Razaranje

Požarevac: uništenje Galerije Milene Pavlović Barilli, pod komandom Ministarstva trgovine i turizma

Kafana na krovu, vino u podrumu

Kako se sistematski gotovo 70 godina kompromituju Fondacija Milenin Dom, odnosno životna priča i umetnički opus proslavljene slikarke Milene Pavlović Barilli, kako se završila gradnja paviljona za izlaganje slika i zbog čega je Milenina majka svojedobno raskinula ugovor o poklonu? Zbog čega fondaciji oduzeti lokali, šta se sve dešavalo tokom 10 godina direktorovanja autodidakta Radeta Stanojevića i ko su bile članice njegovo kluba obožavatelja? Kako je nastavnika nasledila ekonomistkinja, ko je i kako minirao projekat rekonstrukcije iz 2004. a kakav je projekat osvanuo 14 godina kasnije? Na ova pitanja odgovore je potražio Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid.

Stanislav Živkov

Srpska slikarka i jedna od najinteresantnijih ličnosti umetničke Evrope između dva rata, Milena Pavlović-Barilli (1909. Požarevac - 1945. Njujork), studirala je slikarstvo u Beogradu (1922-1926) i Minhenu (1926-1928), a uzor joj postaje slikar De Kiriko. U Beogradu izlaže 1928. godine, a 1930. napušta Jugoslaviju i narednu deceniju provodi u Španiji, Rimu, Parizu i Londonu, gde se družila i izlagala sa evropskom umetničkom elitom (Žan Kokto, Andre Breton). Tada ulazi u novu, prerafaelitsku, u stvari romantičarsku školu, okrenuta više prošlosti nego sadašnjosti, te postaje predstavnik nadrealističkog ili eatafizičkog romantizma. U Londonu izlaže 1931, a u Parizu i Rimu 1932. Avgusta 1939. odlazi za Njujork, gde je živela sve do svoje iznenadne i prerane smrti 1945. U SAD je pored slikarstva radila na komercijalnom dizajnu za modne žurnale. Za života je uradila preko 1.000 radova, puno skica i crteža. Mnoga platna su joj u kući-muzeju u Požarevcu, Muzeju savremene umetnosti i Narodnom muzeju u Beogradu, kao i u Rimu.

Nakon njene smrti, majka Danica Pavlović Barilli kontaktirala je kabinet predsednika Tita zahvaljujući kome je iz budžetske rezerve Federacije dodeljeno pet miliona dinara i krajem 1955. godine otpočeta je gradnja izložbenog paviljona u dnu dvorišta Milenine rodne kuće a da pri tome grad Požarevac uopšte nije obezbedio dovoljno novca za završetak gradnje ostavši uz to dužan i ružan izvođačima i dobavljačima tako da je nedovršena zgrada ostavljena da propada da bi na kraju bila ustupljena preduzeću "Svetlost" odnosno današnjoj Elektromoravi koja je onako usput takođe na istoj parceli sagradilo i stambenu zgradu pri tom uzurpirala i najveći deo nekadašnjeg porodičnog placa od 34 ara (Fondacija sada ima samo devet ari)!

Zbog svega ovoga Danica Pavlović je raskinula ugovor a sadašnja Galerija Milene Pavlović Barilli koja sada ima status zadužbine, osnovana je 1961. godine na osnovu novog Ugovora o poklonu sklopljenog između darodavca, Milenine majke Danice Pavlović Barilli i Opštine Požarevac. Tada je na mestu uličnog dela stare porodične kuće sagrađena nova galerija sa velikom izložbenom salom. Osoba najzaslužnija za sistematsko istraživanje života i dela Milene Pavlović Barilli, koja je tokom svoje duge i bogate naučne karijere priredila veliki broj izložbi i organizovala prikupljanje njenih slika raspršenih po celom svetu, svakako je muzejski savetnik u penziji Jelica Milojković pod čijom je upravom sve do 2006. godine galerija, odnosno sada zadužbina Milenin dom u svakom pogledu napredovala.

Tokom svoje plodonosne karijere Jelica Milojković je stekla najviše zvanje muzejske savetnice, objavila je preko 170 bibliografskih jedinica: predgovore brojnih kataloga izložbi Milene Pavlović Barilli u Parizu, Bukureštu, Bratislavi, Pragu, Brnu, Rimu,Briselu,Rijeci, Trstu, Beogradu, Novom Sadu, Somboru, Subotici, Zrenjaninu, Pančevu, Vršcu, Nišu kao i brojne studije objavljene u naučnim časopisima, te nekoliko monografija o Mileni Pavlović Barilli, među kojima je krunu njenog višedecenijskog rada predstavljao monografski katalog "Zvezdanim tragom - Milena Pavlović Barilli - sto godina od rođenja" (Galerija SANU, 2009.) koji je fondacija objavila povodom otvaranja istoimene izložbe u najeminentnijoj beogradskoj galeriji!

Na žalost je taj napredak naprasno prekinut imenovanjem po kriterijumu negativne selekcije totalnog anonimusa Radeta Stanojevića na mesto upravnika. Inače Stanojević je obavljao je funkciju direktora od maja 2006. godine, a pre toga je dugo godina bio prosvetni radnik u Požarevačkoj gimnaziji. Po zanimanju je profesor srpskog jezika i književnosti. Od tada traje sistematska destrukcija same zadužbine i kompromitovanje imena i dela Milene Pavlović Barili a takođe je sasvim jasno da je nekome bilo veoma stalo da se rad Fondacija doslovce urniše. Naravno ovaj i ovakav upravnik Fondacije imao je i svoj krug obožavatelja u vidu neformalnog Odbora za zaštitu imena i dela Radeta Stanojevića. Među njima svakako se isticala izvesna Zaza Tomić Mitić (devojačko Stojanović), inače svojevremeni predsednik Upravnog odbora Galerije MPB, odnosno Fondacije kojoj se Stanojević našao pri ruci u situaciji oko neplaćenog duga za struju od najmanje 196.000 dinara napravljenog u jednom lokalu u vlasništvu Fondacije. Naime, dotična Zaza je zajedno sa sestrom Draganom "Dandom" Stojanović i bivšim zetom odnosno firmom PP "Dabar" godinama bila zakupac jednog lokala Fondacije, za koji nisu plaćali zakup četiri godine pa su sudskim putem iseljeni, ali su ostavili neplaćeni račun za struju od 196.000 što je Stanojević "sredio" u „naturi" i to davanjem reprint grafika Elektromoravi!

Naravno, tu je i izvesna pesnikinja i novinarka Lela Likar koja navodno prati rad Galerije najmanje 30 godina, verovatno još od svog rođenja, počevši od "divne Smilje Stojanović" muzejskog pedagoga koja je nedavno preminula, koja je u u privatnom vlasništvu držala neutvrđeni broj Mileninih pisama majci koje je nudila Muzeju na poklon kada je direktor bila Violeta Tomić, ali je ova uputila na Galeriju.

Naravno, među obožavateljima svakako je i najbliža Stanojevićeva saradnica, odnosno šefica računovodstva a sam Stanojević je došao da sprovede sve najluđe zamisli osnivača, odnosno grada Požarevca a sa ciljem da se Fondacija totalno derogira i opljačka pa se tako desilo da Stanojević (alias Princ od Crljenca) nije preregistrovao Fondaciju u Agenciji za privredne registre, pa je državni revizor doneo rešenje da se lokali isknjiže iz vlasništva Fondacije Milenin dom i upišu u "državnu svojinu". Stanojević je uveo Fondaciju u trezor iako je do tada imala račune u bankama, ubirala kamatu, dividende, imala prihode od autorskih prava tako da je oko 70% sredstava sama obezbeđivala a sada ništa, jer sav novac uzima grad a Fondacija zavisi od grada!

Nakon Stanojevićeve smene, navodno da bi došli mladi a kako bi sve ostalo u istom stilu njega je nasledila izvesna Ljiljana Dabić Japundžić po struci ekonomista inače poznatija kao bivša žena Milana Dabića rukovodioca Odeljenja za budžet I finansije pri gradskoj upravi Požarevca, a i to je moralo da se izvede na silu pošto se ispostavilo da je zbog postavljenja Japundžićeve najpre morao da se menja statut Fondacije i to samo zato jer nije zadovoljavala uslove predviđene Statutom , tj. nije završila državni fakultet i nije imala bilo kakvo iskustvo u radu u ustanovama kulture, ako se u radu u kulturi ne uračuna amatersko bavljenje slikanjem u ULIS "Milena Pavlović Barilli! Uglavnom, na mesto upravnika Fondacije doveden je direktno iz zabavišta "Ljubica Vrebalov".

Ljiljana je inače član Ljajićeve Socijaldemokratske stranke, znači „jače" stranke koja je očito u nekakvim trgovinama poželela da ima svog čoveka na mestu direktora Fondacije. Inače, Državni revizor je ustanovio dosta zanimljivi stvari pa je tako traženo da se smeni načelnik Odeljenja za finansije, Milan Dabić (bivši muž Ljiljane Dabić Japundžić), jer nije imao visoku stručnu spremu, a da je u istom izveštaju (za 2016) bilo pitanje lokala - da se vrate u državnu svojinu i da je Ljiljana već u decembru 2016. počela sa ispisivanjem lokala iz imovine Fondacije u državnu svojinu. Naravno da galerija nije prestala sa radom, sve institucije i dalje rade jer se finansiraju iz budžeta, problem je u tome što zbog ograničenih znanja "direktora iz struke" one ne napreduju ili čak nazaduju što u ovom slučaju traje preko 13 godina!

Očito je da bi vrsni istoričari i istoričari umetnosti mnogo više doprineli u svojim oblastima, dok bi vođenje ustanova mogli da prepuste nekome ko se za to školovao, recimo ekonomisti.

Glavni problem je u mentalitetu gde je direktorsko mesto najveći domet u radnom veku i najveći je problem ako neko drugi postane direktor, sa takvim stavom profesionalni uspesi u struci ne postoje, i više je nego smešno postaviti učitelja ili ekonomistu za upravnika Fondacije pored najmanje 15 profesora istorije i pet istoričara umetnosti što u najmanju ruku podseća na neurohirurga koji sam sebi operiše mozak, baš kao kada bi arheologa preko stranke postavili na mesto direktora Poreske uprave!

Međutim zahvaljujući upravo Stanojeviću, Fondacija Milenin dom, već godinu dana muči muku sa izvođenjem radova na novoj upravnoj zgradi, za koju i dalje navodno nema para u budžetu grada Požarevca ali je zato bilo za raznorazne nepotrebne budalaštine pa je tako 800.000 dinara iz budžeta straćeno na za zidanje česme i ograde i diletantski izvedenu rekonstrukciju rasvete u kancelarijama i podrumu nakon čega je došlo do iskrenja u instalacijama a potom u u velikoj izložbenoj dvorani usled čega je stalno dolazilo do iskakanja sklopke.

Početkom 2008. godine, trajali su zanatsko - građevinskih radovi tako da je mesec dana trajalo švajsovanje, gletovanje i krečenje prostora, dok su slike iz postavke samo privremeno prenete u memorijalnu sobu i prekrivene folijom da bi sve na kraju izgledalo kao Pompeja nakon erupcije Vezuva! Podsećanja radi još 1997. godine Upravni odbor doneo je odluku da se rekonstruiše i proširi galerija čija ulična fasada treba. da dobije izgled Milenine rodne kuće,"Stojančićevog doma",tj.da se. rekonstruiše,što je bila i želja Milenine majke a na osnovu te odluke izrađen je projekat arh. Dragana Drndarevića koji je dovršen 2004. godine na osnovu kojeg je Fondacija dobila građevinsku dozvolu i Akt o urbanističkim uslovima a izvođenje samog projekta doživotno je odlagano jer je Stanojeviću prioritet u radu bilo sređivanje dvorišta, pretvaranje memorijalne sobe u "saloon" za političke i privatne razgovore što samo po sebi znači da se projekat Dragana Drndarevića nekome negde nije svideo pa se Stanojević pobrinuo da mu se izgubi svaki trag u podrumu Galerije gde je čamio deset godina i jedva napokon bio pronađen zahvaljujući arheološkim iskopavanjima krša i loma u podrumu! Po ovom projektu Prva faza je podrazumevala izgradnju aneksa Galerije koja bi bila u stilskoj/arhitektonskoj i funkcionalnoj vezi sa objektom u donjem delu dvorišta, dok je u drugoj fazi trebalo da se rekonstruiše objekat "Stojančetove kuće", na čijim je temeljima 1961.godine, zbog brzine i bolesti Milenine majke, izgrađena kao privremeno rešenje, velika sala spojena sa donjim delom objekta. Projektom D. Drndarevića je predviđena rekonstrukcija ovog dela Galerije ,odnosno vraćanje njene ulične fasade u stanje približno izgledu koji je imala do 1961.godine.

Iako je sve urađeno javno, završeno i predstavljeno Požarevljanima i pomoćniku ministra kulture, iako je Idejni projekat dobio sve saglasnosti, iako se krenulo u izradu Glavnog urbanističkog projekta, punih 13 godina se nije radilo apsolutno ništa, da bi 2017, godine bio raspisan novi konkurs na koji je prispeo samo jedan jedini rad te je zbog toga konkurs poništen.

Nakon toga grad Požarevac pravi sumanuti muzeološki program i projektni zadatak po kome se direktnom pogodbom čitav posao prepušta svaštarskom preduzeću CEP u iz Beograda i sve se to plaća četiri miliona dinara, iako je projekat Dragana Drndarevića plaćen 90 hiljada a fond nagrada za propali konkurs iz 2017. godine iznosio je 320 hiljada dinara!

Po onome što je prikazano u projektu koji upravo ide na javnu raspravu u Požarevcu, belodano je jasno da je autor projektnog zadatka totalni diletant koji sa muzeologijom i zaštitom spomenika kulture nema nikakve veze! Iako je još 1999. godine teritorijalno nadležni Zavod za zaštitu spomenika kulture izričito naglasio da se pri rekosntrukciji poštuju spomeničke odlike kompleksa i nalaže se rekonstrukcija prvobinog izgleda fasade ka ulici, autor projektnog zadatka imao je u vidu isključivo sve najluđe ideje savremene arhitekture tako da je aktuelni projekat CEP a u najmanju ruku podseća na rezultat protivprirodnog bluda izmešu Frankenštajna i Osmog putnika!

Tako se recimo u najvećem delu dvorišta predviđa gradnja pravog pravcijatog staklenika visine 16 metara, odnosno petospratnice u kome bi kao trebala da bude smeštena sama Galerija dok se na mestu sadašnje galerije i ulaza u dvorište predviđa gradnja novog neprimerenog objekta koji u najmanju ruku izgleda kao nekakav postmoderni salon automobile čiji se krov zaklanja nekakvom rešetkom duž čitave fasade. Ulaz se planira usred takve nakaze kako bi se odmah iza toga sagradila nekakva letnja pozornica. Na krovu nove takozvane galerije predviđeno je uređenje kafane oko zelene površine a sama tzv. galerija je zapravo najobičniji staklenik sa kosim rampama inače veoma "prigodan" za izlaganje slika od kojih najmlađe imaju 75 godina!

Ispod sadašnje galerije grade se radionice klozeti i kancelarije dok se iznad toga sa direktnim ulazom sa ulice predviđa gradnja prostora za gostujuće izložbe a u potkrovlju su planirane raznorazne kancelarije uključujući posebne kancelarije za školu slikanja i likovnu koloniju, tako da bi sadašnja direktorka Dabićka kao slikarka amaterka došla na svoje, i naravno opet klozeti i raznorazne ostave. U podrumu dvorišnog krila stare kuće u kome se nalazi memorijalni deo galerije predviđeno je uređenje birtije, verovatno, kako bi posetioci nakon kulturnog uzdizanja došli na svoje uz pićence i papicu, a samo mesto bi se dalje žargonski proslavilo sa geslom, "Idemo kod Milene na po jednu".

Doduše ovo uopšte ne treba da čudi jer je u prethodnom periodu Stanojević bio uveo sličnu praksu pošto u vreme njegovih mandata ništa nije ni radio osim što je u Galeriji držao sastanke SPS-a i uz rakijicu "ćućorio" sa svojim Crljenčanima (seljacima iz okoline Petrovca na Mlavi) a osim toga, pošto se u Galeriji bespotrebno dežuralo do 22 sata, tako da su tokom dežurstva u večernjim satima često navraćali problematični posetioci, verovatno da popiju po jednu u galeriji, Mileni u čast!

Ono što je u čitavoj svinjariji veoma interesantno je činjenica da bi izgradnju novog objekta trebalo da finansira Ministarstvo turizma RS, koje bi sredstva prebacivalo u budžet Grada Požarevca. Očito je da se svuda javlja Ministarstvo turizma, ako se zna da je pod auspicijama Ministarstva i direktnom zaštitom nekoga odande veoma „uspešno" upropašćen projekat revitalizacije i obnove Golubačkog grada, onda ni najmanje neće čuditi kada i ovde ispadne neko veliko sranje, uostalom lepo kaže izreka: mali projekat malo sranje, veliki projekat -veliko sranje a o kakvoj „veličini" najbolje govori činjenica da se Milenin Memorijalni muzej pretvara u ugostiteljski objekat.

Veliki podrum je predviđen i ispod današnje sale do ulice, pa će biti spojen sa sadašnjim, starim koji ima lukove od cigala i tu će biti kafana "Tatar". Samo još fali da se u skrovitom kutku ovakvog podruma uredi i bar kao iz iz filmova gde stoje dve prodavačice ljubavi i đuskaju a zainteresovani se skupljaju da gledaju, samo se postavlja pitanje ko bi trebao da bude glavna kupler dama, a kandidatkinja svakako ima više nego dovoljno!

Međutim, ipak je neko prošle godine,hteo da radi "kristalnu kutiju za dragocenosti", da se kroz velike staklene izloge vide slike u stalnoj postavci...O, sačuvaj me Bože neznalica po pitanju muzeologije.Što da ne,kad su prošle godine ti isti iz Beograda uradili ogradu oko Galerije, mogu i Milenin muzej da "oplemene". Zadatak izrade novog projekta poveren je, decembra.2018. "CEP"DOO,Beograd, čiji arhitekti su ponudili predlog idejnog rešenja koji nema ni muzeološku, ni arhitektonsku ni istorijsku vezu sa nekadašnjom "Stojančetovom kućom", najstarijim delom Mileninog doma, iz sredine XIX veka. Tu je problem, jer autori projekta pojma nemaju da se upravo ovde nalazio najstariji deo kuće, a ne onaj dvorišni deo. Osim toga, projektom su predviđene još kojekakve skalamerije u dvorištu i bašti koja čini intimni deo Mileninog Doma, kako je to tražila i Milenina majka.

Breza koja tu stoji odvajkada i koja simbolizuje Milenu, treba da se poseče, kao i smrče, jorgovani...sve ono što ovaj Dom obogaćuje intimnom atmosferom o kojoj je Milena govorila i pisala "Zemlje su lepe, ljudi interesantni, ali mi nebo nigde nije tako plavo i zalasci Sunca tako lepi kao iz moje avlije". A šta sada naopako, radimo? Pokušava se sa izgradnjom moderne zastakljene "kutije za dragocenosti", otvara se vinski podrum, kafanica (po projektu "CEP" DOO, Beograd. Memorijalni Milenin muzej, njen rodni dom pretvara se u ugostiteljski objekat, Sramota. Gde su rođeni i školovani arhitetke koji nam, u nizu objekata iz XIX iXX veka na parnoj strani ulice Dr Voje Dulića, nameću staklenu skalameriju koja nema nikakve veze sa objektima u okruženju, a posebno ne sa "Stojančićevom kućom", Mileninim domom o kojoj je rođena Strašno! Krši se poslednja volja testamentarnog osnivača zadužbine, Milenine majke i otima imovina koja je činila ostavinsku masu Danice Pavlović Barilli, koju je poklonila da bi Milenin dom mogao da funkcioniše i afirmiše Milenino umetničko delo Oduzeto je svih devet lokala u objektu koji je pod zaštitom, preko puta KlubaVojske, koje je iz sopstvenih sredstava Galerija uredila jedan po jedan od čijeg je zakupa zadužbina obnovila objekat Galerije, otkupljivala Milenine slike, izdavala publikacije, realizovala izložbe u inostranstvu.

Sada se sve totalno kompromituje jer se čak u dvorištu predviđa čak i izgradnja kampa za žene slikarke iz Srbije i sveta! Ni autori projektnog zadatka ni projektanti defintitivno pojma nemaju o tome kako se izvode rekonstrukcije spomenika kulture bilo pod punom ili pod prethodnom zaštitom a o tome najbolje govori činjenica da je skaredni projekat plaćen sitnicu od 3.999.000 dinara a za te pare se dobijaju stakleni izlozi, vinski podrumi u Mileninom domu, kafanica na krovu Galerije. Štaviše, depo slika bi po projektu bio smešten u potkrovlju, izložen požaru.

Da li je projektant upoznat sa protivpožarnom zaštitom muzeja? Da li zna da nijedan depo u muzejima nije smešten u potkrovlju ili u krovu? Da li je ikada prisustvovao predavanjima iz oblasti protivpožarne i protivprovalne zaštite koja je organizovao Narodni muzej u Beogradu, u saradnji sa Mašinskim fakultetom Univerziteta u Beogradu i saobraćajnim institutom CIP?

Mnogo znanja iz oblasti zaštite kulturnih dobara - kako pokretnih, tako i nepokretnih je neophodno da bi se uradio projekat izgradnje, dogradnje, adaptacije, rekonstrukcije i restauracije jednog muzeja. Projektant objašnjava da bi se po završetku prve faze, tj.izgradnje ankesa, slike prenele u taj deo objekta (do tada bi bile u postojećem delu Galerije), a po završetku druge faze,tj. izgradnje uličnog dela Galerije, umetnička dela prenela u ovaj prostor. Zar ne zna da se prilikom izvođenja obimnijih građevinskih radova , sva dela iz fundusa dislociraju i objekat ostaje prazan, zbog mogućnosti požara i provale. Kako je moguće da projektant pojma nema da je dnevno svetlo najveći neprijatelj umetničkih slika, a izložbeni prostor se smešta upravo u staklenik? Da li je moguće toliko neznanje? Projekat nema blage veze sa muzeološkim principima uređenja enterijera, a poseban problem je ignorisane mišljenja jedinog istoričara umetnosti /kustosa u Galeriji,koji nije učestvovao u izradi projektnog zadatka, pa je eksterijer objekta zamišljen bez ikakvih dodirnih tačaka sa "Stojančetovom kućom",već je ulična fasada u staklu,plod autorovih fantastičnih ideja bliskih svinjarijama tipa tržnog centra Rajićeva! Uostalom lepo je neko jednom rekao za zagrebački „Start": "Suvremena glazba i umjetnost uopće kompletna su svinjarija i ozakonjenje idiotizma.." A, sada se može dodati da srećom postoje i odgovarajuća mesta za smeštaj idiota. Jedino je problem što idiota ima različitih: običnih diplomiranih a i onih sa licencom!