(P)likovi

Srpski predsednik se plaši smrti i hapšenja

Ni živ ni mrtav, al' u paranoji

Trećeg septembra Aleksandar Vučić se suočio sa svojom sudbinom. Tog jutra, kad je „Bentli" na topčiderskom kružnom toku presekao njegovu kolonu vozila, Vučić je doživeo nervni slom. Ni dupla doza sedativa satima nije uspevala da ga smiri, stalno su se smenjivali talasi depresije i besa.Nije ga uznemirio saobraćajni prekršaj, odmah mu je bilo jasno da to nije nikakav napad. Paniku je izazvao splet čudnih okolnosti. U trenutku upada „bentlija" u predsedničku kolonu, Vučić je pored sebe imao dve knjige, koje mu je poklonila Ljiljana Pekić: „Odbrana i poslednji dani", roman njenog pokojnog supruga Borislava i memoare Milana Stojadinovića „Ni rat ni mir". Simbolika tih dela oslobodila je sve strahove, koji već dugo progone diktatora. Preslab da im se odupre, Vučić je i javno, u intervjuu na Televiziji Hepi, priznao da je fasciniran Stojadinovićevom političkom zaostavštinom. Podsvest mu je savladala inteligenciju i navela ga da se identifikuje sa predratnim premijerom, koji je zbog antisrpske politike izgnan iz Srbije na Mauricijus, opisuje Vođinu paranoju urednik Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši glodur Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

Bivši predsednik kraljevske Vlade Milan Stojadinović je 1954. sa ustaškim poglavnikom Antom Pavelićem potpisao proglas protiv komunističke Jugoslavije. Da sličnost bude veća, upravo u vreme Vučićevih pohvala na račun Stojadinovića, njegova kosovska filijala, tzv. Srpska lista, omogućila je ratnom zločincu Ramušu Haradinaju da postane premijer.

Pre nego što ga stigne Stojadinovićeva sudbina, Vučić će pokušati da pripremi odbranu za poslednje dane na vlasti. Težak posao, naročito kad se uzme u obzir paranoja, izazvana iracionalnim idejama i nesposobnošću da razlikuje maštu od stvarnosti. Po medicinskim definicijama, paranoja je ludilo, odnosno bezumnost, čiji psihopatološki simptomi obolelu osobu navode na uverenje da neko sprema zaveru protiv nje. Olakšavajuća okolnost za Vučića nalazi se u tome što on u svojoj bolesti uživa, dok normalni građani zbog njega pate.

Kad je Vučić u paranoji, u paranoji su i svi njegovi saradnici. Kako to izgleda u praksi videlo se na tragikomičnom primeru Bratislava Gašića, novog šefa Bezbednosno-informativne agencije, koji je uz redovni izveštaj Vučiću dao i transkripte svojih razgovora, da ga uveri u svoju lojalnost. Kad je video šta mu je poltron doneo, Vučić je prasnuo u smeh, narugavši mu se: „Sposoban si čovek, i da te bacim u septičku jamu, ne bi ostao gladan".

Gašićev gest je bio jednako smešan koliko i nepotreban, on se trenutno nalazi u milosti gospodara, što se ne bi moglo reći za većinu ostalih istaknutih naprednjaka.

Već dva meseca na Vučićevom udaru nalazi se Nebojša Stefanović. Tekst o tom slučaju objavljen je u „Tabloidu", koji se kod beogradskih kolportera našao u sredu, 23. avgusta. Već sutradan, „Kurir" je prekinuo besomučnu kampanju protiv ministra policije i njegovih najbližih saradnika i objavio spekulaciju da će Stefanović biti postavljen na mesto predsednika Srpske napredne stranke. Vučićeva namera da preko Rodićevih novina pošalje signal za pomirenje nije uspela u potpunosti. Kad je došlo do incidenta sa „bentlijem", svi Vučićevi mediji su požurili da to predstave kao atentat, ko zna koji po redu. Besmislenu morbidnu propagandnu akciju brzo je prekinuo Stefanović izjavom da se ne radi ni o kakvom napadu na predsednika, nego o običnom saobraćajnom udesu. Suprotno Vučićevim željama, zaustavljena je medijska kampanja, ali ne i progon „atentatora". Iako je ministar policije, na osnovu istražnih saznanja, ocenio da je u pitanju saobraćajni prekršaj, određen je pritvor ne samo za vozača već i za saputnike. Takvo kršenje logike i zakona nije mogao da izvrši niko osim Aleksandra Vučića.

Obračun sa Stefanovićem zapeo je u pat-poziciji, pa se diktator ostrvio na druge naprednjake. Za metu je izabrao večnog neprijatelja Igora Mirovića, predsednika vojvođanske vlade.

- Ništa ne dugujem Vučiću, na mesto pokrajinskog premijera nije me postavio on, nego neko mnogo jači, s elementima inostranosti - pohvalio se nedavno Mirović, aludirajući na podršku koju navodno ima od Mila Đukanovića.

Vučić nije sportski podneo narušavanje autoriteta. Izbegavajući direktnu konfrontaciju, preko posrednika je poručio Miroviću da se ne plaši ni njega, ni Đukanovića. Usput, upozorio je Mirovića da pazi kako mu se ponaša sin Miloš, koji je celo leto proveo krstareći Jadranom, sve o trošku građana.

Mlađi Mirović je pažnju javnosti privukao bahatim objavama na društvenim mrežama, u kojima je poručivao sirotinji „ako nema hleba, neka jede kolače" i fotografijama iz porodičnog hotela u Budvi. Vučić ne bi bio Vučić kad to ne bi iskoristio protiv drčnog stranačkog kolege.

- Moj sin putuje kao predsednik Evropskog saveza studenata prava. Vučiću bi bilo bolje da objasni u kom svojstvu i zašto njegov Danilo često ide u Kosovsku Mitrovicu. Moj Miloš je odličan student prava, a Danilo Sirotanović hoće da bude proleter, samo što će prvi posao dobiti tek kad bude završen „Beograd na vodi", znači nikad - odgovorio je Mirović.

Hrabrost će mu se obiti o glavu. Vučić ne prašta ni manje provokacije. Ne prašta čak ni onima koji su mu najlojalniji. Iz nepoznatih razloga nedavno se obrušio na Aleksandra Martinovića. Da iznenađenje bude veće, Vučić mu nije prigovorao zbog najtežih optužbi za kriminal i korupciju kojima ga je Martinović častio dok je bio radikal.

Vučić je Gašiću naredio da posebnu pažnju obrati na Martinovićeve veze sa Bojanom Pajtićem. Pošto Gašić nije razumeo razloge za sumnju, Vučić mu je objasnio da je Pajtić protežirao Martinovićevu suprugu Biljanu, koja je krajem 2009. izabrana za sudiju u Osnovnom sudu u Rumi, a sada se nalazi na funkciji zamenika predsednika suda. Kao pravi gospodar tajni, Vučić je svom šefu BIA dao i dokumentaciju o izboru sudija.

Šta sve Vučić ima u svom sefu, u kome čuva tuđi prljavi veš, Slaviša Kokeza je saznao iz „Kurira". Kolo sreće se okrenulo, pa se Kokeza, do juče Vučićev čovek od krajnjeg poverenja, našao na spisku za odstrel. Krajem prošle godine, kad je kulminirao Vučićev sukob s najvažnijim kumom Nikolom Petrovićem, Kokeza je pogrešno procenio da pomirenje nije moguće, pa je vrlo strasno jurišao na „slabijeg". Iako sad kuka da mu se preko „Kurira" sveti Petrović, u to niko ne veruje. Mnogo je toga što Petrović ne zna, ali ekspert je za mržnju. Na njegovom crnom spisku Aleksandar Rodić se nalazi u samom vrhu, tako da je izvesno da „Kurirovim" kampanjom protiv Kokeze upravlja lično Vučić. Od njegove volje zavisi ishod sukoba, da li će ići do kraja, do uništenja Kokezine poslovne imperije ili će mu, posle kompromitacije, oprostiti grehove.

S ličnim tajkunčićima, koje je sam stvorio, Vučić još nekako izlazi na kraj. Čim pokažu zube, malo im zapreti, ako mora nekoga i provuče kroz medijsko blato i brzo iz vrati u realnost. S pravim tajkunima, mecenama koje su ga stvorile, ne izlazi na kraj. Kao što, na primer, Goran Veselinović vrata svih firmi otvara čarobnom sintagmom: „Poslao me Vučić", tako se Vučić rasprostre pred svakim ko mu kaže: „Poslao me Cane". Glavni posao, zbog koga su i počeli da sarađuju Vučić i Stanko Subotić, odavno je obavljen. Prvo je ukinuta poternica, a onda je obustavljen sudski postupak protiv Subotića po optužnici koja ga je teretila za pljačku više od 20 miliona evra. Međutim, Subotić je gurnuo nogu u vrata vlasti i sad traži još. Kad on zatraži „Galeniku", PKB ili nešto treće, Vučić može samo da slegne ramenima i sa suzama u očima da moli za oproštaj ostale tajkunske sponzore, koji takođe žele da dograbe parče ratnog plena. Prinuđen da bira, Vučić je nedavno obavestio Miodraga Kostića da ne očekuje pomoć pri kupovini Poljoprivredno-industrijskog kombinata Beograd. Bar je bio iskren:

- Ne mogu da ti dam PKB, plašim se Caneta!

Subotića se, opravdano, plaši i Kostić, ali to ne znači da će odustati od namere da za male pare dobije najveću kompaniju, koja je dosad odolevala pljačkaškoj privatizaciji.

Slične obligacione odnose diktator ima i s Bogoljubom Karićem. No, kao i mnogi drugi primitivci, upao je u zamku i potcenio Karića. Zavaran Bogoljubovim šarlatanskim ponašanjem, Vučić je stekao utisak da s njim može da radi šta hoće. Strpljenje, koje je Karić pokazao ne insistirajući na hitnom rešenju problema sa sudskim postupcima, Vučić je shvatio kao znak slabosti. Prevario se.

Uveren da ga može zamajavati beskonačno, Vučić mu je obećavao sve što se Kariću sviđa - ulazak u vladu, poslove sa Rusijom i Belorusijom i odličnu lokaciju za „Tesla Grad", prvo na Novom Beogradu, onda na Makišu. Na kraju, da bi ga skinuo s vrata, Vučić je dozvolio Siniši Malom da s Karićem potpiše „memorandum o razumevanju", prema kome bi „Tesla Grad", kao što je naš magazin pisao, trebalo da se gradi baš u Makišu. Izgleda da se nisu razumeli. Vučić je mislio da Karić shvata da je i to običan trik za kupovinu vremena. Da je u zabludi, primetio je tek kad je tajkun lupio šakom o sto i skočio da ga bije.

- Na sastanku početkom septembra, Vučić je izokola krenuo da kritikuje Karića. Prvo mu je rekao da ne galami toliko o Makišu, to još nije gotova stvar, na dugačkom je lancu. Objasnio je to potrebom da se prilagodi Gradski urbanistički plan, ispoštuje pravna procedura... Iako je znao da je taj posao najbitniji Bogoljubu, Vučić je brzo promenio temu. „Nemoj više da pričaš da imaš moju podršku za funkciju gradonačelnika Beograda, od toga nemaš nikakvu korist, a uznemiravaš ove moje iz SNS-a", rekao je Vučić. Kad je čuo odgovor, pozlilo mu je - kaže za Magazin Tabloid jedan od Karićevih saradnika, koji je prisustvovao sastanku.

Karić je, prema njegovim tvrdnjama, odmah planuo:

- Možemo da pričamo o lancima i katancima, ali bolje nemoj. Da ti kažem, Makiš je završena stvar, od toga ne odustajem. A, ako budem hteo biću gradonačenik. Biću i premijer. Ti pokušaj da me sprečiš. Već sam bežao iz Srbije od raznih kriminalaca, mogu opet. Ali, ti nemaš gde da pobegneš!

- Završili smo! - promucao je šokirani Vučić.

- Završićemo kad ja kažem! - vikao je Karić.

Malo je nedostajalo da svađa preraste u fizički obračun. Karić je nekoliko minuta stajao ispred Vučića, koji je pognute glave nemo slušao izlive besa, taloženog sedam godina, otkad mu je dao prvu ratu za indulgenciju.

Kad su se razišli, Karić je otišao da se inati pred novinarima i priča kako očekuje da postane premijer, a Vučić se prikačio na infuziju.

Neočekivane udarce Vučiću su nedavno zadali i Mađari. Naravno, najviše ga je zaboleo subotički incident koji je izazvao njegov brat Andrej. U medijima su se pojavile informacije o neuspelom pokušaju Andreja Vučića da prinudi Lajoša Čakanja da mu proda ekskluzivni restoran „Bos". Akcija je propala, navodno, kad je Čakanj zatražio i dobio zaštitu svog prijatelja Viktora Orbana. Mađarski premijer je odmah telefonom pozvao Aleksandra Vučića i objasnio mu ko je gazda u Subotici i u čiju interesnu zonu ne sme da zalazi. Stariji bata je mlađem naredio da podvije rep.

Prvi, manji, problem za Vučiće predstavlja činjenica da se priča o „Bosu" uklopila u već formirani šablon. Ko se seća „Franša" i „Durmitora", kao i raznih građevinskih firmi, poput „Energotehnike - Južna Bačka", nije iznenađen postupkom kneza Andreja. Kao i prethodne, vladarski bratski par je i ovu aferu zatrpao medijskom kampanjom u kojoj su, vrlo neuverljivo, optužujuće informacije demantovali Čakanj i njegov poslovni partner Zvonko Bogdan. Po običaju, policija nije sprovela nikakvu istragu, ostavljajući tu obavezu za neko bolje vreme, posle oslobođenja od naprednjačke tiranije.

Posle svega, za Aleksandra Vučića nije bitno da li se za njegovim batom vuče jedan kriminalni rep više ili manje. Mnogo veće muke mu je stvorilo uverenje da je ovaj slučaj dospeo u javnost zahvaljujući cinkarošima iz Bezbednosno-informativne agencije. Vučić je svestan da u toj službi ima mnogo iskusnih operativaca kojima ne pada na pamet da svoju sudbinu vežu za njegovu, pa vredno rade na raskrinkavanju zlodela koje vrše njegovi rođaci, kumovi i ostali saučesnici. Sa svakim ovakvim slučajem, kad god se pojave neprijatne informacije o nestašnom bati, Vučićev strah postaje sve dublji i intenzivniji. On to i ne krije. Bez mogućnosti da otkrije i eliminiše nelojalne pojedince iz BIA, bes je usmerio na stare protivnike. Bratislavu Gašiću je naredio da pojača mere prema Saši Vukadinoviću, bivšem direktoru BIA.

Sumnja da iza subotičke afere stoje Vukadinović i Pajtić opravdana je, bar u Vučićevoj glavi. Za razliku od Gašića, on dobro zna da sukob sa Čakanjom nije od juče, da ima deceniju dugu tradiciju.

U borbi protiv Demokratske stranke, pokušavajući da kompromituje Borisa Tadića, Vučić ga je optuživao za saradnju s mafijom. Između ostalih spornih likova, ukazivao je na njegove veze sa Jožefom Kasom, kome je prilepio nadimak Don Kasino, i tajkunom Miodragom Kostićem. U nekoliko konkretnih slučajeva isticao je ulogu Lajoša Čakanja, Kasinog operativca zaduženog za prljave poslove. Pored nekoliko primera nezakonitog prisvajanja opštinskih stanova i poslovnog prostora, Vučić je optuživao Kasu i Čakanja da su na preprodaji republičkog zemljišta, koje je ustupljeno Subotici, uzeli oko milion evra. Do konkretnih dokaza o tim malverzacijama, kao što su i dokumenti iz istrage koju je vodila Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala, došao je Branimir Branči Nikolić, lider vojvođanskog „Otpora". Iako su bili politički protivnici, Vučiću nije bilo teško da Nikolićev saznanja plasira u medije u kojima je imao uticaj.

Uz dokumentovane dokaze Čakanjevih malverzacija, Vučić je i u Skupštini Srbije mahao s fotografijama snimljenim prilikom Tadićevih poseta restoranu „Bos".

- Predsednik Srbije redovno posećuje ugostiteljski objekat svog sponzora Lajoša Čakanja. Tadić ne dolazi sam, kao što se vidi na fotografijama, kod tog kriminalca na večere dolaze Oliver Dulić, Nada Kolundžija i drugi funkcioneri Demokratske stranke. A, znate li kako Subotičani zovu ulicu u kojoj je taj „Bos"? „Subotička Šilerova". Bili su česti gosti u zemunskoj Šilerovoj, pa što ne bi i u subotičkoj - pričao je Vučić.

Zbog svojih izjava, Branimir Nikolić je nekoliko puta, po tužbama Kase i Kostića, osuđivan na visoke novčane i zatvorske kazne. Kad više nije mogao da izdrži pritisak, izvršio je samoubistvo.

- Podneo sam na desetine krivičnih prijava protiv najvećih kriminalaca iz Subotice, ali one su zataškane. To su krivične prijave protiv Lajoša Čakanja, Jožefa Kase, Geze Kučere i drugih, zbog slučaja „Minerva", kriminalnog stečaja „Pionira", „Agrokombinata", koji je prodat „Viktorija grupi", iza kojih stoje Milija Babović, Ružica Đinđić, Beba Popović... Suboticu je uništio Kasa, DS i njegova vrhuška, a brak DS-a i SPS-a uništio je Srbiju, jer je od tada jasno da će borba protiv tajkuna i korupcije u Srbiji biti obustavljena. Bilo mi je jasno da obračuna sa kriminalcima nema, nego će DS i SPS nastaviti genocid nad građanima Srbije, po nalogu svojih tajkuna Miškovića, Beka, Kostića, Peconija, Matijevića, Ceptera, Čakanja, Caneta, Dragića i još nekih - naveo je Branči Nikolić u oproštajnom pismu koje je objavio Magazin Tabloid.

Borbu protiv nedodirljivih tajkuna i političara Nikolić je platio životom. S druge strane, Vučić se u međuvremenu prodao Miodragu Kostiću. Novosadski novobogataš, iskusan u trgovini uticajem i ljudima, zanemario je stare razmirice, poklonio mu Škodu „Oktaviju" i odveo na letovanje. Na Kostićevoj jahti, krstareći od Budve do Dubrovnika i nazad, Vučić je upoznao Vilijama Montgomerija i dobio sertifikat o političkoj podobnosti za saradnju sa Amerikom, čime je počela njegova transformacija iz velikosrpskog radikala u evroatlantskog slugu.

U novim okolnostima, s pozicije apsolutnog gospodara Srbije, Aleksandar Vučić je verovatno pomislio da je došlo vreme da Čakanju ispostavi račun. Preigrao se, nije pretpostavio da vlasnik „subotičke Šilerove" ima podršku Orbana. Kao i uvek kad naiđe na tvrdo, Vučić se odmah povukao.

Povlači se i pred građanima. U strahu od vrele jeseni, koja već preti prostestima prosvetara, policajaca, vojnika, zdravstvenih i ostalih radnika koji balansiraju na ivici egzistencije, diktator preduzima odlučne odbrambene mere. Pošto je uništio srpsku privredu, očajnim ljudima ne može da ponudi ništa osim obećanja i pretnji. Po stoti put istim trikom pokušava da amortizuje nezadovoljstvo pripadnika MUP-a, Vojske Srbije i BIA. Galantno je obećao izgradnju 30.000 stanova, koji će im biti dodeljeni za dve-tri godine. Ko u to ne poveruje biće izložen progonu kao Novica Antić, predsedniku Vojnog sindikata Srbije, kome se sudskim putem oduzima čin. Antić je kriv jer je iznosio istinu o katastrofalnom materijalnom stanju Vojske i organizovao sindikalne proteste.

Jači od zakona, Vučić u borbi za opastanak na vlasti koristi sva sredstva. Privatizovao je sve državne institucije, naročito policiju i BIA, čiji operativci na merama drže ne samo opozicione lidere, nego i kompletan vrh naprednjačkog kartela. Iako nikad nije razjašnjena, ostala je zapamćena tvrdnja tadašnjeg predsednika države Tomislava Nikolića da ima dokaze da su mu prisluškivani telefonski razgovori. Nedavno je Saša Janković, lider Pokreta slobodnih građana, objavio fotografiju saradnika BIA, koji ga je pratio i izveštavao nadređene. Na merama je i Vuk Jeremić, pa i svi tajkuni. Prema određenim informacijama, preko „Telekoma" prisluškuje se 240.000, a preko „Telenora" još 140.000 građana.

Vučić nije naivan, zna da njegovi iluzionistički štosevi ne mogu da traju večno. Kolektivna hipnoza, koju šire Željko Mitrović, Dragan J. Vučićević, Milomir Marić i slični, doprinela je usponu naprednjačkih štetočina, ali ne može da pobedi stvarni život. I 1942. vladao je medijski mrak, a ipak su svi znali da će Hitler izgubiti rat. Zato Vučić pored medijske torture primenjuje i pravu, policijsku i pravosudnu. Kad diktator ispravlja greške, stradaju njegovi saradnici. Vučić je uhapsio dugogodišnjeg ličnog i porodičnog prijatelja Dejana Anđusa. Uhapsio je i Sašu Mirkovića, koji mu je presudno pomogao da dođe na vlast 2012. godine. Progoni Vilibalda Erića, prvog šefa naprednjačkog saveta za medije, kao i sve ostale svedoke svojih zločina.

Da bi se razumela njegova nabujala paranoja nije dovoljno pratiti tokove novca, nego i tokove lekova. Nažalost, oni ne daju željene rezultate, pa su povremeni napadi ludila postali redovni.

Koliko je bolest uzela maha vidi se i po Vučićevoj odluci da angažuje ličnog kuvara. Krajem 2013, tokom posete Moskvi, Vučiću je pozlilo. Iako je utvrđeno da je kriza izazvana nestabilnim srčanim pritiskom, on je umislio da ga je neko otrovao. Ne prepuštajući ništa slučaju, lično je izabrao leskovačkog kuvara Ivicu Krstića, koji je zadovoljio sve gurmanske i bezbednosne provere.

Strah od trovanja se možda smanjio, ali druge psihoze nisu. Kao i uvek kad upadne u depresiju, Vučić se i ovog leta obratio za pomoć mitropolitu Porfiriju, koji mu već dvadesetak godina deli duhovne savete. Porfirije, bečejski rođak Vučićeve mame Angeline, pružio mu je utočište 1997, kad se dvoumio da li da se oženi, pa 1999, kad je prvi put napustio Srpsku radikalnu stranku, a i 2008, dok je tihovao, distancirajući se i od Šešelja i od raskolnika Nikolića. Prilikom poslednjeg susreta, kad mu je Vučić ispričao kakve ga brige more, da se plaši za vlast i živu glavu, mudri Porfirije mu je rekao starozavetnu istinu: „Noje je barku pravio pre kiše".

Za Vučića je kasno da napravi nešto korisno i izbegne krivičnu odgovornost za potop Srbije. Lakše ga je smeniti s vlasti, nego izlečiti. Bolest može da mu se uzme kao olakšavajuća okolnost, ali prvo mora na optuženičkoj klupi da se suoči sa pravdom.