Natrag

<

(P)likovi

Aleksandar Vučić promoviše, podržava i smenjuje kriminalne vođe i sledbenike

Posle upotrebe, baca ih na đubrište

Piramidu svoje diktatorske vlasti srpski faraon Aleksandar Vučić je izgradio na državnim institucijama koje je podredio ličnim interesima. U borbi protiv građana Srbije zloupotrebljava policiju, vojsku, pravosuđe i medije.Za sada, dobro mu ide. Zaveo je strahovladu u kojoj bez otpora uništava ostatke privrede, rasprodaje državnu imovinu, zakone prilagođava interesima svojih stranih sponzora, rodbinu i kumove pretvara u novu kastu, a sve ostale građane gura u siromaštvo i očaj, tvrdi novinar Magazina Tabloid Predrag Popović, nekadašnji urednik listova Dnevni Telegraf, Nacional i Pravda, i blizak Vučićev saradnik

Predrag Popović

Za uspeh tog zločinačkog poduhvata najveće zasluge ipak pripadaju Vučićevim tajnim odredima za specijalne akcije. Majstor za mahinacije u sivoj zoni, s one strane zakona, Vučić je formirao jedinice pomoću kojih upravlja državom, kontroliše finansijski krvotok, isisava novac i imovinu iz retkih uspešnih preduzeća, a deo tih brigada koristi za brutalne obračune s političkim i ličnim protivnicima.

Gde je Vučić, tu je kriminal, i to svih vrsta. Prvi, najvažniji i najmoćniji operativac naprednjačkog katela je svemoćni bata Andrej. On upravlja alavom porodičnom i stranačkom hobotnicom, čiji pipci ostavljaju tragove na reketiranim bogatašima, kompromitovanim opozicionarima i razbijenim glavama naivnih glasača koji misle da je u ovakvoj Srbiji dozvoljena demokratija.

Princ Andrej Vučić kadrira po stranci, postavlja i smenjuje, nagrađuje i preti. U izvršenju tih obaveza doskora mu je pomagao kum Nikola Petrović. Međutim, otkad je Stanko Subotić zavrnuo slavinu i distancirao se od srpskog premijera, odnosi su se značajno promenili. Iz Vučićevog okruženja prvo je odlepršao Canetov najvažniji konsiljere Beba Popović, a i Petrovića čeka ista sudbina.

Aleksandar Vučić ima milion mana, ali i dve, za politiku i kriminal, izuzetno korisne vrline: strpljenje i osvetoljubivost. Strpljivo toleriše dvostrukog kuma Petrovića, ali već je počeo da steže svileni gajtan. Prvo je Canetovog najamnika sprečio da budzašta kupi dve državne vile na Dedinju, a sada ga je eliminisao iz priprema za preizbornu kampanju i odgurno dalje od tegle s medom.

Javno, na sednicama Glavnog odbora i u medijima, Vučić je isticao da će „najuriti sve koji koristi njegovo ime za ostvarenje ličnih interesa" i „bahate se, kupuju skupe satove i automobile". Pretnje će sprovesti u delo posle izbora, kad dođe vreme za svođenje računa s kumom Petrovićem.U tom paketu rešavaće se i sudbine Petrovićevih drugara iz BIA i iz ministra zdravlja. Izbor će im biti lak - ili će ostati uz pirotskog tajkuna i pasti u nemilost vođe, ili će podržati sebe i sačuvati mesto u vrhu vlasti.

U problemu se našao i dr Nebojša Stefanović. Istekao mu je rok upotrebe. Odavno se prilepio uz Vučića, kao guma za otčepljivanje za wc-šolju. Guma je sad prljava, treba joj zamena. Ministra policije dr Stefanovića je pre tri nedelje u kabinetu išamarao mafijaški bos Slaviša Kokeza, jer ministar nije mogao da mu oslobodi od krivične odgovonosti jednog njegovog čoveka.Vođa je već obavio kadrovsku pripremu, tutorstvo nad Stefanovićem dodelio je Dijani Hrkalović, devojci koja je posle šestomesečnog staža u Bezbednosno-informativnoj agenciji postavljena prvo za zamenika šefa kabineta ministra policije, a onda i na mesto sekretara Uprave kriminalističke policije. Odlučnija i muževnija od dr Stefanovića, Hrkalovićka je od Vučića dobijala najosetljivije zadatke, pre svega da progoni nepodobne novinare i policijske sindikalce. O njenim dosadašnjim aktivnostima i načinima na koje je osvajala poverenje vođe „Tabloid" je pisao u nekoliko prošlih brojeva.

Arogantna i agresivna, Vučićeva miljenica ostvarila je solidan uspeh u spletkarenju i zloupotrebi položaja. Pod sumnjom da je naređivala da se sprovode mere opservacije i tajne pratnje bez otvorene operativne obrade, bez naredbe suda, suprotno propisima o operativnom postupanju, protiv Hrkalovićke su pripadnici MUP-a podneli krivičnu prijavu Tužilaštvu za organizovani kriminal. Prijava, kojom je obuhvaćen i ministar Stefanović, pod političkim pritiskom je odbačena, ali ostali su tragovi kojima će se državni organi baviti kad se Srbija oslobodi Vučićeve diktature.

Mnogo veštiji i korisniji je Milosav Miličković, koga je premijer postavio na mesto državnog sekretara u MUP-u sa zaduženjem da kontroliše Stefanovića, vadi fleke i obavlja „grube radove". U vreme raspada Srpske radikalne stranke, Miličković je među prvima pohrlio u zagrljaj Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića. Radikali su, zgroženi njegovom izdajom, pričali kako je on poslednji koji je smeo i mogao da napusti Šešelja. Prema njihovim tvrdnjama, tokom NATO bombardovanja teroristi iz UČK su u Vučitrnu oteli Miličkovićevog oca i brata. Tadašnji potpredsednik vlade Šešelj otišao je na Kosovo i lično se angažovao na oslobađanju. Pritiscima i pretnjama uspeo je da prinudi UČK na razmenu. Oduševljen što mu je tadašnji partijski vođa vaskrsao najmilije, Milosav se zakleo na večnu vernost Šešelju. Zakletva je trajala dok ga interes nije odveo na drugu stranu, u Vučićev konvertibilni zagrljaj.

Kad su naprednjaci osvojili vlast, Milosav je izabran za predsednika Opštine Rakovica, a 2014. vođa ga je prebacio u MUP. Miličković ume sve što i Hrkalovićka, zna da preti i zastrašuje, u šta su se uverili članovi Nacionalnog saveta Roma, kojima je direktno naredio da moraju glasati za dotadašnje rukovodstvo ili će dobiti otkaz. U istom stilu, on se obračunavao i s odbornicima beogradske opštine Mladenovac, kad su naprednjaci preuzimali vlast.

Međutim, on nije, za razliku od Stefanovića i Hrkalovićke, samo primitivni siledžija. Kad mora, spreman je da preti, ali zna i da podmićuje. U službenoj limuzini, Miličković obilazi bogatije i uticajnije privrednike. Ljubazno ih obavesti o problemima koje imaju u poslovanju, pokaže im dokumentaciju i predloži da to reše „kao ljudi", odgovarajućim prilogom za stranku i učlanjenjem novih nesrećnika u kartel.

Poslušni i vešti Miličko dobro se snašao među Vučićevim jurišnicima. Nije mu bilo teško, s obzirom da se našao u okruženju svojih zemljaka s Kosova, koji predstavljaju udarnu pesnicu naprednjačkog režima.

Vučiću najvažniji Kosovar je Zvonko Veselinović, kriminogeni tajkun koji je sposoban da učestvuje u krupnim političkim i poslovnim manipulacijama, ali i da s bejzbol palicom prebija opozicione glasače. Veselinović je ličnim primerom dokazao da je Kosovo zaista najskuplja srpska reč. Pre nego što je počeo da srbuje, zlopatio se u Doljanima, kod Zvečana, gde je imao trgovinu-zastupništvo niškićkog preduzeća „Sport". Učešćem u odbrani mosta u Kosovskoj Mitrovici Veselinović je stekao status „kosovskog Arkana". Taj imdž je dokazao brojem krivičnih dela za koja je bio osumnjičen ili optužen.

U Srbiji mu je suđeno za šverc tri kilograma heroina i prisvajanje 32 kamiona Hipo Alpe Adria lizinga, vrednih 2,2 miliona evra, ali nije osuđen. Policija i tužilaštvo vodili su istrage za dva ubistva, no Veselinović nije optužen.

Samo se u Pirotu vodi sudski postupak protiv njega zbog „omogućavanja zloupotrebe službenog položaja" jer je finansirao nezakonitu eksploataciju i transport šljunka koji je korišćen u izgradnji Koridora 10. Euleks je vodio nekoliko istraga za šverc nafte, duvana i alkohola, a vlast u Prištini je raspisala poternicu za njim zbog sumnje da je izvršio više krivičnih dela, među kojima su „teško ubistvo" i ugrožavanje bezbednosti pripadnika Kfora. Kosovsko tužilaštvo ga tretira kao „šefa organizovane kriminalne grupe koja je njihov budžet oštetila za oko 400 miliona evra. Kosovska policija juri i Zvonkovog brata Žarka, koji je osuđen na godinu dana zatvora zbog pružanja otpora prilikom kontrole cisterne sa švercovanim gorivom.

Iako je pod poternicom, Veselinović bez problema prelazi granicu, što i ne čudi, pošto s obe strane ima zaštitu vlasti. S ove strane ga štiti Vučić, s one Tači. S obojicom vladara već dugo poslovno sarađuje.

Zvonko Veslinović je pažnju javnosti privukao 2011. godine, kad je organizovao blokadu administrativnog prelaza kod Jarinja. U saradnji s Borkom Stefanovićem, tadašnjim Tadićevim poverenikom za učvršćivanje državnosti nezavisnog Kosova, Veselinović je uzbunjivao narod i dizao tenzije. Istovremeno je uspešno razvijao biznis sa Hašimom Tačijem, tadašnjim premijerom a odnedavno predsednikom Kosova, čiji izbor su u odlučujućoj meri omogućili Vučićevi kadrovi u kosovskom parlamentu.

- Kriminalizacija Veselinovića jednaka je kriminalizaciji svih Srba na Kosovu - tvrdio je Vučić još tada, u oktobru 2011.

Saradnja im se isplatila. Veselinović se rešio problema s pravosuđem i dobio priliku da se ugrađuje u najunosnije državne poslove. Preko lazarevačke firme „Inkop", čiji je zvanični vlasnik Zvonkova sestra Dušica Maksimović, učestvuje u izgradnji dela auto-puta na Koridoru 11. Posao na deonici Lajkovac-Ljig, dugoj 24 kilometra, finansira se kreditom Uvozno-izvozne banke Kine, a dobar deo kolača, vrednog 75 miliona dolara, pripašće Veselinoviću. Pre tri godine, dok ga nije kupio Veselinović, „Inkop" je ostvarivao godišnji prihod manji od hiljadu evra. Već sledeće godine završni račun je pokazao da su prihodi skočili na 500.000 evra.

Kosovski Arkan od prošle godine u svojoj poslovnoj imperije poseduje i lanac turističkih i ugostiteljskih objekata „Novak". U medijima se spekulisalo da je Veselinović svom Zvečancu Srđanu Đokoviću isplatio dva miliona evra za objekte na Kopaoniku, u Beogradu i Novom Sadu. Na Kopaoniku već je srušio kafić „Novak" i počeo izgradnju luksuznog hotela „Doli Bel", za čiji projekat je platio 600.000 evra. Kafić „Novak" u Novom Sadu preimenovao je u „Play" i pretvorio ga u neformalni štab Srpske napredne stranke, odakle Andrej Vučić rukovodi pripremama izborne kampanje i ostalim zamešeteljstvima.

Zvonko Veselinović je dokazao da može mnogo toga da uradi, samo ne i da ćuti. Na čestim ručkovima i večerama u restoranu „Romantika" i na splavu „Lasta", prijatelje uveseljava pričom kako finansira Levicu Srbije, novu stranku Borka Stefanovića, s kojim se izmirio posle jarinjske avanture.

U poslednje vreme sve glasnije i upornije kritikuje Aleksandra i Andreja Vučića. Trebalo bi verovati njegovim tvrdnjama da su alavi i nekorektni, pošto Veselinović nije prvi koga su zavrnuli u nekom biznisu. No, pošto još ima policijsku zaštitu i dozvolu da se vozi pod rotacionim svetlima, izgleda da tikva nije definitivno pukla. I neće, bar do izbora, u kojima je Veslinović, kosovski div-junak, s bejzbolkama i čeličnim bokserima stražario na glasačkim mestima i zastrašivao goloruke normalne građane, koji žele da žive u Srbiji bez Vučićevih mafijaških odreda.

Po istoj kosovskoj matrici, zapaženo mesto u diktatorovom okruženju pripalo je Zoranu Milojeviću, zvanom Zelja. Pred svake izborne posete gradovima po unutrašnjosti, Vučić bi u pratnji vodio Zelju, specijalizovanog za uterivanje straha i prebijanje političkih protivnika. Svedoci su policiji potvrdili da je prebijanje aktivista Demokratske stranke na lokalnim izborima u Vrbasu predvodio Zelja. U Mionici su stradali kandidati za odbornike iz DS-a i SPS-a, a nisu bolje prošli ni odbornici SNS-a u Majdanpeku, kojima je, kako se tvrdi, Zelja podelio nekoliko šamara i pretnje da će im lično polomiti ruke i noge ako slučajno pomisle da napuste naprednjačku odborničku grupu.

Pod Vučićevom kontrolom nalazi se i ostatak Jotkine grupe. Šef kruševačkog mafijaškog klana Zoran Jotić, zvani Jotka, već deset godina se nalazi u zatvoru, ali to mu ne smeta da iz ćelije vodi biznis, organizuje šverc narkotika, pere novac i trguje nekretninama. Posao mu je olakšan po dolasku Srpske napredne stranke na vlast. Ministar pravde Nikola Selaković odobrio mu je razne povlastice na koje ne bi imao pravo kad bi se u Srbiji poštovali zakonski propisi. U znak zahvalnosti, Jotka je vladaru Vučiću ustupio pripadnike svog klana. Nekoliko kruševačkih kriminalaca pratilo je Vučića prošlog leta na komemoraciju u Srebrenicu. Pošto je srpski premijer očekivao provokacije, pa i ozbiljnije napade, pristao je na zaštitu mafijaša.

Upravo u Srebrenici Vučić je dokazao koliko je paranoičan. Pored Jotke, zaštitu mu je omogućio i Milorad Dodik. Predsednik Republike Srpske mu je za telohranitelja ustupio svog prijatelja i saradnika Gorana Paraša. Iako je imao krivični dosije, Paraš je, kao „čovek od najvećeg poverenja", radio u obezbeđenju Željke Cvijanović i njenog sina. U julu 2015. istakao se u Potočarima, prilikom „spasavanja premijera Vučića", brutalno napadnutog plastičnim flašama i drvenim nanulama. Dva meseca kasnije Paraš je učestvovao u filmskoj pljački na auto-putu Banja Luka - Gradiška, kad je sa svojom ekipom presreo vozilo „Sektor Sekjuritija", koje je u Zagreb prevozilo novac iz Unikredit banke.

Vučićev kum Petar Panić Pana, bivši pripadnik „zemunskog klana" i aktuelni član Glavnog odbora SNS-a, zadužen je za koordinaciju delatnosti raznih gangova u Beogradu i širom Srbije. Visoko iznad zakona, Pana ne samo da je nedodirljiv za policiju i pravosuđe, nego sam određuje ko će i kako da bude sankcionisan. U svim izbornim kampanjama imao je isti zadatak. S kolonom crnih džipova i grupom opasnih tipova obilazio bi opštinske odbore SNS-a, zastrašivao građane i demonstrirao silu. Iza njegovih poseta ostajale su razbijene glave. U polemici na Fejsbuku, posle jednog od takvih slučajeva, kad su žrtve optužile Panića da je sprovodio teror, neki njegov kriminogeni saborac stao je u odbranu:

- Pana nikoga nije pretukao, on je zadužen samo da od Cigana kupuje glasove - napisao je taj naprednjak, ne shvatajući da je i to ozbiljno krivično delo.

Aleksandar Vučić je obavio sve pripreme za predstojeće vanredne parlamentarne izbore. Policija štiti kriminalce od zakona, pravosuđe progoni sve pojedince koji pružaju otpor diktaturi, a medijski mrak nikada nije bio tamniji. U takvim uslovima Vučićevi specijalni mafijaški odredi mogu nekažnjeno da sprovode teror i zavode strahovladu. Aktivisti opozicionih stranaka mogu da računaju samo na dve stvari: 1. - u kampanji će osetiti tvrdoću naprednjačkih bejzbolki i metalnih šipki, i 2. - neće imati zaštitu policije i ostalih državnih organa. No, to nasilje samo je bleda senka onoga što Srbiju čeka kad se diktator zaista uplaši pada s trona.

Naivniji deo građanstva ipak veruje u mogućnost demokratskih promena. Pametniji se ne nada, nego beži. „Svetski ekonomski forum" (WEF) je objavio rezultate istraživanja kojim je obuhvaćeno 140 država, a ocenjivana je sposobnost vlasti da spreče odlazak svojih mladih i obrazovanih građana. Naravno, Srbija se našla na poslednjem mestu, slabije ocenjena od Čada, Gvineje, Zimbabvea, Burundija ili Mjanmara. Najsposobniji i najproduktivniji beže iz Srbije i ne osvrću se, da ne gledaju Panu, Zvonka, Zelju i ostale komandire jurišnih odreda Aleksandra Vučića.

Kinezi, Andrej, Mali i Pana u „Vršačkim vinogradima"

Saša im stao na rep

Kako u praksi funkcioniše naprednjačko-mafijaška mašinerija videlo se prilikom pokušaja privatizacije „Vršačkih vinograda".

U februaru 2013. izvršena je procena imovine „Vršačkih vinograda". Ukupna vrednost je procenjena na 17 miliona evra, od čega je samo vino spremno za prodaju koštalo pet miliona. Tadašnji ministar privrede Mlađan Dinkić osmislio je, u saradnji s Andrejem Vučićem i Predragom Malim, bratom beogradskog gradonačelnika Siniše Malog, plan za privatizaciju, koji je usvojila vlada na čijem čelu su bili Ivica Dačić i Aleksandar Vučić. Odbijen je zahtev rukovodstva kompanije i sindikata da se pre privatizacije prodaju zalihe vina. Predviđena je prodaja imovine, a ne „Vršačkih vinograda" kao pravnog lica. Na licitaciji, koja je određena za septembar te godine, početna cena je iznosila 17 miliona evra. Ukoliko ne bude zainteresovanih, cena bi se u drugom krugu spustila za 50 odsto, a onda na 30 odsto.

Na licitaciji se pojavio samo jedan zainteresovani kupac - Kinez koji se nikada nije bavio vinogradarstvom i koji ne zna srpski, ali uz koga su bili Andrej Vučić i Siniša Mali. Prve dve ponude je odbio i na kraju kupio imovinu „Vršačkih vinograda" za pet miliona evra, koliko su vredele samo zalihe vina. Sve ostalo - objekte, opremu i 1.600 hektara zemljišta - dobio je za džabe.

Po planu vladara, „Vršački vinogradi" bi bili ugašeni, radnici bi dobili otkaz i otpremninu, koja bi im bila isplaćena iz budžeta. Kasnije bi misteriozni Kinez osnovao novu firmu, zaposlio radnike i dobio subvencije od po 6.000 evra po radnom mestu, opet iz budžeta Srbije. Pored svega toga, dok bi Kinez ušao u posed imovine „Vršačkih vinograda" sazrelo bi grožđe i povećalo vrednost za još pet miliona evra.

Otimačinu je sprečio Saša Radulović, koji je nasledio Dinkića na mestu ministra privrede. Nije poznato gde je nestao Kinez, ali zna se da braća Vučići i Mali još nisu odgovarali za taj pokušaj pljačke, iako krivična prijava postoji.

Glosa

„Svetski ekonomski forum" (WEF) je objavio rezultate istraživanja kojim je obuhvaćeno 140 država, a ocenjivana je sposobnost vlasti da spreče odlazak svojih mladih i obrazovanih građana. Naravno, Srbija se našla na poslednjem mestu, slabije ocenjena od Čada, Gvineje, Zimbabvea, Burundija ili Mjanmara. Najsposobniji i najproduktivniji beže iz Srbije i ne osvrću se, da ne gledaju Panu, Zvonka, Zelju i ostale komandire jurišnih odreda Aleksandra Vučića.

NOVU KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane