Rusija

Evroazijski ekonomski savez i o problemima evroazijske integracije

Razvoj kroz iskušenja

Milioni ljudi na postsovjetskom prostranstvu podizali su čaše sa penušavim vinom, nazdravljati i čestitali Novu godinu. Ali, osim novogodišnjih praznika koje svi vole, dok su zvona otkucavala početak nove godine, vreme je i za obeležavanje još jednog važnog datuma: godišnjice zvaničnog početka funkcionisanja novog regionalnog saveza, Evroazijskog ekonomskog saveza (EAES). Naš život je tako uređen da se na dobro brzo naviknemo, i većina nas će reći da dobre inovacije oduvek postoje. Tako je i Evroazijski ekonomski savez doživeo sličnu metamorfozu

Piše: Aždar Kurtov

(glavni urednik časopisa Problemi nacionalne strategije)

Od dalekog decembra 1991. godine kada su, prvo u Bjeloveškoj šumi, a zatim u Alma-Ati, bivši vatreni komunisti potpisali smrtnu kaznu SSSR-u, izraslo je već celo pokolenje onih koji nisu upoznali tu moćnu državu koja je bila otadžbina mnogim našim narodima. Od tada, godinu za godinom, političke elite zemalja Zajednice nezavisnih država (ZND) stvorene na ruševinama SSSR-a, postojano su govorile o potrebi promovisanja integracije. Stotine hiljada patetičnih reči, desetine hiljada potpisanih međudržavnih dokumenata, milioni nada građana naših zemalja - svi smo bili svedoci toga.

Ali, ZND nije opravdala nadanja. Tome se ne treba čuditi. Pretvaranje može da bude korisno ograničenom broju političara, ali većini ljudi ono obično donosi samo štetu.

Oni koji su godinama zatvarali oči, naprimer na delovanje kijevskih političara, koji čak nisu ni potpisali Ustav ZND, i koji su paralelno sa uveravanjima o integraciji sprovodili politiku sadnje potpuno drugačijih vrednosti u društvu, takođe treba da snose deo krivice za krv prolivenu na Majdanu i jugoistoku Ukrajine.

Samo inicijativa Moskve, a ne Astane (glavni grad Kazahstana) o formiranju, iako smanjenog po broju učesnika i sferama saradnje, ali ipak funkcionalnog regionalnog saveza - Evroazijskog ekonomskog saveza, može se smatrati produktivnim pokušajem da se preokrenu negativni trendovi. Ne bez teškoća u početku, Evroazijski ekonomski savez je uspeo da postigne velike uspehe. Usaglašena su principijelna pitanja ekonomske saradnje tri lidera: Rusije, Belorusije i Kazahstana. Objavljen je prvi opšti propis, ne iz arsenala međunarodnog prava - Carinski zakon EAES-a.

Počela je da radi Evroazijska ekonomska komisija - nadnacionalni organ protiv čijeg postojanja su se, pod izgovorom borbe za zaštitu apsolutnog suvereniteta, očajnički borili protivnici integracije. Tokom prvih godina značajno je porasla unutrašnja trgovina zemalja Carinskog saveza.

Mogli bismo da posmatramo kako kvantitativni, tako i kvalitativni razvoj novog regionalnog saveza. Ispunivši neophodne procedure, Evroazijskom ekonomskom savezu prišli su Jermenija i Kirgizija. Korak po korak, integracija je dostigla nove nivoe saradnje. Ukidanje većine prepreka za slobodno kretanje građana u orkvirima granica novog saveza brzo je postalo uobičajeno i danas se smatra nečim što se podrazumeva. Mnogima se čini da je ovaj proces poprimio održiv i nepovratan karakter.

Ali, nažalost, ne ostvaruju se svi snovi. Evroazijski ekonomski savez ipak nije preko noći uništio večita zla koja su svojevremeno sahranila SSSR.

Ni neobuzdana pohlepa regionalnih republičkih elita, ni njihove težnje da budu potpune gazde na svojim „imanjima", ni planovi naših geopolitičkih takmaca u svetkoj areni, nisu potonuli u zaborav.

Upravo suprotno, mnogi od tih elemenata negativnog trenda dezintegracije, samo su ojačali.

Ako su se u vreme pred raspad Sovjetskog Saveza regionalne elite još uvek plašile poziva da izađu na Stari trg u Moskvi i zato se trudile da bar javno zamaskiraju svoj egoizam, danas u novim suverenim državama nema tako mnogo prepreka za zloupotrebu vlasti. Te zloupotrebe u uslovima značajne, a ponekad i potpune kontrole nad informacijama, uvek mogu da se opravdaju nacionalnim interesima ili borbom protiv mahinacija „lukavih komšija". Oni koji iz inostranstva „vuku konce", zahvaljujući smutnim vremenima koja su počela sa Gorbačovom i produžila se tokom devedesetih godina, sada čak i ne moraju da šalju u naše zemlje svoje agente. Mnogobrojne kohorte onih koji se hrane donacijama i ofšor finansijskom anarhijom, spremni su da prodaju svoje usluge čak i đavolu, a nekmoli američkoj Beloj kući. Svoju ulogu imale su i greške u procesu rada na poboljšanju Evroazijskog ekonomskog saveza. Karakterna crta savremenih međunarodnih odnosa, otrovanih injekcijama zemalja ciničnog Zapada, jeste nametanje svima svojih pravila igre. Pokušaj da se ne primeti ta očigledna istina preuzeta iz zapadnih udžbenika, samo smeta i sputava. Nema i ne može biti nikakvog „kineskog zida" između političkih i čisto ekonomskih sfera života društva. Zato pristup koji preovladava danas u radu EAES-a i ne daje rezultate.

Sankcije protiv Rusije bile su primenjene odmah u svim sferama, uključujući i ekonomske odnose. Naši partneri iz EAES-a i dalje se prave kao da ih se to ne tiče.

Štaviše, oni često pokušavaju da iskoriste teškoće sa kojima se susreće Rusija, ulagujući se, a ponekad čak podstičući krijumčarenje robe iz zemalja Zapada koja potpada pod sankcije Moskvi. Ne vidi se konstruktivni prilaz ni u sferi administrativnog regulisanja aktivnosti Evroazijske ekonomske komisije. Pod izgovorom formalne ravnopravnosti, naši susedi pokušavaju da na odgovorne položaje u ovom organu postave svoje kandidate, koji često nemaju visokoprofesionalne sposobnosti, već samo žele da pokažu Rusiji da joj neće dozvoliti da, kako vole da kažu - „deluje kao stariji brat". Međutim, nekoliko zemalja - članica Evroazijskog ekonomskog saveza ili uopšte nemaju, ili imaju nerazvijene one sektore privrede u kojima treba da se uspostavi saradnja. Naravno, uslov formalne jednakosti ovde u praksi dovodi do pogoršanja profesionalnosti u radu nadnacionalnog organa.

Otuda, kako nam se čini, i proizilaze različiti predlozi, na primer o tome da treba razmisliti o stvaranju monetarne unije u Evroazijskom ekonomskom savezu. Uz svu privlačnost te ideje u teoriji, ona će još dugo biti predmet apstraktnih razmatranja stručnjaka, jer realno, nijedna od zemalja EAES u praksi nije spremna čak ni u srednjoročnoj perspektivi da se odrekne svojih suverenih prava u finansijskoj sferi.

Svemu rečenom ne treba se posebno čuditi, jer je Rusija prinuđena da radi sa tim partnerima, svojim susedima, koji su bili direktno uključeni u raspad Sovjetskog Saveza. U nekim od tih država čak su i lideri ostali isti iz tog doba. Ali, njima nikada neće pasti na pamet da priznaju da su pogrešili. Oni jednostavno to ne mogu da urade zbog straha da će tako srušiti mit o neophodnosti „spašavanja od imperatorskog ugnjetavanja", zahvaljujući čemu se i nalaze na vlasti. Ali, ne treba se posipati pepelom.

Tako je to od davnina. Svi su spremni da budu uslužni prema Rusiji u dobra vremena kada od nje može nešto i da se dobije. I mnogi se pritom lako okreću od Moskve u godinama iskušenja.

Iako je samo Belorusija na ime raznih donacija, subvencija i preferencija, koje je toj republici davala Moskva, dobila na ime pomoći više od 100 milijardi dolara, ta praksa će se i dalje širiti. Naprimer, prema već postignutim dogovorima, od 2016. godine, carina od beloruskog izvoza proizvoda proizvedenih od ruske nafte u potpunosti će ostajati u budžetu ove države. A reč nije ni o jednoj, pa čak ni o dve milijarde dolara sa kojima se „pozdravlja" Rusija.

Moskva nije odustala ni od loše sovjetske prakse praštanja starih dugova. Naprimer, tokom pregovora o pristupanju Kirgizije u Evroazijski ekonomski savez 2012. godine, Moskva je otpisala dug ove države koji iznosi gotovo pola milijarde dolara.

Bez obzira na to, Evroazijski ekonomski savez će, moguće, dobiti dodatnu poteškoću u sadašnjoj krizi. Unutrašnja trgovina zemalja saveza je značajno opala. Do toga nije došlo zbog sankcija, već zahvaljujući svetskim tendencijama, uključujući i pad svetskih cena sirovina (rudnog bogatstva).

Ali, zbog toga je i oformljen EAES, kako bi se opštim naporima pokušalo da se pobegne od razvoja ekonomije oslonjene samo na eksploataciju sirovina. Moguće je da bi naše zemlje bez ovog saveza još više osetile posledice promena na svetskom tržištu...

Zato ne treba podlegati provokacijama naših neprijatelja i onih koji nam ne žele dobro. Ovi pakosni kritičari svaki problem koji se javi objašnjavaju isključivo posledicama stupanja svojih zemalja u pomenuti savez. U nizu slučajeva takav stav ima saglasnost političkih krugova država - članica Evroazijskog ekonomskog saveza...

Nemoguće je ne primetiti da veru u dobre perspektive EAES-a često imaju one države koje nisu njegove članice. Nakon što je 2015. godine zaključen dogovor o stvaranju zone slobodne trgovine EAES-a i Vijetnama, u Evroazijsku ekonomsku komisiju stiglo je više od 30 sličnih prijava od raznih zemalja.

Pred razvojem Evroazijskog ekonomskog saveza otvaraju se nove, iako ne sasvim jednoznačne perspektive nakon predloga Kine u vezi sa projektom „Ekonomske zone novog Velikog puta svile". Za našeg istočnog suseda taj projekat predstavlja neku vrstu istorijskog revanša. Kao i pre 1.500 godina Istok ponovo čini napore da preuzme liderstvo od Evrope. Kineska lokomotiva ne planira samo da preveze svoju robu transportnim magistralama zasnovanim na novim tehnologijama. Ove magistrale, ove rute, samo su okvir u kome se planira izgradnja novih privrednih objekata.

Peking je pre nekoliko godina počeo veliku perestrojku svoje ranije ekonomske i političke strategije. Raniji prilazi koji su bili orijentisani na izvoz u „svetsku fabriku" prestali su da daju punu ekonomsku dobit. A to može da pogorša unutrašnju stabilnost.

Za poslednje tri decenije u Kini je došlo do značajnog poboljšanja života, ali ono nije dotaklo sve provincije. Primorske teritorije su više napredovale, dok se dubina kineske teritorije, posebno severo-zapad, ne može pohvaliti ozbiljnim uspesima u razvoju. Imajući u vidu nacionalni sastav ovih provincija, rizik za njihovu destabilizaciju je rastao.

Rukovodstvo KP Kine našlo je mudro rešenje ovog problema. Kina je odlučila da otvori za svoje severne i zapadne provincije novi koridor mogućnosti u vidu pomenutog velikog ekonomskog projekta. U slučaju njegove uspešne realizacije, stanovništvu tih provincija otvoriće se nova radna mesta i u njihovim glavama će se teže rađati antivladine, separatističke i nacionalističke ideje.

Danas je na dnevnom redu novi zadatak - organski sjediniti ruske i kineske projekte. Ako to uspe, onda će bukvalno u srcu Evroazije biti stvoren novi moćni centar uticaja koji će svako na našoj planeti morati ozbiljno da shvati.

Zbog toga nema mesta za malodušnost. Dobar komad gvožđa se kuje dok je još vruć, kako bi se iskovala tvda oštrica mača. Tako je i sa našim projektima međudržavne saradnje. Dok čekić drži pouzdana ruka ruskog kovača, svaka teškoća može da se prevaziđe.

A 1. Rusija-Turska, kroz Bosfor i Dardanele

U Stambolu, na Bosforu, mrtav sultan leži...

Put iz ruskih crnomorskih luka kroz turske (crnomorske) moreuze Bosfor i Dardaneli predstavlja jedan od glavnih za izvoz ruske i kazahstanske nafte. Svake godine tim putem koji vodi u Egejsko i Sredozemno more i prema Sueckom kanalu, prevozi se 70-80 miliona tona nafte i naftnih proizvoda, odnosno najmanje trećina ruskog izvoza ugljovodonika. I u slučaju da, na primer, Turska prekrši Konvenciju iz Montrea i odluči da zatvori moreuze, neće biti tako jednostavno za kratko vreme preusmeriti izvoz. A takva mogućnost postoji, piše Igor Valentinov

Igor Valentinov

Još krajem šezdesetih godina prošlog veka postignuti su sovjetsko-turski dogovori o povećanju sovjetskog izvoza nafte upravo preko Bosfora i Dardanela. Zato je transport nafte kroz cevovod „Prijateljstvo" (Rusija-Belorusija-Ukrajina, sa granama prema Poljskoj, DR Nemačkoj, Mađarskoj, Čehoslovačkoj, Hrvatskoj) koji je bio aktuelan sredinom šezdesetih godina prošlog veka rastao sporije od transporta kroz pomenute moreuze. Udeo transporta kroz moreuze sredinom osamdesetih godina prošlog veka premašivao je 40%. Kasnije su u Ruskoj Federaciji realizovani projekti cevovoda prema lukama Finskog zaliva; povećan je kapacitet delova „Prijateljstva". To je omogućilo da se malo smanji značaj moreuza, ali svejedno crnomorska arterija ostaje jedna od najvažnijih ruta za izvoz nafte. Valja istaći da se iz Novorosijska crnomorskim putem izvoze i azerbejdžanska i turkmenska nafta. Dakle, Turska može doći u iskušenje da iskoristi faktor moreuza za politički pritisak na Rusiju.

Ali, prema međunarodnoj Konvenciji iz Montrea, potpisanoj 1936. godine, zadržava se sloboda prolaza kroz moreuze za trgovačke brodove svih zemalja, kako u vreme mira, tako i u vreme rata.

Režim prolaska vojnih brodova je različit za crnomorske i necrnomorske države. Ako se turske vlasti prethodno obaveste, u vreme mira crnomorske države mogu da prolaze kroz moreuze svojim vojnim brodovima bilo koje vrste. U slučaju turskog učestvovanja u ratu, a takođe ako Ankara smatra da je rat neposredno ugrožava, ima pravo da odobri ili zabrani vojnim brodovima prolaz kroz moreuze. A u vreme rata, u kojem Turska ne učestvuje, moreuzi moraju da budu zatvoreni za prolaz vojnih brodova bilo koje države u ratu. Upravo ova pozicija, strahuju neki ruski eksperti, dozvoljava Ankari da u bilo kom trenutku zatvori prolaz ruskim brodovima iz Crnog u Sredozemno more.

Podsećam da je još sredinom devedesetih Turska ometala prolazak tankera koji su išli iz Novorosijska i Tuapse.

Rečeno je da ti brodovi pogoršavaju ekološku situaciju zbog curenja nafte ili zbog toga što ne odgovaraju tehnički gabaritima ustanovljlenim za prolazak kroz moreuze itd. Prema procenama Ministarstva saobraćaja Ruske Federacije i Saveza ruskih brodovlasnika, ove mere su koštale Rusiju minimum 500 miliona dolara.

U istom periodu građen je cevovod iz Azerbejdžana prema turskoj luci Džejhan preko Gruzije i jugoistočne Turske koji je zaobilazio Rusiju i crnomorske moreuze. Značajno je to da su posle izgradnje osnovne trase cevovoda, početkom 2000, obustavljeni zahtevi za prolaz brodova iz ruskih luka. Ako se ponovo pojave slični ili složeniji problemi, prema prognozama Transnafte, Ministarstva energetike RF i niza drugih izvora, transportovanje nafte tim putem može da se preusmeri na aktivne cevovode prema zemljama Istočne Evrope i prema lukama u Finskom zalivu.

Takođe, mogu se realizovati i projekti zamrznuti još u periodu sedamdesetih-devedesetih godina prošlog veka o naftnim cevovodima iz Ruske Federacije, preko Belorusije, Mađarske i Srbije, do luka u Sloveniji, Grčkoj i Crnoj Gori.

Upravo ove varijante je imao u vidu zamenik direktora Odeljenja za međunarodnu saradnju Ministarstva energetike Ruske Federacije, Aleksandar Abramov u svom nedavnom nastupu na ekspertskom savetovanju Ministarstva energetike i Transnafte, kada je rekao: „...zajednički se radi na pitanjima pravaca koji zaobilaze crnomorske moreuze: iako nekoliko projekata nije bilo realizovano zbog ekonomskih i političkih razloga, produžava se aktivan rad na njima."

Pretpostavljamo, pošto nema dovoljno dokaza da bismo bili sigurni, da će se Turska usuditi da prekrši međunarodna pravila teretnog (i vojnog) transporta kroz moreuze. Ali, u svakom slučaju, zavisnost od ovog pravca treba, ako je moguće, smanjiti. Tim pre što se tenzije u rusko-turskim odnosima ne smanjuju.