Natrag

Preko pune linije

Sva lažna otvaranja lažnih i nedovrešenih investicija: presecanjem crvenih traka u crnu budućnost

Vođina terapija pred te-ve kamerama

Početak i tok izborne kampanje uvek su u Srbiji bili prilika da se narodu sa malih ekrana prikazuje našminkana stvarnost. Ni ovog puta to neće izostati, a sudeći po onome što je do sada viđeno naprednjaci su za šefa svog PR tima postavili barona Minhauzena lično. U rad se puštaju po život opasne nedovršene deonice auto puteva, za istorijske graditeljske uspehe proglašava se obnova seoskog mosta, a od izuzetnog nacionalnog značaja je otvaranje fabrike u kojoj je država Srbija svako radno mesto subvencionisala sa po 30.000 evra

Milan Malenović

Još niko nikada u istoriji Srbije nije javno otvarao toliko mostova, fabrika, šupa i poljskih klozeta kao Aleksandar Vučić za poslednjih nekoliko godina. On se pojavljuje svuda gde se nešto svečano otvara, imalo to neke veze sa njim ili ne, a ne libi se ni da se bruka otvaranjem obnovljenog seoskog mosta ili prazne hale. Nije mu strano ni da rizikuje živote i zdravlje građana, samo da bi imao prilike da se pokaže na malim ekranima.

Pretposlednjeg dana 2015. godine on je u pratnji većeg broja najviših državnih funkcionera „otvorio" deonicu auto-puta Crvena Reka - Čiflik na Koridoru 10, ukupno (kada bude kompletno završena) dugu 23 kilometara. Ovom događaju, na hladnom decembarskom suncu prisustvovalo je i 5.000 građana, većinom dovedenih iz okolnih javnih ustanova pod pretnjom dobijanja otkaza ako ne budu dovoljno glasno podržali predsednika stranka i vlade, koji su zajedno sa plaćenim aktivistima naprednjaka frenetično uzvikivali razne parole čijeg se smisla danas više ne sećaju, a posle zadovoljno jeli hladne sendviče i pili vruć čaj.

Kamere televizija sa nacionalnom frekvencijom, na prvom mestu RTS-a i „Pinka", ali i ostalih, pa čak i onih lokalnih koje ne pokrivaju ovaj region, u korak su pratile premijera i njegovu svitu dok su obilazili sveže završenu deonicu koja je u međuvremenu postala opasna po život učesnika u saobraćaju.

„Ovo je istorijski trenutak", grmeo je Vučić u mikrofone okupljenoj masi i svekolikom narodu kraj malih ekrana u toplim domovima, „Ovo je prekretnica u razvoju Srbije!"

Šta se to preokrenulo u razvoju Srbije otvaranjem jedne deonice auto-puta u nekoj nedođiji, nije nam tada objasnio. Posle ćemo otkriti da je prekretnica to što je ovo tek drugo, od planirana najmanje tri svečana otvaranja jedne te iste deonice. Ako bude bilo još izbora, biće i više svečanih otvaranja.

Prvo „svečano otvaranje" pomenute deonice desilo se 11 meseci ranije, kada je u januaru to područje obišla resorna ministarka Zorana Mihajlović i najavila završetak radova na celoj deonici do kraja 2015. Tada je presekla nekakvu vrpcu i nešto pustila u saobraćaj, a kamere su sve to prenele verujućem narodu. Zatim 30. decembra 2015. dolazi Vučić lično, pa opet pušta u saobraćaj i dalje nedovršenu deonicu, koja se od one koju je „otvorila" ministarka razlikuje jedino po tome što sada ima linije izvučene belom i žutom bojom. Da se zna da je premijer prisutan.

Sledeće planirano svečano otvaranje je krajem marta 2017, za kada se najavljuje završetak radova. Ako bude bilo potrebe i u međuvremenu će biti medijski zabeleženo još po neko istorijsko dešavanje.

Zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu - da raspiše izbore. Upravo u danima kada je u saobraćaj pustio parče nedovršenog auto-puta, Vučić je narod mučio svojom lažnom dilemom: da li raspisati vanredne izbore ili ne. Zato su mu trebali bombastični naslovi o navodnim istorijskim uspesima njegove Vlade, pa je za tu priliku iskorišćen i deo auto-puta koji je prethodno ministarka već otvarala, ali iz predostrožnosti on tada nije bio pušten u saobraćaj. Nije trebalo ni u decembru puštati vozila, ali ko to Vučiću da objasni?

Na tom delu auto-puta nedostajao je poslednji, takozvani habajući sloj asfalta, tako da su šahte iznad kolovoza virile nekoliko santimetara. Udar točkova putničkog automobila u ovakvu prepreku pri brzinama uobičajenim za auto-put, lako može da bude uvod u tragediju, posebno ako su još i vremenski uslovi nepovoljni, kao što je u ovo doba godine to čest slučaj u ovom kraju.

Ali, šta je nekoliko ljudskih života u odnosu na radost sendvičima nahranjenih botova koji slušaju vizije prisutnog im vođe? Osim toga, svi ljudi su smrtni, pa da li poginuli na nedovršenom auto-putu u cvetu mladosti ili umrli decenijama kasnije u dubokoj starosti predstavlja samo običnu statističku kategoriju koju istorija ne pamti, ali zato beleži svečano otvaranje deonice auto-puta.

Jedva mesec dana pošto su se sa pomenute deonice povukle kamere, na njoj su se pojavile rupe. Kako i ne bi kada se vozilo po srednjem sloju asfalta koji za tako nešto nije ni predviđen. Iz „Puteva Srbije" kažu da su se rupe pojavile zbog nestručnog čišćenja snega. Kako se „stručno" čisti sneg sa nedovršenog puta?

Narednih dana te će se rupe asfaltirati, a radove će, najmanje jedanput, obići predsednik Vlade, pa ćemo posle svečanog otvaranja auto-puta imati i svečano zatvaranje rupa. Kako se to samo slučajno namestilo upravo u sred izborne kampanje?! Ali, ako se neki autobus sa đacima prevrne na nedovršenoj deonici, vest neće biti objavljena do zatvaranja izbornih mesta. Da se narod ne uspaniči.

Vučić nagradio privatnu italijansku firmu sa 12 miliona evra

Ne stidi se Vučić ni takvih bizarnosti kao što je svečano zatvaranje rupa na putu i to pred kamerama. Pokazao je on to nekoliko dana pre otvaranja nedovršenog dela auto-puta, kada je u upotrebu predao deonicu puta Aranđelovac - Krćevac dugu 8,7 kilometara. Ne radi se ovde ni o kakvom auto-putu, nije čak ni magistrala u pitanju, već obična, što bi narod rekao, seoska džada i to ona koja je i ranije postojala, ali nije dovoljno dobro održavana, pa je zapatila rupe. Onda dođoše putari, pa rupe zakrpiše, dođoše zatim zvanice na čelu sa predsednikom Vlade, praćene muzikom, kamerama i sendvičima opskrbljenim „spontanim" građanima, pa sve to lepo ponovo predadoše narodu na upotrebu.

Mediji su objavili kako je tom prilikom premijer vizionarski zamišljeno gledao kroz prozor autobusa kojim se provozao novozakrpljenim puteljkom. Čulo se i kako je narodu poručio da se nikada u istoriji ove zemlje nije toliko gradilo kao ovih dana. Ne računa se, naravno, izgradnja nekadašnjeg auto-puta „Bratstvo i jedinstvo" koji je posle dve faze izgradnje od osam, odnosno šest godina povezao Ljubljanu sa Skopljem, jer tada još nije bilo televizije da to prenosi. Osim toga, tričavih hiljadu kilometara auto-puta se onda gradilo čak 14 godina, a ova vlast je za samo pola godine završila skoro čitavih devet kilometara puteljka, potrošivši pri tome samo tri miliona evra, odnosno 40.000 dinara po dužnom metru, što nije ni trećina vrednosti radova na jednom modernom auto-putu.

Po pomenutoj ceni, otprilike, ova Vlada najavljuje obnovu 1.100 kilometara regionalnih i takozvanih „letnjih" puteva u toku naredne tri godine, a za šta su već uzeti krediti od Evropske banke za obnovu i razvoj (100 miliona evra) i Evropske investicione banke (takođe 100 miliona evra), dok ostatak od 200 miliona evra treba da obezbedi Srbija iz drugih izvora, odnosno kredita.

Kada je u pitanju Vođina promocija, cena uopšte ne sme da bude prepreka. Prednost imaju projekti u kojima osim promocije, on i njegovi saborci dobijaju i po neko milionče, tek da im se nađe.

Jedan od takvih projekata je bio i onaj u Jagodini, realizovan sa našim istorijskim prijateljima u svim velikim prevarama - Italijanima. Sredinom oktobra prošle godine, skoro svi mediji u državnom, partijskom i privatnom vlasništvu porodice Vučić i njenog klana objavili su vest kako je predsednik Vlade Srbije, u sadejstvu sa prvim potpredsednikom Vlade Ivicom Dačićem i predsednikom Skupštine Jagodine Draganom Markovićem Palmom otvorio novi pogon za proizvodnju traka italijanskog proizvođača „Vibak". Svi su tada preneli kako su izdašni Italijani u novu fabriku uložili 75 miliona evra, što ju je učinilo jednom od

najkrupnijih stranih investicija u Srbiju poslednjih godina.

Jagodina je gradić u Pomoravlju. Režimski mediji su u oktobru 2015. zaboravili da objave jedan detalj koji na svečanost otvaranja fabrike „Vibak" baca sasvim novo svetlo.

Svi su izveštavali kako Italijani ulažu 75 miliona evra i kako se otvara novih 400 radnih mesta, ali niko nije smeo da javi da je i Srbija za podsticaj zapošljavanja preko SIEPA fonda platila 12 miliona evra! Za te pare, Italijani će punih devet godina imati besplatnu radnu snagu! Do sada su najskuplje subvencionisana radna mesta bila ona koja je Mlađan Dinkić platio južnokorejskoj „Juri" - 10.000 evra po novozaposlenom. „Vibak" je, međutim, od naprednjačke vlasti široke ruke dobio neverovatnih 30.000 evra po jednom novootvorenom radnom mestu. Pritom, nema ni obavezu da ih drži u radnom odnosu: Može da ih otpusti nakon mesec dana!

Zauzvrat su pri presecanju trake u oktobru prošle godine pred kamerama i za bogatom trpezom smeli da budu prisutni svi iz državnog vrha koji su to hteli; Vučić i Palma, kao i njihovi najbliži dobili su pride i prijatno devizno iznenađenje na svojim tajnim računima, a dogovorena je i repriza otvaranja fabrike u finišu ovogodišnje izborne kampanje. Šteta bi bilo da se baci, zar ne?

Kako smo pare potrošili na Vođine potrebe da mu i računi budu siti i medijski izveštaji na broju, nemamo da ulažemo u ono što nam je najpotrebnije. Ali, imamo strane prijatelje koji će nam priteći u pomoć i umesto nas samih plaćati naše račune.

Svečano zatvaranje nedovršene škole

Evropska Unija prihvata da nas ponekad finansira, istina samo onda kada je to u njenom interesu. Mora i ona da opravda svoje prisustvo na ovim prostorima i potrošnju stotina milijardi evra svake godine koje briselskoj birokratiji uplaćuju revnosni poreski obveznici diljem Starog Kontinenta, u nadi da će to nekome, negde u nesreći doneti nekakvu korist.

Osnovna škola u Poljanama kod Obrenovca sagrađena je sredstvima koja je dala Evropska Unija kao pomoć područjima pogođenim katastrofalnim poplavama u proleće 2014. godine. Srpski udeo bilo je zemljište i dovoljan broj dece za bar jedan razred.

Bez obzira na činjenicu da je glavni investitor EU, po ovdašnjim medijima glavni gost na otvaranju nove škole bio je Aleksandar Vučić, dok je šef misije EU u Beogradu Majkl Devenport bio samo gost predsednika naše Vlade. Slično je bilo i kod izveštavanja sa otvaranja dve obnovljene srednje škole u Obrenovcu istog tog dana. Glavne zvezde medijskog izveštavanja bili su ministar za sport Vanja Udovičić, gradonačelnik Beograda Siniša Mali, pa čak i predsednik opštine Obrenovac Miroslav Čučković, dok je Devenport pomenut pod tačkom „razno".

Kada se prošetao kroz dve učionice novosagrađene osnovne škole u Poljanama i obišao toalete da bi se uverio da tetkice zarađuju svoju platu, posedeo malo u klupama sa zbunjenim osnovcima, Aleksandar Vučić se pred ulazom obratio okupljenim novinarima obećavajući još ovakvih investicija (ako se nađe dovoljno onih koji bi da nam daju pare), pa zatim sa saradnicima otišao nazad odakle je i došao.

Nakon njegovog odlaska zatvorena je i nova škola. Da se ne haba do pred kraj izborne kampanje kada ćemo još jednom da gledamo njeno svečano otvaranje, ali ovoga puta njegov „Drugi deo".

Prema zvaničnim naprednjačkim (državnim) medijima u poslednje vreme u Srbiji je sazidano ili obnovljeno 300 mostova. Hvala Bogu, pa Vučić nije stiga da pusti u rad baš svaki: one kraće od pet metara velikodušno ostavlja lokalnim funkcionerima svoje stranke.

Jedan od dokaza da se Vođa ničega ne stidi, jeste i presecanje vrpce na mostu u selu Ljutice kod Koceljeva na reci Tamnavi, obavljenom 31. avgusta prošle godine. Most nema ni 20 metara dužine, širok je jedva osam metara, a vrednost radova je bila 200.000 evra. Most nije novosagrađen, već je obnovljeni stari most koji je prethodno bio teško oštećen u poplavama. Ovaj most jedva da ima regionalno značenje, jer spaja dva zaseoka sa par desetina domaćinstava i u normalnim državama sa normalnim vlastima njegova rekonstrukcija spada u tekuća održavanja. Kod naprednjaka to je istorijski uspeh ravan probijanju Simplonskog tunela.

Na taj mali most sjatili su se, pored Vođe, još i resorna ministarka Zorana Mihajlović, direktor „Puteva Srbije" Zoran Drobnjak i bulumenta lokalnih funkcionera praćenih pleh muzikom, devojkama u narodnim nošnjama i pečenim prasićima na ražnju. Posle slikanja pred kamerama i obećanja da će se još zidati, ceo putujući cirkus se preselio u susedni zaselak Družetić gde je takođe pušten u rad obnovljen most i to uz javno čitanje priče koju je jedan meštanim nekada bio napisao za Tita, a sada prenamenio novom vođi. Premijer je stigao između dva sela i da napiše na svom Tviter - nalogu: „Selo Ljutica dobilo most dužine 19,5 metara. Domaćini zadovoljni." Zaboravio je da dopiše: „i uhranjeni i napojeni".

Ko u ovim "Istorijskim" vremenima zidanja naše otadžbine može još da gubi vreme i da čeka završetak radova? Po potrebi obeležava se ne samo početak radova, već početak i svake pojedinačne faze radova, kao i njihovi završeci. Ako treba, udarnički ćemo televizijske kamere da selimo sa jednog na drugo gradilište koje obilazi Vođa posmatrajući kako se slažu cigle ili meša beton.

Tako je u Beogradu po nebrojeni put svečano obeleženo puštanje u rad neke od faza podzemne železničke stanice „Prokop", zvaničnog naziva „Beograd - Centar". Sa izgradnjom ovog modernog „Skadra na Bojani" počelo se pre četiri decenije i do sada je urađena polovina enormno skupih radova: probijen je tunel koji spaja „Pančevački most" na Dunavu sa novim železničkim mostom na Savi i zgrađena su ukupno tri podzemna stajališta beogradske regionalne železnice („Vukov spomenik", „Karađorđev park" i „Prokop"). Svaka vlast je do sada, za svaku prigodnu priliku obeležavala pred medijima i narodom kraj ili početak neke od nebrojenih faza izgradnje.

„...Danas ništa ne može da mi pokvari raspoloženje!"

Od sredine devedesetih, Beograđani mogu da koriste i dva sistema gradske železnice koji delimično idu pod zemljom i glavni centar spajaju sa okolnim opštinama, ali i gradovima Inđija, Pančevo i Valjevo. Jedan je u rad svečano pušten za vreme Slobodana Miloševića, a drugi za vreme Borisa Tadića. Tako ništa nije ostalo za aktuelnog vizionara na narodnoj grbači, pa je moralo da se pribegne improvizaciji.

Ono što još preostaje da se uradi jeste skup spoljni prsten koji bi omogućio da se kompletan železnički saobraćaj skloni sa beogradskih obala na Savi i Dunavu i prebaci ili ispod zemlje ili na daleku periferiju. Takođe, ostaje da se uradi putnička infrastruktura železničkih stanica „Prokop" i „Novi Beograd" koje sada, osim alpinista, teško ko može da koristi. Para za ovakve poduhvate nema, ali zato postoji volja da se vlast pojavi na malim ekranima.

Pred ovogodišnji praznik najvećeg srpskog svetitelja Svetog Save, ničim izazvan kompletan državni vrh se sjatio na sveže oribanim i okrečenim peronima „Prokopa". Došli su vozom, kojim će i otići, jer prilazni putevi stanici još nisu napravljeni kako treba, pa da visoki gosti u skupim lakovanim cipelicama od italijanske kože ne gacaju po blatu koje je nevreme napravilo tih dana. Ko je hteo, a mnogi su i morali da dođu da pozdrave Vučića, pristigao je preko stepenica koje kao da su preslikane sa Velikog kineskog zida: počinju negde u barama i završavaju nebu pod oblacima. Do gradskog prevoza ima skoro dva kilometra, a i malo ko od rođenih Beograđana zna koji broj autobusa ide u tom pravcu. Došljaci sa sendvičima i partijskim zastavama u rukama tek nemaju o tome pojma, ali tu su da im pomognu vozači autobusa koji su ih dovezli na svečani događaj i koji su satima kružili gradom tražeći neki znak koji upućuje na novu stanicu.

Vođa i njegova svita prodefilovali su jedinim peronom koji je tog dana stavljen u funkciju, rukovali se sa prisutnima u civilu i uniformama „Železnica Srbije" i obećali još najmanje jedno istorijsko i svečano otvaranje, najkasnije 2019. za kada je planiran završetak radova. Radostan zbog toga Vučić je sa indignacijom odbio da odgovori na novinarsko pitanje da li zna da je sud poništio tender za izbor izvođača radova na rekonstrukciji ove stanice i da li može da kaže gde je nestalo šest miliona evra razlike u ceni. „Danas ništa ne može da mi pokvari raspoloženje", rekao je Vučić sa perona narodu koji bi i sam bio srećan da je u džep strpao makar šest miliona dinara, ako već ne može evra.

Druga faza izgradnje Trećeg sektora Južnog poluprstena drumske zaobilaznice oko Beograda svečano je započela 19. januara 2016. kada je predsednik Vlade Aleksandar Vučić obeležio mesto na kome će sa surčinske strane biti sagrađen stub novog mosta preko Save. „Nismo stigli da pripremimo ništa raskošnije", pravdali su se domaćini premijeru koji se interesovao samo za položaj televizijskih kamera, „Do kraja kampanje dovešćemo bagere i još neke mašine, pa da obeležimo i istorijski početak kopanja rupe za stub. A može posle i na drugoj obali da se organizuje svečani početak radova."

Tog dana je Vučić pred kamerama rekao kako su jedine patriote oni koji ne traže platu i zadovoljavaju se besplatnim prevozom, flašicom vode i sendvičem. Svi ostali su izdajnici. Na pitanje novinarke TV N1 da li su okupljeni tu došli o državnom trošku, Vučić je rekao da su tu došli o svom trošku, po hladnom vremenu, i za razliku od novinara, koji su tu jer za to primaju platu, "oni su došli jer žele da vide nešto lepo i jer vole Srbiju". Dakle, poručuje Vučić podanicima, ako volite Srbiju ne radite za platu, već iz čiste ljubavi prema meni.

A 1. Vođina predstava, uz pomoć čistača i molera

Potpuno raspomamljeni Aleksandar Vučić, po potrebi pred kamerama otvara i nove pogone u koje je samo preseljena proizvodnja, kao što je bilo nedavno u Zemunu u „Coca Coli", gde je svečano pustio u rad punionicu za 80 zaposlenih u koju je iz zatvorenog pogona u Subotici prebačeno polovina od sedamdesetak radnika koliko je do tada radilo na severu Vojvodine.

U drugoj polovini februara predstavnici Vlade Srbije i britanske kompanije Delfi automotiv potpisali su ugovor o plaćanju podsticajnih sredstava ovoj kompaniji da bi „investirala" u Novom Sadu. Odmah zatim, Aleksandar Vučić, ministar Željko Sertić i gradonačelnik Miloš Vučević sa mnogobrojnom pratnjom i novinarskim ekipama u svečani rad su pustili praznu halu koju je država poklonila britanskim „investitorima". Od najavljenih tri hiljade novih radnih mesta, do tog dana, 19. februara, otvoreno je tek nekih 200 i to za pozicije čistača i molera koji su imali pune ruke posla da pripreme scenografiju. I ti novozaposleni srećnici su ponovo poslati na biro za zapošljavanje čim su premijer i novinari napustili lice mesta.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane