Natrag

Povodom

Kako je Vučić smislio Zakon o poreklu imovine, namenjen progonu njegovih političkih neprijatelja

Tajkune ne dirati!

Drsko i nasilnički, kao što to inače čini, samozvani "Vođa" proglasio je "sezonu poštenja" donošenjem Zakona o poreklu imovine, na koji građani Srbije čekaju punih 17 godina. Režimski mediji tvrde da taj zakon samo što nije donet. A, zašto baš sad i sa kakvim ciljem, nije teško zaključiti: idu još jedni vanredni izbori, treba političke protivnike oblatiti, a sebe predstaviti kao bezgrešno začetog, nevinog u svakom smislu, tako reći "jadnog, golog i gladnog". Tako će njegov Zakon o poreklu imovine, umesto da ga sprovodi nepostojeće nezavisno pravosuđe, sprovoditi on lično, preko svih televizija i novina, sa ciljem da svoje političke protivnike oblati kao ordinarne lopove. Jer, Zakon predviđa kažnjavanje fizičkih, ali ne i pravnih lica. Tajkune ne dirati!

Igor Milanović

Srbija da bi ušla u klub normalnih država mora, između ostalog, da donese, ali i dosledno sprovodi Zakon o poreklu imovine. Već 17 godina sve vlasti obećavaju donošenje ovog zakona, ali se dalje od obećanja nije mrdnulo. Režimski mediji su krajem novembra prošle godine tvrdili kako će on biti donet do sredine januara ove godine, ali u trenutku nastajanja ovog teksta Ministarstvo pravde tvrdi kako ima samo nacrt predloga, dakle čak ni konačni predlog koji bi mogao da uđe u javnu raspravu.

Javna rasprava o ovom zakonu nije ni moguća u Skupštini Srbije gde vlada opstrukcija Vučićeve koalicije. Kada je pre skoro sedam godina tadašnji ministar pravde Nikola Selaković najavljivao donošenje zakona smatrao je da on, zbog svoje važnosti, treba da bude donet po hitnom postupku. Iako je zakon bio, navodno, važan i hitan, ni do danas nije donet.

Sadašnja Vučićeva ministarka pravde, Nela Kuburović, prošle godine je iznosila slične argumente, ali se, navodno, predomislila pred argumentima opozicije i obećala javnu raspravu. Istina je drukčija: kao pravi genije zla, Vučić je procenio "da nije trenutak".

Ovo što sada Ministarstvo pravde koristi kao prednacrt mogućeg predloga zakona, u suštini je nešto izmenjeni dokument koji svoje poreklo vuče još iz vremena kada je ministar pravde bio Vladan Batić, a na kome su se „uvežbavali" svi kasniji ministri pravde ponešto dodajući, ili oduzimajući. Prvi koji je predložio donošenje ovakvog zakona bio je 2001. tadašnji član Saveta vlade za borbu protiv korupcije Čedomir Čupić. Tada je Mirko Cvetković kao predsednik vlade tvrdio da takav zakon nije potreban i da se unakrsno ispitivanje imovine može uraditi i na osnovu Zakona o poreskoj administraciji, što je delimično i urađeno. Sa obećanjima je nastavio u 2012. i Aleksandar Vučić koji je tada najavio da će Zakon o poreklu imovine biti gotov već naredne godine, a 2015. je rekao kako se nada da će biti izglasan „tokom ove, najkasnije sledeće godine"...

Ne postoji nijedan racionalan razlog zbog koga se ovoliko odugovlači sa njegovim donošenjem, jer ovakvi zakoni postoje u celom razvijenom svetu i bilo je dovoljno preuzeti neki iz inostranstva, kao što smo uradili sa mnogim drugim zakonima donetim posle petooktobarskog puča. Problem je, međutim, u našim prilikama što mora da se donese takozvani „kaučuk" propis koji po potrebi vlastodržaca može da se razvlači, sabija i deformiše od slučaja do slučaja („može da bude, ali ne mora da znači").

Izgleda kako je konačno nađeno pravo rešenje da se donese zakon koji će kažnjavati samo one politički nepodobne. Bar to proizilazi iz onoga što je rekao navodni student generacije beogradskog Pravnog fakulteta, a sadašnji predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić.

U svojoj tiradi pred uključenim kamerama on je krajem januara ponovo najavio skoro donošenje ovog zakona i dodao „mislim da će ljudi postepeno ali sigurno moći da utvrde moral i kredibilitet svakog od nas". Zašto postepeno? Zašto ne odmah?

O oduzimanju nezakonito stečene imovine i kažnjavanju krivaca ni reč. Važno je pokazati javnosti lažnu sliku o moralu političara i nosilaca javnih funkcija. Ministarka Kuburović doslovno kaže da oduzimanje nezakonito stečene imovine nije prioritet!

Ministarstvo objašnjava da će osnov Zakona o poreklu imovine činiti metod unakrsne provere imovine, čime će se baviti Poreska uprava. Ovo, međutim nije nikakva novina. Mehanizam unakrsne kontrole imovine kojom bi se utvrdilo da li svi državi plaćaju porez na celokupnu imovinu i prihode, već je predviđen Zakonom o poreskom postupku, ali se on izuzetno retko primenjuje. Ako je tačno ono što tvrde u Ministarstva pravde, a to je da je glavni cilj Zakona o poreklu imovine bolje oporezivanje, onda bi bilo dovoljno dosledno primenjivati već postojeća zakonska rešenja.

Svi ekonomisti i pravnici se slažu da, samo zbog ovoga, nema potrebe donositi novi zakon, već stvoriti uslove da se primenjuje postojeći. Problem je u tome što država ne želi da osposobi Poresku upravu da radi svoj posao. Potrebna su dodatna ulaganja u obuku i zapošljavanje novih poreskih inspektora, a to budžetom nije predviđeno. Čak i kada bi se zakon doneo ove godine, on ne bi mogao da se sprovodi.

Mora da se ukaže i na alarmantno stanje u Poreskoj upravi na koje se osvrću mnogi, između ostalih i ekonomista Đerđ Pap koji tvrdi da trenutno nema dovoljno zaposlenih ni za obavljanje redovnih poslova. Vladinom Uredbom o zabrani zapošljavanja onemogućeno je poboljšanje uslova u PU, a situaciju neće promeniti ni novi zakon.

Osim toga, čak i kada bi PU dobila nove saradnike oni malo šta bi mogli da učine, jer ne postoji propisima jasno uređena obaveza različitih državnih organa da međusobno sarađuju. Tako, primera radi, i sada u Zakonu o poreskom postupku postoji odredba kojom se poredi dohodak i prijavljena imovina i u slučaju da ne postoji jasan dokaz o poreklu neke imovine, odnosno da poreski obveznik nije dostavio tačne podatke o imovinskom stanju, razlika između prijavljene imovine i prihoda oporezuje se po stopi od 20 odsto.

To se, međutim, ne primenjuje, zato što PU ne raspolaže podacima o tome, jer ne postoji koordinacija rada drugih državnih organa (na primer katastra), ali ni samih delova Poreske uprave međusobno. To se ne rešava novim Zakonom o poreklu imovine.

Lako se vidi ko zaista prijavljuje svoje prihode, a ko to ne čini. Osnovni problem je u tome što i kada je prekršaj evidentan ne postoji politička volja da se on i procesuira.

Primera radi, Dejan Matić je 4. jula 2013. sa mesta pomoćnika predsednika opštine Zemun prešao na funkciju predsednika opštine. Tom prilikom su se njegovi mesečni prihodi uvećali za oko 20.000 dinara. U prijavi imovine od 6. avgusta 2013. naveo je kako nema druge prihode, niti kakvu pokretnu i nepokretnu imovinu, čak ni ušteđevinu.

Krajem januara sledeće godine se „setio" da je od 14. marta 2013. i član UO Agencije za privredne registre sa mesečnom platom od 36.418 dinara. Takođe je tada dopisao i 18 nekretnina koje je kupio za proteklih pet meseci od plate koja je iznosila manje od 1.500 evra mesečno. Naravno da nije snosio nikakve konsekvence, niti će dokle god je član vladajuće partije.

Čak i kada bi došao pod udar novog Zakona o poreklu imovine Matić ne bi izgubio imovinu, već bi za nju samo platio dodatni, „kazneni" porez. Naime, ministarka pravde Nela Kuburović objašnjava da će posle plaćanja tog poreza moći da bude pokrenut i krivični postupak, ako postoji sumnja da je imovina stečena protivzakonito, ali tu ima jedna kvaka.

Zakon o poreklu imovine težinu dokazivanja prebacuje na stranku, odnosno građanin protiv koga se vodi postupak mora da dokaže da je imovinu stekao na legalan način i uredno je prijavio poreskim vlastima. U krivičnom postupku, međutim, tužilaštvo mora da dokaže da je imovina stečena vršenjem nekog krivičnog dela i tek tada ona može da bude oduzeta (što predviđa i sadašnji Krivični zakonik). Naizgled mala, ali u suštini veoma bitna razlika.

Iako se još ne zna kako će izgledati konačni predlog Zakona o poreklu imovine, već sada je iz izjava zvaničnika Ministarstva pravde jasno da će on ispitivati samo poreklo imovine fizičkih, ali ne i pravnih lica. To znači da će neki tajkun, ili državni funkcioner koji je na nezakonit način došao do para, moći nekažnjeno sav kapital i svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu da prebaci na neku stranu of-šor kompaniju. I sada postoje slučajevi da su po ličnim imovinskim karticama najbogatiji Srbi puka sirotinja, jer žive u kućama i voze limuzine koje su u vlasništvu neke strane kompanije u kojoj su oni samo direktori, menadžeri, savetnici, ili nešto slično. Kada bi se začeprkalo videlo bi se da je ta „strana kompanija" osnovana domaćim kapitalom i da je u vlasništvu tajkuna koji za nju, navodno, samo radi, odnosno najbližih članova njegove porodice.

Podsetimo, u Kini, ali i mnogim drugi azijskim zemljama, predviđena je i smrtna kazna za korupciju i krađu državne imovine. Da bi se sprečila ova krivična dela ne mora tako daleko da se ide: dovoljno je rigorozno oduzimanje imovine za koju ne može da se dokaže legalno poreklo, kao i adekvatna zatvorska kazna. Za borbu protiv korupcije i sive ekonomije primer može da bude i Singapur, koji ima oko pet miliona stanovnika. Sa korupcijom se razračunao 1982. novim antikorupcionim zakonom kada su uhapšena 142 korumpirana ministra i državna službenika u samo jednom danu. Danas Singapur ima jedan odsto siromašnih, ekonomski rast od preko 14 odsto, a 90 odsto novca je u regularnim tokovima.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane