Osvrt

"U traganju za izgubljenom adresom"- ispovedna proza srpskog književnika Ivana Ivanovića (3)

Pisac, nezvan i nepoželjan

Od kako je književnosti, vode se rasprave koja je uloga pisca u društvu. Romantičari su smatrali da je pisac isto što i Bog, demijurg, stvaralac sveta. Viktor Igo je isticao da je posao pisca da se približi Bogu, a da je od svih pisaca to najviše pošlo za rukom Šekspiru. Realisti su držali da je pisac istražitelj društva. Posao pisca je pre svega da se kritički odnosi prema društvu. Modernisti su u piscu videli buntovnika ("Pobunjujem se, dakle, postojim!" - Kami), revolucionara koji bi da menja svet. Pisac je javni tužilac društva.

Ivan Ivanović

Pedesetih godina prošlog veka u Beograd se putovalo vozom. Ne, to još uvek nije bila južna pruga, taj pežorativ će doći kasnije, posle umetnički neuspelog partizanskog filma „Borba za južnu prugu".

Pošto je u Srbiji samo Beograd bio univerzitetski grad, svi gimnazijalci iz moje provincije morali su u južni voz koji se formirao u Nišu. Đaci realisti u Beograd su išli na studije medicine (tad je to bilo popularno), građevine, veterine, u najgorem slučaju prava. Đaci idealisti, u koje je spadao i seljak iz Žitnog Potoka, gurali su se na umetničke akademije, u najgorem slučaju na književnost. Oni prvi su znali da će kao doktori i inženjeri dobiti prolaz u uspešnu karijeru, ovi drugi su pretpostavljali da će im titula umetnika doneti slavu. Prve je opisao Balzak u liku Ežena de Rastinjaka. Druge je naslikao Servantes u liku Don Kihota.

Evo me najpre u topličkom a potom u niškom vozu, putujem u metropolu da postanem pisac! Idem da upišem Svetsku književnost, jer su mi rekli da se u toj školi uči za pisca. Pojma nemam šta me čeka, ali verujem Budi Iliću da sam rođen za pisca! Još samo da se iškolujem - pa, Hemingvej iz Toplice! U Beograd idem praktično prvi put (samo sam jednom bio u tom gradu i to na ekskurziji, gledao sam jednu utakmicu na stadionu JNA, mislim da je igrao Partizan, za prokupačkog gimnazijalca velika stvar!), putujem noću jer nemam gde da prespavam.

Nemam nikoga u Beogradu, glavni grad okupirali Ličani, Bosanci, Crnogorci... došli na sovjetskim tenkovima i uzeli svu vlast. Srbijanci, među njima i moj otac, ostavili kosti na Zelengori.

Nekako nađem tu Svetsku književnost, dobijam indeks, upisujem se u školu za pisce! Iste noći se vraćam u Žitni Potok, da imam gde da spavam!

Prvo što sam morao da shvatim na Svetskoj, to je da to uopšte nije adresa. Katedra nema sedište, nema prostorije, nema učionice. Što je za mene bilo najgore, nema Literarnu sekciju! Pa gde ja da čitam radove, kome da ih pokažem? Prokupačka gimnazija je imala svoje književne arbitre, Svetska književnost nema svoje kritičare! A na Svetsku navalili došljaci iz svih provincija, svaki hoće da bude pisac!

Volonter na Svetskoj, ilegalac u Studenstkom gradu

Prva generacija (ja sam bio druga) već stvorila svoju hijerarhiju, partijci zauzeli busiju, podelili studentske funkcije. Za brucoše nema mesta u tom kolu, oni mogu na stadion JNA! Tako, umesto da osvojim fakultet, stacioniram se na jugu stadiona kao navijač! (Vidi moj roman „Vreme sporta i razonode") Da, tu su i bioskopi (kojih danas više nema!) sa svojim kaubojskim filmovima! Gledam po tri filma dnevno! Ne, Svetska književnost nije bila škola za pisce, kako sam ja naivno i neobavešteno zamišljao u Prokuplju. Nije adresa!

Još dve gorke pilule sam morao da popijem na Svetskoj: nema stipendije, nema studentskog doma. Moji drugari iz prokupačke gimnazije koji su upisali medicinu, građevinu... prava, ekonomiju... dobili stipendije, uselili se u studentske domove. Svetska je vanškolska grupa, takoreći privatni univerzitet, studira ko želi da se obrazuje. Država nije luda da stipendira kadrove koji joj nisu potrebni! A studentski dom ne mogu da dobijem, jer to ne dozvoljava predsednik Žitnopotočke opštine! Da bi se dobio dom, moraš da imaš uverenje da se ne dužiš porezom. Domovi su predviđeni za radničku i činovničku decu, ne za seljake! E sad, moja je majka učiteljica, ne poseduje nikakvu zemlju, ne duži se porezom. Ali mi živimo u kući babe i dede, a oni imaju zemlju. Predsednik Redža Ilić ne da uverenje mojoj majci da se ne duži porezom, ne mogu ni da konkurišem za dom. Tako, postajem volonter na Svetskoj i ilegalac u Studentskom gradu! Dečak iz provincije koji je došao u Beograd da postane svetski pisac!

Još jedna stvar me je odbijala od studija. Udvorištvo! Buduće spisateljice i spisatelji prosto su se tiskali oko profesora, tako da za obične studente tu nije bilo mesta. Pogotovo je bila gužva oko Nikole Miloševića, koji je bio samo asistent (dugo), ali najbolji tumač Dostojevskog. Zapamtio sam jedan incident, koji me je učinio nepopularnim na grupi. Naime, na jednoj opštoj konferenciji, usudio sam se, u ime seljačke klase, da postavim pitanje šefu katedre, profesoru Vojislavu Đuriću: Dobro, a šta ćemo mi da budemo kad završimo Svetsku? Umalo zbog tog pitanja nisam doživeo bojkot od studenata. „Utilitaristo! Pragmatisto! Kako te nije sramota! Pa mi nismo ovde došli da pravimo karijeru, nego da studiramo Dostojevskog! Provincijalcu! Seljačino!"

Najglasnija u napadu na mene bila je studentkinja iz Istočne Srbije Ljilja Tanić. Kad je diplomirala dali su joj posao da prodaje knjige u knjižari Komunist na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa, danas Nikole Pašića! Eto šta joj je donelo studiranje Dostojevskog: da prodaje njegove knjige!

Zapamtio sam da se uz Nikolu Miloševića vrzmaju studenti Albanci, među njima jedan koji se zvao Adem Demaći. Tad je Nikola bio levičar, a Demaći je bio marksista. U romanu „Braća Jugovići ili Kako izići iz istorije" u jednom poglavlju bavio sam se slučajem Demaći.

Adem Demaći je bio zaposlen u novinskoj kući Rilindija i važio je za najperspektivnijeg albanskog pisca. Još 1958. godine objavio je roman o krvnoj osveti kod Šiptara, pod naslovom „Zmija krvi (Krvopije)". Ovo je roman protiv terora i nasilja. No uskoro se upustio u politiku i nestao sa Svetske. Kasnije sam saznao da je marksizam spojio sa nacionalizmom i dospeo pod udar zakona. Kao šiptarski nacionalista bio je osuđivan u više navrata, 1958. 1975. i još jedanput, ali ja to kao student nisam pratio.

Kad sam počeo da se bavim političkim zatvorenicima u komunističkoj Jugoslaviji, dokučio sam da je Demaći proveo u zatvoru gotovo 28 godina, zbog čega su ga na Zapadu nazvali jugoslovenski Mendela. I danas je otvoreno pitanje da li je Adem Demaći bio „zatočenik savesti" ili šiptarski terorista. Znam da je po izlasku sa robije, devedesetih godina, napisao autobiografiju, jedne srpske novine su prenele odlomak iz nje. U tom tekstu predvideo je raspad Jugoslavije! „Sledi neminovan raspad Jugoslavije, naravno uz pomoć velikih sila, koje će po izbijanju građanskog rata u Jugoslaviji morati da intervenišu." Nažalost, bio je prorok.

Za Demaćija sam ponovo čuo 1986. godine kad je podržao građanske demonstracije protiv Miloševićevog režima. Mislim da je tada bio predsednik Udruženja albanskih pisaca Kosova. Jedno njegovo pismo je čitano na demonstracijama, u kojem je srpski narod nazvao bratskim narodom, a režim Miloševića divljim, koji podjednako ugrožava i Albance i Srbe. Savetuje suživot Srba i Albanca na Kosovu. Koliko sam saznao, zbog svog humanističkog stava došao je pod udar albanskih ekstremista i više ga nisu smatrali vođom Albanaca.

Izvesno je samo jedno, to je da sam studirao sa Demaćijem u isto vreme Svetsku književnost.

Adresa na koju se nije smelo pisati

Još za vreme studija živo sam se zainteresovao za politički progon pisaca od strane komunista. Tako sam došao do sintagme Miloša Crnjanskog, skovane u Londonu gde je on bio u emigraciji, pisci sa lošom adresom. Miloš je imao tešku adresu profašističkog pisca, jer je između dva rata izdavao časopis Ideje, koji nije bio po volji komunistima.

Još kad su ušli u revoluciju komunisti su krenuli da se obračunavaju sa umetnicima koji nisu prihvatili njihovu doktrinu. Još za vreme Užičke republike likvidirali su dvojicu poznatih intelektualaca iz tog kraja, slikara Mihaila Milovanovića i pisca Živojina Pavlovića.

Mihailo Milovanović bio je slikar Vrhovne komande u Prvom svetskom ratu i napravio je portrete vojvoda Radomira Putnika, Živojina Mišića, Stepe Stepanovića i Petra Bojovića. Naslikao je i generala Pavla Jurišića Šturma. Najvažniji su mu portreti kralja Petra Prvog Karađorđevića i regenta Aleksandra Karađorđevića. Izradio je i spomenike arhimandritu račanskog manastira Hadži Melentiju i četničkom vojvodi Kosti Todoroviću. U Užičkoj republici komunisti su ga optužili da je nemački špijun (Akademiju je završio u Minhenu) i streljali u Užicu krajem novembra 1941. godine.

Živojin Pavlović je bio komunista pre Tita, emigrant u Francusku, sekretar CK KPJ kad je generalni sekretar bio Milan Gorkić. Kad je Kominterna za genseka postavila Josipa Broza (tad nije bio Tito nego Valter), Gorkić je pozvan u Moskvu gde je stradao u staljinističkim čistkama. Pavlović je uspeo da se vrati u Jugoslaviju, na rodni Zlatibor, gde su ga komunisti zarobili kad su uspostavili svoju republiku. Svedok staljinističkih čistki, napisao je značajnu knjigu „Bilans sovjetskog termidora", koju su komunisti oko Josipa Broza anatemisali, a vlasti Kraljevine Jugoslavije zabranile. Komunisti su ga zarobili u Čajetini, njihov CK mu je sudio. Ubili su ga posle strahovitog mučenja kad su bežali pred nemačkim tenkovima iz sovjetske užičke republike, u kojoj su pre toga svečano proslavili Oktobarsku revoluciju.

Glavni likvidator ovih intelektualaca bio je student iz Užica, kasnije prvi srpski policajac, Slobodan Penezić Krcun. (O ovome je Ljubomir Simović pisao u romanu „Užice sa vranama".)

Glavni komunistički književni kritičar Đorđe Jovanović napisao je još 1943. godine u Borbi članak Štuka - kultura, po kojem su kasnije vršene likvidacije. U članku Đorđe Jovanović (poginuo je 1943. godine na Kosmaju, smatra se da su ga ubili njegovi) poimenice nabraja pisce koji su izdali svoj narod i spadaju u „štuka - literaturu". To su: „...nekad osrednji liričar Svetislav Stefanović, kukavno netalentovani nazovi dramatičar Vladimir Velmar Janković, večito diletantski Nikola Trajković, sluga izdajnika Draže Mihailovića Dragiša Vasić, 'mislilac' po narudžbini Vladimir Vujić, konfuzni 'filozof' Miloš Đurić, od Nemaca postavljeni rektor Beogradskog univerziteta Nikola Popović, istinski pesnik Sima Pandurović, koji se nekad u jednoj svojoj pesmi o Beogradu gnušao na tadašnju barbariju okupatora a danas prima od hitlerovskih pljačkaša i ubica naimenovanje za člana uprave Kolarčeve zadužbine ...".

Nema na tom spisku „književnih lešinara" Dragiše Vasića i Grigorija Božovića. Neki od tih pisaca uspeli su da prežive rat i oslobođenje, čak da u novoj državi budu priznati, odnosno da dobiju dobru adresu.

Dakle, još na Svetskoj književnosti sam otkrio da postoje pisci sa lošom adresom na koju se ne sme pisati. Autor ove sintagme Miloš Crnjanski je emigrant u Londonu, živi kao cipelar (popravlja cipele) dok mu žena izrađuje lutke. (Vidi „Roman o Londonu".) U komunističku Jugoslaviju ne sme da se vrati, jer se boji da ga čeka sudbina Svetislava Stefanovića, prevodioca Šekspira. Čak u Londonu osniva nekakav amaterski književni klub, koliko da se zna da je pisac. Autor najboljeg srpskog romana „Druga knjiga Seoba"!

Englezi ga neće, jer je odbio da prevodi Kitsa! (Ovu anegdotu sam čuo od Nikole Miloševića. U Londonu se aklimatizovao i stacionirao jedan poljski pisac koji je na poljski preveo Kitsa. Miloš je ispričao Nikoli da su i njemu nudili Englezi da prevodi Kitsa, ali da je on to odbio jer je smatrao da njega treba da prevode, a ne on da prevodi njih! Tako je ostao cipelar, sve do povratka u Jugoslaviju, ali o tome ću kasnije.)

Još jedan veliki srpski pesnik je umro u emigraciji, Rastko Petrović. Iz čuvene porodice Mite Petrovića, brat slikarke Nadežde Petrović, osnivačice Kola srpskih sestara. Rastko, koji se zatekao u diplomatiji u Vašingtonu kad je izbio Drugi svetski rat kao službenik jugoslovenske ambasade, ponudio se novim vlastima da se vrati u domovinu, ali to nije dozvolio Marko Ristić, nadrealista koji je postao komunista.

Posle pola veka rada, "Portret umetnika u starosti"

Na sasvim lošoj adresi bio je i mrtvi Raka Drainac, koga su komunisti takođe svrstali u štuka-literaturu, jer se pre rata svađao sa Otokarom Keršovanijem i crnogorskim komunistima. Napisao sam kako se Prokuplje borilo za svoga pisca, ali njegovu rehabilitaciju nisu dozvoljavali nadrealisti, na čelu sa Oskarom Davičom.

Uzalud sam se trudio kao student da nađem neku Drainčevu knjigu, nije ih bilo u opticaju. Ipak, u jednoj antikvarnici sam slučajno pronašao njegovu zbirku pesama iz 1930. godine „Bandit ili pesnik". Mogu da kažem da me je ovaj pesnički bandit još tad osvojio i da se u mene uštampao kao moj budući književni junak.

Tako su u poratnoj, Titovoj Jugoslaviji na lošoj adresi bili najbolji srpski pisci. Ipak, jedan nije. Ivo Andrić!

Miloš Crnjanski i Rastko Petrović, koje je Kraljevina proizvela u diplomate, bili su obični činovnici. Čak kao takvi nisu mogli da se vrate u otadžbinu. Ali Ivo Andrić je bio ambasador (tada se govorilo poslanik) Kraljevine u Berlinu, u Nemačkoj koja je bila za nas najneuralgičnija država.

Kao ambasador svakako da je radio na pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu, na slici ga vidimo u dvorcu Belvedere u Beču kako prisustvuje svečanom potpisivanju pakta u društvu predsednika Vlade Dragiše Cvetkovića i ministra spoljnih poslova Aleksandra Cincar Markovića. (Hitler je bio u obližnjem hotelu.)

Kad je Nemačka okupirala i rasparčala Jugoslaviju, Andrića nije dirala jer ga je smatrala svojim prijateljem. Čak je on imao dozvolu za slobodno kretanje, dobar deo okupacije proveo je u Soko Banji. Ivo Andrić nije potpisao čuveni Apel srpskih intelektualaca protiv komunista koji su proglasili ustanak (valjda u avgustu 1941?), a među nepotpisnicima se našao i helenista Miloš Đurić. (Čuvena anegdota: Kad je neki muzičar ponudio Đurića da potpiše opšti apel (Šta te košta!), Miloš mu je odgovorio: Lako je tebi, ti sviraš u diple, a ja predajem etiku!).

Držim da je ovaj gest spasio glavu Čika Miši (tako su ga studenti filozofije zvali), odnosno skinuo ga sa spiska štuke-literature.

Danas su istoričari objavili (ne verujem da se radi o falsifikatu) pismo Ive Andrića iz okupiranog Beograda vođi rojalističkog pokreta otpora u slobodnim planinama Draži Mihailoviću da spasi zemlju od komunističke pošasti. Ipak, ovaj pisac 1945. godine dobija dobru adresu i objavljuje tri romana koje je napisao za vreme okupacije, od kojih su dva remek dela „Na Drini ćuprija" i „Travnička hronika". Godine 1950. u zreloj dobi Ivo Andrić se upisuje u Komunističku partiju a za to ga predlaže Mira Alečković (tako se bar hvalila). Na kraju će ga komunistička Jugoslavija predložiti za Nobelovu nagradu za književnost, što će Nobelov komitet prihvatiti.

Tako ja kao student Svetske književnosti čeprkam po zabranjenim temama, umesto da učim za ispite. Razume se da tad nisam ni sanjao da ću jednoga dana i sam da dobijem lošu adresu, iz koje ne mogu da izađem. A nisam ni verovao da ću uopšte da postanem pisac, jer na Svetskoj je bilo toliko mnogo genija da sam ja pored njih osećao kompleks inferiornosti. S druge strane, ta moja istraživanja nikom nisu valjala, jer vreme za preispitivanje komunističke istorije još nije ni bilo na vidiku. Trebaće još gotovo pola veka da se istorija dedogmatizuje a književnost oslobodi za knjige kao što su „Kad su cvetale tikve", „Crveni kralj", „Vunena vremena"...

Student došljak iz Žitnog Potoka, posetilac stadiona i bioskopa, a ne biblioteka i redakcija, mladić bez ikakve adrese (za lošu adresu ću se kvalifikovati tek sa „Crvenik kraljem"!), piše nezvan i nepoželjan, ni manje ni više nego roman! Kad se sad na to osvrnem u gnevu, ne mogu a da se ne našegačim na sopstveni račun: Bože, kakva sam bio budala!

Ne prevodi se Ovidije u Grabu! (Lep dokumentarni film mog đaka iz Kuršumlije Žarka Dragojevića o pesniku Sinanu Gudževiću, „Ovidije iz Graba"). U stvari, sad znam a onda to nisam znao, bio sam mlad i zelen da napišem svoj „Portret umetnika u mladosti". Za tako nešto će mi biti potreban Džojs, a za to sam morao još mnogo da učim, van katedre za Svetsku književnost.

Ipak, za utehu, posle pola veka rada, uspeo sam da napišem „Portret umetnika u starosti", što je moj najveći uspeh!

(Nastaviće se)