Pogled iz Moskve

Zašto se SAD protive izgradnji gasovoda Severni tok 2

Prvi svetski gasni rat

Američki časopis Nacionalni interes otkrio je još jednu strašnu „opasnost" od Severnog toka. Navodno, ruski gas „ugrožava" ne samo jedinstvo i bezbednost EU, već i američku vojsku u Evropi, jer njihove baze zavise od ruskih energenata. Jednostavnije govoreći, snabdevaju se strujom iz postrojenja koja rade na ruski gas. I sad će, kao, „pokvarena" Rusija da zavrne ventil na „cevi" tako da će svim američkim vojnicima na evropskom kontinentu doći kraj. A sa realizacijom projekta Severni tok 2 ova zavisnost će se samo povećavati, opisuje Valerij Panov, istraživač iz Rusije, pogrešnu opsednutost američke elite ''opasnostima i mrakom''

Piše: Valerij Panov

Istina, časopis čak ne pokušava ni da objasni na koji način će druga „cev" omogućiti prekookeanskim vojnicima da iskoriste ruski gas u opasnim količinama, ali gotovo pa u suzama mole Kongres, kako saopštava severnoameričko dopisništvo NSN (Nacionalna služba novosti), da obezbede alternativne izvore energije za američke vojne baze u inostranstvu.

Pritom Amerikancima ne pada na pamet jednostavna misao da, zbog tako strašnih uslova boravka njihove vojske u Evropi, što brže vrate svoju vojsku u domovinu. (I ne samo iz Evrope!)

Stanovništvo mnogih zemalja, sa izuzetkom, možda, američkih vazala - Poljske, pribaltičke „trojke" evrogubitnika, Rumunije i uslovno evropske zemlje, ropski poslušne prema SAD - Ukrajine, oseća da je američka okupaciona misija u Evropi odavno izgubila svoj smisao i pretvorila se u instrument vojno-političkog pritiska. U takvim slučajevima obično se govori: iskoristite, ali nemojte preterivati. Međutim, bilo kakvo razmatranje časti Jenkija je savršeno beskorisno, kao što je to i očekivanje da oni jednog dana predstave svetu nekakve, bar malo razumljive dokaze o „toksičnosti" ruskog gasa za ekonomiju (i politiku) zapadnih zemalja.

Pritom se za istinu u totalnom diskreditovanju ruskih projekata koristi model medijske propagande iz vremena hladnog rata, što se glupo ponovilo u izdanju Nacionalni interes koje piše: „Severni tok 2, u suštini, jača geopolitički položaj Moskve i za dva puta povećava zavisnost EU od ruskih energenata. Sredstva dobijena od prodaje gasa omogućavaju Rusiji više resursa za ostvarivanje svojih zlonamernih ciljeva, kao što je npr. nedavna aneksija Krima i kampanja sajber napada na SAD. Velika zavisnost od Rusije takođe može biti iskorišćena kao poluga za pritisak na EU i način da se posvađaju NATO saveznici." Cilj sličnih insinuacija je više nego očigledna: da se Evropljani nateraju da odustanu od izgradnje Severnog toka 2. Ali, da se prekookeanski „džentlmeni" nisu malo kasno probudili?

Prema podacima pomenutog Nacionalnog interesa, u prvom kvartalu 2018. godine, 41% gasa isporučenog u Evropu stiglo je iz Rusije, i američki zakonodavci su se strašno zabrinuli zbog navodnog rasta evropske zavisnosti od ruskog gasa. Ta tvrdnja, blago rečeno, nije sasvim istinita. Zapravo, američki establišment se plaši od brzog rasta ekonomske nezavisnosti kontinentalne Evrope od Amerike, u procesu u kojem ruski ugljovodonici več imaju značajnu ulogu. Upravo iz tog razloga sa ruskim „autoritarnim" gasom namerava da stupi u oštru konkurenciju „demokratski" tečni gas iz SAD.

Donald Tramp je govorio o tome prilikom susreta sa Vladimirom Putinom. A nakon trgovinskih pregovora koje je predsednik SAD potom vodio sa prvim čovekom Evropske komisije Žan-Klodom Junkerom, izdato je saopštenje u kome se takođe govori o jačanju saradnje u sferi energetike. Prema Trampovim rečima, Stari svet će kupovati više američkog tečnog gasa i izgraditi više terminala za njegov prijem, skladištenje i regasifikaciju: devet, pa čak i svih jedanaest. Ali, da li će veća količina prekookeanske energije primetnije uticati na političko-ekonomske paradigme odnosa SAD, Evrope i Rusije?

Sada, prema Trampovoj zamisli, tečni gas iz SAD će stizati u Nemačku i takmičiti se na tržištu EU sa ponudama iz drugih zemalja (iz Rusije, to je bar jasno).

Prvi terminal za tečni gas biće izgrađen u Brunsbitelu (Šlezvig-Holštajn), i to na račun zemje „primaoca". I u SAD i u Evropi odlično znaju da nikakvih ekonomskih razloga za izgradnju čak i jednog terminala u Nemačkoj - nema. Sudeći po svemu, i rezultati će biti takvi, kao i u Poljskoj i Litvaniji, koje su već izgradile terminale za tečni gas, ali ne mogu ni do pola da ih napune. Iako su nadmeno računali na to da će postati gasna čvorišta u Istočnoj Evropi, kako bi zarađivali ne samo na snabdevanju sopstvenog tržišta, već i na izvozu. Ipak, sve to je dovoljno samo za to da konkurišu jedni drugima.

Na kraju, terminali za tečni gas rade isključivo zahvaljujući netržištnim mehanizmima pritiska. U Litvaniji, naprimer, dugoročni ugovor za isporuku tečnog gasa potpisala je državna kompanija i to samo pod pritiskom vlasti. Nije bilo drugih koji bi želeli da potpišu ugovor, kad postoji znantno jeftiniji gas. Vlasti Litvanije bile su prinuđene čak da izdaju zakon kojim su obavezale sve korisnike da kupuju određene količine tečnog gasa od državne kompanije koja radi na ivici bankrota. Postavlja se pitanje: zašto se, imajući pred sobom ovako loše iskustvo, Nemačka složila da uđe u red evropskih gasnih gubitnika?

Svakome ko se bar malo razume u to kako se formira spoljna politika EU (a i unutrašnja, takođe), jasno je da Junker nije mogao da donese odluku o povećanju kupovine američkog tečnog gasa u zemljama EU, a da se sa tim nije složila nemačka kancelarka Angela Merkel. I više od toga, postoje osnove za tvrdnje da je on izvršavao upravo njene direktive. Zato sada nemački mediji pišu da će to omogućiti Nemačkoj da reši niz problema, pre svega da neosnovanim učini Trampove argumente o tome da je Berlin zavisan od ruskog gasa i, tako da kažemo, da se opere od svih sumnji u prirodu svojih veza sa „Putinovim režimom".

Ali, to je samo očigledan deo tog višeslojnog konflikta. Prava svrha Vašingtona, još od vremena otvaranja gasovoda Severni tok, bilo je obuzdavanje Nemačke, te lokomotive evropske ekonomije i politike, koja je, po mišljenju SAD, počela da dobija preveliku težinu u Evopi.

Pritom Vašington, ne bez osnova, smatra da prelazak Nemaca na ruske energente može da dovede do stvaranja nemačko-ruskog saveza, što je, uzgred, uvek bila noćna mora za Anglosaksonce i Francuze.

Danas je nemoguće zaustaviti Nemačku silom. Ekonomski pritisak je gotovo nemoguć. Prema mišljenju glavnog urednika analitičke redakcije Informativne agencije Regnum Jurija Barančika: „Odluka Berliina o izgradnji terminala za prihvatanje tečnog gasa iz SAD predstavlja jedan od primera „Velikog dogovora" predsednika Rusije i SAD, Vladimira Putina i Donalda Trampa uz posredovanje Merkelove. S jedne strane, ovom odlukom Merkelova ubija bilo kakve insinuacije Vašingtona o tome da Nemačka kupuje samo ruski gas i ne kupuje američki. Evo vam terminal, trgujte, govori Berlin Amerikancima. U svakom slučaju, izgradnja terminala, čak i ako on ne bude prihvatao američki gas zbog toga što je preskup, desetine i stotine puta je jeftinija od kupovine samog gasa. S druge strane, Moskva i Vašington sigurno su se dogovorili da isporučuju u Nemačku ruski tečni gas pod vidom američkog..."

Sa naše tačke gledišta, rezultat ovog posla bi se mogao opisati kao: i američki vukovi su siti, i evropske ovce, predvođene Nemačkom, su na broju. Pored toga, treba istaći da su najprofitabilnija tržišta za američki tečni gas u Južnoj i Centralnoj Americi, Indiji i na Bliskom istoku.

Naravno, SAD mogu da postanu veliki izvoznik tečnog prirodnog gasa, ali Evropa neće postati glavni kupac ove proizvodnje čak ni u dugoročnoj perspektivi. Ruske isporuke gasa u Evropu su 2017. iznosile 194,4 milijarde kubnih metara, što je oko 35% evropskih potreba. Istovremeno, udeo SAD na evropskom tržištu gasa ne prelazi 2% (američke kompanije su izvezle u Evropu manje od 2 miliona tona tečnog gasa, što je oko 3 milijarde kubnih metara gasa). Uz to, američki gas je za evropske potrošače značajno skuplji od Gaspromovog. Prema izjavi šefa, u centralnoj Evropi najveće, austrijske naftno-gasne kompanije OMV, Rajnera Zelea, ruski gas iz gasovoda je, u Evropi, u proseku 50% jeftiniji od američkog tečnog gasa. Ali, postoje i drugi podaci: gas je jeftiniji skoro dva puta.

Pritom, većina stručnjaka kao da zaboravlja da cenu tečnog gasa iz SAD umnogome određuju logistički troškovi sa njegovim transatlantskim maršrutama, a prevoz morem je uvek borba protiv prirode. U uslovima nastupajućeg malog ledenog doba, kada je povoljne uslove gotovo nemoguće predvideti, stabilno snabdevanje Evrope američkim gasom ne samo da podrazumeva ogromne rizike, već može da bude i naglo prekinuto. Povećanje kupovine američkog gasa, na kraju krajeva, može da postane pretnja za evropski sistem energetske bezbednosti. Uz to, valja napomenuti da je veliki deo svetske flote tankera zastareo i da će do 2020. biti predat u staro gvožđe. Gasnim „cevima" iz Rusije za Nemačku ne preti ni tehnološka zaostalost, ni kaprici prirode. Osim u slučaju da se Baltik zamrzne do dna... Tako da Vašington ne bi trebalo da ima nikakve iluzije u vezi sa rezultatima svoje gasne ekspanzije u Evropu.

Očigledno da nije bilo mnogo iluzija, jer je na putu Sevetnom toku 2 najveći kamen spoticanja postao Kijev. Upravo „nezavisnu" SAD koriste kao lično oružje protiv Rusije.

Bezumna želja ukrajinske vlasti da dobije „svoje krvave" tri milijarde dolara od „zemlje-agresora" za tranzit „neprijatljeskog" gasa pretvorilo ju je u poslušnu marionetu. Istovremeno, Porošenko plače za sve „pare koje je dobio od Zapada" zbog nepovratnih „gubitaka" zbog novog ruskog projekta, čija će realizacija, prirodno, svesti na nulu značaj ukrajinskog GTS (gasno-transportnog sistema). I iako Evropa shvata da će morati da porkiva ukrajinske „gubitke", da teško da će SAD izdvojiti sredstva za dobrobit Ukrajine, ipak je krajem jula predstavnica nemačke vlade Ulrike Demer rekla da će Nemačka izgraditi Severni tok 2 bez obzira na „ukrajinsko pitanje". Tom izjavom ne samo što je stavila do znanja Kijevu da će u budućnosti morati samostalno da rešava svoje finansijske probleme, već i da je, generalno, izbrisan iz spiska korisnika gasa.

Glavno je da je na taj način poslata nedvosmislena poruka SAD o tome da se zavisnost Evrope od ukrajinskog tranzita, to jest praktično od američke političke volje, završava.

Ranije, tokom susreta sa nemačkom kancelarkom A. Merkel, ruski predsednik V. Putin je govorio da će se ukrajinski tranzit nastaviti samo u slučaju da to bude ekonomski svrsishodno (tj. praktično nikad). U Helsinkiju, na zajedničkoj pres konferenciji sa predsednikom SAD Trampom, on je takođe primetio da će Rusija sačuvati tranzit gasa kroz Ukrajinu ako bude rešen spor između ukrajinskog Naftagasa i ruskog Gasproma (u suštini, potvrdio je svoj prethodni odgovor). Tramp je ranije nazvao izgradnju Severnog toka 2 ogromnom tragedijom (za američki biznis, očigledno), a u svetlu ove „smernice" premijer Danske, Lars Luke Rasmunsen je izjavio da Danska namerava da odloži realizaciju projekta izgradnje gasovoda Severni tok 2. Ipak, direktor Severnog toka 2 (Nord Stream II) Pol Korkoran je izjavio da će izgradnja početi čak i bez odluke o polaganju cevi u teritorijalnim vodama Danske.

I, nedavno je zaista počela izgradnja. Odluka Danske za izgradnju više nije potrebna, izjavio je na pres konferenciji o rezultatima II kvartala, izvršni član upravnog odbora austrijskog OMV Manfred Lajtner, jer je izvođač radova Nord Stream AG razradio zaobilaznu maršrutu. „Cena projekta će ostati ista i iznosiće 9,5 milijradi evra", istakao je Lajtner.

Dodajmo da su, bez obzira na žalbe ukrajinske strane, evropski koncerni odbili mogućnost odustajanja od Severnog toka 2. Rukovodioci kompanija koje učestvuju u projektu objavili su otvoreno pismo podrške saradnji sa Rusijom.

Ukrajina je pritom bila marginalizovana po pitanju rusko-evopskog projekta, nisu je čak ni pomenuli. Danas se, sa svim poznatim dokazima, može reći da će bez američke podrške, pre svega finansijske, na projekt pod imenom Ukrajina uskoro biti stavljena tačka. Bez tranzitnog gasovoda ona Evropi nije potrebna, bez svog GTS (gasno-transportnog sistema) nije potrebna ni Rusiji. Konačan zaključak može se doneti tek posle 2019. godine kada bi Severni tok 2 trebalo da bude pušten u rad.

Tada će iz Nemačke ruski gas početi da se transportuje do granice sa Češkom i dalje u Evropu, zaobilazeći sadašnje tranzitne zemlje - Ukrajinu, Poljsku i druge istočnoevropske zemlje koje su svojom rusofobnom politikom lišile sebe, može se reći, poklonjenog izvora prihoda. A u EU će i dalje graditi nove gasovode ako se za to stvore odgovarajući uslovi, izjavio je predsednik Francuske Emanuel Makron. Jedan od ključnih uslova izgradnje mreže gasovoda na teritoriji evropskih zemalja je da „potrošnja gasa u Evropi ostane na visokom nivou". Francuski lider je takođe primetio da zemlje EU teže ka tome da „što brže zamene termoelektrane na ugalj", uvođenjem gasa u „masovnu upotrebu". A šta još ostaje staroj Evropi da radi, kad je siromašna mineralnim resursima?

Zalihe uglja u njenim nedrima su pri kraju, a uz to korišćenje uglja dovodi do velikog zagađenja životne sredine. Sa prirodnim gasom situacija takođe nije optimistična. Prema saopštenju Međunarodne agencije za energetiku, u vezi sa smanjivanjem izvora gasa na teritoriji EU, do 2040. će se oni smanjiti dva puta. Istovremeno, udeo gasa koji EU uvozi će porasti sa 71% (2016. godine) na 84%.

Svoje izjave E. Makron je dao tokom održavanja skupa o energetici u Lisabonu. U zajedničkoj deklaraciji se kaže da su tri države, Francuska, Španija i Portugalija, zainteresovane za diverzifikaciju snabdevanja energijom. Zbog toga planiraju da povećaju snabdevanje gasom iz zemalja Magreba, ali pre svega da povećaju kupovinu američkog tečnog gasa. Pritom je potpuno nejasno kako mogu da povežu u jedan energetski paket jeftin afrički gas sa skupim američkim. Uzgred, planovi za izgradnju gasovoda u Africi, koji bi dosezao do Centralne Evrope, ima dugačku istoriju. Litvanija dobrih deset godina mašta o alžirskom gasu...

Ali, gde je Magreb, i gde je Rusija? Čak i ako Evropa ustupi deo gasnog tržišta Americi, to neće smanjiti napetosti u američko-evropskim odnosima, upravo suprotno, prevešće ih na viši nivo i dodatno ojačati. I neće dati posebne povlastice Americi u njenom napornom radu da istisne Rusiju sa evropskog tržišta gasa. Ipak, malo je verovatno da će ruska pozicija biti uzdrmana. Čak i ove godine, uprkos pritisku sankcijama bez predsedana od strane SAD prema Rusiji, i u manjoj meri prema EU, obim isporuke „plavog goriva" raste. Gotovo svi glavni partneri Gasproma povećali su uvoz: Holandija za 53,8%, Austrija za 48,3%, Hrvatska za 40,1%, Nemačka za 12,3%, Francuska za 11,8%, Danska za 11,9%, Poljska za 6,6%. Može se pretpostaviti da će za rusku gasnu kompaniju ova godina biti rekordna, kao i prethodna.

Štaviše, sredinom jula ministar energetike RF Aleksandar Novak je primetio da će kroz deset godina snabdevanje Evrope ruskim gasom porasti za 10-15%.

A prvi čovek Gasproma Aleksej Miler je kao u inat Americi izjavio: ako bude bilo potrebno, moguće je položiti i Severni tok 3 u Evropi.

I već su u američkom Kongresu, u očajničkom pokušaju da disciplinuju Evropu, putem ubeđivanja, pretnji i obećanja, počeli da deluju kroz NATO. Govori se o donošenju zakona koji bi obavezivao zemlje-članice NATO da kupuju američki tečni gas. Jasno je da na ovaj način SAD nameravaju da neutralizuju „vojnu pretnju" koja dolazi od sledećeg ruskog projekta. Ali, istina je da upravo zbog sadašnjih američkih sankcija prema Rusiji ne može da se prognozira tačan rok realizacije Severnog toka 2.

U suštini, borba se povela ne toliko za gasna tržišta Evrope, koliko za njenu nezavisnost od „hegemona", ulogu i mesto u budućem svetskom poretku. Amerika, jasno, ne može da se pomiri sa porazom. Pritom se gas sa obe strane koristi kao geostrateško oružje, a ulogu oružja velikog kalibra igraju ruski Severni tokovi. Faktički, pred našim očima se odvija Prvi svetski gasni rat.