Francuska

 

Propasti sa Evropom ili krenuti u akciju "spasi se sam"

 

 

Od demokratije ka diktaturi

 

 

Možda vam zvanični provladini mediji nisu rekli da je Evropska unija, kojoj težimo, jedini deo sveta koji je u recesiji, i to već šest godina. Svi ostali, od Istanbula do Tokija, od Brazila do Argentine, od Moskve do Kine polako se čupaju iz ekonomske krize. Razloge ne treba tražiti samo u besposlici ili  velikoj raznovrsnosti naroda i mentaliteta same unije već i u neprestanom prilivu imigranata sa svih strana sveta. To je (bar u Francuskoj) glavna tema u aktuelnoj predizbornoj kampanji za obnovu Evropskog parlamenta. Postoji realna mogućnost da na Dan mladosti pobedi imaginarna penzionerska stranka evroskeptika. U tom slučaju parlament bi bio u suprotnosti sa svojom misijom promocije ujedinjenja Evrope u jednu proameričku federaciju. Neki se raduju, većina zvaničnih paniči i urla s vukovima o povratku fašizma. Da li je ovo kraj jedne utopije, povratak nacizma ili početak borbe za nezavisnost starog kontinenta? Evropski Orašac ili Kumanovo, đavo bi ga znao ?

 

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

 

Evropa je anomalija sveta, veštački arhipelag različitih država koje su đuture ugurane u jednu uniju bez ikakve logike i etike. Male,velike, bogate i bedne države svih mentaliteta i jezika su strpane u istu pocepanu torbu bez dna. Samo što ne propadnu. Jedino vidljivo vezno tkivo nekadašnjih ljutih neprijatelja sada je podanost Americi, uz sve veću zavisnost od Nemačke i mržnju prema Rusiji. I da je samo to, bilo bi još i razumljivo. Evropa se zatvorila u vreme hladnog rata. Onda su došle razne pobune i pad berlinskog zida, da bi danas pale i sve ostale ograde i tarabe ka mondijalizmu.

Poput nekadašnjih branitelja legendarnog grada Troje i briselski janičari  su širom otvorili kapije kako bi sva belosvetska konjica bede ugalopirala da zameni skupu i nerentabilnu lokalnu radnu snagu. Već više desetina miliona dođoša iz Afrike, Azije i Južne Amerike se nalazi u evropskim državama, a svakog dana stižu nove izbeglice ratova i gladi i to uglavnom padobranski i ilegalno. Odbojnost i strah Evropljana od hordi izbeglica bede koje se u talasima iskrcavaju na obale Starog kontinenta, jesu realnost.

Upadaju grupno preko visokih zidova  i niko ne sme da pisne, jer je i zakon na strani slabijih. Samo u Francusku godišnje uđe oko 300.000 stranaca, od kojih je bar polovina bez ikakvih dokumenata i bez prebijene pare u džepu. Invazija je dostigla kritičan nivo i to se sada odražava na svim izborima, jer narod glasa za one koji obećavaju zaustavljanje ove maskirane zamene stanovništva u borbe protiv bele kuge. Ali Evropa je odlučila da izvrši samoubistvo i u ime ljudskih prava zabranila bilo kakvu odbranu svog naroda, njegovih privilegija i tradicija.

Došli divlji, isterali pitome i tako sada slabiji ispadoše jači. Evropa mora da postane novi melting pot kad već niko više ne ume da pravi decu ili više voli osobu istog pola. Religija je takođe kamen spoticanja, jer je broj crkava i vernika sve manji. A džamija sve više i više na sve strane.

To bode oči i dušu starijih ljudi, koji za odmazdu listom glasaju za novu Jovanku Orleanku, Marin Le Pen, ženu koja obećava preporod države i izlazak iz proklete avlije Evropske unije čim dođe na vlast. Sve ovo je zapravo goruća tema predizborne kampanje za obnovu evropskog parlamenta, ili kako to neko lakonski primeti, izbor kućnog saveta podstanara velikog zajedničkog stana u kome se cimeri ne trpe. Kao u Nušićevoj komediji, gde je WC jedino što je stvarno zajedničko stanarima, tako je i Brisel neka vrsta evropske super klonje gde se proseravaju lideri troduplo poniznih kirajdžija. Nemačkoj, Americi i pre svega svetskom finansijskom lobiju. Što su izbori bliže, to je propaganda jača na obe strane.

Evropski deputat i potpredsednik opozicione  stranke UMP, Loran Vokje je pre nedelju dana objavio knjigu  pod naslovom Evropa, sve treba promeniti, u kojoj poziva Evropsku uniju da smrša i da se oslobodi suvišnog tereta tako što treba da izbaci 22 zemlje iz aktuelne unije!

Evropa sa 6 država je jedina održiva, sve ostale članice su grebatori koji koče prosperitet Zapada, a pogotovo su kobni za Francuze. Grešku ujedinjenja silnih i bednih treba ispraviti, dosta je Zapad bio naivan. Drugim rečima, ova predizborna poruka treba da privuče glasače Marine Le Pen i da opet sve ostane ko i pre. Takva i slična lobiranja u srcu Evrope su prevazišla svaku meru, tvrdi poznati francuski opozicionar, evropski deputat Hoze Bove.

U svojoj najnovijoj knjizi Hold-up u Briselu, ovaj aktivni ekolog i kandidat za budućeg predsednika evropskog parlamenta godinama se borio protiv hemijskog lobija, GMO semena, pesticida i svih drugih pogubnih projekta, kao što je sporazum o slobodnoj trgovini sa Amerikom.

On tvrdi da su masovne mahinacije motor funkcionisanja Evropskog parlamenta, cele administracije i mnogih agencija i firmi koje gravitiraju oko ove legalne EU mafije. Na osnovu konkretnih i dokumentovanih primera Hoze Bove dešifruje mehanizme odluka gospode prevaranata s kravatom. On tvrdi da je sve u rukama velikih bezdušnih multinacionalnih kompanija, zbog čega je hitno da se Evrope preuredi. 

Bezobrazluk francuskih socijalista, koji je proizišao iz poraza na lokalnim izborima,  prevazilazi sve što su Francuzi mogli da zamisle.

Satirični list "Okovani Patak" doneo je u svom prethodnom broju podatke o neverovatnom lovu na veštice koji su organizovali Olandovi socijalisti za ove dve godine haosa otkako su na vlasti. Nikada  u istoriji pete republike od 1958. do danas nije bilo ovakvog masovnog odstranjivanja s položaja, tvrdi Luk Šatel bivši ministar koji je objavio ovu statistiku srama iz koje se jasno vidi kako se demokratija lagano pretapa u diktaturu. Preko 30% lokalnih i pokrajinskih čelnika je dobilo šut kartu, a ista propusnica je stigla i na adresu polovine rektora fakulteta i visokih škola, a i da ne pominjemo rotacije u policiji ili tajnoj službi.

Ako se tako zapošljavaju i otpuštaju ljudi u zemlji slobode, kako je tek u banana republikama i poniznim državama gde vladaju korumpirani izdajnici i nameštene lutke mondijalizma? Odanost se pretvorila u podanost bez granica, tvrde neki pacifisti kojima su američki bezobrazluk i NATO zveckanje oružjem postali predmet zabrinutosti, da ne kažemo straha. Evropljani se sve više tretiraju kao mlađi partneri i izvođači radova Pentagona i velikih multinacionalnih trustova.

I normalno je da bude tako po sistemu udruži zavađene, pa vladaj. Ako mogu ko im brani.

U poslednje vreme vlada utisak da bi Francuska čak rado zaratila sa Rusima samo ako bi Ameri to malo jače poželi. Nemačka je već druga priča, dok je Engleska savim nešto treće, a Grčka, Italija i Španija su opet posebnosti za sebe. O Bugarima, Rumunima ili Hrvatima ne treba ni govoriti, jer Evropa i nije neka celina. Nikada bila, a teško da ikada mogu i da se izmešaju tako različite face, navike i ukusi. I prost čobanin odma' vidi da u toj Jevropi postoje tri polovine. Pola cevči pivo, pola pije rujno vino, a pola ljušti rakiju.

I sad, kako da se ujedine tri polovine a da od mešanja pića ne zaboli glava? Definitivno o Evropi ne može da se ozbiljno govori a da to bude neka realna slika. Tragedija je u tome što je narod vekovima bio nepismen za finansijsko-političke mahinacije i ništa nije mogao da promeni. Danas je potpuno drugačije, svi znaju o čemu se radi i kako se radi, i ko nam to radi, ali jedino opet ne može bilo šta da promeni. Naši dušmani su postali virtuelni, vidljivi ali nedodirljivu, kao utvare, kao prikaze. Tu su, al' se do njih ne može. Tako je raslojavanje stanovništva dopalo u završnu fazu.

Sada u celom svetu postoje tri nejednake grupe ljudi kao tri podvrste modernih sisara dvopeda, koji međusobno imaju vrlo malo zajedničkog.

Najbrojnija i paradoksalno najnebitnija vrsta je niža klasa. Ona, iskreno budi rečeno,  ne služe ničemu, sem što kupuje, plaća porez i ponekad glasa. Tako cela demokratka farsa ima neki legitimet. Industrija, zanatstvo ili poljoprivreda, koji su lebom ranili tu sirotinju raju, postali su mislene imenice, kao i sama radnička klasa, koja je pretvorena u socijalne slučajeve i prosjake. Nestala, kao i srednji stalež. Nekada brojan i uticajan i on je u opasnosti od izumiranja vrste. Običan prosečan svet od pre dve ili tri decenije sada sveden na puko preživljavanje. Štedi se na hrani, oblačenju, letovanju pa i na sopstvenom zdravlju. Ostaje treća grupa ljudi, zvana elita, koja je četa mala ali odabrana.

Bogati vlasnici, njihovi rođaci, naslednici, kao i jači kriminalci ili izabrani političari kojima se sitne duše udvaraju i ližu cipele ne bi li dobili malo milosti i koju kintu.

Iako je  malobrojna, mafija zvana elita je jaka ko zemlja i o svemu odlučuje. Ponekada oni na kruna-pismo igraju život i smrt svojih podanika pa i celih država. 

Njih niko nikada ne pita kako su  zaradili svoju prvu milijardu, kao što niko nije pitao revolucionare od pre dva veka kako su postali nova buržuazija. Odakle im sve to što danas imaju. Statistika kaže da na svetu ima oko 10 miliona bogataša i za koje su stvoreni svi luksuzni hoteli, jahte i skupi automobili ili luksuzan nakit i prva klasa u avionima.

Za to vreme najbedniji umiru od gladi u opštoj ravnodušnosti.  San o socijalnoj pravdi se pretvara u košmar o svima jednako bednim i potpuno nepotrebnim beskičmenjacima.

Svet se podešava odozdole i sve ide ka jednom dvoklasnom društvu robovlasničkog tipa u kome 0,5% stanovništva vlada ostatkom sveta. Mnogi su to uvideli odavno, drugima je sve jasnije, ali niko i ne pomišljaju na neku akciju, jer se ljudi plaše da izgube i ono malo što im je ostalo. U Evropi još uvek ne postoje potrebni uslovi za socijalnu borbu ili neki ustanak prezrenih. Socijala je svuda propala, pa više ne pomažu ni sindikati. Oni koji treba da brane radnike sada pristaju na "fleksibino radno vreme" na masovna otpuštanja i druge delokalizacije fabrika.

Iza korumpiranih političara stoji ceo represivni aparat, zakon po meri i tehnologija špijuniranja kakvu ni Orvel nije sanjao. A narod ko narod, više veruje u sladak kolač na trpezi nego u slatke reči na tribini. Ako već ništa ne može da se menja fizički, treba pokušati glasački. Da li će Evropljani i za to smoći snage i prevazići svoj strah, ako već mi nismo smeli, znaće se 25 maja.