Natrag

Povodom

Zašto srpski multimilioneri i milijarderi neće ostaviti iza sebe nijednu zadužbinu

Slavni preci i neslavni potomci

Sve čime se građanski duh Srbije danas ponosi i sve ono što ga predstavlja pred svetom, od kulture do turizma, ima veze i sa zadužbinama, slavnim građevinskim poduhvatima iz devetnaestog i sa početka dvadesetog veka koje su finansirali ondašnji bogati trgovci i industrijalci (i poklanjali svojoj državi i svom narodu). Jer, da nije njih (i srednjovekovnih srpskih manastira), pitanje je čime bi danas dokazivali svoje prirodno pripadništvo evropskoj kulturi i civlizaciji. A, zašto savremenim bogatašima ne pada na pamet da deo svog bogatstva ulože u takvo nešto? Odgovor treba tražiti u opštem slomu države i nacije, valstohleplju, beščašću i najgorem ljudskom talogu koje se dokopalo novca i vlasti.

Nikola Vlahović

Srbija je do pre samo pet godine imala čak 90 multimilionera, ukupno bogatih 11 milijardi dolara, prema izveštaju „World Ultra Wealth Report" koji je urađen za američku konsultantsku kuću „Boston konsalting grup". Niko do njih nije ni kućicu za pse lutalice sagradio u ime toliko često pominjanog milosrđa. Ogroman novac koji su u Srbiji zgrtali, nije ih učinio ni humanistima ni patriotama. Sve svoje, ostavljaju sebi. U međuvremenu, za samo pet godina, broj dolarskih multimilionera u Srbiji povećao se na preko stotinu. Ali, Srbija ima i one koji su prešli magičnu granicu od milijardu dolara, među kojima se ističe jedan od prvih tajkuna sa ovih prostora, Milan Janković (poznatiji u javnosti kao Filip Zepter) čije bogatstvo je procenjeno na preko četiri milijarde američkih dolara. Ni Janković, ni ostali srpski bogataši, Miroslav Mišković, Miodrag Kostić, Milan Beko, Zoran Drakulić, Petar Matijević i mnogo drugi znani i neznani sa spiska "prvih stotinu", neće ostaviti Srbiji nikakvu zadužbinu, niti se pokazati kao plemeniti darodavci.

Iza njih neće ostati velelepne zgrade univerziteta, đačih i studenstkih domova, trgovačkih akademija i svega onoga što su svome narodu poklanjali neki drukčiji, plemeniti trgovci i industrijalci, krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, koji nisu zaboravili, kad su se obogatili, na svoj narod i država u kojoj su sticali imetak. Niko od gore pomenutih neće u grob poneti svoju imovinu, ali od tog silnog bogatstva, neće ostaviti ništa po čemu bi ih narod i istorija upamtili kao "plemenite i darežljive".

Režimski licemeri danas kao turističku atrakciju pokazuju zadužbine Ilije Kolarca, kapetana Miše Anastasijevića, Luke Ćelovića, Sime Andrejevića Igumanova (prvog zadužbinara u srpskom školstvu i prosveti), Nikole Spasića (velikog donatora srpskih bolnica, umro na Krfu, u Prvom svetskom ratu), Goluba i Samuila Janića (ostavili iza sebe hotel "Balkan" u centru Beograda, koji je sada pao u ruke tajkuna Miodraga Kostića), Vlajka Kalenića, Dimitrija i Anke Naumović (zgrada u Kolarčevoj ulici u Beogradu) i mnogih drugih kojima je bila čast da deo svoje imovine ostave narodu, državi, đacima, studentima, zanatlijama...Gradili su bolnice, škole, zanatske i studentske domove, i sve uz jasno zaveštanje ostavljali onima kojima je i bilo namenjeno. I u Beogradu i u svim srpskim gradovima, iza ovde pomenutih i nepomenutih ostale su značajne zadužbine, koje su, nakon pada Kraljevine Jugoslavije i dolaska socijalizma, služile takođe svojoj svrsi, u duhu tog vremena. Dakle, narodu i državi. Sve dok se tajkunska mafija devedesetih godina, pod komandom tada vladajućeg režima, nije osilila i počela da prisvaja i pljačka ono što nikada nije bilo njihovo.

Cinizam svoje vrste je što Srbija ima i Zakonu o zadužbinama, fondacijama i fondovima, gde jasno piše da je reč o pravnom licu bez članova kojem je osnivač namenio određenu imovinu (osnovna imovina je u pitanju) radi dobročinog ostvarivanja opštekorisnog cilja ili privatnog interesa, odnosno cilja koji nije zabranjen Ustavom ili zakonom.

Uobičajeno se pod zadužbinom smatra zdanje ili ustanova izgrađena dobrovoljnim prilogom jedne ili više uticajnih osoba, te da svaka zadužbina ima svoju posebnu namenu i ciljeve što je određeno voljom zadužbinara. Pravnim tumačenjima uobičajeno se smatra da se zadužbine osnivaju najčešće za zaštitu ugroženih osoba, kao i za razvoj kulture i prosvete i slično. Niko od čitavog bataljona današnjih srpskih tajkuna nije ni slučajno pomislio da napravi zadužbinu i preda je u ruke onima koji bi u njoj sticali nova znanja ili našli spasa od zla pljačkaškog kapitalizma. Umesto toga, ova horda plaća i "podmazuje" koalicije na vlasti, razne "vođe" i njihova stranačka plemena, ulaže u kriminalne "projekte" koji im donose nove desetine i stotine miliona evra i dolara.

Nekada se u Srbiji, starim srpskim jezikom govorilo i pisalo da je u pitanju "zadušbina", dakle, zdanje, zgrada ili nešto drugo izgrađeno za nečiji spomen, za dušu! O tome svedoči i list Serbski ljetopis iz 1823. godine koji opisuje šta rade srpski dobrotvor: "...gradi zadušbine..."

Danas, dok mafijaško bratstvo, sa vlastodršcem na čelu, gradi Beograd na vodi, otimajući od nasirotijih građana, od njihovih mizernih penzija, plata, socijalnih davanja, treba se setiti da su neki drugi Srbije, drukčijeg morala i vaspitanja, podizali Srbiju posle vekovnog otomanskog mraka, i na taj način što su gradili palate i poklanjali ih svome "otačastvu", da ih koriste i njima se diče, da budu "evropejci", kao što i jesu bili, znatno više nego što će to ikada biti današnji genocidni i u pljački ogrezli režimski tajkuni.

U postupku vraćanje imovine koje je zadužbinama bila oduzimana posle Drugog svetskog rata, donet je i Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju (o restituciji koji je u Srbiji usvojen 2011. godine). Međutim, u praksi ovo nije zaživelo. Do kraja 2017. godine vraćena je samo imovina zadužbinara Nikole Spasića, jer su zadužbine nakon nacionalizacije njihove imovine mahom bivale ugašene te nije bilo kome vratiti oduzetu imovinu. S druge strane zadužbinari su često svoju imovinu na upravljanje ostavljali Univerzitetu, Matici srpskoj, Akademiji nauka i drugim organizacijama od ugleda, ali te organizacije po ovom zakonu nisu dobile mogućnost da im ova imovina bude vraćena. Zato se na osnovu ideje da bi i ova imovina trebalo da bude vraćena svrsi kojoj su joj namenili njeni darodavci, pojavili predlozi donošenja posebnog propisa koji ovo omogućio, ali su one za sada (kraja 2017. godine) ostale u domenu razmatranja.

Na primeru zadužbine Nikole Spasića vidi sledeće: Agencija za restituciju i zvanično je vratila Zadužbini Nikole Spasića zgrade u Knez Mihailovoj ulici na brojevima 47 i 19. U pitanju je 67 stanova površine 5.459 kvadrata na jednoj od najskupljih lokacija u Beogradu. Katastar je sve te stanove koji su bili uknjiženi na opštinu Stari grad uknjižio na Zadužbinu. Gradska vlada je izašla sa svojim informacijama pa se čulo da "...u finansijskom smislu to nije pomoglo Zadužbini, jer ona danas ubira skromne zakupnine čiju visinu određuje Grad Beograd. Zvanično, mesečno od njih Zadužbina dobije oko 4.000 evra..."

Da li je baš sve tako? Da li je imovina Zadužbine nekome ipak dobro došla da profitira?

Zašto je režim Aleksandra Vučića najpre "renovirao" Zadužbinu Luke Ćelovića, najlepšu zgradu sagrađenu tokom dva veka u Srbiji, u sred Karađorđeve ulice u Beogradu, i onda je pretvorio u "izložbeni prostor" njegovog suludog projekta pod imenom Beograd na vodi? Sigurno ne zato da bi ovu Zadužbinu stavio u funkciju najširih interesa svih građana, nego u svrhe nečijeg privatnog, multimilionskog posla, mutnijeg i od mutne reke Save koja će ga na kraju potopiti.

Pre godinu i po dana, Univerzitetu u Beogradu zaprećeno je da bi "...lako bi mogao da ostane bez zadužbina" koje su im zaveštali dobrotvori, a koje se procenuju da danas vrede više od milijardu dolara! Najstariji srpski univerzitet nema više ni rudnik zlata, ni šume, niti palate koje su mu dobrotvori zaveštavali, pa čak ni velelepno Kapetan-Mišino zdanje, u kome je sedište Rektorata, i koje je Miša Anastasijević zaveštao svom narodu.

Da bi Univerzitet povratio imovinu, potrebno je da se promeni već pomenuti Zakon o restituciji koji je usvojen 2011. godine. Jedan njegov član kaže da samo zadužbine koje su imale kontinuitet u radu mogu da povrate oduzetu imovinu, a zadužbine, deo Univerziteta u Beogradu (UB), u najvećem broju su morale da obustave rad, jer nisu imale od čega da se izdržavaju kada im je imovina oduzeta.

Nekada ih je bilo 77 i 11 fondova, a danas je aktivno tek 11 i tri fonda. I oni rade zahvaljujući tome što su beogradske opštine Vračar i Stari grad zadužbinama još ranije vratile zgrade na upravljanje, iako i one i dalje ne mogu formalno da povrate vlasništvo.

Tako je došlo zlo doba, da sadašnji vlastodršci i tajkuni "kreiraju" zakone kojima će lako oduzimati zadužbine i prisvajati ih. Jer današnji multimilioneri ne poznaju ni boga ni narod ni domovinu, za razliku od bogatih ali plemenitih i moralnih predaka, kojima je to trojstvo bilo svetinja, bez obzira na bogatstvo koje su imali.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane