Polemika

Povodom knjige Vaska Kostića: Ne Crna Gora sa Srbijom, već Srbija da se ujedini sa Crnom Gorom!

Mi, protiv nas

Ovih mi dana e-mailom, stiže tekst naslovljen: Za demokratsku Crnu Goru (sa Bokom) u demokratskoj Jugoslaviji: www.njegos.org/boka/kosticbk1.htm, poznatog istoričara Vaska Kostića, iz Tivta (Boka Kotorska), sin Mirka, koga su Hitlerovci obesili decembra 1943. godine, pokoj mu duši. Evo naslova nekoliko poglavlja te knjige: "Pravo Bokelja da odlučuju o svojoj sudbini"; "Boka nije 1813. priključena Crnoj Gori"; "Boka nije ni 1918. priključena Crnoj Gori"; "Boka je 1945. na nepošten način priključena Crnoj Gori"; "Ima li opravdanje crnogorčenje Bokelja?", i tako dalje...Nije potrebno da se pročita cela knjiga. Citirani naslovi poglavlja su sasvim jasni za svakoga. Čudi nas samo naslov same knjige. Za kakvu demokratsku Crnu Goru, ponajviše za kakvu demokratsku Jugoslaviju agituje ovaj čovek?! Iz citiranih naslova poglavlja, mi zaključujemo da on, ne samo što ne agituje za demokratsku Crnu Goru, ponajmanje za demokratsku Jugoslaviju, već naprotiv - on agituje za dalje rasparčavanje već rasparčanoga tela Jugoslavije! A, rasparčavanje nije demokratija.

Piše: akademik Kaplan Burović

Ako su postojeće vlasti Crne Gore učinile grešku što su odvojili Crnu Goru od Srbije, mi - kojima se to ne sviđa, koji se s time ne slažemo, ne treba da upadamo u još veće greške i da sada tražimo rasparčavanje i Crne Gore. Bez obzira što nam se ne sviđa njeno otcepljenje, za nas je Crna Gora i draga i sveta, kao što je bila i pre otcepljenja. Zato, kao što smo bili, bićemo i dale na njenom braniku protiv svih njenih neprijatelja, bili oni spoljašnji ili unutrašnji. Braneći Crnu Goru mi branimo Srbiju, mi se zalažemo i za Novu Jugoslaviju. Naravno - demokratsku, a ne titoističku.

I ja sam Bokelj, i to od onih najstarijih, osvedočenih i dokumentovanih, krvlju blagoslovljenih. Ali, kao što biti Ceklinjanin, ili Cetinjanin, ne znači ne biti Crnogorac, i - biti Crnogorac - ne znači ne biti Srbin. Tako i biti Bokelj ne znači ne biti Crnogorac. Upravo zato što sam Jugosloven, ja sam i Srbin. Upravo zato što sam Srbin, ja sam i Crnogorac. I upravo zato što sam Crnogorac, ja sam i Bokelj.

Bokelje niko nikada nije crnogorčio, kao ni Cetinjane. Svi smo se dobrovoljno nazvali Crnogorcima, ne samo po crnogorskom prostranstvu, koje nastanjujemo, ne samo što smo se tako osetili, već što u tome nismo nikada videli ništa antisrpskog i antijugoslovenskog.

Stanovnici Valjeva se nazivaju Šumadinci. Da ovo ne znači da oni nisu Srbi?! Da oni ne osećaju bilo što antisrpskog?! Nazvati se po oblasti, gradu i selu iz kojega smo, ne znači da negiramo svoje nacionalno poreklo i niko nema pravo da našim lokalnim nazivima manipuliše i intrigira ni najmanjim insinuacijama za bilo što anticrnogorsko. Biti anticrnogorac znači biti dva puta antisrbin, jer je i Crnogorac dva puta Srbin: jednom po poreklu, po krvi i - drugi put - po zanimanju!

Profesor i rektor univerziteta u Pragu, dr Gerhard Gezeman, za koga se smatra da je voleo Crnogorce i divio im se, u njegovoj knjizi "Herojske forme života" (Berlin, 1943), imao je pravo kad je rekao: "...Agonalna ljubomora pojedinih plemena premošćena je jednom plemenitom utakmicom: ko je bolji Srbin...Crnogorac je, po svome legendarnom verovanju, ne samo najbolji ratnik sveta, nego i najbolji Srbin, srpskiji nego svi Srbi. Ne može se reći da nema u tome pravo. On je bar herojska kvintesencija srpske dinarske duše...".

Kad je crnogorska vojska oslobodila Nikšić od turskog ropstva i prisajedinila ga Crnoj Gori, nije pitala Nikšićane hoće li to, ili neće. I za prisajedinjenje Boke Crnoj Gori, nismo tražili i nećemo nikada tražiti dozvolu ni od koga, pa ni od Vaska Kostića! I po međunarodnim zakonima, nacionalna vojska ima pravo da prisajedini matičnoj zemlji sve teritorije koje su joj okupirane od neprijatelja. Ne samo milom, već i silom! Ima pravo i da strelja svakog pojedinca koji se tome usprotivi!

Sa druge strane niko nema pravo da otuđi na bilo koji način ni kamen Crne Gore, ponajmanje Vasko Kostić - čitavu Boku! Vi Kostiću možete prodati vašu kuću u Tivtu kome hoćete, ali na njenom krovu (i pošto je budete prodali!) nemate pravo da razvijete ničiju zastavu, do samo crnogorsku. Ni vi, niti onaj ko je bude kupio od vas! Jer i ako bude prešla ta kuća iz vašeg vlasništva u vlasništvo jednog drugog, pa bio on i crvenokoži Indijanac, ona je bila i ostaje - Crna Gora!

Boka je bila, jeste i biće sastavni deo Crne Gore. Samo sa Crnom Gorom ona može biti i sa Srbijom, pa i sa Jugoslavijom. Ko dira u Boku, dirnuo je u integritet i suverenitet Crne Gore, pa i Srbije. Zato, mičite ruke sa naše Boke, jer dirnete li nam nju, dirnuli ste zmiju u rep!

Prekinite i sa vašim neprijateljskim insinuacijama, jer se ne služi srpstvu minirajući Crnu Goru. Ko nije za Crnu Goru, taj nije ni za Srbiju. A biti za Crnu Goru ne znači biti i sa onima, koji nam je otcepiše od Srbije. Razlikujte Crnu Goru od onih koji su protiv ujedinjenja sa Srbijom, jer i oni, iako su protiv ujedinjenja sa Srbijom, niti su bili, niti su i niti će ikada biti protiv Srbije i srpskog naroda. To su naša braća, koja imaju svoje razloge što su izjavili otcepljenje od Srbije. Kao što su juče izjavili svoje otcepljenje, sutra će opet izjaviti ujedinjenje. Budimo razboriti i širokogrudi, prudentni i strpljivi. Sve dolazi u svoje vreme, kad za to budu sazreli uslovi. Ni divlje kruške ne sazrevaju pre vremena.

Evo šest meseci kako koračam Srbijom unakrst i popreko, iz grada u gad. Neobično sam obradovan činjenicom što ni kod intelektualaca, a kamoli i kod običnog naroda, ne vidim nikakvo neprijateljsko raspoloženje prema Crnogorcima i Crnoj Gori, pa ni prema crnogorskim vlastima. Svugde mi govore o Crnogorcima i Crnoj Gori kako su mi to govorili i pre njenog otcepljenja. Svuda vidim Crnogorce, ne samo kao obične zaposlene građane, već i kao ličnosti na značajnim društvenim i državnim položajima, ravnopravno, kao i Srbi. Uopšte nigde nisam uočio nikakvu diskriminaciju. Naprotiv, palo mi je u oči da Srbi uopšte i ne čine neku razliku.

Mnogi i ne znaju, pa neće ni da znaju, da im je sused Crnogorac. Pa i kad to saznaju, recimo u Beogradu, oni toga primaju kao onoga koji kaže da je Šumadinac. Upravo danas, jedan mi Crnogorac reče:

-Prije koju godinu mi smo Crnogorci vladali i Beogradom. Na svim najvišim dužnostima u Beogradu bili smo mi, Crnogorci!

-Bogami,- dodade drugi,- mi smo Crnogorci vladali ne samo Beogradom, već i Srbijom. I on nabroja nekoliko imena vladalaca Srbije, koji su bili Crnogorci, a o kojima se govori i piše da su Crnogorci i po srpskim knjigama, pa se o tome uči i po školama. Ili nije bio Crnogorac Veliki Župan Stefan Nemanja, začetnik veleslavne dinastije Nemanjića?!

-Bogami,- dodade treći, mi smo Crnogorci vladali i Jugoslavijom! I ovaj nabroji nekoliko imena. Za stolom sam imao i jednog Srbina, koji upade u razgovor.

-Znate li onu istoriju Nasradina hodže? Skliznuo Nasradin u kanal i počeo da se davi. Svi potrčaše da ga pomognu i, pružajući mu ruku, zvali su:

-Daj Nasradine ruku, daj ruku! Nasradin se davio, a ruku im nije dao. Tada se jedan od njih seti i reče mu: -Evo ti Nasradine ruka, primi moju ruku!Nasradin ga hitno uhvati za ruku i spasi se. Ni kad je izašao na suvo nije mu ispuštao ruku. Ne iz zahvalnosti, ne ! Mislio je da je to njegova ruka!

-Pa, šta hoćeš da kažeš sa tim, čoče?!- upitaše ga moji Crnogorci.

-Eto, kažem da smo dosta tražili od Crnogoraca da nam daju ruku. Da okrenemo sada drukčije, da im kažemo evo vam ruka, Crnogorci, primite našu srpsku ruku.

-Opet te ne razumijemo šta hoćeš da kažeš!

-Pa eto, bre braćo Crnogoci, dosta smo vam rekli da se vi ujedinine sa nama, da se Crna Gora ujedini sa Srbijom. Da okrenemo sada ovako: da se Srbija ujedini sa Crnom Gorom.

-E-e, tada će i naš Nasradin, Milo Đukanović sigurno pristati!- odvrati mu prvi Crnogorac.

-Ko zna,- dodade drugi.- On jedva upravlja sa Crnogorcima Crne Gore, kamoli da mu se sa njima ujedine i ovi iz Srbije.

Beograd je pun Crnogoraca, tako da slobodno možemo reči da je upravo ovaj Beograd najveći crnogorski grad. Grad sa najviše Crnogoraca na Balkanu i u svetu.

Ni u Podgorici, aktuelno glavni grad Crne Gore, nema toliko Crnogoraca koliko u Beogradu! Ako pomno budemo izvršili registraciju stanovništva Srbije, ispašće nam da u Srbiji ima više Crnogoraca negoli u Crnoj Gori. A i u Crnoj Gori, i pored "crnogorčenja" Bokelja i Srba od strane Vaska Kostića, više ima Srba negoli Crnogoraca. Druga stvar je kako se oni izjašnjavaju.

Kako je evidentno, pod pritiskom albanskih ekstremnin nacionalista, šovinista i rasista, u poslednje vreme su se mnogi Srbo-Crnogorci izjasnili kao Albanci. I ne samo oni muslimanske vere, već i oni katoličke vere, pa i oni pravoslavne vere!

U Ulcinj imamo porodicu Gazivoda, pravoslavne i katoličke vere, od kojih se neki izašnjavaju kao Srbi, drugi kao Crnogorci, a neki i kao Albanci, dok svi kod kuće govore samo srpski!

Imamo i porodicu Resulbegović-Burović, koja je- kako je dokumentovano, po veri katolička, pravoslavna i muslimanska. Svi oni govore srpski, a po nacionalnosti se izjašnjavaju kao Srbi, Crnogorci i Albanci. Sada ima koji se izjašnjavaju i kao Turci i Italijani, pa i Švajcarci, ali ne i Španci, gospodine Šerbo Rastoderu, rastočilo ti se seme, kao što ti se rastočila duša i mozak, kao što danonoćno radiš da nam rastočiš Srbo-Crnogorce, pa da nam ih učiniš ne samo Albancima, već i Špancima! Živeli su u Španiji Resulbegovići-Burovići, pa su ih Španci priznali i za plemiće, za grofove, ali se do danas niko od njih nije izjavio za Španca. Neki su od njih zaboravili i srpski jezik, ali nisu zaboravili da su slovenskog drevnoga čest, pa su i otuda, preko mora i okeana, rekli neprijateljima slovenstva: "Ko drukčije kaže, kleveće i laže...osetiće našu pest!"

Da, da, gospodine Kostiću, ko drukčije kaže...!

Knjiga V.Kostića ima i koješta drugo za diskusiju, za kritiku i osudu. Koliko za primer izvolite ovaj citat: „Kasnije se Crna Gora širila, pretežno osvajanjima, na sve strane..."

Nije se Crna Gora širila ni na jednu stranu, ponajmanje osvajanjima. Danas unutar Crne Gore nema ni kamena tuđeg. Crna Gora je oslobađala svoje iskonske teritorije, okupirane od Turaka, pa ih ni dan danas još nije oslobodila, jer i njen glavni grad, sve od dana turske okupacije, do danas, nije vraćen, iako je za taj grad, i da ga odbrani od turskog napada i da ga oslobodi, prolila više krvi negoli za sve druge gradove Crne Gore.

Ili ovo nije istina, gospodine Kostiću? Ali se time nećemo baviti.

A, neosporna je činjenica da ova knjiga ima i stranica jako-jako lepih, instruktivnih i na istorijsku stvarnost osnovanih stavova i zaključaka za svaku pohvalu, iz kojih se vidi sasvim jasno da njemu stvarno ne pada na pamet da zagovara čerečenje jedinstvenog i nerazdvojivog srpsko-crnogorskog organizma. Sve negativne strane ove knjige su posledica što se nije dobro razmilislio, što se uhitrio, pa je istrčao kao pred rudu.