Natrag

Postdemokratija

Glasati za beli listić

Zaista nema čovek za koga da glasa. Ovi što se nude svi su već zasrali toliko da više nema smisla na njih računati, a oni retki među njima koji eventualno nisu nemaju nikakve šanse, pa bi to bilo bacanje glasova. Ali, ako ne glasaš radiš za njih. Svaki beli listić povećava njihov procenat vlasti. Jedino rešenje je glasati za Beli listić. Kako je to moguće? Tako što bi se ljudi organizovali da ponude listu sa sličnim nazivom ili, ako se to ne dogodi, svi to pojedinačno dopisali i zaokružili na listi za glasanje. Kad bi pobedili Beli listići, samo naizgled ništa se ne bi dogodilo, jer zapravo niko ne bi pobedio, ali nije tako. Bio bi to prvi i najvažniji korak u promeni sistema koji nas davi i uništava jer omogućava, zapravo garantuje da će nas uzjašiti Murta, čim sjaši Kurta i obrnuto, konstatuje Tabloidov kolumnista Mle Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi, a potom ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Opet izbori bez izbora. Svi su se već izređali na nama i niko nije odgovarao za to silovanje. Naprotiv, oni bi opet. Bivši protiv bivših. Oni se bore za pobedu, mi svakako gubimo. Oni biraju šta će ko biti, mi odlučujemo samo kojim redom, ko će sad u sedlo, po principu koga ćemo lakše podneti. Biramo manje zlo, a svi bismo želeli nešto drugo, da dođe neko nov ko nije korumpiran. Samo toga nema na političkoj sceni. Pa šta? To ne znači da ga uopšte nema. Treba se samo setiti da su ovi što se čine nezamenljivim bili niko dok nisu postali nešto, kako bi rekao Duško Radović, koga bi da nema trebalo izmisliti.

Svi znamo već poslovična pravila koja kažu: Politika je suviše ozbiljna stvar da bi bila prepuštena političarima; Ako se ti ne baviš politikom, ona će se baviti tobom; Ili igraš ili ćeš biti izigran; Pa ipak prepuštamo sve političarima pristajući da nas izigraju, uvek iznova na istu foru. Ne zato što mazohistički tako hoćemo, nego zato što ne znamo kako to da sprečimo. Oni koji su pokušali sa belim listićima, kažnjavanjem jednih pomagali su druge, iste ili još gore. Izgleda kao da nema rešenja. Mora se priznati, nije ih se lako rešiti, ali ipak postoji način koji je, kao i uvek u naizgled nerešivim situacijama, krajnje jednostavan. Treba ih samo zanemariti, ali ne okrećući im leđa, ne tako što ćemo se praviti da ne postoje, već naprotiv, stati im na put. Kada su izbori u pitanju to znači stati na crtu, izaći im na megdan. Ako ne postoji formalna organizacija koja to može i hoće, treba je izmisliti.

Predložio sam, nedavno, na ovoj istoj stranici, jedan od mogućih načina koristeći postojeće političke stranke koje, i ovakve kilave kakve su, ipak imaju osnovne predispozicije za izbore, pre svega legalitet, nekakvu organizaciju i infrastrukturu.

Suština predloga je bila u tome da sve opozicione partije, ili preciznije sve koje sad nisu u vlasti a žele da je se domognu, ovog puta privremeno odustanu od toga i formiraju jedinstvenu listu, koja bi mogla da pobedi Vučića i formira prelaznu vladu na godinu dana, u koju ne bi ušao niko od njih. Ako je glavni cilj svima da se razmontira ovaj politički Frankeštajn, sastavljen od otpadnika više različitih partija, koji satanizuje DS a otkriva spomenik njenom osnivaču Pekiću, kojeg je takođe satanizovao za života.

Koji sad citira Đinđića, čije ime je gazio i posle smrti, koji hvali penzionere zato što se ne bune dok ih on davi. Dakle, ako je prevashodni cilj da se raščini i ukloni režim koji sve opozicione partije smatraju štetočinskim, mada svaka iz svojih razloga, ništa logičnije nego da se u tome udruže, odričući se trenutnih beneficija, kako bi se stvorio prostor za njihovo dugoročno pozicioniranje. Da se dekontaminira teren i rasteraju dimne zavese koje je stvorio vatrometom lažnih obećanja, kako bi se bolje videle drugačije ideje i programi.

Mada zvuči logično, posebno kada se zna da ni pojedinačno ni nekoliko njih zajedno, ne mogu očekivati više od desetak procenata glasova, pokazalo se da je to prilično utopistička ideja. Mada je jasno da bi se samo tako mogao srušiti režim koji ih sve uništava, zajedno sa osnovnim društvenim i demokratskim vrednostima, pa da se izvrše neophodne popravke i omogući fer i poštena izborna trka naredne godine, sujetni i korumpirani lideri većine partija odbili su čak i da razmišljaju na tu temu. Doduše, to se moglo i očekivati jer tako bi bio oboren sistem u kojem oni jedino mogu da budu nešto. Sistem u kojem partijske vrhuške profitiraju bez obzira da li su u vlasti ili opoziciji. Ne trebaju njima fer izbori, njima treba vlast, ako ne cela onda bar delić, bar nekoliko mesta u Parlamentu, gde će se udomiti i sa tih nekoliko glasova trgovati sa režimom, ma kakav on bio i ma šta radio. Po principu, ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se. Nema tu nikakve ideje ni želje da se nešto suštinski menja.

Inače, ne bi to bio nikakav novi DOS, kao što mnogi posprdno govore, mada podseća jer podrazumeva najšire okupljanje najrazličitijih stranaka političkog spektra. Pošto sam bio jedan od neposrednih aktera pouzdano znam da je petooktobarski revolucionarni pokušaj propao upravo zato što nije sprovedeno ovo što i sad predlažem, mada je postojao takav dogovor.

Malo se zna i gotovo nikako ne pominje da je prvobitno DOS imao baš takav plan, da se zajednički sruši Miloševićev režim, a onda, posle nužnih hitnih promena, za godinu dana raspišu prvi pravi demokratski i fer izbori, na koje bi stranke išle samostalno ili u programskim koalicijama ideološki srodnih partija. Međutim, kada smo se jednom dočepali vlasti niko više nije bio lud da se toga odrekne zarad neke ideologije i predizbornih obećanja. Naravno, odustalo se i od promene sistema jer su se mnogi brzo uverili u njegovu profitabilnost za njihove lične i grupne interese. To je odlučujuće doprinelo da se ovi sad, prerušeni radikali, espesovci i julovci, bez odgovornosti za počinjeno vrate na vlast. Zbog toga ni sad niko ne želi radikalne promene, jer ne žele da menjaju sistem. Šta će im vlast u nekom novom sistemu koji ne omogućava korupciju. A moglo bi kad bi se htelo.

Kada bi Boris Tadić, na primer, zaista želeo da ruši ovaj režim zato da bi sprečio dalje propadanje zemlje i osiromašivanje građana, tako bi i rekao: Znam da sam zabrljao i hoću to da popravim, ali pošto sam jednom izneverio očekivanja i izgubio vaše poverenje, ne želim lično da se kandidujem. Moja obaveza je da doprinesem promenama koje će omogućiti nekim novim idejama i ljudima da zemlju izvedu iz krize i donesu joj prosperitet. To bi bio neki novi film o kojem je govorio kad je odlazio. To bi bio primer i motivacija za mnoge, a on bi sačuvao dostojanstvo najviše državne funkcije koju je obavljao i povratio lično, toliko da bi građani Srbije sa ponosom mogli reći, to je bio naš predsednik.

Ovako, dok se posle najveće moguće vlasti, otima i ponižava proseći i za najmanje njeno parče, ne može biti nikome uzor, niti može bilo koga pokrenuti. Slično bi mogao da kaže i Bojan Pajtić, koji vodi Vojvodinu već više od decenije na dosledno silaznoj putanji. Imajući u vidu rezultate mog premijerskog mandata u Banovini, morao bi reći Pajtić, nemam moralno pravo da tražim da mi poverite i vladu Srbije, ali imam pravo i obavezu, da pomognem da se prekine ova agonija.

I vunderkind naše politike, Čeda Jovanović, koji više nije ničija nada, trebao bi da kaže da se lično neće kandidovati, jer je svestan da je suviše mlad ušao u politiku i izgoreo, ali da upravo tim svojim iskustvom želi da pomogne novim generacijama da izbegnu zamke u koje je on upao. I tako dalje i tako redom, i Živković i Čanak i Petrović, mogli bi da kažu mnogo toga što bi ljudima vratilo nadu, što bi ih motivisalo i osokolilo, što bi moglo da pokrene novu energiju. Mogli bi kad bi mogli.

Ali, dok oni ovako nastavljaju da žicare i da se međusobno kolju za koji procenat glasova koji će ih veštački održati u političkom životu, ko će im verovati, ko poći za njima? Samo lokalni slučajevi slični njima, koji su bili pa više nisu. Srbiji su potrebni oni koji će tek biti, a to su potencijalno svi ostali građani, dakle ogromna većina radnog i čestitog sveta. Među njima je mnogo onih koji su već neko i koji bi lako mogli biti nešto. Pošto su političke partije postale klasične mafijaške organizacije i ne pada im na pamet da rade u korist države i naroda, građani se moraju sami dogovoriti kako će glasati.

Kad bi svi koji nikome ne veruju i nemaju svoje favorite, dali svoj glas jednoj makar i izmišljenoj listi, kad bi svi umesto da ubace prazan list na njemu dopisali isto, recimo baš Beli listić, bilo bi to ravno revoluciji. Svako ko bi pobedio na tim izborima, sa malo manje ili malo više glasova od te imaginarne liste, bio bi nelegitiman, morao bi da odustane i omogući da se izbori ponove, a onda bismo svi pevali drugu pesmu.

Da bi se to i dogodilo, treba samo imati na umu ono što je utvrdio Tomas Piketi u već kultnoj knjizi "Kapital u 21.veku", čiji je glavni zaključak razoran za populističku priču savremene svetske desnice, koju slepo sluša i kopira režim Aleksandra Vučića. Piketi je, naime, mnoštvom podataka dokazao da u postojećem sistemu oni koji su dovoljno bogati postaju bogatiji, po stopi rasta koja je uvek viša od stope rasta ekonomije.

Drugim rečima, ako ne posedujete kapital, nikad nećete moći da se obogatite, koliko god vredno radili, odnosno, ako posedujete kapital bićete sve bogatiji, radili ne radili. Vremenom te se razlike neprestano povećavaju. Prema tome, program štednje, koji se i nama nameće spolja, nije rezultat stvarne potrebe, već ideološke želje da se uništi država i oni koje ona treba da štiti, građani. To je pravi program i jedini cilj političke klase i kod nas, koja koristi vlast samo za to da se svrsta među bogate. Na čiji račun?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane