Natrag

Tabloid istra`uje

 

Tabloid istražuje

 

Čopor iz Peći: da li je Bogoljub Karić lažni begunac od pravde, ili "slobodni strelac" i sponzor Aleksandra Vučića? (2)

 

 

Porodično pleme, zlo seme

 

 

Dva poznata optuženika u Srbiji imaju potpuno različit status. Na jednoj strani je Darko Šarić, koji je pod poternicom nekoliko godina bio predmet nezamislivog progona, a njegova porodica šikanirana, praćena, prisluškivana...Na drugoj je Bogoljub Karić, koji je već godinama u bekstvu, ali su zato članovi njegove porodice u Srbiji zaštićeni poslaničkim imunitetom i aktivno učestvuju u vlasti, kao ugledni građani. Bogoljub Karić, zajedno sa Aleksandrom Vučićem, uveliko rasprodaje Kosovo. Dok je Šarić unosio kapital u Srbiju, Karić ga je iznosio. Jasno je kome je režim naklonjen. O različitim merilima prema ovoj dvojici optuženika, govori Tabloidov serijal...

 

 

major Goran Mitrović

 

Mnogo godina pre nego što je postao "biznismen i srpski patriota", a kasnije odbegli lopov i državljanin lažne albanske republike Kosovo (i vlasnik pasoša te mafijaške tvorevine), Bogoljub Karić je bio niko i ništa. U sopstvenim pripovedanjima, u napadima iskrenosti, često je znao da se seti kakva je sirotinja bio i kako je, kao dete, svojim drugarima prodavao klaker (nekada popularna vrsta bezalkoholnog pića za siromašne mase), kako bi preživeo.

Ipak, ne zbog siromaštva koje ga je u mladosti pratilo, nego zbog primitivnog karaktera, u Miloševićevom carstvu otimačine, Bogoljuba i celu porodicu Karić, od samog početka je pratila sprdnja i podsmeh građana. Agresivni, drski, ali neuki, sa oskudnim znanjem osnovne kulture, pa čak i maternjeg jezika, prosti i bahati, glasni i uvek u grupi, kad su se pojavili na medisjkoj sceni, predstavljali su veću atrakciju od svakog cirkusa.

Naime, Karići su, verovatno, jedna od poslednjih porodica na Balkanu koja je zadržala princip kućne (plemenske) zajednice, sličnu onoj iz arbanaške tradicije. Dok su živeli u Peći, spavalo ih je uvek najmanje desetoro pod krovom omanje kuće. Zajedno bi jeli, zajedno odlazili na posao (ko u radionicu ko na njivu), zajedno izlazili "među ljude", ali, odluke su donosile samo muške glave, pre svih Bogoljub, koga je njegov otac Janićije (uz skandalozni blagoslov vrha Srpske pravoslavne crkve, Janićije je sahranjen, ni manje ni više nego kripti u Pećkoj patrijaršiji, kao da je svetac!) imenovao za "glavu porodice". Tako je ustanovljeno pravo mafijaško ustrojstvo porodice Karić. Bogoljub je postao Don, stavio je debeli prsten od turskog zlata na ruku i počeo da vlada. Njegova reč je postala porodični zakon.

Brutalni pohod plemenske zajednice braće Karić, počeo je zahvaljujući simpatijama koje su, kao "autentična radnička klasa sa Kosova", uživali kod Slobodana Miloševića i Mirjane Marković.  Mirjana je u Bogoljubu videla pravog predstavnika radničke klase, za koga je tvrdila da je: "isti Leh Valensa" (vođa radničkog pokreta "Solidarnost" u Poljskoj osamdesetih). Sa druge strane, Milošević je u njemu video čoveka koji bi mogao, zajedno sa lojalnim Albancima u Peći, da pokaže kako na Kosovu ima mesta za svakog vrednog čoveka, ma koje on nacionalnosti bio.

Tako su Karići otvorili jednu "oglednu" radionicu za proizvodnju poljoprivrednih alatki, u koju je Miloševićev režim uložio novac i zaposlio nekoliko Albanaca sa ciljem da na tom primeru pokaže kako može i zajedno da se živi.

Kad je ova medijska predstava odigrala svoju ulogu i prestala da bude važna, Karići su tražili i dobili saglasnost da se presele u Beograd. Režim ih je podržao u toj nameri. Ljubav je bila obostrana. Na jednom neformalnom skupu posle sednice Izvršnog odbora ondašnjeg SPS, održanog u zgradi "Komercijalne banke", doneta je neopoziva odluka o stvaranju "porodične kompanije Karić" preko koje će moći da se odrađuju mnogi prljavi poslovi i vrši otimanje deviza od naroda. Naime, i Karići su, preko svoje banke, isto kao i druge piramidalne bankarske tvorevine, imali zadatak da isisaju zadnju marku iz džepova srpske sirotinje. Naravno, paralelno sa tim su kupovali društvene privilegije i svakoga ko im je bio potreban.

Od tada, neprikidno, sve do današnjih dana, Kariću učestvuju u korumpiranju svakog režima, rade za svaki režim, i dele novac sa vođama. U tom smislu se ništa nije promenilo-od Miloševića do Vučića. Za skoro četvrt veka istorijske pljačke Srbije, jedino su Karići ostvarili puni kontinuitet sa svakom vlašću!

 

 

"Dobro znaju ko me obezbeđuje, bilo bi krvi do kolena!"

 

 

Čim je ova plemenska zajednica u Peći došla u Beograd, nikla je "Karić banka", "Univerzitet Braća Karić" (u okviru njega i Fakulteta za trgovinu i bankarstvo „Janićije i Danica Karić")...Broj Karićevih "ustanova" širio se kao maligna bolest Srbijom. 

Kao pravi vođa čopora, Bogoljub je poljubio ruku Miloševiću i tako počeo da uživa simpatije bračnog para Milošević-Marković. Sva su mu vrata bila otvorena, kao i sefovi državnih banaka, pa na kraju i Trezor Narodne banke, gde je dobro zavukao ruke do lakata i zahvatio koliko god je mogao (tada se to zvalo "zahvatanje iz primarne emisije"). Bilo je to vreme kad je država "emitovala" čak 37 milijardi maraka iz takozvane primarne emisije, što je značilo da je svako ko je bio blizak režimu, mogao da se okoristi, ali tako da "obrne" novac i određenu sumu vrati vladajućoj partiji i njenim potrebama.

Procene Karićeve prvobitne otimačine iz državne kase, kreću se i do sto miliona ondašnjih maraka, ali, to je bio samo deo njegovog plena. Bilo je to sasvim dovoljno za jedan "skroman" početak. Naravno, nije se Bogoljub zadržao samo na državnom novcu, nego je krenuo da zaposeda i prisvaja državne ustanove, imovinu...

Kombinacijom i jednog i drugog, došao je u posed "Mobtela", firme preko koje je ušao u posao sa mobilnom telefonijom, što mu je i donelo status najbogatijeg režimskog tajkuna. Karićevu beskrupuloznost najbolje opisuje i podatak da je prvobitno prodavao mobilne telefone (veličine cigle) po ceni od neverovatnih 12.000 maraka! Bili su to mobilni telefonski aparati koje je proizvođač otpisao kao prevaziđene. Nabavljao ih je za smešno male pare (do 200 dolara po komadu). U Srbiji je tada ovo smatrano neviđenim tehnološkim čudom, pa su tu čudnu spravu kupovali  svi ministri, državni funkcioneri, direktori javnih preduzeća, bogatiji političari u skupštini... i to državnim parama. Ali, samo u Beogradu, i to u užem delu grada, jer Karić namerno nije hteo da širi mrežu baznih stanica, sve dok je mogao da drži "na uzdi" režimsku elitu i dok joj nije prodao i poslednji primerak nečega što je ubrzo postalo dostupno svima. Pretpostavlja se da je i na ovom "malom poslu", Karić zaradio zapanjujućih deset miliona maraka! 

Od tog trenutka, pa sve do pada Miloševića, Bogoljub Karić na najprimitivniji način pljačka i okupira sve što je vredno, istovremeno, iznoseći ogroman novac, milijarde maraka iz Srbije, za koje ni do danas niko ne zna gde su deponovane i u šta su uložene. Postoje samo medijske spekulacije o tome da se "Karićev kapital" nalazi u nekim zemljama bivšeg Sovjetskog saveza, u Aziji, ali i na drugim kontinentima i u of šor zonama, velikim svetskim praonicama para.

Kad je njegov neposredni zaštitnik, Slobodan Milošević prevratom sklonjen sa vlasti, Bogoljub Karić je odmah svoje usluge ponudio Zoranu Đinđiću. I, eto čuda, predložio mu je da preko njega uloži u izgradnju Albanije! Preciznije, javno mu je poručio:  "...Može da se radi i u Srbiji i u Albaniji. Pokušavamo sada da kreiramo velike projekte preko našeg Udruženja industrijalaca. U Tirani smo imali fantastičan prijem, postoji veliko raspoloženje za posao, idemo ponovo tamo 25. januara a očekujemo da delegaciju predvodi premijer Đinđić. Mislim da je to strateški korak za Srbiju...".

Malo je poznato da je Bogoljub, već onda, sa nekim od ključnih finansijera zločinačke OVK, pravio zajedničke poslove u Turskoj, ali i u nekim drugim islamskim zemljama, te da je, osim sa Ekremom Lukom, Karić sarađivao i sa albanskim biznismenima koji se bave investiranjem narko-dolara u građevinarstvu širom islamskog istoka. da je to tako, potvrdio je i Bogoljub, početkom 2014. godine, kada se svojim "beogradskim prijateljima" javio iz Bagdada, gde, uz dozvolu američkih okupacionih vlasti, zajedno sa pojedinim albanskim biznismenima, obrće ogroman novac u obnovi Iraka. Oni koji su imali prilike da ga vide, kažu da se ugojio posle sedam godina bekstva, i da ima umetak u kosi (na mestu gde više nema prirodne kose). Karić se nije ustručavao da pošalje i poruku da se u Srbiju neće vraćati:

"...Trenutno sam prezauzet velikim građevinskim projektima koji su prihvaćeni od vlada mnogih zemalja i na njima se intenzivno radi. Poslednja prezentacija Vladi Iraka projekta 'Bagdad World' od 5.700.000 kvadratnih metara po koncepciji je 'grad u gradu'...Vrednost projekta je 12 milijardi dolara. Moj cilj je da treću generaciju Karića i decu mojih kolega, koji sa nama rade već četiri decenije, naučim poslu kako bi sutra mogli da se nose s najvećom međunarodnom konkurencijom...". Istovremeno, Bogoljub Karić tvrdi da mu niko ništa ne sme, pa čak ni grupa koja je htela da ga likvidira, jer "dobro znaju ko me obezbeđuje i da bi bilo krvi do kolena!". Ova njegova izjava se savršeno uklapa u njegovu raniju tvrdnju da su mu "određene službe" u Srbiji javile da treba da beži, jer mu se sprema hapšenje. Ako je ta zaštita i dalje na snazi, onda je jasno i zbog čega je poternica za njim mrtvo slovo na papiru...

 

 

 Bogoljubova "telefonska" pljačke Srbije

 

 

Kompanija Mobtel (koja je bila upisana kao vlasništvo porodice Karić i JP PTT Srbija) i preduzeće Mobikos (u vlasništvu Ekrema Luke) potpisali su 8. decembra 2003. ugovor kojim "Mobtel ustupa Mobikosu pravo eksploatacije kapaciteta i infrastrukturne GSM mreže Mobtela na teritoriji Kosova i pravo pružanja usluga GSM mreže javnih mobilnih telekomunikacija Mobtela na toj teritoriji".  Ugovor koji je potpisan u Beogradu i u Mobtelu zaveden pod brojem 12088/03, do današnjih dana je ostao nerazjašnjen i problematičan u svakom smislu.

Više od godinu dana pošto je sklopljen, ispostavlja se da sve ono što se o njemu pričalo naprosto nije istina: na osnovu faksimila ugovora postalo je jasno da tu nije reč ni o prodaji u pravom smislu te reči, ni o ustupanju...

Da li je reč o poštenom dogovoru ili ne, nije tema ove priče. Međutim, sudeći prema jednoj fakturi čini se da tačka 7. ipak nije u potpunosti poštovana, odnosno da je u kasnijim dogovorima verovatno malo promenjena. Naime, na fakturi koju je Mobtel uputio Mobikosu 30. januara 2004. jasno se vidi da je na ime rabata Mobikosu zaračunato 50 odsto ukupnog prometa karticama i da je Mobtel umesto 30 odsto, dobio čitavu polovinu ostvarenog prihoda.

Poređenje ugovora i faktura, lako je doći do brojnih protivrečnosti. U to vreme, Bogoljub Karić daje intervju za jedan nedeljnik u kome kaže da je Mobtel s Ekremom Lukom potpisao ugovor kao "provajderom za prodaju kartica", kao i da je Luka za prva tri meseca saradnje uplatio 700.000 umesto (a, trebalo je 1,1 milion evra). Izgleda da je Bogoljub hteo da zaštiti nekako svoga albanskog prijatelja, Ekrema Luku! Naime, u fakturi s kraja januara 2004. jasno se navodi da su dugovanja Lukinog Mobikosa za taj period (mesec dana posle potpisivanja ugovora) ukupno 835.869 evra. Imajući u vidu da je to samo jedna od faktura, kao i da je reč o samo jednom mesecu, logičan je zaključak da su Lukina dugovanja za tri meseca mogla biti i do tri puta veća. Argument tadašnje BK grupe da Bogoljub radi na zaštiti nacionalnih interesa i imovine "koja bi inače propala", pa je u vodu.

Što se tiče Ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji između Mobtela i Mobikosa, on je bio potpisan bez znanja suvlasnika Mobtela, javnog preduzeća PTT Srbija! Bivši pomoćnik generalnog direktora Mobtela Goran Božić tvrdio je kako takav ugovor nije bilo moguće potpisati bez znanja rukovodstva PTT-a i Upravnog odbora! Ali, ima i onih koji pokušavaju da na drugi način sagledaju "Bogoljubovu radnju" pa kažu da se, u trenutku potpisivanja ugovora, na čelu PTT-a nalazio samo vršilac dužnosti direktora, da je čitavo preduzeće bilo je u "potpunom haosu", a da su za ugovor sa Mobikosom "saznali su pre dvadeset dana".

Na prve glasine o ustupanju/prodaji/saradnji Mobtela i Mobikosa, niko, pa ni PTT nije mogao da pruži nikakav komentar. Ili, da se držimo doslovnog citata: "...U PTT-u su na ovo pitanje ostali blago zgranuti."

Godinu dana posle potpisivanja ugovora bilo je praktično nemoguće utvrditi ko je za njega zapravo znao, čini se zaista neverovatnim da tekst ugovora ne bi nekako "isplivao" da je s njim bio upoznat neko iz PTT-a. Naime, tokom čitave 2004. tekla su prepucavanja na liniji PTT - BK grupa oko vlasničkih odnosa u toj kompaniji, a "volšebna" pojava ovakvog dokumenta u javnosti obezbedila bi PTT-u dragocene poene u tom sukobu.

Čak i da zaboravimo na (ne)znanje PTT-a kao suvlasnika Mobtela, i dalje ostaje nejasno kako je moguće da se ovdašnji nadležni organi tokom godinu dana od potpisivanja ugovora nijednom nisu osvrnuli na ugovor o kojem su pisali i prištinski i beogradski mediji. Pre svega, nejasno je kako je moguće da tvrdnje Ekrema Luke o kupovini Mobtela iz januara 2004. niko nije ni pokušao da demantuje - a "prozvanima" su se mogli smatrati i Ministarstvo za saobraćaj i telekomunikacije, i Ministarstvo za privredu i privatizaciju, i mnogi drugi.

Ugovor između Mobtela i Mobikosa je došao do Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala UBPOK). Sa  njim su bile upoznati svi državni organi. Ali, na tome se sve i završilo.

Ostalo je zapisano da je Bogoljub izabrao kao poslovnog partnera Ekrema Luku, kome je praktično poklonio državnu imovinu Srbije, mada je reč o čoveku koji je povezan sa terorističkim akcijama OVK i finansiranjem Ramuša Haradinaja i Agima Čekua, optuženim za brojne kriminalne radnje...

 

 

Porodični naslednici, imovina i skandali...

 

 

Sinovi i unuci braće Sretena, Zorana, Dragomira i Bogoljuba Karića, agresivni su, primitivni i pohlepni, baš kao i njihovi očevi i dede. I oni su koštali Srbiju skupo, a troškovi njihovih višegodišnjih carskih bahanalija, mere se desetinama i stotinama miliona evra i dolara. Bogoljubova ćerka Danica i Dragomirova Danijela, bave se izdavanjem poslovnog prostora. Danijela i Danica su kao vlasnice zgrade na Terazijama od Mobtela mesečno dobijale blizu 50.000 evra, ali, to nije jedini prihod koji njih dve ostvaruju. Danica, inače, živi u Londonu, a u Beogradu poseduje kuću od 1710 kvadrata i plac od 1233 kvadrata.

Zoranova kćer Ana živela je dugo u Londonu. U Beogradu ima svoju kuću od 255 kvadratnih metara, i stan od skoro 100 kvadratnih metara. Njena rođena sestra Jefimija takođe u Beogradu poseduje stan (123 kvadratnih metara) i kuću (255 kvadratnih metara). Ana i Jefimija su suvlasnice firme za telekomunikacionu opremu, sa sedištem u Londonu, ali o poslovanju firme više brine ekipa Bogoljubovih advokata. Sretenova ćerka Gordana, takođe je živela dugo u Londonu, a u Beogradu je bila direktor PR službe BK Telekoma.

U javnosti su ostale potpuno nepoznate Bogoljubove ćerke Nadežda i Jelena. Jelena je živela u Londonu i tamo se školovala. Jelena poseduje kuću od 1710 kvadrata i plac približno iste površine, dok Nadežda ima plac od 1610 kvadrata i kuću od 990 kvadratnih metara. Sa teškom mukom je u porodici dočekana vest da je Jelena u ozbiljnim odnosima sa jednim Indusom. Bogoljub je žestoko reagovao i zapretio da će joj uskratiti sva zadovoljstva koja u Londonu uživa.

Istina, među Karićima nije bilo mnogo problema oko drugih vera i nacionalnosti. Na primer, Sretenova prva žena je bila Hrvatica Dubravka Safner, katolkinja, a Draganova žena je muslimanka iz Bosne Hafa Mulić. 

Ogroman novac u Americi, troši i porodična "crna ovca", čovek koji se "prekrstio" i dao sebi ime: Simon de Karić. Simon se bavi ulaganjima u holivudska filmska studija (u takozvanu B produkciju). Nijedan od njegovih poslova nije uspeo. Ulaganje u Simona de Karića pokazalo se kao bacanje para u jamu bez dna. Poslednji veliki cirkus desio se kad je poželeo da snimi film sa čuvenom glumicom Hale Beri. I tu je propao.

Dok je živeo u Srbiji, bio je bolesno opsednut idejom da oženi Svetlanu Ražnjatović-Cecu. U jednom beogradskom hotelu, gde je ona gostovala, kupio je svaku stvar koju je ona dotakla! Kad je isrpio svoja ludila, krenuo je na američki kontinent i zatražio kanadsko državljanstvo. I dobio ga je, samo zahvaljujući velikoj sumi novca koji je u tamošnjim bankama deponovao. Reč je o najmanje dvadeset miliona dolara. Simon de Karić, porodični bonvivan, potrošio je i blizu sto hiljada dolara samo da bi se slikao sa slavnom svetskom manekenkom Naomi Kembel.

Veliki porodični potrošač je i Goran Karić, Sretenov sin, dao je milione ne bi li nekako zadržao estradnu sponzorušu, Jelenu Karleušu. Najveći skandal i najveće poniženje sa njim desilo se kad je u januaru 2003, na dobrotvornoj aukciji, za 120.000 dinara kupio njene tanga gaćice! Bogoljub Karić je posle te sramote skupio ostale glave porodice, vikao na svakoga pojedinačno, i zabranio svaki dalji kontakt sa njom i njenom porodicom, uključujući i njenog oca Dragana, bivšeg policijskog funkcionera.

Ipak, niko tako nije zarobio porodicu Karić, kao Elena, kćer beogradske krojačice, Verice Rakočević, koja je takođe poreklom sa Kosova, iz Podujeva. Mada je bila pre toga dva puta udata. Bila je u braku i sa biznismenom Andrijom Draškovićem. Od prethodnog muža, fudbalera Predraga Mijatovića, uzela je sve što je moglo da se uzme. Onda je na scenu stupio Jugoslav Karić, Dragomirov sin. Ponudio joj je svo porodično bogatstvo i ona ga danas obilato uživa, trošeći nemilice. Njena žeđ za skupocenim nakitom nema meru. Samo u draguljima ima sigurno više od 35 miliona evra, mada, zvanično, ona upravlja klubom "Kan-kan" koji je u vlasništvu porodice Karić.

Ova, nekada omražena snajka porodice Karić, našla je zaštitu u Hafi Karić, koja je u njoj prepoznala "potencijal".  Još u januaru mesecu 2006. godine, na njeno ime, Karići su upisali vilu od 356 kvadrata i plac od 1.300 kvadrata, što je za snaje retka privilegija, jer je Bogoljub strogo zabranio da se snajama kupuje građevinsko zemljište. Kad se venčala, od Hafe je dobila ćebe!

Tako naslednici imperije Karić haraju u Srbiji i širom sveta. Ukupan njihov mesečni trošak ravan je budžetu osrednje države na Karibima. Srbija je, u zamenu za opljačkane pare, dobila Jefimijine junačke pesme, Daničinu smernost, Slavičino kroćenje neukrotivog Sretena, Hafinu mini suknju, Marijanine kulinarske čarolije, Milankine roza komplete, prepoštenu Oliveru...

 

 

 

A 1.

 

Ljuba druga Bogoljuba

 

Najpoznatija snaja pokojnog Janićija Karića, Milanka (zvana Mara), Bogoljubova ljuba, obavljala je vrlo odgovornu funkciju u BK sistemu (naime, bila je član Nadzornog odbora Astra banke). U tom smislu, za svako tužilaštvo, ova žena bi trebala da bude od prvorazredne važnosti, u slučaju da postoji ozbiljna namera da njenog muža Bogoljuba neko zaista želi da vidi na optuženičkoj klupi. Umesto toga, ona će sedeti i u novom sazivu Narodne skupštine Srbije, kao ugledna građanka, bez mrlje na biografiji.

Da ničeg drugog nije, narod će je pamtiti po jednoj ružnoj epizodi iz ličnog života. U septembru mesecu, 2005. godine, Bogoljub je na sva zvona najavljivao da njegova supruga čeka blizance! Čak i članovima njihove, na brzinu skrpljene stranke ("Pokret snaga Srbije"), nije bilo jasno kako će Milanka, žena u odmakloj dobi, roditi blizance! Ubrzo je ovaj skandal zataškan, pa je na brojna pitanja i stručne i nestručne javnosti, umesto saopštenja, odgovarao zid tišine. Sramota koja je ostala posle toga, ubrzo je bila prekrivena novim skandalima sa Karićima. Njih u toj porodici nikada nije nedostajalo.

 

 

A 2.

 

Cigani Karići

 

Ugledni metohijski ekonomista i privrednik, Drago Vučić (76) iz Peći, jedan je od najboljih poznavalaca mnogih tajni porodice Karić. Njegovo svedočanstvo samo potvrđuje da je ovo poludivlje pleme  bilo spremno na sve kako bi se dokopalo velikog imetka. "Bili su spremni na svake poganluke", svedoči Vučić.

Vučić se seća i susreta sa Bogoljubom Karićem u Beogradu, u Nušićevoj ulici kada mu se Bogoljub obratio rečima: "...Sećaš li se mene, jesi li me zaboravio...Kako je tetka Velika?" (majka gospodina Draga Vučića, prim. red.).

Ali, njegova sećanja sežu mnogo godina unazad, kad su, kako reče, Kariće poznavali kao romsko pleme koje je živelo oko kilometar i po daleko od periferije grada, na jednom brdu. Gospodin Drago Vučić tvrdi da su bili toliko primitivni da "nisu bili za među ljude".

Seća se Vučić da je "jedan od njih, onaj najstariji", imao u Peći i jednu malu radnju, pored fotografske radnje. U njoj je "primao porudžbine". Ustvari, zvanično je opravljao nekadašnje ručne mašine za računanje. Nezvanično (mada su to svi znali), on ih nije opravljao nego bi ih noću, prevozom, slao nekom majstoru u Zagreb, pa bi ih opravljene dobijao i tako naplaćivao "ruke". Bili su to, tvrdi Vučić, "rani radovi" braće Karić. Na jednoj od fotografija objavljenih u prethodnom broju Tabloida, vidi se kako Bogoljub Karić ispod ruke drži jednu od takvih "računaljki".

Kao muzikante, seća se Vučić, Kariće je najpre angažovao lokalni Dom ondašnje JNA u Peći. Ima svedoka koji pamte kako je tada nadležni oficir rekao: "...Dovedite mi one Cigane Kariće!"

-Istina je, nastavlja svoje svedočenje Drago Vučić, Karići su zaista romskog porekla, a prezime su im, nekada davno, dali kosovski Turci.

I Vučić se slaže sa opštim uverenjem da je bahatost i drskost braće Karić, posebno Bogoljuba kao "vođe čopora", imala debelo pokriće u vrhovima države:

"...Ima jedan dan u godini kad se mi iz Peći, koji živimo u Beogradu, okupljamo u jednoj kafani preko puta Kalemegdana. Jednom je naš zemljak, pokojni Ranko Dević rekao: otići ćemo kod Bogoljuba Karića, ti si dobar ekonomista, trebaćeš mu. Rekao sam da mi ne pada na pamet. Znao sam kakvu su Karići pljačku napravili.

Podsećam da je Bogoljub Karić, kad je čuo da su se Slovenci krajem osamdesetih godina pobunili protiv stalne finansijske pomoći Kosovu i da su predložili da se to na drugačiji način organizuje (putem potpisivanja ugovora o "udruživanju rada i sredstava"), odmah otišao za Ljubljanu i kod nadležnih institucija tražio da on potpiše jedan takav ugovor! Njegovoj drskosti nigde kraja nije bilo. Rekao im je doslovno ovako: 'Evo, ja sam došao da vi ostvarite tu vašu ideju'. Uzgred im se požalio kako u Srbiji ne može radi, nego samo u Sloveniji i Hrvatskoj.

Hvalio se Bogoljub kasnije kako je 90 odsto ukupnog njegovog poslovanja bilo, kako on reče, 'trange-frange', a samo 10 odsto u legalnim tokovima.

Jedna od njegovih prvih pljački, odmah po dolasku u Beograd, desila se kada je zaposeo bivši 'Zavod za ekonomsku ekspertizu', napravivši sa njim ugovor o 'udruživanju rada i sredstava'. Bogoljub je, po oprobanom receptu, prevario zaposlene, najpre im je povećao plate a onda prestao da ih isplaćuje.

Kad su se pobunili, doveo je noću 50 radnika-Albanaca sa Kosova, koji su iselili zgradu i promenili brave. Takođe, izvršio je upad u specijalnu vilu za doček svetskih naučnika, u elitnom delu beogradskog naselja Senjak. Tu mu je bila prva baza. Niko nije smeo da ga dira, pa ni policija. Iza Karića je stala Srpska pravoslavna crkva. Bogoljub je već potkupio sve važne sveštenike u vrhu SPC, a i sam je već uživao status štićenika Miloševićevog režima...".

 

 

A 3.

 

Na medijskoj deponiji, kod Karića

 

Bogoljub Karić je posebno znao da radi ''s novinari''. Tako je angažovao bio izbeglicu iz Sarajeva, Vesnu Radusinović, za svoju ličnu sekretaricu. Kada je izgustirao, prepustio je Vesnu svom ocu Janićiju, koji se kasnije naljutio, tražeći mlađu i mršaviju. Potom je Bogoljub Vesnu utrapio Milomiru Mariću, za službenu ženu, a njega je postavio za glavnog urednika njegovog BK Telekoma. Pre Marića, na Televiziju je bio doveo Aleksandra Tijanića, koga je Sloba Milošević tada oterao sa TV Politike, ali je Mira zamolila Bogoljuba da Tijanića uhlebi, sa platom od deset hiljada maraka, kupi mu stan i kola...Iako je bio patološka stipsa, plaćao je Bogoljub režimske novinare. Nije loše prošla ni Bojana Lekić, koja je nasledila Marića na mestu glavnog urednika BK Televizije.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane