Natrag

Da se ne zaboravi

Gvozdeni puk ponovo u Prokuplju: istorijske činjenice, ideološke zablude i falsifikati (3)

Dobrovoljni izdajnik

Neumrli duh pučista, revolucionara i zavereničkih organizacija, nikada nije prestao da plaši vlastodršce u Srbiji. U novijoj istoriji, ovaj strah potpalilo je sećanje na organizaciju "Crna ruka", koja je presudila vladavini poslednjeg Obrenovića i koja je dovela ponovo Karađorđeviće na vlast. O uzrocima i tragičnim posledicama tih događaja, ulozi srpskih četnika, bugarskih komita i drugih, često pogrešno definisanih vojno - političkih organizacija, piše Ivan Ivanović, poslednji srpski književnik i disident.

Ivan Ivanović

Ovo mi je sigurno jedan od najtežih tekstova u publicističkom radu. A moram da ga napišem. Ne mogu da ga krijem od samog sebe. Problem je u tome što se tekst može shvatiti dvojako. S jedne strane, to može da bude protest značajnog pisca protiv jedne degenerisane vlasti što mu uzima i to malo što su mu prethodne takođe rđave vlasti dale. S druge strane, može se tumačiti kao vapaj beznačajnog pisca koga aktuelna vlast opravdano ignoriše, jer bolji tretman nije ni zaslužio. Reč je o dve manifestacije u Prokuplju, koje mi je aktuelna srpska vlast uskratila, proslavi 100-godišnjice Topličkog ustanka, 2017., i otvaranju spomen parka Gvozdenom puku, 2018. godine. Na obe manifestacije nisam pozvan, iako mi kao piscu koji je oživeo te događaje to pravo istorijski pripada.

Držim da ovaj slučaj odslikava vreme u kojem živimo. Šire od toga, odnos vlasti prema piscu. Najšire, odnos politike prema umetnosti. Kako svako dešavanje ima svoju hronologiju, da rekonstruišem događeje koji su prethodili zbivanjima 2017. i 2018. godine.

Za Toplički ustanak sam se zainteresovao još kao profesor u Kuršumliji, budući da je Kuršumlija bila u samom centru tih dešavanja. U Kuršumliji je bio stacioniran granični puk pod legendarnim Kapetanom Vukojem, koji je započeo prvi Balkanski (Turski) rat 1912. godine. U Kuršumliju (selo Mehane) je dobegao budući četnički vojvoda u Makedoniji Kosta Milovanović, prozvan Pećanac, kad su mu šiptarski teroristi pobili porodicu, koja je obezbeđivala manastir Visoki Dečani. Po okončanju četovanja u Makedoniji, vojvoda Pećanac se stalno nastanio u Kuršumliji, gde je podigao dve kuće.

Kad sam ja došao za profesora književnosti u kuršumlijsku Gimnaziju, 1965. godine, po prirodi stvari sam se zainteresovao za te kuće. Komunistička vlast ih je po okončanju Drugog svetskog rata konfiskovala i napunila stanarima. Ja sam ih počesto obilazio, kao što sam obilazio Nemanjine manastire, Svetog Nikole na ušću Kosanice u Toplicu (sačuvan) i Svete Bogorodice na ušću Banjske u Toplicu (u ruševinama). Sa tih manastira su Turci, kad su zavladali Toplicom, skinuli beli lim da izliju kuršume, pa je srpsko naselje Bele crkve prozvano Kuršumlija.

Dve godine kasnije, 1967., na proslavi 50-godišnjice ustanka, u Toplici je bilo reči da se snimi film o ustanku. Sećam se da su u Kuršumliju došli scenarista Rade Vojvodić i režiser Jovan Živanović (Radeta sam poznavao iz prokupačke Gimnazije) da ubede kuršumlijsku vlast da učestvuje u finansiranju filma. Prethodno su sa istom idejom obišli ostale topličke opštine, Prokuplje, Blace i Žitorađu, ali su svuda odbijeni. Ne znam da li nije bilo vreme za takav film ili su bile u pitanju finansije, tek i u Kuršumliji su propali. Verovatno da je to bila samoinicijativa pesnika i režisera iza koje nije stajala država, a u to vreme nije bila moguća nikakva privatna inicijativa.

Ja sam za to saznao od mog direktora Predraga Đurovića, koji mi je rekao da je „slab scenario" i da on iz tog razloga na savetu za kulturu nije glasao za njega. Ja scenario nisam video.

Međutim, ovaj događaj je učinio da se ja zainteresujem za ustanak. Kako je 1954. godine objavljena knjiga Milivoja Perovića o ustanku, „Ustanak na jugu Srbije", (drugo, prošireno izdanje 1959. godine, „Toplički ustanak") dao sam se na izučavanje ovih knjiga. Moguće je da sam već tada smislio svoj roman, belešku nisam napravio.

Poznato je da me je Milivoje Perović branio na suđenjima oko „Crvenog kralja". U to vreme je (1971) objavio i treću verziju svoje monografije o ustanku, „Toplički ustanak 1917.", nastalu posle uvida u bugarski arhiv, pa sam ja nastavio da radim na temi ustanka. Sećam se da sam jednom sa Milivojem opširno o tome razgovarao, on je bio ubeđen da je ovaj ustanak sa tragičnim posledicama bio delo Crnorukaca, mada o tome nema pouzdanih dokaza. U monografiji je ovu tezu izneo hipotetički. Tad sam napravio belešku koju ću kasnije da iskoristim za dva romana o ovom događaju.

Posle „Crvenog kralja", radio sam na drugim romanima, „Arizani", „Vreme sporta i razonode", „Živi pesak, Živo blato"..., pa sam temu Topličkog ustanka potisnuo. Međutim, 1992. godine ova tema je ponovo isplivala na površinu. Naime, te godine je održana u Prokuplju proslava 75-godišnjice ustanka.

Ne znam kako, da li igrom slučaja, ili nekom greškom, tek ja sam se našao u Odboru za proslavu ustanka. U stvari, tad je Slobodan Milošević bio na vrhuncu svoje vlasti, ulazio je u ratove, pa mu je nacionalno pomirenje Srba bilo više nego potrebno. Tako sam se ja, četnički pisac, našao na partizanskoj proslavi. Predsednik tog odbora je bio Miloševićev čovek od poverenja Aleksandar Bakočević, kasnije u vreme bombardovanja Srbije proizveden u čin generala informacija (valjda jedinstven slučaj u istriji)!

Sećam se da sam na proslavu u Prokuplje putovao sa akademikom Andrejom Mitrovićem. Andrej se takođe živo interesovao za ustanak, u državnoj Srpskoj književnoj zadruzi objavio je 1987. godine monografiju „Ustaničke borbe na jugu Srbije 1916-1918." To je svakako najpotpuniji rad na ovu temu, usto još literarno napisan. Usput mi je Andrej predložio da napišem roman o ustanku! Čitao je moje romane, i zabranjenog „Crvenog kralja" još u Mašićevom izdanju, misli da sam ja pisac stvoren za ovu temu.

U kolima, pitao sam akademika šta misli o Milivojevoj tezi da je Toplički ustanak delo Crnorukaca. Andrej mi je odgovorio da tu ima nešto, ali da je on naučnik i da mora da traga za činjenicama a piscu je dozvoljena intuicija. Nema dokaza da su ustanici znali šta se dešava u Solunu, niti da je Vrhovna komanda dobila izveštaj od Pećanca o ustanku u Toplici.

Na akademiji u Prokuplju su govorili Aleksandar Bakočević kao političar i Andrej Mitrović kao naučnik.

U isto vreme je u Beogradu, na Kolarcu, zavičajno Udruženje Topličana organizovalo akademiju o ustanku. Bio sam pozvan da govorim (prvi put posle 1972. godine). Na Akademiji smo govorili Rade Vojvodić i ja kao najistaknutiji pisci Toplice. Rade je govorio o Vojinoviću kao spontanom, samoniklom, romantičarskom vođi ustanka, a ja o Pećancu kao delegiranom, zaduženom, realističkom predvodniku ove velike narodne bune.

Potom je u Prokuplju i Leskovcu održan simpozijum o ustanku. Pored istoričara, politikologa... učestvovali smo Dragan Kolundžija i ja kao pisci. Zapamtio sam da je u Domu vojske u Prokuplju Kolundžija recitovao jednu svoju poemu i da ga je jedan vojni istoričar vulgarno prekinuo. Ja sam razvio tezu Milivoja Perovića o povezanosti Crne ruke i Ustanka. Podržao me je istoričar Momčilo Pavlović podacima o tome da je vojvoda Kosta Vojinović bio Crnorukac.

Televizija Beograd je snimila film o Topličkom ustanku, istina ne igrani nego dokumentarni. Koliko sam zapamtio, režirao ga je Miki Stamenković. Film mi se svideo jer nije prikrio rivalstvo u Ustanku između vojvoda Koste Pećanca i Koste Vojinovića.

Godine 2002. obeležena je 85-godišnjica ustanka, ovoga puta u Blacu. Bila je to prva demokratska proslava ustanka, a učestvovao je prvi demokratski premijer posle komunizma Zoran Đinđić. Ponovo sam učestvovao i govorio na istu temu. Ovoga puta sam imao širu podršku istoričara, uglavnom mlađe generacije. Zapamtio sam da je u Grguru, selu u kojem se nalazi spomenik Kosti Vojinoviću, otvorena spomen soba Topličkog ustanka i da je jednodušni zaključak skupa bio da je krajnje vreme da se snimi igrani film o Ustanku. O tome smo govorili sa premijerom, obećao je punu podršku. Ideja je bila da film bude toplički, odnosno da ga naprave Topličani.

I Zoran Đinđić je poreklom Topličanin. Nažalost, naredne 2003. godine premijer je ubijen, pa o filmu više nije bilo govora.

Ipak, sa premijerom nije ubijena i ideja o filmu. Naročito je na toj ideji radio glumac Dušan Janićijević, koji je poreklom iz Grgura, i životni san mu je bio da igra Kostu Vojinovića. Meni se obratio da napišem sinopsis za film, a on će da pokuša da nađe sredstva. Sećam se da je imao čak i režisera za film, to je bio Žarko Dragojević iz Kuršumlije, poslednji dobitnik Zlatne arene u Puli, pre raspada Jugoslavije. No, od sinopsisa se nije dalje odmaklo.

Ponukan tim događajima, kao i mojim učešćem u njima, ja sam rešio da sam radim na realizaciji ideje. Tako su nastala dva moja romana o Topličkom ustanku, „Četnici" i „Toplička država".

Prvi roman sam objavio 2006. godine u izdanju Zografa iz Niša i Narodne biblioteke Ivo Andrić iz Prištine (izmeštene u Beogradu). Roman sam ispričao iz dva ugla, iz ugla Koste Pećanca i iz ugla Koste Vojinovića. Pećanac sam kazuje svoju priču 1933. godine u pero svom pisaru iz Ustanka advokatu Stojanu Nešiću. Vojinovićevu priču gradi sudija Okružnog suda u Prokuplju Vlastimir Vuković, koji je u Ustanku bio pisar kod Vojinovića i koji je uspeo da se probije na Solunski front i podnese vojvodin izveštaj o ustanku Vrhovnoj komandi.

Naredne, 2007. godine, trebalo je da bude obeležena 90-godišnjica ustanka. Ovoga puta je trebalo da se to uradi u Medveđi, centru Jablanice, važnom uporištu ustanika. Ja sam bio spreman za proslavu, naime, objavio sam kod istih izdavača, nastavak romana „Četnici", scenario „Toplička država 1917." U radu sam do detalja ispričao hronlogiju ustanka, posebno mesec dana ustaničke države u Prokuplju. U fus-notama sam dao događaje pre i posle ustanka, obradio sam i kontroverze oko ustanka, koje su dovele do obrazovanja Anketnog odbora u Narodnoj skupštini po okončanju rata za konačan stav o ustanku. Preovladalo je uverenje da je ustanak bio preuranjen, nepotreban, neusaglašen sa frontom u Solunu, kontraproduktivan. Pošto je Kosta Vojinović ubijen na kraju ustanka, na Anketnom odboru se sudilo Kosti Pećancu. Pećanac je optužen što je dozvolio da se ustanak odvija samostalno, mimo ovlašćenja Vrhovne komande. Pećanac u Toplicu nije poslan da digne ustanak, nego da ga spreči, odnosno da aktivira narodni pokret tek kad Srpska vojska bude u Skoplju. Ipak, Pećanac se nekako izvukao i posle zavođenja Šestojanuarske diktature od strane kralja Aleksanda Karađorđevića 1929. godine postao predsednik Četničke organizacije.

Ali, država nije odobrila sredstva za proslavu, razume se ni za film. Tako se sve svelo na moje dve knjige. Mogu da kažem da su knjige imale uspeha i da su brzo rasprodate (tiraž je bio po 1000 primeraka).

Moj dalji angažman oko ovih događaja bio je rad na temi Gvozdeni puk. U okviru novoosnovanog udružnja Topličana, Milan Toplica, organizovao sam u Domu vojske u Beogradu veče Gvozdenog puka. Glavni govornik je bio istoričar Mile Bjelajac, vrsni poznavalac istorijata srpske vojske.

Godine 2012. u Prokuplju u Muzeju Toplice organizovan je okrugli sto o Gvozdenom puku. Organizator je bio Ratko Zečević, bivši (Miloševićev) načelnik Topličkog okruga. Pozvan sam da na skupu govorim na temu Gvozdeni puk i Crna ruka, budući da se o mom radu pročulo u Toplici. Zapamtio sam da sam u Prokuplje otišao autobusom i da sam se na autobuskoj stanici upoznao sa Vladislavom Jovanovićem, Miloševićevim ministrom spoljnih poslova, koji je doputovao istim autobusom. Pošto se rad već odvijao, iz Muzeja su poslali kola da se što pre u njega uključimo. Prilikom ulaska u salu Muzeja na mene niko nije obratio pažnju, a Miloševićevog ministra su dočekali ustajanjem i aplauzom. Tako je pisac koji je oživeo srpsku istoriju bio nepoželjan, a političar koji ju je unizio dočekan je kao heroj. Ali to je slika savremene srpske države. (Šta sam govorio na skupu napisao sam u tekstu Gvozdeni puk i Crna ruka, koji se objavljuje na ovim stranicama i čiji nastavak sledi).

Osnovni problem koji sam u svom izlaganju postavio bio je problem baštinjenja Gvozdenog puka. Ja sam ovu temu otvorio znatno ranije, još 1999. godine, na 90-godišnjicu Gimnazije u Prokuplju. Te godine je objavljena monografija škole, koju je načinio Tihomir Živković, profesor istorije i bivši direktor prokupačke Gimnazije. On je, verovatno za 75-godišnjicu Gimnazije, napisao monografiju Gimnazije, sad se radilo o novom, dopunjenom izdanju. Prilikom izrade nove verzije, za divno čudo, Živković je konsultovao i mene. Mislim da se radilo o cirkularnom pismu koje je on uputio istaknutim Topličanima, u kojem traži primedbe na prvo izdanje. Koliko se sećam, ja sam stavio tri primedbe: 1. Što nije do kraja obradio Gvozdeni puk, u kojem su ratovali svi gimnazijalci tog vremena, 2. Što je u potpunosti preskočio strašno suđenje grupi gimnazijalaca, na čelu sa Dragoljubom Mićunovićem, na montiranom procesu 1949. godine u vezi sa Informbiroom, i 3. Što je ignorisao činjenicu da su u građanskom ratu 1941-45. godine mnogi gimnazijalci uzeli učešće na strani Četničkog pokreta generala Draže Mihailovića.

Tihomir Živković je uvažio prve dve moje primedbe. Pogotovo je značajno u monografiji što se u njoj po prvi put progovorilo o suđenju Dragoljubu Mićunoviću i grupi gimnazijalaca u Prokuplju. (Mićunović je dopao Golog otoka, a Predrag Đurović, moj direktor Gimnazije u Kuršumliji, od koga sam čuo za postojanje Vojvodićevog scenarija o Topličkom ustanku, bio je udaljen na godinu dana iz svih gimnazija u zemlji. Kasnije je završio filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao i Dragoljub Mićunović.) Treću moju primedbu Živković je u potpunosti odbacio, pa ispada da su prokupački gimnazijalci svi odreda bili partizani.

Inače, na ovu proslavu sam odbio da odem. Istina, pozvala me je aktuelna direktorka Gimnazije, profesorka matematike Radunka Momčilović, poslala mi je Živkovićevu knjigu sa lepom posvetom, Ivanu Ivanoviću, znamenitom srpskom književniku koga je iznedrila ova Gimnazija, ali nije predvidela da aktivno učestvujem u programu. Govornici su bili Miloševićevi ministri, na čelu sa ministrom kulture Miodragom Đukićem. Smatrao sam da sam se apsolutno kvalifikovao da govorim, jedno što sam bio jedan od najboljih đaka u istoriji te Gimnazije, drugo što sam se kao pisac ponajviše „digao" od svih topličkih književnika. Ratko Zečević je imao to da ispravi skupom iz 2012. godine.

Neko vreme posle Prokupačkog skupa bio sam na vezi sa organizatorom skupa Ratkom Zečevićem. Zečević je bio komandant Kosovsko-topličkog odreda dobrovoljaca u ratu u Hrvatskoj. Bio je Miloševićev čovek bez ostatka, branio ga je od hapšenja u vili Mir do poslednjeg trenutka. Kad se vođstva Socijalističke partije dočepao Ivica Dačić, Zečević je istupio iz Socijalističke partije i sa Aleksandrom Vulinom, dotad Julovcem, osnovao Pokret socijalista i nastavio da participira u prokupačkoj vlasti. Aktivno je radio na pripremi za veliki jubilej. (Nažalost, teško je oboleo a nedavno i umro.) San mu je bio film o Topličkom ustanku. Računao je na moj scenario (knjiga „Toplička država 1917.), kao i na ponovno štampanje mojih knjiga o Ustanku. U tom smislu kontaktirao me je preko Muzeja Toplice.

Crno-crvena vlast, kojoj je zapalo da obeleži jubilej, u potpunosti je odbacila sve što sam ja dotad uradio na izučavanju srpske istorije tog perioda i njenom pretakanju u literaturu.

Za prvu proslavu 2017. godine pitala se izvesna Stanislava Pak. Njena kvalifikacija je bila ta što je bila član Kabineta predsednika Republike Srbije Tomislava Nikolića. Ona je pred proslavu otišla u Prokuplje, tamo sedela desetak dana, i u ime države režirala obeležavanje ustanka, svakako prema liku svog šefa. Tako je na okrugli sto u Muzej dovela ruske istoričare, valjda oni bolje znaju tu materiju od nas, iako su u vreme Ustanka Rusi digli Oktobarsku revoluciju i istupili iz saveza sa Zapadnim silama, što je produžilo veliki rat na četiri godine. Njen šef, Tomislav Nikolić, još kao radikal, nudio je Kopaonik Rusima za vojne baze; zatim je učestvovao u izglasavanju rezolucije u Skupštini o pripajanju Srbije nepostojećem savezu sa Rusijom i Belorusijom, da bi na taj način odvojio Srbiju od evropskog puta. Iza ove rezolucije stajao je predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj. Kad je postalo jasno da od toga nema ništa, Toma Nikolić, prepredeni šumadijski seljak, otcepio je partiju od haškog pritvorenika (kasnije osuđenika) Vojislava Šešelja, preimenovao je od Radikalne u naprednjačku stranku, navodno proevropski orijentisanu. Blef je uspeo, Nikolić je doveo novu partiju na vlast, ali je doživeo sudbinu oceumorstva, koju mu je priredio njegov politički sin Aleksandar Vučuć.

Stanislava Pak je odbacila Zečevićevu ideju o filmu, umesto toga obnovila je knjigu Andreja Mitrovića „Ustaničke borbe na jugu Srbije 1916-1918. godine". Na promociju je došla Andrejeva udovica istoričarka Ljubinka Trgovčević, koja je bila u samom vrhu srpske komunističke partije u vreme Ivana Stambolića. Ta Pakova je moje knjige ignorisala.

Da bi proslava imala i književni karakter, u Biblioteci Rade Drainac održano je guslarsko veče. Povod može biti samo u Savi Vukomanoviću, koji je bio učesnik i pevač Topličkog ustanka, donekle pandan Filipu Višnjiću, po umetničkim dometima njegova bleda senka. (Vidi moje romane o Ustanku.) Tako je Pakova proslavu svela na folklor, što je u saglasnosti sa populističkim pokretom, koji ju je uveo u Kabinet predsednika Republike Srbije i ovlastio je da ruši srpsku istoriju, kao u pesmi Milorada Mitrovića Svinja reformator. Razume se da nisam pozvan da guslam u Prokuplju, na čemu im mnogo hvala.

(Rekli su mi da Stanislava Pak ima veliki motiv da se muva po Prokuplju. Naime, ona je udata u ranije najbogatiju prokupačku porodicu Dančevića, pa potražuje ogromno restitucino obeštećenje.)

Spomenik Gvozdenom puku, koji je izradio prokupački vajar Čedomir Ristić, socijalistički kadar koji je srušio direktorku Muzeja Toplice Miroslavu Jocić (vidi moju novelu Profesorov kod), ozvaničila je premijerka Ana Brnabić, što je apsolutno bez primera u srpskoj istoriji.

Kad sam na početku teksta rekao da mi je teško da napišem ovaj sastav, imao sam u vidu ulogu moju i moje porodice u srpskoj istoriji. Iako o tome nerado govorim, ne mogu da zaobiđem, jer ovaj tekst to traži. Dakle, ne samo da sam pisac ustaničkih događaja, nego sam preko svojih predaka i njihov akter.

Videli smo koja je bila uloga Gvozdenog puka u Velikom ratu, kao i u Topličkom ustanku. (Govorio sam o tome u Prokuplju 2012. godine.) Kao i celokupno stanovništvo ovoga kraja, u događajima su aktivno učestvovali i moji preci. Oba moja deda, i po majci i po ocu, bili su ratnici Gvozdenog puka. Otac moje majke, redov Božidar Dinić, uspeo je da prođe kroz balkanske ratove sa jednom ranom, ali je pao na Lazarevačkim položajima na početku Cerske bitke 1914. godine. Nema groba, sem ako to nije Kosturnica u Lazarevcu. Otac mog oca, redov Stojan Ivanović, prošao je kroz oba balkanska rata i kroz uvodne borbe u Velikom ratu (Cersku i Kolubarsku bitku), doživeo slom Srpske vojske 1915. godine i zaustavio se u Toplici, gde je dezertirao, nije otišao sa vojskom put Albanije. Pola vojske je ostalo u Prokuplju, uzalud je ostareli srpski kralj Petar vikao sa krova limuzine: "...Ne begajte!" Dezerteri su podigli Toplički ustanak. U njemu je stradao Stojan-Stojanča Ivanović. Moj otac, kapetan Božidar Ivanović, učestvovao je u pokretu otpora protiv novih okupatora Srbije u Drugom svetskom ratu. Avaj, i u građanskom ratu sa komunistima! Ostavio je kosti na Zelengori, ni njemu se ne zna grob.

Sve ovo sam rekao da bi se videlo koje gene sam nasledio rođenjem. Koji su sve ratovi prošli kroz moju dušu. Kako su se moji preci ugradili u srpsku istoriju. Ali i da bih ukazao na moje književno delo koje je nastalo kao rezultat te istorije.

E sad, dolazi sadašnja vlast, rekao sam komuno-fašistička, najpre preko Stanislave Pak, a onda preko premijerke Ane Brnabić, da me ekskomunicira iz moje istorije i odbaci moju literaturu koja reprezentuje tu istoriju. Što je paradoks nove srpske istorije!

Dok o Stanislavi Pak ne znam ništa, o Ani Brnabić znam ono što je u medijima: Hrvatica poreklom, pripadnica gej populacije, tajkunka nove Srbije.

Ovoga sam se pribojavao. Čitaoci moje literature znaju koliko sam daleko od srpskog nacionalizma i za koje se kosmopolitske ideje zalažem. (Napisao sam roman o Draincu, najkosmopolitskijem srpskom pesniku!) Nemam ništa ni protiv gej populacije, ako je od Prirode ili Boga data, mada ne delim njenu ni ljudsku, ni političku filozofiju. Čitaoci takođe znaju koliko sam se zalagao protiv rata (antimilitaristički roman „Ukleti Srbijanac", pandan Hemingvejevom „Zbogom oružje"), slobodno se može reći da sam antiratni pisac. Isto tako, ne mogu da osporim vlast koju je narod izabrao na izborima, ali moram da kažem da mi je ovakva kakva je mrska. Poništila je moje ljudsko, umetničko, istorijsko biće. Sve što želim to je da mi omogući da srpskom narodu pokažem svoje umetničko umeće. Ali vlast mi to osporava, eliminiše me iz života naroda. (Eliminiše pisce uopšte, ali neka se oni bune. Ja se bunim u svoje ime.)

Zašto ne dam Ani Brnabić da me predstavlja pred Gvozdenim pukom?

U tom Velikom ratu Gvozdeni puk, sa mojim dedovima, borio se protiv austrougarske vojske, sastavljene uglavnom od slovenskog življa iz Carevine, što će reći od Hrvata, prekorečkih Srba, muslimana...Preci Ane Brnabić, po prirodi stvari, bili su u toj armiji, kojom je komandovao Oskar Poćorek. Možda nisu direktno, ja to ne znam. Možda nisu svojevoljno, mobilisani su. Da li je zagorski Hrvat Josip Broz, odlikovan za ratne zasluge u borbi protiv Srpske vojske, okupator Srbije, bio u Velikom ratu mobilisan ili dobrovoljac?

U novom ratu, avaj građanskom, od 1941. do 1945. godine, moji preci i preci aktuelne srpske premijerke bili su direktni protivnici. Voljom svetske istorije i pogodbom velikih sila, njeni preci, na čelu sa onim zagorskim redovom koji je sad postao maršal, pod nadimkom Drug Tito, postali su u građanskom ratu pobednici. Moj otac je nestao na Zelengori a premijerkin deda došao je u Beograd kao Titov general i ušao u tuđu kuću na Dedinju. To je ta čuvena Šesta lička.

Kakav je bio moj put pisca opšte je poznato. Uprkos komunizmu uspeo sam da opstanem. I da napišem romane o Topličkom ustanku! To je fakat, činjenica, ne može se negirati. Kakav je bio put Titovog generala Brnabića ne znam, njegovi unuci su današnji tajkuni. Po toj osnovi je Ana Brnabić inaugurisana za premijerku Vlade Srbije. Dakle, em potomkinja Šeste ličke, em tajkunka nove Srbije. Kada bi htela da misli, ne bi se usudila da otkrije u Prokuplju spomenik Gvozdenim puku, jer se u tom puku borila i jedna žena, Milunka Savić, predstavljajući se kao muškarac, kao narednik Milan Savić. U stvari, žena je bilo prilično u odbrani Srbije, pogotovo u Topličkom ustanku (vidi knjigu „Žena u Topličkom ustanku" Božice Mladenović, istoričarke iz Niša, koja je uspela da se prošvercuje na ruski simpozijum u Muzeju Toplice). Ne mogu heroina Srpske vojske i pripadnica gej populacije da budu na istom spomeniku. (Jedva sam napisao ovu rečenicu. Ne sporim Aninu ulogu u pravljenju nove istorije, mada tražim da se u njoj dokaže. Ali ne mogu da je zamislim pored Milunke Savić!)

Takođe, ne dam aktuelnoj srpskoj vlasti da me izbaci iz srpske istorije. Može da me uništi, ali ne može da me pobedi! Na Terazijskoj sam česmi kao i 1991. godine. Da je sadašnji srpski predsednik Aleksandar Vučić, tada student, došao kao svi studenti na taj plato revolucije, probio se preko Brankovog mosta kroz kordon policije, mogao je da upozna još jednog srpskog pisca koji nije hteo da ćuti. Zove se Rastko Zakić, satiričar. Jer, dok smo sedeli na betonu, na temperaturi ispod nule jer tako postupaju svi revolucionari, opkoljeni obručem policije, dok smo slušali rzanje konja i lavež pasa usred velegrada, dok su brundali Miloševićevi tenkovi ispred Skupštine, Zakić je direktno u istoriju napisao jednu pesmu koja može da stoji uz Disove Naše dane, nazvao ju je Dobrovoljni izdajnik. (Vidi „Čitanku srpske političke poezije" Marinka Arsića Ivkova i Ivana Ivanovića.) To je Srbija! Ali budući predsednik je u ulozi štrajk-brehera učio za desetku, danas se hvali što nije učestvovao u neuspeloj revoluciji na Terazijskoj česmi.

Jer, hteli oni to da priznaju ili ne, ja jesam dete Gvozdenog puka! Proizišao sam iz srpske istorije i ne mogu nikakve Pakove, nikakve Brnabićke, nikakvi Nikolići, nikakvi Vučići... to da ponište. Mogu samo da suspenduju. To su učinili u Prokuplju. Ali istorija je kao bumerang, uvek se vraća, „sa kamatom". I stavlja jeretike ispred vernika.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane