamaciju i uništen biznis, Ćuruvija je, naivno, bio sklon da poveruje Vučićevim tvrdnjama da režim neće ići do kraja. Ni presuda kojom je, u martu 1999, osuđen na pet meseci zatvora Ćuruviji nije bila dovoljna da shvati šta mu se sprema. Umesto da pobegne u Crnu Goru, kao što sam mu predlagao, odlučio je da ostane u Beogradu, na nišanu.

Greška, kobna greška.

Smrtna presuda objavljena je u „Ekspres politici", u kolumni Miroslava Markovića „Ćuruvija dočekao NATO bombe", koja je pročitana i u Dnevniku RTS-a. Isto veče, dok smo telefonom analizirali uzroke i moguće posledice tog režimskog targetovanja, Ćuruvija mi je rekao da je dobio Vučićeva uveravanja da ta prozivka ne predstavlja stav vlasti i da se to više neće ponoviti.

Vučić, glavni urednik svih tadašnjih medija, nije lagao. Umesto takvih tekstova, šest dana kasnije režimske novine objavile su vest o atentatu na Ćuruviju. Na Uskrs, 11. aprila 1999, u haustoru pred svojom zgradom, dok se iz popodnevne šetnje vraćao s Brankom Prpom, dvojica napadača su likvidirali državnog neprijatelja broj jedan. Jedan je drškom pištolja udario Prpu u glavu, drugi je ispalio rafal u leđa Ćuruvije.

Zbog otpora crno-crvenoj koaliciji, vlasnik DT-a dobio je parcelu na Novom groblju. Zbog zasluga u širenju medijskog mraka, vlada je svog ministra informisanja nagradila stanom od stosedamdeset kvadrata, u elitnom novobeogradskom naselju.

Veseo kao da se treći put tajno ženi, Vučić je uživao u konačnom trijumfu. Novinare „Dnevnog telegrafa" je cinično zapitkivao: „...Gde vam je Ćuruvija, da li je u zemlji ili je pobegao iz zemlje?"

Na konferencijama za medije pravio je skečeve na račun mrtvog protivnika. Na pitanja o istrazi tog zločina, odgovarao je tvrdnjama da ga ta tema ne zanima: „...To je pitanje za ministra policije, a ja sam ministar informisanja. To je isto kao kad biste ministra sporta pitali dokle je stigla istraga ubistva nekog sportiste. Ne znam, ne zanima me, eto." Međutim, znao je da preti tužbama svim novinarima koji su objavljivali sumnju da iza atentata stoje određene državne službe. Odbacujući takve tvrdnje kao „neprihvatljive spekulacije koje podležu krivičnom progonu", Vučiću su mnogo bliže i draže bile izmišljotine koje su plasirali režimski mediji o tome da je Ćuruviju, velikog švalera, ubio „neki ljubomorni muž" ili crnogorska mafija kojoj je dugovao pare.

Petooktobarskom revolucijom radikali su zbačeni s vlasti, Vučić je platio minimalni porez na ekstra-profit i zadržao stan. Ni Đinđićeva vlast nije pokazala ozbiljniji entuzijazam oko istrage ubistva Slavka Ćuruvije. Za čudo, razotkrivanjem pozadine tog zločina najviše su se bavili Vojislav Šešelj i Aleksandar Vučić. Šešelj je koristio svaku priliku da javno licitira imenima navodnih ubica, prozivajući tada već pokojne Luku Pejovića, Zorana Davidovića Ćandu, Zorana Ristovića Priku, Branka Jevtovića Jorgu, kao i vrlo živahne Ratka Romića i Miroslava Kurka.

U novinama koje sam tada uređivao davao sam veliki prostor Šešeljevim spekulacijama, za koje sam smatrao da su značajne za istragu. Iako to nije aboliralo radikale od odgovornosti, verovao sam da ni Šešelj, ni Vučić nisu direktno involvirani u zločin. Na jednoj naslovnoj strani, ispod ogromne fotografije porodice Vučić, objavio sam naslov: „Radikali nisu ubili Ćuruviju. Da jesu, telo ne bi bilo nađeno. Pojeli bi ga."

"Lepe su ti novine, baš si pokazao koliko si korektan kad si stavio onaj naslov o Ćuruviji ispod slike moje dece i mojih roditelja...", uzdisao je uvređeni Vučić.

"Hoćeš li da ti dam telefone Ćuruvijine dece i majke, da njima pričaš o korektnosti?", ponudio sam, a on je odbio.

Vreme je prolazilo, menjali su se Vučićevi i moji odnosi, oko nekih političkih i privatnih tema čak smo se i slagali, ali nikad po pitanju Ćuruvije. Niti je on imao snage da prihvati odgovornost za hajku koju je vodio, niti sam mu ja dozvoljavao da zaboravi krvavi trag svog vladarskog debija.

Kad sam objavio drugo izdanje moje knjige „Poslednja ispovest Slavka Ćuruvije", dao sam mu jedan primerak i rekao:

"Pročitaj, pa napiši svoju verziju..."

"Pa, moja verzija bi ti bila zanimljivija", odgovorio je.  "...Rade Marković mi je dao pet kartonskih kutija dosijea mnogih novinara, pa i Ćuruvije.Iznenadio bi se kad bi video ko je i šta je bio Ćuruvija, ne bi ga tako branio. Da znaš šta ja znam o njemu, shvatio bi da je dobio što je tražio."

Ne znam da li je zaista od svog druga Radeta dobio tu pikantnu špijunsku dokumentaciju i šta se u njoj nalazi, ali nije me iznenadilo kad je drugi dolazak na vlast iskoristio da se opet, po ko zna koji put, osveti mrtvom Ćuruviji. Vratio se na mesto zločina i prvo formirao patološku Komisiju za istragu ubistava novinara, na čije čelo je instalirao Verana Matića, urbanizovanu verziju Vlade Đukanovića, da bi na kraju organizovao i pompeznu predstavu u kojoj je objavio bitne novosti iz istrage, koje su dovele do hapšenja Ratka Romića i Milana Radonjića, bivših pripadnika Državne bezbednosti, dok je kao direktni atentator osumnjičen Miroslav Miki Kurak.

Ushićen, Vučić se izvinio srpskoj javnosti što je istraga toliko dugo trajala, čekajući da on dođe na vlast. On je zaboravio da je pre 12 godina sedeo uz rame Vojislava Šešelja, koji je na konferenciji za novinare izneo iste tvrdnje, a svi ostali su zaboravili da postave pitanje da li su inspektor Kluzo-Matić ili neki normalni tužilac saslušali bivšeg ministra informisanja koji je kreirao hajku na Ćuruviju. Ne, sada svi, uključujući i članove Ćuruvijine porodice, veruju Vučiću i njegovom ključnom svedoku Miloradu Ulemeku Legiji, čiji iskaz je u odlučujućoj meri pomogao da se istraga pomeri s mesta.

Međutim, šta će se desiti ako Legija na suđenju kaže: „Optužio sam Kurka, Romića, Radonjića i Markovića, ali oni su samo izvršavali naredbe Aleksandra Vučića". Da li će svi nastaviti da veruju Legiji? Ne verujem u to, ali apsolutno sam siguran da zločin nad Slavkom Ćuruvijom ne može da dobije pravedan epilog dok se ne utvrdi odgovornost Aleksandra Vučića.