Natrag

Razaranje

Muzej Vojvodine: slučaj drskih i neukih

Izložba prekrojene istorije

Šta se sve dešavalo u Muzeju Vojvodine nakon objavljivanja članka u pretprošlom broju i zbog čega stavio novine na direktorov stočić a ko je potom zbrisao na bolovanje, čime se u Osijeku bavio Njegovan dr Drago, šta mu je najveći životni poduhvat, ko je predsednik upravnog odbora Muzeja Vojvodine i kakav je njegov pedigree, šta je glavna tema elektronskih sednica UO, šta se nalazi a šta ne nalazi u evidenciji Katastra Srbije? Kako se pokušava jednom guzicom sedeti na dve stolice, kako se iz budžeta Vojvodine finansiraju antivojvođanski tekstovi u izdanjima Matice Srpske i kakvi će sve muzeji verovatno biti otvoreni u bližoj budućnosti? Na sva ova pitanja odgovore je potražio Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid.

Stanislav Živkov

Nakon objavljivanja našeg članka u pretposlednjem broju Magazina Tabloida desilo se nekoliko zanimljivih stvari. Pre svega članak je naišao na veliko interesovanje naših čitalaca u samom Muzeju Vojvodine, koji očito veoma vole Njegovan dr Draga pa su se na sam dan izlaska pobrinuli da se primerak Tabloida nađe na stočiću u Njegovanovoj kancelariji upravo u vreme kada je imao nekakvo privatno druženje a da je članak pročita da mu se očito veoma svideo najbolje govori činjenica da je nakon toga zbrisao na bolovanje što u neku ruku predstavlja parafraziranje jednog teksta znamenite zagrebačke novinarke Tanje Torbarine koja je svojevremeno neku vest da je Milošević bolestan prokometarisala kako nade ipak ima, Miloševiću srce ne štima!

Sa druge strane članak je naišao na veliko interesovanje i u samom Osijeku odakle su čitaoci ukazali na još dosta zanimljivosti vezanih za direktora Muzeja Vojvodine, Njegovan dr Draga pa je zahvaljujući novim informacijama nastao i novi nastavak ove veoma interesantne pričice. Stara poslovica kaže kako se dobar glas daleko čuje, ali se sada pokazalo da se loš čuje još dalje jer su brojni čitaoci definitivno potvrdili sve ono vezano za Njegovanov osječki period kao i konstataciju da je Njegovan klasičan primer uhljeba ali još iz vremena SFRJ. Naime, iako je Njegovan u Osijeku zbog svojih kasnijih aktivnosti ostao na zlu glasu, dosta čitalaca i sagovornika smatra da je Drago Njegovan zanimljiv tip pri čemu ljudi iz akademskog miljea kažu kako se Njegovan tokom svoje osječke epizode nije baš ničim isticao niti je odavao utisak nekakvog intelektualca već utisak dogmatskog aparatčika što je tada bilo u modi, a upravo takav utisak odaje i danas samo što je od marksiste postao nacionalista a opet ljubiteljima marksizma bio je recimo jako zanimljiv zbog njegove knjige, koja je zapravo štampana verzija njegovog marksističkog magistarskog rada I to samo iz jednog razloga jer je govorio o strukturalizmu koji je tada bio jako moderan a tu su se po prvi put pominjali Louis Althušer i Nicos Poulantzas, ako je to neka sreća. Naziv te knjige je "Država i struktura: problem kapitalističke države u političkoj teoriji strukturalnog marksizma".

Izdavači te knjižice od 114 stranica bili su Konferencija Saveza komunista Hrvatske Zajednice općina Osijek i Centar za idejno-teorijski rad Osijek (CITRO) koji je imao sedište na Trgu Karla Marksa i Fridriha Engelsa u Osijeku. A o tome da se u to vreme na takve teme moglo veoma lako magistrirati, najbolje govori sam obim te knjižice od svega 114 strana. Inače zanimljivo je da je knjiga objavljivanja 1985. godine a da je knjigu štampala štamparija Zrinski iz Čakovca što je za jednog pravovernog komunistu i budućeg velikosrbina kao što je bio Njegovan predstavljalo veliku frustraciju.

Međutim njegov najveći poduhvat u životu bila je ženidba za kćerku dekana tadašnjeg Pedagoškog fakulteta u Osijeku Milana Ratkovića jer mu je to osiguralo napredovanje u univerzitetskoj karijeri predavača marksizma a onda su se lepo svi uhljebili na raznim stranama. Njegovan, koji do tada pojma nije imao o muzeologiji uhljebio se u Muzeju Vojvodine, tast mu, Ratković dr Milan na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, a gospođa žena mu Biljana Ratković Njegovan uhljebljenje je našla u Centru Radio-televizije Novi Sad za istraživanje javnog mnjenja, programa i auditorijuma u Novom Sadu gde je od 1991. do 2004. godine bila istraživač, a zatim stručni savetnik te od 2004. do 2005. rukovodilac Centra Radio-televizije Novi Sad za istraživanje javnog mnjenja, programa i auditorijuma. Od 2005. radi na Fakultetu za menadžment, Novi Sad, u zvanju docenta, na predmetima: Sociologija i Analitičko novinarstvo. Od 2007. godine na Fakultetu tehničkih nauka, Novi Sad, u zvanju docenta, na smeru Menadžment medija, na predmetima: Novinarstvo, Mediji i javno mnjenje, i na smeru Ljudski resursi, na predmetima: Organizaciona socijalizacija i Poslovna etika.

Inače i Njegovanov kum i predsednik upravnog odbora Muzeja Vojvodine Mikavica dr Dejan takođe je veoma živopisan lik sa veoma zanimljivom karijerom. Tako je recimo svojevremeno tadašnji narodni poslanik DSS-a, pardon Degenerisane Sekte Srbije, Mikavica Dejan, koji je dugo bio u glavnom odboru stranke i predsednik UO Transnafte, bio povezan sa najvećim aferama u gradu. Demonstracija moći DS-a u Novom Sadu pokazala se u slučaju saobraćajne nesreće, koju je prema navodima policije izazvao Mikavica i u kojoj je teško povređena jedna Novosađanka, a koja godinama nije dobijala sudski epilog pošto se izvođenje dokaza doživotno odugovlačilo.

Mikavica je demantovao navode krivične prijave policije da je izazvao saobraćajnu nesreću i naveo da nije tačno da je prošao kroz crveno svetlo. Međutim postoji jedno pitanjce na koje Mikavica, tadašnji savetnik direktora SPENS-a, i šef novosadske katedre za istoriju, nikada nije uspeo da odgovori, a pitanjce glasi šta je Mikavica radio u službenom autu SPENS-a u nedelju ujutro i da li je putni nalog naknadno doneo direktor SPENSA Miloje Jakovljević. I pored svega ovoga Mikavica je način izveštavanja Radija 021 i pojedinih medija, okarakterisao kao primitivan lažljiv, zlonameran i pakostan, a najavio je i da će tužiti. O tome da je prekardašio najbolje govori tadašnja izjava portparola DSS-a, Andreje Mladenovića koji je izjavio da je Dejan Mikavica možda bio malo preoštar prema medijima, ali da je to njegov stil izražavanja, kao i da misli da postoji isplanirana kampanja protiv Mikavice i DSS-a.

Tek posle nekoliko meseci podrške, DS se ograđuje od Mikavice, koji se, nakon dva mandata u republičkoj Skupštini, nije čak našao ni na listi kandidata. Saobraćajna nesreća je samo jedna od brojnih afera koje su u vezi sa Dejanom Mikavicom. Da se nešto "iza brda valja" novosadska javnost mogla je naslutiti već tokom leta 2001. godine, kada je tadašnji član DS-a Rade Marinkov zapretio vojvođanskim autonomašima da će tenkovima udariti po njima. Za stožer tadašnje gradske i pokrajinske vlasti, DS i LSV, ova izjava bila je više nego dovoljna da se pokrene proces izbacivanja DSS-a iz izvršnih struktura vlasti. Njihovu odluku dodatno je olakšala činjenica da je tada bio u toku politički rat između Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića. Na taj način DSS odlazi u opoziciju, a Rada Marinkov dobija nadimak - tenkista! U tom trenutku na čelo gradskog odbora, posle samo šest meseci stranačkog staža, dolazi profesor istorije Dejan Mikavica. Prvi njegovi javni nastupi su zapravo žestoke kritike protiv tadašnje lokalne vlasti u Novom Sadu. Istovremeno, odbor postaje veoma blizak crkveno-nacionalnim organizacijama poput Obraza i "Svetozar Miletić" (njihovo delovanje Skupština Vojvodine je zabranila).

I pored povremenih iskakanja "sporednih igrača", u središtu medijske pažnje ipak ostaje Dejan Mikavica. Javnost je od njega zahtevala da odgovori kako uspeva da istovremeno obavlja funkcije predsednika upravnog odbora Srbija gasa, savetnika generalnog direktora SPENS-a, šefa Katedre za istoriju na Filozofskom fakultetu i republičkog poslanika. Nakon toga usledila je već spomenuta saobraćajna nesreća a svojom arogancijom i tvrdoglavim odbijanjem policijske verzije tog događaja Mikavica dodatno pogoršava svoje loše odnose sa većinom medija. Ubrzo nakon toga Mikavica se nalazi u središtu tzv. afere sa kafanskom gozbom,u restoranu "Balkan Ekspres" kada je potpisao računa za ručak od 25. 215 dinara na ime komunalnog preduzeća Vodovod i kanalizacija sa kojim nema nikakve veze osim što mu je tamo radila žena, a nakon objavljivanja ovog računa, u pokušaju da sve zataška i račun objavljen u medijima predstavi kao podmetačinu, neko iz 'Vodovoda' je prosledio listu 'Dnevnik' novi račun sa potpisom Saše Boškova, da bi se ispostavilo da je neko račun preradio u fotošopu i uklonio ime Mikavice a na upražnjenom mestu rukom je upisano ime Saše Boškova tadašnjeg rukovodioca odeljenja za pravne poslove Vodovoda koji je čak priznao da su prepravljali račun.

Sve u svemu, odmah po postavljenju Njegovana za vd. direktora Muzeja Vojvodine, kumovski tandem u sastavu Njegovan-Mikavica unapredio je i rad Upravnog odbora Muzeja Vojvodine za koji se maltene uopšte ne zna kada je održao sednicu uživo i uz prisustvo svih svojih članova, pošto su, verovatno zbog navodne prezauzetosti, krenuli sa održavanjem elektronskih sednica a u poslednje vreme glavna tema o kojoj raspravlja upravni odbor je situacija sa uknjižbom obe zgrade Muzeja Vojvodine u Dunavskoj 35 i 37 u Novom Sadu što u prevodu znači kako sedeti jednom guzicom na više stolica a da se pri tome j...a da ne uđe!

Ukratko radi se o sledećem: zgrade Muzeja Vojvodine nalaze se u Dunavskoj ulici u Novom Sadu na brojevima 35 i 37 pri čemu se na broju 35 nalazi deo zgrada nekadašnjeg Suda koji muzej i koristi, dok se na broju 37 nalazi zgrada nekadašnjeg Muzeja Revolucije koja je Muzeju Vojvodine na korišćenje data nakon pripajanja nekadašnjeg muzeja Revolucije, kasnije Istorijskog muzeja Vojvodine. Prema podacima iz Katastra Srbije radi se o sledećim parcelama: Dunavska 35-parcela 9396, KO Novi Sad 1, površine 3650 kvadrata na kojoj se nalazi zgrada površine 2654 kvadratna metra u svojini Autonomne pokrajine Vojvodine pri čemu je i sama zgrada takođe svojina pokrajine Vojvodine a pravo korišćenja je dato Muzeju Vojvodine dok Dunavskoj 37 odgovara parcela 9376, KO Novi Sad 1, površine 8519 kvadrata sa zgradom u vlasništvu autonomne pokrajine Vojvodine površine 1143 kvadrata čije je korišćenje takođe povereno Muzeju Vojvodine.

Kvaka je u tome što je protivzakonitom odlukom prethodne vlasti u veći deo zgrade u Dunavskoj 37 na silu useljen takozvani Muzej savremene likovne umetnosti, pardon Institut za majku i kćerku, a do sada nije katastarski sprovedeno nikakvo pravo korišćenja u korist MSLUV-a za šta se do sada niko iz Muzeja Vojvodine ni najmanje nije bunio , tim pre jer je jednom od dugotrajnijih direktora tog muzeja daleko važnija bila jurnjava za sojkama nego rešavanje ovakvih problema a sada se odjednom u celoj kombinaciji pojavljuje nepostojeći Muzej prisajedinjenja zbog koga sada Upravni odbor danima, nedeljama i mesecima elektronski mozga kako da se izvede ustupanje prava korišćenja dela zgrade u vlasništvu pokrajine Vojvodine nepostojećem Muzeju prisajedinjenja koji je osnovan i smešten unutar Muzeja Vojvodine i čiji status iz nepostojećeg u postojeći muzej treba pored ostalog promeniti ustupanjem prava korišćenja dela tuđe zgrade od strane legalnog korisnika tj. Muzeja Vojvodine.

Ono što se tek uvidom u katastar može videti je činjenica da se iza parcele 9396/1 nalazi i parcela br 9396/2 na kojoj se takođe nalazi deo zgrade nekadašnjeg Suda koji u katastru uopšte ne postoji ali se zato zna da je tu deo zgrade površine 1286 kvadrata a ukupna površina te parcele je 3560 kvadrata koja je takođe u vlasništvu pokrajine Vojvodine pri čemu se nigde ne spominje arhiv Vojvodine koji koristi taj deo zgrade. E kako bi se ostvario privid posebnosti nepostojećeg muzeja, u samoj zgradi Muzeja Vojvodine i nepostojećoj zgradi Arhiva fizički je odvojeno preko 250 kvadrata prostora tako da sada posetioci koji posećuju Muzej Vojvodine moraju da izađu iz zgrade, obiđu 300 metara i kroz drugi ulaz iza ćoška uđu u tzv. Muzej prisajedinjenja u istoj zgradi pa nakon toga ponovno izađu i odu do susedne zgrade sa nastavkom postavke Muzeja Vojvodine i pizdarijama Muzeja savremene likovne umetnosti pri čemu se po svaku cenu izbegava ustupanje prava korišćenja te zgrade MSLUV-u. A u tzv. pristupnoj besedi Njegovan dr Drago prilikom preuzimanja dužnosti VD direktora Muzeja Vojvodine 2016. godine pored ostalog izrekao je i sledeće:

Sve što bude protiv Muzeja Vojvodine, njegovih programa, prostora i interesa, neće imati moju podršku...Nastojaću da zaustavim trend redukovanja personalnog sastava Muzeja Vojvodine, kao i redukovanja prostornih kapaciteta Muzeja Vojvodine - koji je doveo u pitanje ostvarivanje osnovnih, zakonom definisanih obaveza centralne muzejske ustanove u Autonomnoj pokrajini Vojvodini - uključujući nasilno, usmeno naređeno, skidanje Stalne postavke za Noviju istoriju u zgradi Muzeja Vojvodine u Dunavskoj ulici br. 37. Nastojaću da taj trend preokrenem i tražim Vašu podršku.

Budući da je 2018. godine stogodišnjica prisajedinjenja vojvođanskih oblasti Kraljevini Srbiji krajem Prvog svetskog rata, u obavezi smo da realizujemo stalnu postavku pod naslovom Muzej prisajedinjenja. To zahteva istraživački i sakupljački rad, za šta će biti zadužena oba naša istorijska odeljenja, jer treba prikazati ne samo 1918., već i sve što je tome prethodilo, kao i ono što je tome sledovalo (do raspada Jugoslovenske države) 90-ih godina 20. veka. Verujem u raspoloženje naših osnivača i finansijera da će za ovaj projekat biti obezbeđena adekvatna sredstva i adekvatan prostor u zgradi Muzeja u Dunavskoj br. 37. Stoga se ovde postavlja prosto prošireno pitanje: da li je Njegovan dr Drago sam sebi uspeo da uskoči u usta jer je otvaranjem Muzeja prisajedinjenja očito uradio upravo ono za šta je rekao da neće imati njegovu podršku ili se ovde zapravo radi o nečemu drugom a to je derogiranje svega vezanog za autonomnu pokrajinu Vojvodinu čime se on zapravo bavi već godinama. Podsećanja radi, Njegovan je protagonist i tzv. "slučaja" Matica Srpska jer se svojedobno dogodilo da je Matica Srpska koja se finansira iz budžeta Vojvodine redovno objavljivala Njegovanove antivojvođanske radove.

Pa je tako 2012, u Zborniku za Društvene Nauke Matice Srpske 139, izašao tekst pod naslovom:

Vojvodina - region zasnovan na srpskom etnicitetu i njegovom osporavanju, u kojem isti doslovce piše: ''...Autonomija Vojvodine, severne Pokrajine Republike Srbije, posle 2000-te godine jednim ad hoc zakonom o prenosu više nadležnosti sa Republike na Pokrajinu je ojačana.Visok stepen autonomije Vojvodine obezbeđen je i novim Ustavom Srbije iz 2006. godine.I pored toga, 2010. godine usvojen je Statut Vojvodine, kao i prateći zakon koji ga potvrđuje od strane Narodne skupštine Srbije, a koji nadilaze Ustavna ovlašćenja Pokrajine. Ovi akti Skupštine AP Vojvodine i srpskog parlamenta omogućuju funkcionisanje Vojvodine kao države u državi, s tendencijom separacije od ostatka Srbije. U Statutu Vojvodine Srbi su, iako državotovoran narod, definisani kao „nacionalna zajednica". I nacionalne manjine su definisane kao „nacionalne zajednice".

U Skupštinu Pokrajine uveden je institut Saveta nacionalnih zajednica, koji čine polovina poslanika „većinske nacionalne zajednice" (Srba) i polovina poslanika „manjinskih nacionalnih zajednica". Umesto Izvršnog veća uvedena je Vlada Pokrajine. U školskom sistemu uveden je različit školski kalendar u odnosu na ostatak Srbije. "Nacionalni saveti nacionalnih manjina dobili su nadležnost u oblasti jezika, kulture, informisanja i školstva za svoje etničke zajednice, na osnovu zakona o nacionalnim manjinama Republike Srbije. Takve nadležnosti za Srbe su ostale kao zajedničke. Spoljašnji vid promena statusa Vojvodine može da se sagleda kroz novouvedeni vojvođanski grb, kroz novouvedenu vojvođansku zastavu, kroz novoosnovano vojvođansko predstavništvo u Briselu kao sedištu EU, kroz članstvo Vojvodine u udruženju evropskih regija, kroz uspostavljanje javnog RTV servisa za Vojvodinu (izdvajanjem novosadske televizije iz sistema RTS, kao javnog medijskog servisa Srbije), kroz državno tolerisanje isticanja tzv. vojvođanske oznake na automobilima, kroz tolerisanje javnog zagovaranja tzv. vojvođanske nacije (koja bi se napravila od vojvođanskih Srba, jer zagovornici vojvođanskog separatizma se ne usuđuju da naruše prava nacionalnih manjina) itd. Osnova za autonomiju sa zakonodavnom, sudskom i izvršnom vlašću - što je korak do nezavisnoti Pokrajine - vidi se u „vojvođanstvu", „vojvođanskoj posebnosti", „multietničnosti", „multikonfesionalnosti", „tradiciji borbe za autonomiju", „suprotstavljanju srbijanskom centralizmu", „bržem ekonomskom razvoju", „evropskim integracijama", „srednjeevropskoj kulturi" itd.

Bilo bi jako zanimljivo videti kako Pokrajinska Vlast može da učestvuje u finansiranju Institucije, koja otvoreno poziva na njeno rušenje, zatiranje prava, položaja i istorijsko-kulturnog nasleđa Vojvodine i Vojvođana, koje izvitoperuje i falsifikuje; otvoreno se, i klevetnički, zalaže za njeno ukidanje (i političko i pojmovno!). Doduše to ni najmanje ne čudi jer je autor ove paškvile Njegovan dr Drago, politikolog samozvani (DSS) akademik, istoričar i član Vlade SAO Krajina koju je predvodio čuveni skladišta i osuđeni ratni zločinac Goran Hadžić, čuveni direktor Muzeja grada Novog Sada, član Uredništva Zbornika Matice Srpske. Uglavnom nedopustivo je i mazohistički finansirati svoje atentatore, kao što je to učinjeno u konkretnom slučaju Njegovan ne samo da laže, već obmanjuje, i uzurpira.

Bilo bi interesantno saznati ko mu je omogućio da bude direktor muzeja Grada Novog Sada gde je uspeo da poradi mnoga nepočinstva a postavljen je za direktora verovatno zato što u Novom Sadu i pored Katedre za istoriju na Filozofskom fakultetu nije bilo istoričara. Elem, Za vreme direktorovanja Njegovan dr Draga, iz Muzeja grada su ukradene najvrednije slike, koje pripadaju svetskoj baštini, Muzeju je dugo vremena zbog dugovanja bilo isključeno sedam telefona, a zaposleni su optužili direktora Njegovana da je odgovoran za nastalu situaciju, jer je nenamenski trošio sredstva. Muzej je bez tendera iznajmio prostor za otvaranje kluba na tvrđavi za 300 eura mesečno uz famoznu klauzulu da postoji mogućnost smanjenja kirije ako kirajdžiji posao bude slabo išao. Njegovan je za 021 tada rekao da prostor nije iznajmljen nego poveren, a na pitanje kako se prihodi od kluba vode u finansijskim knjigama, Njegovan nije znao odgovor ali je zato znao da zakuka kada je predsednik Skupštine grada Zoran Vučević potpisao rešenje kojim je umanjio platu Njegovanu i to jedva za nešto više od hiljadu dinara što je Njegovan iskoristio da podnese ostavku navodno zbog problema u Muzeju grada Novog Sada o kojima do tada uopšte nije javno govorio iako problemi u Muzeju grada nisu bili od juče čime je Njegovan samo pokazao izuzetnu principijelnost! U svakom slučaju treba videti direktora Njegovana.

Novi Sad do sada nije imao takvog upravnika jedne kulturne institucije. A isto važi i za tzv. Muzej prisajedinjenja ili kaj god. Situaciju je najbolje definisao Milivoj Bešlin: „To su neuki nonsensi trenutnih provincijalnih gospodara u novosadskoj Banovini. Reč je o navrat-nanos skrpljenoj izložbi u Muzeju Vojvodine, čije ime oni ne žele da izgovore, jer sadrži taj, za njih mrzak termin - Vojvodina."

Podsećanja radi, Vojvodina je "prisajedinjena" tako što je bila ratni plen. Nije priključena Srbiji na demokratski način, nije bilo referenduma na kom su glasali svi punoletni građani. Odluka predstavnika Srba i ostalih, što je važno reći, slovenskih naroda, znači da predstavnici Mađara i Nemaca nisu bili pitani, a ne treba zaboraviti da u to vreme Srbi nisu bili ne samo apsolutna nego ni relativna većina u Vojvodini. Dakle odluku o "prisajedinjenju" donela je manjina. Savršeno je irelevantno ko je tamo bio ili nije, jer su u pitanju hajdučke skupštine. Sve su održane pod okruženjem bajoneta. Uostalom, narodi koji u Vojvodini, navodno, odlučuju o priključenju, tada su činili oko trećine njenih stanovnika. Dakle, većina nikada nije ni pitana za mišljenje. U svakom slučaju, proslava se rešava (ako već treba da je bude) jednom izložbom, a ne jednim muzejem". Ako se govori da se muzej bavi i kasnijom istorijom zašto se taj muzej ne bavi i posledicama prisajedinjenja? Recimo agrarnim reformama u kojima starosedelačkom življu (bez obzira na nacionalnost) siromašnim bezemljašima nije dopalo ni malo zemlje nego sve kolonistima? Zašto nisu prikazani ekonomski rezultati prisajedinjenja? Zašto u glavnom ulaznom holu nisu instalirani granitni zidovi sa urezanim slovima i ciframa svega opljačkanog i uništenog od strane srbijanske vlasti?

Zašto nije prikazana promena nacionalne strukture? Ako tzv. muzej treba da obuhvata i kasnije razdoblje, zašto nisu prikazana sva etnička čišćenja na području Vojvodine, recimo posleratno proterivanje Nemaca i ona od 1991 nadalje? U svakom slučaju, hitno bi trebalo otvoriti još nekoliko muzeja , na pr. Muzej gusli i drombulja, jer naša kao elita, preferira te originalne muzičke instrumente, pa zatim Muzej Četničkog pokreta u Vojvodini a kustos da bude opet dr Drago Njegovan, i da ostane i direktor. Osim toga, i Mađarski nacionalni savet da formira Muzej raspada Austro-ugarske, a za predsednika Upravnog odbora da stave g. Pazstora i da taj muzej bude u Subotici (Szabadtka). A u krajnoj liniji ako smo već dobili Muzej prisajedinjenja u kome baštinimo pobedničke tradicije onda bi trebalo pothitno otvoriti I Muzej ođedinjenja Kosova, koji bi trebalo da baštini gubitničke tradicije!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane