Svedočanstvo

Povodom redovnih godišnjih komemorativnih skupova, hrvatskih i srpskih političara u Jasenovcu

Brojke su relativne, smrt je konačna

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o istinama i zabludama u vezi sa brojem žrtava u najvećem ustaškom koncentracionom logoru Jasenovac

Milentije Pešaković

Posetio sam koncentracione logore u Nišu, na Bubnju, u Smederevskoj Palanci, na Beogradskom Sajmištu. Posetio sam Mauthausen, sva četiri paviljona: Ebenze, Guzen, Melk, Resk. Posetio sam i Aušvic. Posetio sam dva puta Jasenovac. Da ne opisujem užase i strave koje sam doživeo posmatrajući šta se i kako dešavalo sa živim ljudima u tim logorima. Najstravičnija mi je slika iz Aušvica i Jasenovca. Pomenuću po dva detalja iz tih logora. U Aušvicu sam pročitao imena pet Slovenki i dva Slovenca. Nisam naišao na imena drugih iz drugih krajeva Jugoslavije.

U logoru Aušvic poređane su i fotografije vrhovnih komandanata, vojskovođa, savezničkih zemalja. Gledao sam i fotografiju: sednica Vrhovnog štaba Narodno Oslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije, avgusta 1944. na Visu. Po običaju, Tito je u sredini, s njegove desne strane bili su Kardelj, Ivo Lola Ribar, Ivan Milutinović, Arso Jovanović.

Na drugoj strani - Ranković, Đilas i Svetozar Vukmanović. Kako su u međuvremenu, Đilas i Ranković politički likvidirani, njihove i sa njima i Tempova fotografija su odsečene. Ali, ostale su njihove noge ispod stola i one se lepo na fotografiji vide. U Jasenovcu, posle detaljnog razgledanja svih prostorija, ušli smo u salu u kojoj nam je prikazan sedmominutni dokumentarni film, koji su snimile ustaše. Strahota. Sevaju kame, noževi, šiklja krv iz zaklanih ljudi, grokću grlom, sevaju maljevi kojima se po glavi ubijaju zatvorenici. Prikazuju se rastrazanja ljudskih tela na specijalnim spravama.

Odjekuju gromki jauci mučenika, žrtava. Primetio sam pored ulaznih vratiju u salu, jednu mladu devojku. Kada smo izlazili pitao sam je šta ona radi. Rekla mi je da dežura i ako nekom posetiocu nešto nije jasno tu je ona da objasni. Pitao sam je koliko puta dnevno se prikazuju ovi filmovi. Rekla mi je sedam puta. Kazao sam joj: "...Pa Vi ćete da poludite, ako svakog dana sedam puta po sedam minuta ovo gledate i doživljavate...".

Rasplakala se, i rekla mi je da sam ja prvi posetilac koji je o tome pita i ako je ti već tri godine. Poznavao sam Milku Planinc, tada predsednicu CK SK Hrvatske, napisao sam joj o žalosnom događaju pismo i zamolio da uvedu neku vrstu rotacije. Posle nekoliko dana neka dežura neka druga osoba i tako redom. Ubrzo sam dobio pismo od devojke sagovornice u Jasenovačkom logoru, koja se zahvaljuje i blagosilja me za dobro koje sam učinio za njeno zdravlje. Povodom ovogodišnjih komemoracija u Jasenovcu ( AVAJ! bilo ih je tri - Jevreji, Srbi, oficijelna Hrvatska - posebno) u "Politici" je u reportaži o tim komemoracijama napisano, kao i više puta ranije, u raznim listovima da je u Jasenovcu umoreno 700.000 osoba. Ja sam nekoliko puta, pa to činim i sada logičkom kontrolom, dokazivao da je cifra od 700.000 umorenih u Jasenovcu preuveličana.

Najkraće: Jasenovački logor trajao je 1.400 dana, ako je u njemu umoreno 700.000 osoba to bi značilo da je u proseku svakoga dana, i na Vaskrs i na Božić, i po ciči zimi i paklenoj vrućini, ubijano po 500 osoba. A praktično, to je neverovatno. Čak i teško izvodljivo.

Znam, mnogi iz Hrvatske, među nima i Tuđman, tvrdili su i dokazivali, da je u Jasenovcu umoreno 83.000, ili maksimum oko 120 000 zatvorenika: Srba, Jevreja, Roma. Ja zaista ne znam cifru koja bi bila približno tačna, ali ponovo tvrdim, da je cifra od 700. 000 preuveličana, čak i fizički nemoguća! Pominje se cifra od 7.000 streljanih Šumadinaca u Kragujevcu među njima i četa đaka ( izraz Desanke Maksimović iz njene "Krvave bajke").

Nemci su po Kajtelovoj naredbi za jednog ubijenog vojnika u znak odmazde streljali 100 Srba. U Šumadiji tih dana partizani su ubili 23 nemačka vojnika, i pedantni Nemci streljali su u Kragujevcu 2. 306 osoba. Zapisali su sve generalije streljanih. Znam, kažu: nigde se toliko i nikad ne laže kao u ratu!